franacko pravo by 2D1WNV

VIEWS: 47 PAGES: 4

									   Prof. dr Boris Kršev



    FRANAČKO PRAVO




    Franačko pravo – kao i država, predstavljalo je mešavinu nekoliko
„pravnih sistema” koji su dominirali u zavisnosti od jačine dominacije
određenog plemenskog saveza koje je učestvovalo u procesu konstituisanja
Franačke države. Zapravo, ono se temeljilo na običajnom pravu germanskih
varvarskih plemena (Leges barbarorum) koja su ušla u sastav franačke
države, a zatim i na zatečenom „vulgarizovanom” ili galo-rimskom pravu
(Leges Romana barbarorum) i sve prisutnijem uticaju kanonskih normi
hrišćanske crkve.
    Kako su u načelu dva franačka plemena imala najjači uticaj u stvaranju
Franačke države, prirodno – da je i njihovo pravo imalo takav status. Bili su
to zbornici običajnog prava Salijskih franaka (Lex Salica) i Ripuarskih
franaka (Lex Ripuaria). Pored njih, s obzirom na aglomerativnu zastupljenost
stanovništva, u upotrebi su bili Lex Saxonum, Lex Thuringorum i Lex
Bavariarorum. Od zbornika običajnog prava „zatečenih” varvarskih naroda
primenu su imali ostrogotski Edictum Theodorici, vizigotski „Alarikov
brevijar” ili Lex Wisighotorum, langobardski Edictum Rhotari i burgunski
Lex Burgundiorum.
    Međutim, već u prvim decenijama života zajedničke države primena
ovakvog pravnog „sistema” pokazala je sve svoje nedostatke. Naime, za
primenu (sankciju) nekog od prava varvarskih naroda važio je personalni
princip ili „princip provenijencije” – porekla izvršioca, s obzirom da je svako
pleme imalo specifične norme običajnog prava. Tako na primer, ako bi
pripadnik plemena Burgunda učinio krivično delo na teritoriji plemena
Salijskih franaka, sudilo bi mu se po običajnom pravu Burgunda, a ne po
pravu Salijskih franaka. Plemenska pripadnost okrivljenog bila je odlučujuća
u primeni sankcije, bez obzira na čijoj teritoriji se delikt dogodio. Tako je
svojevrsni plemenski pravni partikularizam utirao je put nastanka
teritorijalnog pravnog partikularizma.
    Od svih navedenih Leges barbarorum, po obimu i sadržaju ističe se pravo
Salijskih franaka. Nastalo početkom VI veka, obuhvatalo je različite pravne
oblasti. Većina odredbi (čiji broj varira od rukopisa do rukopisa – između 65
i 99 članova) odnosila se na primenu stvarnog i naslednog prava, bračnog i
porodičnog prava, kao i obligacionog i krivičnog prava. Iako je zakonik
odražavao nizak stepen jurisprudencije i još bio u tesnoj vezi sa plemenskom
tradicijom, ipak je bio prvi zakonik u kom se pristupilo svojevrsnoj
kodifikaciji – usklađivanju varvarskog i zatečenog rimskog prava.
    Stvarno pravo je u svim varvarskim ranofeudalnim zakonicima gotovo
da i nije postojalo. Ono je nosilo tragove plemenske kolektivne svojine,
naročito na nepokretnostima – gde je na istoj stvari moglo biti više titulara sa
različitim ovlašćenjima. Kako je proces izgradnje feudalnih odnosa bio
praćen i stvaranjem veleposeda, javljaju se prekarijalni odnosi koji u obliku
beneficijuma dovode do pojave državine nad zemljom onoga koji je obrađuje
– koja će se pretvoriti u stvarno pravo.
    Nasledno pravo je razmatralo različite mogućnosti nasleđivanja imovine
koja je u vlasništvu pater familijas-a, s obzirom da se su Salijskom zakoniku
nigde ne spominje da imovinu može naslediti otac (a samo je jedan u kući
pater familias), nego se navodi redosled zakonitih naslednika (sinovi, kćeri,
majka, supruga, braća i sestre). U naslednom pravu postoji ustanova
afatomija koja predstavlja „kvazi” testament. Naime, lice („kvazi” testator)
za života prenosi na drugo lice (s kojim nije u srodstvu) celokupnu ili deo
svoje imovine, da bi se potom „primalac” imovine uselio u kuću ostavioca i u
roku od godinu dana raspodelio ostaviočevu imovinu prema njegovim
stvarnim namerama. Na taj način se, posredstvom „prijatelja”, zaobilazilo
prenošenje imovine – umesto na sve zakonite – samo na željene naslednike.
    Bračno i porodično pravo – Brak se zaključivao ugovorom između oca
devojke i mladoženje, koji je obuhvatao nekoliko obaveznih „predradnji”:
veridbu (kupovanje neveste); prenos vlasti (mundium) sa oca na budućeg
muža; davanje miraza i predaja neveste. Ugovor je „ispunjen” tek posle prve
bračne noći, kada mlada od (pod pretpostavkom) „zadovoljnog” mladoženje
dobije „jutarnji poklon” (morgengabe) – ¼ njegove imovine. Nakon toga
smatralo se da je brak zaključen i punovažan. Vremenom, brak poprima
formu obaveznog crkvenog braka, tako da se paganski običaji zaključivanja
braka putem kupovine postepeno potiskuju, dok se begstvo i otmica devojke
strogo zabranjuju.
    Pored ovoga, specifičnost u bračnom pravu Lex Salicae predstavljaju i
1
    U Ripuarskom zakoniku afatomija poprima formu adopcije.
prve naznake „zajedničke bračne tekovine”. Naime posle smrti jednog od
supružnika po prvi put se pojavljuje zakonska mogućnost da drugi supružnik
dobije ½ imovine stečene u braku, dok drugu polovinu nasleđuju deca.
    Obligaciono pravo je odražavalo nerazvijenost privatne svojine i robno-
novčane privrede. Pravovaljani su bili samo ugovori zaključeni u „čvrstoj
veri” (fides facta) – pred svedocima, navodeći glasno šta je predmet
obligacije (trampa, kupoprodaja, zajam) i uz obavezno rukovanje na kraju
koje je simbolički značilo da je sporazum postignut.
    Odedbe krivičnog prava zauzimale su najviše prostora u gotovo svim
Leges barbarorum. Od krivične odgovornosti oslobođene su bile samo osobe
mlađe od 12 godina – za njih su odgovarili njihovi roditelji ili staratelji.
Visina kazne zavisila je od nekoliko elemenata, a valorizovalo se:
    – priznanje delikta (u tom slučaju kazna se svodila na nadoknadu štete,
       dok se za nepriznanje pored naknade plaćala i globa);
    – sakrivanje zločina (bacanje u bunar, zakopavanje u zemlju ili
       pokrivanje lišćem) kažnjavalo se trostruko većom kaznom nego za
       obično ubistvo;
    – kvantitet (količina agresije ili ukradenih stvari);
    – krađa unutar doma ili izvan njega;
    – namera (umišljaj – planirano ubistvo, ubistvo iz nehata ili u
       samoodbrani)
    – pokušaj (ubistvo u pokušaju – potezanje mača ili noža, upad u tuđ
       posed – kao pokušaj krađe ili ulazak u tuđu postelju – kao pokušaj
       obljube).
    Primenom kompenzacionog sistema u Salijskom zakoniku očitava se
klasna izdiferenciranost franačkog društva, jer se za isto krivično delo
različito sankcionišu pojedine kategorije stanovništva. Otkup za ubistvo
(Wergeld – krvnina) koju treba ubica da plati za ubistvo slobodnog Franka
utvrđuje se na 200 solida, a za slobodnog Galo-rimljanina 100 solida. Ukoliko
se pak ubije Franak – član palatium regis-a otkupnina iznosi 600 solida, dok
se za ubistvo Galo-rimljanina koji je takođe živeo na kraljevskom dvoru plaća
300 solida. Kompenzacija od 600 solida predviđena je i za ubistvo slobodne
Frankinje „koja može da rađa”, dok wergeld za trudnicu iznosio 800 solida.
Takođe „tarifa” je utvrđena i za ubistvo slobodne žene „koja više ne može
rađa” na 200 solida (što bi značilo su makar u odnosu na wergeld muškarac i
žena bili izjednačeni).
    Usled ovakve, više nego naglašene kazuističnosti i kompenzacione
gradacije, stiče se utisak da Salijski zakonik u pogledu kaznenih odredbi
podseća na svojevrsni „cenovnik naknada za ubistvo”.
    U sudskom postupku veliki značaj imaju iracionalna sredstva u odnosu
na racionalna. Zaklinjanje, prizivanje boga za svedoka i druga apstraktna
argumentacija često je bila jača od materijalnih dokaza. Isto tako, neretko se
u slučajevima hvatanja krivca na delu (in flagranti) nije izlazilo na sud, nego
se od zatečenih osoba obrazovalo sudsko veće (na licu mesta), koje je odmah
donosilo presudu i pristupilo njenom izvršenju („preki sud”).
    Okrutnost i javnost u izricanju kazne imale su za cilj da zastraše sve
potencijalne izvršioce krivičnih dela, mada ova mera nije uspela da smanji i
stopu kriminaliteta.
    Učešće naroda u donošenju sudskih presuda bilo je više nego prisutno u
merovinškoj epohi putem seoskih skupština. S jačanjem centralne vlasti (u
karolinškom periodu) ukidaju se tzv. „narodni sudovi”, a na njihovo mesto
dolaze kraljevski sudovi u kojima presude donose kraljevi opunomoćenici.
Kako je vremenom jačao i politički uticaj feudalaca, osnivaju se posebni
grofovski sudovi čija se nadležnost odnosi na šire teritorijalno područje koje
se polako pretvara u zasebnu administrativnu jedinicu (marke, grofovije,
markgrofovije).
    Pored kraljevskih i grofovskih sudova, sve veću ulogu imaju i crkveni
sudovi koji su sudili sveštenstvu i stanovništvu koje se ogrešilo o kanonske
norme. Crkva je ostala jedina institucija koja nije bila spremna da svoje
kanonsko pravo (ius canonicum) prilagodi novostvorenom okruženju i
uslovima života. Otuda će borba za primat između svetovne i duhovne vlasti
postati jedna od osnovnih karakteristika prava tokom čitavog
srednjovekovnog perioda

								
To top