Docstoc

PERL BAK

Document Sample
PERL BAK Powered By Docstoc
					I
I tako je Vang Juan, sin Vanga Tirga, prvi put u svome životu
prekoračio prag kuće od naboja svoga dede Vang Lunga.
Vang Juanu je bilo devetnaest godina kad se vratio s Juga da se
obračuna sa svojim ocem. Jedne zimske noći, dok je severac vejao
sneg o prozorske kapke, Vang Tigar je sedeo sam u velikoj dvorani
sanjareći kraj raspaljenog uglja u mangalu. Voleo je on to da radi.
Stalno je razmišljao kako će mu se sin jednog dana vratiti čitav
čovek, odrastao, spreman da povede vojske svoga oca u pobede
koje je Tigar pripremao, ali ih nije mogao ostvariti jer ga je starost
pretekla. A baš te noći došao je kući Vang Juan, Tigrov sin, došao
je kad ga niko nije očekivao.
Stao je pred oca. Tigar je ugledao sina u nekoj nepoznatoj
uniformi. Tako su se odevali mladi borci, neprijatelji svih velikih
pljačkaša Tigrova kova. Cim je starac to dobro shvatio, skočio je i
razbudio se iz sanjarenja. Buljio je u sina i opipavao uzanu, oštru
sablju, koju je uvek držao kraj sebe. Bio je spreman da ga ubije
kao svakog drugog neprijatelja.
Ali, prvi put u životu je Tigrov sin pokazao kakva se srdžba, koju
nikada dotle nije smeo da ispolji, u njemu krije. Razdrljio je plavi
koporan, otkrio mladićke grudi, mrke i nežne, i uzviknuo sna-
žnim, mladim glasom:
 Znao sam da ćeš poželeti da me ubiješ. To je tvoje staro i jedino
sredstvo! Ubi me, onda!
Ali, i dok je ovako vikao mladić je znao da ga otac ne može ubiti.
Video je kako se očeva podignuta ruka polako spušta i sablja
pada. Gledao je tako oca neprestano i primetio je da usna starcu
podrhtava, kao da hoće da zaplače, primetio je da nespretno
pokriva usta rukom, kako bi se uzdržao.
U tom trenutku, dok su otac i sin stajali tako lice u lice, stari
verni čovek rasečene usne, koji je služio Vanga Tigra još dok su
obojica bili mladi, ušao je, kao i uvek, sa toplim vinom da bi
ugodio svome gospodaru pre počinka. Sluga uopšte nije
primećivao mladića. Video je samo svog starog gospodara. A kad
mu je spazio uzbuđeno lice i kako mu naglo iščezava izraz besa,
viknuo je, pritrčao i brzo nalio vino. Tad je Vang Tigar zaboravio
na sina, ispustio je sablju a drhtavim rukama dohvatio ćasu, pri-
makao je usnama i pio i pio, a vjerni čovjek je sve više i više
nalivao iz izglođanog krčaga. Za sve vrijeme je Tigar stalno
mrmljao:
 Još vina, još vina ...
I tako zaboravi da plače.
Mladić je stajao i posmatrao ih. Gledao je ta dva starca, jednog
raspoloženog i podetinjalog, pošto mu je toplo vino utešilo bol, a
drugog nagnutog kako uliva vino, a strašno rasečeno lice mu se
bilo skupilo izražavajući odanost gospodaru. To su bila samo dva
obična starca, čije su misli čak i u jednom ovakvom trenutku bile
potpuno posvećene vinu i njegovom okreoliavajućem dejstvu.
I mladi čovek oseti da na njega više ne obraćaju pažnju. Srce mu
se utiša u grudima, iako je još koliko maločas udaralo tako jako i
vatreno. A ono stezanje u grlu odjednom se pretopi u suze. Ali nije
dao da mu poteku. Dobro mu je sad došla ona trpeljivost kojoj se
naučio u ratnoj školi. Sagnuo se, podieao pojas koji je bacio i bez
reči se povukao, prav kao strela, u sobu gde je kao dete učio sa
svojim mladim učiteljem, koji je kasnije postao kapetan u ratnoj
školi. U mračnoj sobi je pipao dok nije našao stolicu pored stola
za pisanje. Seo je i opustio se sav jer mu je srce bilo neobično
pometeno.Sad je uvideo da nije smeo dozvoliti da ga onoiko
obuzme strah od oca, niti tolika ljubav za njim , Ja bi njega radi
žrtvovao svoje drugove i svoj cilj
 u životu. Stalno je tako Vang Juan mislio o ocu kako ga je
malopre video, mislio o ocu koji je još neprestano sedeo u dvorani
i pio. Ali, mladić je drugim očima video oca i nije mogao prosto da
veruje da je to Tigar. Jer se Juan uvek plašio svoga oca, ali ga je
ipak voleo, mada nekako kao protiv volje, sa skrivenim
unutrašnjim nemirom. Plašio se naglih Tigrovih izliva besa,
njegove grdnje i onog brzog isukivanja uzane, sjajne sablje, koju
je uvek držao kraj sebe. Još kao nejaki, usamljeni dečak, Juan se
 često budio noću, sav oznojen od straha, jer je sanjao , kako je
oca zbog nečega razbesneo; a doista nije bilo
 razloga da ga se toliko plaši pošto se Tigar zbilja nije mogao dugo
ljutiti na svoga sina. Ali dečak ga
je viđao kako besni na druge, ili je bar tako izgledalo. Tigar je taj
svoj bes upotrebljavao kao oružje pomoću koga je vladao svojim
ljudima. A u mračnoj noći dečak bi drhtao pod pokrivačem
prisećajući se očevih okruglastih, sjajnih očiju i onog njegovog
usukivanja crnih brkova dok bi besneo. Kružila je među ljudima
jedna ovakva šala, pola šala a pola strah.
Bolje je ne vući Tigra za brkove."
Ipak, i pored sve svoje zle naravi, Tigar je voleo samo svoga sina.
A to je Juan znao. Znao je to, ali se toga i plašio, jer je ljubav kod
oca bila slična njegovom besu, ljubav pokajnička i divlja, ljubav
koja je tako jako pritiskivala detinju dušu. U dvorištima Vanga
Tigra nije bilo žena koje bi mu rashlađivale silinu srca. Drugi
ratnici su uzimali žene da ih razonode dok bi se odmarali od
bitaka ili kad bi ostareli, ali Vang Tigar nije uzeo nijednu. Nije
više posećivao čak ni svoje rođene žene. Jedna od njih, ćerka
lekara, kao jedinica nasledila je blago svoga oca, i još pre mnogo
godina otišla je u neki primorski grad sa svojom kćeri, jedinim
detetom koje je Tigru rodila. Otišla je tamo da bi je vaspitak u
nekoj tuđinskoj školi. Zato je za Juam otac predstavljao i ljubav i
strah. Ova ljubav, pomešana sa strahom, stezala ga je kao
nevidljiva ruka. Bio je zarobljen. Taj strah od oca i saznanje da ga
prati njegova ljubav smetali su mu i duši i mislima.
Tako ga je otac čvrsto držao, iako Juan toga nije bio svestan, i u
najtežem času života, kad su mu u ratnoj školi na Jugu drugovi
stali pred kapetana i zakleli se za novu i veliku stvar, da će
zauzeti čak i vrhovnu vlast u zemlji, srušiti onog slabog čoveka na
čelu i povesti rat za dobri prosti narod, koji se nalazi u milosti i
nemilosti ratnika i neprijatelja iz tuđine i na taj način ponovo
stvoriti veliku zemlju u tom trenutku, dok se jedan po jedan
mladić zaklinjao u svoj život, Vang Juan se povukao u stranu,
zadržavan strahom i ljubavlju prema ocu, ocu pljačkašu, protiv
kojih su ti mladi ljudi dizali svoj glas. Ali mu je srce bilo na strani
drugova. Čitav niz grubih slika naroda koji pati prošao mu je kroz
glavu. Nije mogao da zaboravi izraze ljudi kojima su kopite konja
vojnika njegova oca gazile žito. Nije mogao da zaboravi
bespomoćnu mržnju i strah koji bi se ogledao na licima starijih
kad bi u nekom selu Tigar zatražio, iako učtivo, porez u hrani i
novcu za svoje ljude. Nije mogao da zaboravi ni mrtva telesa po
zemlji, koja za njegovog oca i vojnike ništa nisu značila. Nije
mogao da zaboravi poplave i gladi, nije mogao da zaboravi kako je
jednom jahao s ocem preko nasipa, a voda je bila sve poplavila.
Nasip je bio sav crn od mršavih, glađu izmorenih ljudi i žena, pa
su vojnici morali da budu nemilosrdni, da taj narod ne bi navalio
na Tiera i ženicu mu u oku, njegova sina. I Juan se sećao tih
stvari i mnogih drugih. Sećao se kako se gnušao gledajući takve
prizore, kako je sebe mrzeo što je sin jednog ratnog pustahije.
Mrzeo je sebe čak i kad je bio među svojim drugovima, mrzeo je
sebe i onog trenutka kad se radi svoga oca krišom udaljio od
ideala za koji je želeo da se bori...
Sad u pomrčini svoje stare sobe iz detinjstva Juan se prisetio te
svoje žrtve ocu. U tom trenutku činilo mu se da je ona bila sasvim
nepotrebna. Voleo bi da je i nije uopšte učinio, jer je otac nije
mogao da shvati, nije mogao da je ceni. Zbog toga starca Juan je
ostavio svoju mladost, svoje drugove i njihovo drugarstvo. A Tigar
za to nije ni hajao! Juanu se činilo da se celog života rđavo
postupalo s njime, da ga celog života nisu razumevali. I odjednom
se priseti i najmanje nepravde koju mu je otac naneo, priseti se
kako ga je otac naterivao da ostavlja knjigu koju je čitao da bi
gledao ratne veštine njegovih vojnika, iako to nije voleo. I tako
prisećajući se svih tih mrskih stvari, Juan je mrmljao kroz
stisnute zube:
 Nikada me u životu nije ni voleo! On misli da me voli, da sam mu
jedina draga stvar, ali nijednom me nije pitao šta ja zbilja želim
da radim. A ako me je i pitao, uvek bi mi zabranjivao ono što mu
nije bilo po volji. Zato sam uvek i morao da budem obazriv, da
želim ono što je njemu po volji. I tako nisam imao slobode!
Tad se Juan seti svojih drugova, kako oni sad moraju da ga
preziru, kako neće imati nikakvog udela s njima u izgrađivanju
svoje zemlje. Mrmljao je buntovno:
 Nisam uopšte želeo da idem u tu ratnu školu, ali me je on
naterao da odem tamo. Ni na koje drugo mesto!
Tuga i usamljenost su se toliko nakupile u Juanu da je duboko
uzdahnuo, zasvetlucao očima u pomrčini i promrmljao besno, kao
uvređeno dete:
 I pored svega što otac misli, trebalo je da se vratim drugovima,
trebalo je da pođem za svojim kapetanom, jer sad nemam nikoga,
uopšte nikoga...
Tako je Juan sedeo sam osećajući se najusamljenijom dušom na
svetu. Bio je tužan. A niko mu nije prilazio. Za sve vreme
preostalih sati te noći nijedan sluga nije došao da vidi da li mu je
što potrebno. Nije bilo nijednog sluge koji nije znao da je Vang
Tigar, njihov gospodar, ljut na sina, jer dok su se njih dvojica
svađali, bilo je puno očiju i ušiju iza rešetki, pa se niko nije
usuđivao da navuče na sebe gnev starca pokušavajući da mu teši
sina. Ovo je sad prvi put bilo da niko ne obraća pažnju na Juana,
pa se zbog toga mladić osećao još usamljeniji.
Sedeo je i dalje tako, ne pokušavajući da zapali svecu niti da
pozove nekog slugu. Presavio je ruke na sto, spustio glavu i
predao se talasima tuge da ga nose kud hoće. Ali je najzad
zaspao, jer je bio vrlo umoran, i tako mlad.
Kad se probudio, svitala je zora. Brzo je podigao glavu i obazreo
se. Tad se seti da se posvađao s ocem i oseti da ga još uvek tišti
onaj isti bol. Podigao se, izišao kroz zadnja vrata u dvorište i
pogledao napolje. Dvorište je bilo mirno, prazno i sivo pri slaboj
svetlosti. Vetar se utišao, a sneg, koji je preko noći napadao,
počeo je da se topi. Kraj kapije je spavao jedan čuvar, skupljen
ukraj zida da bi se zagrejao. Šuplji štap kojim je tukao po
bambusu da bi plašio lopove ležao je na pločniku. Juan se
zagledao u čovekovo lice i sumorno pomisli kako ovo izgleda
strašno, tako otromboljeno. Vilica se spustila i razotkrila
upropašćene zube. Tako je pomislio, mada je, u stvari, čuvar po
srcu bio vrlo dobar stvor. Tom čoveku se Juan u detinjstvu, a nije
to davno bilo, često obraćao za igračke i slatkiše na vašarima i
drugim proslavama. Ali sad mu se činilo da je taj čovek star,
strašan i da ga se ništa ne tiču nevolje mladog gospodara. I,
zaista, Juan je sam sebi sad govorio da mu je ceo život pust, pa
se zbog toga u njemu odjednom diže talas besa. To ogorčenje nije
bilo nešto novo. Ono je samo bilo znak da izbija onaj potajni rat
za koji je tek sad primetio da je uvek postojao između njega i
njegova oca, rat za koji nije ni znao kako se razvijao.
U ranom detinjstvu učitelj sa Zapada učio je Juana, vaspitavao
ga, zasipao recima o borbi, o stvaranju nove nacije, sve dok se
dečakovo srce nije raspamtelo od tih velikih, odvažnih i lepih reči.
Ali je Juan uvek osećao da se taj plamen gasi kad bi učitelj
spustio glas i rekao najozbiljnije:
r Ti se moraš poslužiti vojskom koju ćeš jednoga dana primiti.
Moraš je upotrebiti na dobro svoje domovine, jer više nećemo da
imamo te pljačkaške vođe!
Tako je taj najmljeni učitelj, vesto, iza leđa Vanga Tigra, bunio
sina protiv oca. Dečak bi bedno gledao u svetlucave oči svog
mladog učitelja, slušao mu ponositi glas, kretao se po njegovom
naređenju, ali iako potresen do srži, ipak su mu na vrhu jezika
bile reči koje nije mogao izgovoriti, ali ih je jasno čuo u svom srcu:
Dakle, moj je otac pljačkaški vođa!"
I tako je dete potajno bilo rastrzano kroz celo svoje detinjstvo. A to
niko nije znao. Od toga je Juan postao ozbiljan, ćutljiv, i suviše
ozbiljan za svoje godine, jer, iako je voleo oca, nije se mogao njime
ponositi.
Te tmurne zore Juan je bio preko mere iznuren i pored sve snage
koju je stekao u ratnoj školi. Namarevao je da pobegne od toga
života, od svakog rata, od borbe za bilo koju ideju. Ali kud bi
mogao da ode? Ljubav njegova oca ga je tako čuvala, tako
sputavala, da nije imao prijatelja, niti kome da se obrati.
U tom trenutku se seti najmirnijeg mesta u kome je bio od
detinjstva, setio se toga mirnog mesta usred onih ratovanja ili
priča o ratovima. To je bila mala, stara kućica od zemlje u kojoj je
nekad živeo njegov deda Vang Lung, zvani zemljoposednik, sve
dok se nije obogatio i zasnovao gazdinsku kuću, u koju se
preselio sa zemlje. Tako je dobio ime Vang Bogataš. Kućica od
naboja je još uvek stajala na ivici seoceta, a sa tri strane pružala
su se polja po kojima je vladao mir. Juan se sećao da su blizu nje
bili grobovi njegovih predaka, poredani na jednoj uzvišici, grobovi
Vang Lunga i drugih članova porodice. Juan je to znao, jer je
jednom, dva ili više puta prošao tuda kao dete, kad bi mu otac
posećivao svoja dva starija brata, Vanga Veleposednika i Vanga
Trgovca, koji su živeli nedaleko, u gradu najbližem toj kućici od
zemlje.
Juan je mislio kako mirno mora biti u maloj, staroj kućici, kako
bi tamo mogao biti sam, jer u njoj nikoga nije bilo, sem starih
zakupaca kojima je njegov otac dozvolio da tu žive otkako je,
sećao se Juan, neka mirna žena, ozbiljna lica, otišla u kaluđerice.
Jednom je on nju video s dva čudna stvora nekom sedom ludom,
koja je umrla, i jednim grbavkom, trećim sinom njegovog starijeg
strica, koji je posle postao sveštenik. Sećao se Juan da je još od
prvog trenutka mislio da je ona ozbiljna žena kaluđerica jer je
uvek sklanjala pogled u stranu i nije htela da pogleda muškarca,
jer je nosila sive haljine ukrštene na grudima, a jedino još što joj
glava nije bila obrijana. Lice joj je bilo kao u kaluđerice, bledo kao
slabunjavi mesec, koža nežna i usko pripijena uz majušne kosti.
Izgledala je mlada sve dokle joj se čovek ne bi približio i opazio
fine, kao dlake tanke bore po licu.
Ali, ona je bila već otišla. Kuća je ostala prazna, osim ono dvoje
starih zakupaca, pa je Juan mogao tamo da ode.
Tad se vrati u svoju sobu. Nanovo je imao želju da putuje, jer je
znao kuda će, jer je želeo da ode. Ali, prvo je morao da skine
vojničku uniformu, koju je mrzeo. Otvorio je jedan kovčeg
prekriven svinjskom kožom i počeo da traži haljine koje je nekad
nosio. Uzeo je jedan gunj, ćurak od jagnjetine, par obuće od
tkanine, rublje od belog platna i sve to brzo i radosno obukao.
Posle je tiho pošao po svog konja, provlačeći se kroz već vidno
dvorište pored jednog čuvara koji je spavao naslonjen glavom na
pušku. Juan je izišao napolje, ostavio vrata otvorena, i skočio na
konja.
Neko vreme je jahao kroz ulice, a zatim između živih ograda i
stazama, dok nije izišao na njive. Ugledao je kako se sunce diže
ispod ognja svetlosti tamo iza udaljenih brda. Ono odjednom
iskoči, plamenocrveno i jasno, u hladnom vazduhu tog poznog
zimskog jutra. Bilo je to toliko divno da ga nevolje prođoše a da to
nije ni primetio. Odjednom oseti glad. Zaustavi se pred nekom
krčmom kraj puta, iz čijih je niskih vrata, usečenih u zemljani
zid, izbijao dim, topao i primamljiv. Juan je poručio pirinčanu
kašu, usoljenu ribu, pšenični hleb posut sezamom i čaja. Pojeo je
sve to, popio čaj, isprao usta, platio loš bunovnom krčmaru, koji
se za to vreme češljao i umivao hladnom vodom. Zatim je Juan
uzjahao konja. Sad se već visoko sunce presijavalo po niskoj,
smrznutoj pšenici i zaleđenim trščanim krovovima seoskih kuća.
Juan je, ipak, pored svega toga, bio mlad. Zato je jednog takvog
jutra morao da oseti da nijedan iivot, pa čak ni njegov, ne može
biti potpuno pust. Srce mu je življe zakucalo. I prolazeći tako kroz
polja i gledajući naokolo, sećao se da je uvek govorio kako voli da
živi u šumi, na njivi, i da vidi i čuje vodu u blizini.
Mislio je u sebi:
To sad mogu da učinim. Mogu da radim što hoću, jer vidim da
nikome nije stalo do mene."
I dok mu se ta nada rađala, reči su mu se, pre nego što je i
opazio, slagale u stihove, i on zaboravi na sve svoje nevolje.
U tim godinama svoje mladosti Juan je otkrio da ima dara za
pravljenje stihova, lakih, osećajnih stihova, koje je crtao tušem po
lepezama i po belo okrečenim zidovima soba u kojima je živeo.
Njegov učitelj se uvek smejao tim stihovima, jer je Juan pevao
samo o nežnim stvarima: o padanju lišća u jesenje vode, o tek
olistalim vrbama iznad jezeraca, o ružičastim pupoljcima breskve
kako se rumene kroz bele prolećne izmaglice, o mrkim, masnim
busenima tek preorane zemlje, o svim sličnim osećajnim stva-
rima. Ali o ratu i slavi nikad nije pisao, mada bi trebalo to da čini
kao sin ratnika. A kad su ga jednom drugovi naterali da speva
pesmu o borbi, bila je suviše blaga prema njihovim željama, jer je
govorila više o umiranju nego o pobedi. Juan se ožalostio kad im
se nije svidela. Mrmljao je:
 Tako sami stihovi od sebe dolaze!
Više nije hteo da speva traženu pesmu, jer je imao u sebi
tvrdoglavosti, prilično ponosa, i pored sve spoljne mirnoće i
pokornosti. Otada je svoje stihove zadržavao samo za sebe.Sada je
Juan prvi put u svom životu bio sam, prvi put je bio bez nadzora.
To mu je izgledalo divno. A naročito zato što je sam jahao kroz
prirodu koju je voleo. I tako, pre nego što je shvatio, tuga je
iščezla. Mladost ga je obuzela, osećao se svež, jak, vazduh mu je
prijatno prodirao kroz nozdrve, hladni i čisti vazduh. Tako uskoro
sve zaboravi, osim lepote jednog malog stiha koji se već stvoren
pomaljao iz njegova srca. Nije se žurio. Pogledao je naokolo po
golim brdima, koja su se uzdizala i ocrtavala na plavom, bistrom
nebu bez ijednog oblačka. Čekao je da mu stih postane jasan kao
ona brda, savršen kao goli breg na vidiku, bez oblačka.
I prođe taj slatki, slobodni dan, koji ga je toliko umirio da je
uspeo da zaboravi i ljubav, i strah, i drugove, i ratove. A kad je
naišla noć, Juan je prenoćio u jednoj seoskoj krčmi, koju je držao
neki usamljeni čovek sa svojom drugom ženom, mirnim
stvorenjem, ne suviše mladom, tako da joj život nije bio pust
pored starog muža. Juan je bio jedini gost te noći. Gostioničar i
njegova žena dobro su ga služili. Gostioničarka mu je dala male
hlebove napunjene izmlevenom mirišljavom osušenom svinjeti-
nom. Kad je Juan to pojeo i popio čaj, otišao je u već pripremljenu
postelju. Legao je i opružio se, umoran od slatkog napora. Mada
se pre nego što je zaspao jednom ili dvaput prisetio šta se
dogodilo s ocem, kako se posvađao s njime, sad je i to zaboravio.
Pre nego što je sunce zašlo te večeri, stihovi su bili sastavljeni kao
što je zamišljeno, onako kako je želeo. Četiri savršena stiha;
svaka reč kao kristal. I tako je zaspao zadovoljan.
Posle takva tri slobodna dana, od kojih je svaki bio bolji od
jučerašnjeg, posle tri dana puna zimskog sunca, Juan je došao na
konju u seoce svojih predaka, izlečen i nekako pun nade. Kad je
sunce već odskočilo, ujahao je u uličicu i video trščane krovove,
desetak na broju. Pogledao je radoznalo oko sebe. Po sokacima su
stajali seljaci, njihove žene i deca, čučali na vratima, ili se zbili na
pragovima. Jeli su hleb i jutarnju kašu. Juanu se činilo da je
dobar narod. I on i njegovi drugovi su voleli te ,jude. Toliko je
puta slušao kako njegov kapetan .“govori o borbi za narod, a eto
tu je sad bio taj narod.
Ali seljaci su gledali Juana veoma podozrivo, u velikom strahu i
čudu, jer je on zaista ličio na vojnika, iako to nije znao, iako je još
uvek mrzeo ratove i ratne veštine. Ma koliko on bio u duši daleko
bd rata, otac mu je istesao telo, napravio ga visokim i snažnim,
pa je mladić jahao na konju uspravan kao kakav general, a ne
opušten kao seljak.
Zato je narod sumnjivo gledao Juana, ne zna
5ući ko je, plašeći se svakog stranca i njegovih potupaka. Mnoga
deca iz seoceta, s komadićima hleba ■11 šakama, pojurila su za
konjanikom da vide kuda će. A kad je on stao pred kućicu od
naboja koju je ijpoznavao, deca su zastala u krugu, neprestano ga
vposmatrajući. Zvakala su korice hleba, gurkala jedno drugo i
šmrkala. A kada im se dosadilo da tako zve,taju, odjurila su jedno
po jedno svojim roditeljima da im kažu kako je mladi, visoki, crni
čovek sišao J velikog alatog konja ispred kuće Hvang, i kako je
svezao konja za jednu vrbu i ušao u kuću, ali je ri tome morao da
se sagne, pošto je bio i suviše sok, a kuća niska za njega. Juan im
je slušao piskave glasove kako bruje po ulicama, ali ga se nije
!“icalo to dečje blebetanje. Stariji su u njega još više sumnjali kad

su čuli šta deca vele. I niko se nije primicao zemljanoj kućici
porodice Hvang, da ih neko zlo ne bi zadesilo od visokog, crnog
mladića, njima potpuno nepoznatog.
Tako je Juan kao tuđin stupio u tu kuću svojih pradedova, ljudi
koji su živeli od zemlje. Ušao je u srednju sobu, ispravio se i
pogledao naokolo. Ono dvoje starih zakupaca čuli s,u kako je
ušao, izašli su iz kuhinje, ugledali su mladića i nisu znali ko je. I
oni su se poplašili. A kad je Juan to primetio, nasmešio se malo i
rekao:
 Nemojte me se plašiti! Ja sam sin Vanga Generala, nazvanog
Tigar, trećeg sina moga dede Vang Lunga, koji je nekad ovde
živeo!Ovo je on rekao da bi umirio stare supružnike, da im pokaže
kako ima prava da ulazi u tu kuću, ali oni nisu bili umireni.
Pogledali su jedno drugo sasvim zaprepašćeni. Hleb koji su
žvakali osušio im se u ustima i zastao u grlu kao kamen. Najzad
starica spusti parče hleba iz ruke na sto i obrisa usne, a starac
zatvori usta, pristupi korak napred, nakloni razbarušenu glavu u
znak pozdrava i reče drhteći i pokušavajući da proguta onaj suv
hleb u ustima:
 Gospodaru plemeniti, šta možemo učiniti da te poslužimo i šta ti
želiš od nas?
Juan sede na klupu, ponovo se malo nasmeja, klimnu glavom i
slobodno odgovori, sećajući se kako je slušao drugove da hvale
narod tvrdeći da ga se ne treba plašiti:
 Ništa ne želim, samo da se sklonim neko vreme u kuću svojih
otaca... Možda ću se ovde i nastaniti. To još ne znam. Ali sam
uvek žudeo za poljima, šumama, potocima, iako pojma nemam o
životu na selu. A baš sad se tako dogodilo da treba da se sakrijem
neko vreme, pa mislim da se sklonim ovde.
Ovo ie rekao da bi ih umirio, ali mu ni sada to nije uspelo. Stari
su gledali jedno drugo, pa i starac ovog puta spusti svoje parče
hleba. Počeo je da govori ozbiljno. Naborano lice mu postade
zabrinuto, a ono nekoliko belih dlaka na bradici mu zadrhta:
 Gospodaru, ovo je vrlo rđavo mesto za skrivanje. Tvoja kuća i
tvoje ime dobro su poznati u ovoj okolini. Gospodaru, oprosti
meni, nepristojnom, običnom čoveku, koji ne zna ni kako treba
govoriti pred gospodarem kao što si ti, ali tvoj plemeniti otac nije
ovde omiljen, jer je ratnik. Ni tvoje stričeve ovde ne vole!
Starac zastade, pogleda oko sebe, pa prošaputa Juanu u samo
uvo:
 Gospodaru, seljaci ovoga kraja toliko mrze tvoga starijeg strica da
su se on i njegova gospođa poplašili, pa su sa svojim sinovima
otišli u neki primorski grad da žive tamo gde strani vojnici odr-
žavaju red. A kad tvoj drugi stric dolazi da pokupipninu, čini to s
četom vojnika koju najmljuje gradu! Vremena su teška. Mi seljaci
smo toliko ogo trpeli od ratova i poreza da smo očajni. Goaru, mi
smo platili porez deset godina unapred. to ovo nije dobro mesto
da se sakriješ ti, mladi erale!
I starica uvi svoje naborane, čvornovate ruke u gaču od iskrpljene
plave pamučne tkanine, pa vili:
 Zbilja, ovo nije dobro mesto za skrivanje! Tako su to dvoje starih
zakupaca stajali sa sumi i nadom da neće ostati.
Ali Juan nije hteo da im veruje. Bio je toliko an što je slobodan,
toliko zadovoljan svim onim je video, toliko razdragan od jasnog,
sunčanog a, da se resio da ostane po svaku cenu. Zato se mejao
zadovoljno i uzviknuo živo:
 Ipak ću ostati! Nemojte se samo uznemiravati. "ino mi dozvolite
da jedem što i vi jedete. Ziveću e makar neko vreme.
Sedeo je tako Juan u običnoj sobi, gledao plug ljaču na zidu,
trake crvene hartije, osušenu žiu, zavezanu zajedno s nizom luka.
Bio je zadoan svim tim. Sve je to bilo novo za njega. Odjednom
oseti glad. Učinilo mu se da bi mu prijao hleb s lukom koji su jeli
stari. Zato
 Gladan sam! Daj mi nešto da jedem, dobra " jko!
Na to starica uzviknu:
 Ali, gospodaru, šta bih mogla imati spremno čoveka kao što si ti?
Moram prvo da zakoljem o pile od ona naša četiri. Imam samo
ovaj jadni b, čak nemam ni hleba od pšeničnog brašna!
   To ja želim, to ja želim odgovori Juan sro. Sve mi se ovde
sviđa. Tako je najzad starica, iako još uvek u sumnji, ela mladiću
sveže parče hleba i u njemu česan Ali, nije imala mira sve dok
nije pronašla i ić ribe, koju je usolila i sačuvala još od je. Ovo mu
je donela kao poslasticu. Juan je sve to pojeo. Prijalo mu je to jelo
više nego išta ranije, jer je sad jeo u punoj slobodi.
A kad se najeo, odjednom se osetio umoran, iako to dotle nije
primećivao. Zato se podiže i zapita:
 Gde je postelja? Hteo bih malo da spavam! Starac je odgovorio:
 Ima jedna soba koju mi obično ne upotrebljavamo, soba u kojoj
je nekad živeo tvoj deda, a posle njega gospođa koja mu je bila
treća po redu, gospođa koju smo mi svi voleli, toliko plemenita i
dobra da je najzad postala kaluđerica. U toj sobi ima postelja na
kojoj bi se mogao odmoriti!
Stari zakupac gurnu drvena vrata sa strane i Juan ugleda malu,
mračnu staru sobu, koja je umesto prozora imala samo jedan
četvrtast otvor, preko koga je bila zalepljena bela hartija. To je
bila mirna, prazna soba. Juan je ušao unutra, zatvorio vrata i,
prvi put u svome životu, osetio se zbilja sam, zbilja slobodan pred
počinak. A ta mu je usamljenost godila.
Stojeći tako usred te jadne sobe sa zidovima od blata, u jednom
trenutku ga obuze neko iznenadno, čudno osećanje da neki stari,
zdravi život i dalje tuda struji. Pogledao je naokolo čudeći se. Bila
je to najprostija kuća koju je u svom životu video. Postelja sa
zavesom od kudelje, neobojen sto i stolica, pod gola i nabijena
zemlja, po kojoj su, naročito kraj postelje i vrata, mnoga stopala
izdubila rupe. Nikoga tu nije bilo osim njega, ali ipak je osećao u
blizini nečiji duh, za zemljom požudni duh, koji on nije
razumevao... A zatim se taj duh izgubi. Odjednom Juan prestade
da oseća taj drugi život i ponovo se oseti sam. Smeškao se i
osećao tako slatko umoran da je morao da spava, jer su mu se
kapci zatvarali sami od sebe. Prišao je velikom širokom seljačkom
krevetu, uklonio zavese i bacio se. Obvio je oko sebe stari
pokrivač s plavim cvetićima, koji je stajao umotan kraj zida.
Zaspao je za tren oka i tako se odmarao u mukloj tišini starinske
kuće.
Kad se Juan najzad probudio, bila je noć. Uspravio se u pomrčini,
razgrnuo brzo zavese i pogledao bu. Cak je i četvrtasti snop
svetlosti bio iščezao. da unaokolo vladala je tiha, nema pomrčina.
Poje legao odmarajući se kao nikad u životu, jer sam probudio.
Bilo mu je prijatno što ne vidi čak slugu koji čeka na njegovo
buđenje. U ovom času e hteo ni o čemu da misli, sem o toj
okrepljujućoj svuda unaokolo. Ništa se nije čulo, ni mumje
grubog stražara koji se u snu prevrće, ni topot skih kopita o
popločano dvorište, niti fijuk sablje a se brzo izvlači iz nožnica.
Ničega nije bilo, sem jugodnije tišine. Ali ipak se nešto začulo.
Usred te tišine Juan je letio neki šum, šum ljudi koji su se kretali
u ijoj sobi šapćući. Okrenuo se u postelji i po3 kroz zavese prema
rđavo okačenim neobovratima. Ona su se otvorila polako, a zatim
više. Juan je ugledao mlaz svetlosti svece i n mlazu jednu glavu.
Ta se glava uvukla, za se jedna druga promolila, a iza ove stajale
su sge druge. Juan se pokrenu na postelji tako da škripnu. Vrata
se odjednom spustiše, tiho i brzo, ruka ih zatvori, a soba ponovo
utonu u po
1U.
Ali mladić više nije mogao da spava. Ležao je čudeći se. Pitao se
da otac nije slučajno pokud je pobegao i poslao nekoga da ga
vrati, ihislivši ovo, zakleo se da se neće dići s ove polje. Ali više
nije mogao da leži miran, jer je postao pljiv. Tad se odjednom seti
svog konja, da ga ostavio svezanog za vrbu kraj guvna i nije rekao
3m zakupcu da ga nahrani i pripazi. Možda zija još tamo čeka.
Zato se Juan podigao, jer je meko srce za ovakve stvari, mekše
nego u vee ljudi. U sobi je bilo hladno, pa je obavio gunj sebe.
Pronašao je u mraku obuću, nadenuo je noge, opipao put kroz
pomrčinu pored zida do ta, otvorio ih i izišao napolje. U
osvetljenoj srednjoj sobi video je desetak ili seljaka, i mladih i
starih. Kad su ga primetili, gli su se jedan za drugim zverajući u
njega, nije zapazio nijedno poznato lice, osim starogzakupca. Tad
stupi napred seljak pristojna izgleda, u plavoj odeći, najstariji
među njima. Seda kosa mu je bila svijena u perčin i visila niz leđa
po starinskom seljačkom običaju. On se pokloni Juanu i reče:
 Došli smo da te pozdravimo, mi, najstariji u ovom selu!
Juan se malo nakloni i zamoli ih da sednu, a zatim se i on spusti
na najviše mesto kraj golog stola, koje je za njega bio ostavljeno.
Čekao je, dok najzad starac ne zapita:
 Kad će ti doći plemeniti otac? Juan odgovori jednostavno:
 On neće doći! Ja sam svratio da ovde provedem neko vreme!
Na ove njegove reči svi ljudi pogledaše jedan drugog tupim
pogledom. Starac se još jednom zakašlja i uze prvi reč, jer se
videlo da govori u ime svih:
 Gospodaru, mi smo svi siromašni narod u ovom selu. I već smo
dovoljno opljačkani. Gospodaru, otkako tvoj najstariji stric živi u
onom dalekom, tuđem gradu na obali mora, troši više nego ikada.
Zakupnina nam se silom oduzima, daleko više no što možemo da
podnesemo. Mi plaćamo porez ratniku ovog kraja, plaćamo danak
razbojničkim četama da nas poštede, tako da nam ništa ne
preostaje za život. A sad nam reci šta ti tražiš, pa ćemo ti to
nekako platiti kako bi mogao da odeš na neko drugo mesto i nas
tako spaseš još većih beda!
Juan pogleda naokolo, sav iznenađen, i prilično oštro reče:
 Čudno je uopšte da ne mogu doći u kuću svoga dede a da me ne
dočekate takvim recima! Nikakav novac od vas ne tražim.
A trenutak zatim, gledajući na poštena lica tih seljaka koja su još
sumnjala, Juan reče:
 Najbolje će biti da vam kažem istinu, da vam se poverim! S Juga
dolazi revolucija. Ona se diže protiv pljačkaša na Severu, a ja, kao
sin svoga oca,mogao da podignem oružje protiv njega, čak ni
svojim drugovima. Zato sam bežao danju i noću svojim čuvarima i
došao kući. Otac se naljutio na kad mi je ugledao uniformu, pa
smo se tako padali. Ja mislim da se ovde sklonim neko vreme, £a
me ne bi moj kapetan pronašao i u svom gnevu liaredio da me
potajno ubiju. Zato sam ovde!
Juan zastade i pogleda naokolo zabrinuta lica. .I zatim nastavi
sasvim ozbiljno, jer mu je sad ilja bilo stalo da ubedi te ljude, iako
ga je pomalo ljutila njihova neverica:
 Ja nisam došao samo da se sakrijem. Došao ovamo isto tako i
zato što neizmerno volim miru na selu. Moj otac je stvarao od
mene ratnika, ja mrzim krv i ubijanje, miris baruta i svu vojbuku.
Jednom, kao mali, prošao sam kraj ove će s ocem i video jednu
gospođu s dva čudna deta. Čak sam i tada njima zavideo. Zato
sam i mislio ovome mestu dok sam živeo sa drugovima u voj"čkoj
školi, mislio sam kako ću moći jednog dana se ovde skrasim. I
vama zavidim, takođe, svima
koji imate svoje domove u ovom zaseoku! Na ove reči ljudi se
ponovo pogledaše. Niko nije ao da razume niti da poveruje da ima
stvora na lji koji bi im pozavideo na životu, jer im je on ledao
toliko mukotrpan. Sada su samo još više ijali u toga mladog
čoveka koji je tu sedeo i otvoreno govorio da voli kuću od zemlje.
Dobro oni znali kakav je život on vodio, u kakvoj je oši provodio
dane, jer im je bilo poznato kako živi i rodbina, stričevi. Znali su
da jedan od njih kao princ u nekom dalekom gradu, znali su
kaživi Vang Trgovac, sadašnji njihov gazda, koji se o čudnovato
obogatio, potajno obogatio, zahvajući zelenašenju. Svi su seljaci
mrzeli ta dva Juastrica iako su im istovremeno i zavideli na bo
tstvu. I ovoga mladića takođe su gledali s mrži strahom
smatrajući u dubini srca da je laž što im govori, jer nisu mogli
verovati da ima iVog stvora na šaru zemaljskom koji bi
pretpostavio cu od zemlje velikoj kući.Seljaci su se zatim podigli.
To je isto učinio i Juan, ne znajući zaista da li treba to da učini ili
ne, jer nije bio navikao da se diže ni pred kim sem pred
nekolicinom starijih ljudi. On nije znao kako da se ponaša prema
tim prostim ljudima, obučenim u zakrpljene gunjeve i pohabanu,
izbledelu pamučnu odeću. Ali, ipak, želeo je da ih nekako
zadovolji, pa se zbog toga podigao. Oni mu se pokloniše, a on im
reče nekoliko ljubaznih reči. Seljaci odgovoriše, a sumnje su im se
jasno čitale na prostim licima. Tako se oni udaljiše.
Ostao je samo stari zakupac sa svojom ženom. Oni su gledali
pažljivo Juana, pa najzad starac poče da moli:
 Gospodaru, reci nam iskreno zašto si ovamo došao, da bismo
unapred znali kakva nas zla očekuju. Kaži nam kakvi su planovi
tvoga oca kad te šalje ovamo da nas uhodiš. Pomozi nam, jadnom
narodu, ostavljenom na milost i nemilost bogova, ratnika,
bogataša, upravnika i svih ostalih moćnih sila!
Na ovo Juan odgovori, pošto mu je sad postala jasna njihova
bojazan:
 Nisam uhoda, kažem vam! Nije me ovamo poslao moj otac. Sve
sam vam rekao, sve sam vam iskreno priznao!
I dalje mu stari nisu mogli da veruju. Starac je uzdahnuo i
odmakao se, a žena je stajala u pobožnoj tišini, tako da Juan nije
znao šta da čini s njima. Umalo da nije pokazao neraspoloženje
prema njima, ali se seti konja i zapita:
 Gde mi je konj? Zaboravio sam ...
 Uveo sam ga u kuhinju odgovorio je starac. Nahranio sam ga
slamom i suvim graškom. Doneo sam mu i vode sa jezera!
Juan mu se zahvali, a starac odgovori:
 Nije to ništa. Zar ti nisi unuk moga starog gospodara?
Posle ovih reči, starac odjednom pade na kolena pred Juana i
glasno zavapi:
 Gospodaru, nekada je tvoj deda bio običan težak kao i mi, običan
čovek kao i mi. Ziveo je u ovomgeu kao i mi svi. Ali mu je sudbina
bila bolja od , bolje je prošao nego mi koji smo uvek teško jivćU i
jedva kraj s krajem sastavljali. A sad, njega radi,reci nam iskreno
zašto si ovamo došao!
Juan podiže starca, istina ne sasvim nežno, jer je počeo da gubi
strpljenje zbog tih sumnji, a bio je i navikao da mu se veruje što
kaže kao sinu velikog ioveka.
 Istina je ono što sam rekao uzviknuo je i više neću ponavljati.
Čekajte, pa ćete videti da li će vas ikakvo zlo snaći otkako sam ja
došao!
A ženi naredi:
 Donesi mi jela, dobra ženo, jer sam gladan! Starci ga poslužiše u
tišini. Jeo je što su mu do
neli. Ali mu sad više nije tako prijalo kao ranije. Brzo se zasitio,
pa se najzad diže bez reči, ponovo se vrati u sobu i leže na
postelju da spava. Neko vreme nije mogao da zaspi, jer je u njemu
besnela srdžba na te ljude:
 Glupači! grmeo je u sobi. Ako su i pošteni, ipak su glupi, jer ne
znaju ništa u ovom malom mestu, odvojeni od sveta...
Sumnjao je da li vredi s njima se boriti posle svega ovoga. Osećao
se strašno mudrim pored njih. I tako umiren svojom pameću,
ponovo je tvrdo zaspao u pomrčini i tišini.
šest dana je Juan živeo u kućici od naboja dok ga otac nije
pronašao. To su bili najslađi dani u ćelom njegovom životu. Niko
mu nije prilazio da ga pita za bilo šta. Starac i starica su tiho
dvorili, a on je zaboravio na sva njihova sumnjičenja. Nije mislio
ni o prošlosti ni o budućnosti, već samo o danu koji protiče. Nije
odlazio u grad, nijednom nije išao da vidi strica u velikoj kući.
Svake večeri, kad padJie mrak, odlazio je na počinak, a ustajao je
rano pri prvim zracima sunca i udarcima oštrog vetra. Pre nego
što bi počeo da jede, bacio bi pogled preko njiva, tek ozelenelih od
ozime pšenice. Zemlja se tu pružala pred njim, prostirala,
obrađena i ravna. Mogao je da vidi po njenom prostranstvu plave
mrlje ljude i žene koji spremaju zemlju da dočeka skoru žetvu,
mogao je da vidi narod koji stazama i puteljcima ide u grad ili
selo. Svako je jutro mislio o stihovima. Urezivao je u pameti svu
lepotu dalekih brda, izvajanih u peščaru, koja su se ocrtavala na
plavom nebu bez oblačaka. Tako je prvi put upoznao lepotu svoga
kraja.
Za sve vreme detinjstva Juan je slušao kapetana kako govori ove
dve reči: Moja zemlja", ili Naša zemlja", a ponekad bi najozbiljnije
Juanu govorio: Tvoja zemlja". Ali Juan nije osećao nikakvo uzbu-
đenje slušajući to. Istina je bila da je Juan imao vrlo uzak,
zatvoren život u dvorištima svoga oca. Nije često odlazio čak ni u
logor u kome su se vojnici svađali, jeli i spavali. A kad bi Tigar
pošao u neki ratni pohod, Vang Juan je živeo i dalje po starom,
okružen naročitom stražom mirnijih ljudi srednjih godina, kojima
je bilo naređeno da ćute kad su blizu svog mladog gospodara, da
ne pričaju dokone, masne priče. Na taj način su oni stajali uvek
između Juana i onoga što bi on mogao da vidi.
A sad je svakog dana posmatrao ono što želi. Ničega nije bilo
između njega i onoga što je hteo da vidi. Mogao je slobodno
gledati tamo gde se nebo susreće sa zemljom, mogao je slobodno
gledati mala razbacana sela, sagrađena od drveta, a u daljini pre-
ma zapadu, zidine grada, crne i zupčaste zidine spram neba boje
porculana. Na taj način, gledajući svakog dana slobodno i daleko
do mile volje, šetajući se po poljima ili jašući na konju, saznao je i
spoznao šta to znači zemlja". Te njive, polja, baš to nebo, ta
bezbojna, gola, ali draga brda, sve je to zemlja!
Dogodila se i jedna čudna stvar. Juan je prestao da jaše na konju,
jer mu je izgledalo da je tad suviše uzdignut nad zemljom. U
početku se peo u sedlo, jer je to uvek dotle činio. Jahanje mu je
izgledalo tako obično kao drugom pešačenje. Ali, ovde na selu,
kuda god bi prolazio, seljaci su ga začuđeno gledali. Ako ne bi
poznali Juana, govorili su između sebe:
 Gle, ovo je vojnički konj, po svoj prilici. Taj nikada ne nosi pošten
teret!Posle dvatri dana čuo je kako se o njemu širi glas i narod
prepričava:
 Gle sina Vanga Tigra gde jaše na svom visokom konju i drži se
gospodski kao i cela njegova
zemlju, odmerava žetvu za svog oca i smišlja da nam udari neki
novi porez, zbog rata.
I tako se uvek dešavalo da seljaci mrko gledaju Juana kad
projahuje pored njih; a zatim pljuju za njim u prašinu.
U početku je to pljuvanje, puno mržnje, ljutilo i čudilo Juana, jer
nije bio naviknut na takvo ponašanje, on koji se nikoga nije plašio
sem svoga oca, on, koji je bio naviknut da sluge na njegov poziv
lome vratove. Ali posle nekog vremena počeo je da razmišlja zašto
se seljaci tako drže, počeo je da razmišlja koliko taj narod trpi, jer
je o tome učio i u vojnoj školi. A onda je.opet postajao dobre volje
i puštao seljake da pljuju da bi olakšali mržnju.
Najzad je ostavio konja, svezao ga za vrbu, i pošao pešice. Iako
mu je u početku bilo malo teško da hoda, za dandva se potpuno
navikao. Skinuo je čizme i obukao obuću od like, kakvu seljaci
nose. Bio je zadovoljan što može pod svojim stopalima da oseti
čvrstu zemlju po putevima i stazama, potpuno suvu, jer je
mesecima zimsko sunce sijalo. Voleo je da prođe kraj nekog
čoveka, da mu susretne pogled kao da je običan stranac, a ne sin
ratnika za kojim se proklinjalo i drhtalo.
Za tih nekoliko dana Juan je naučio da voli svoju zemlju kao
nikad ranije. Pošto je bio tako slobodan i sam, stihovi su se
rađali, određeni i čisti, spremni da budu zapisani. Nije gotovo ni
imao potrebe da traži neku reč, već samo da zapiše ono što je u
sebi osećao. U kućici od zemlje nije bilo ni knjiga ni hartije, sem
jednog starog pera, koje je davno njegov deda kupio da bi, možda,
njime stavljao svoj znak na ugovore o kupovini ili prodaji zemlje.
Ipak, to se pero moglo još da upotrebljava. Tim perom 1 koma-
dićem osušenog tuša iz jedne razbijene bočice Juan

ovde? Mora biti da nadgledaje napisao svoje stihove na okrečenim
zidovima srednje sobe, a starac i starica su zijali od čuda, diveći
se, ali i plašeći se tih čarobnih nepoznatih reči. Juan je pisao
nove stihove, ne samo o vrbama koje granama miluju tihe vode,
niti o oblačićima, srebrnim kišnim kapima i uvelom lišću. Novi
stihovi su izbijali iz dubine njegove. Oni nisu bili tako skladno
napisani, jer je Juan pevao o svojoj zemlji i novoj ljubavi za njom.
Dok su mu ranije stihovi bili lepi, ali prazne sadržine, kao ljupki
mehurići na površini njegove svesti, sad više nisu bili tako
skladni, već je u njima više bilo pitanja s kojima se borio, ne
razumevajući ih potpuno; ti novi stihovi bili su grubljeg ritma i
nejednake melodičnosti.
Tako su dani prolazili, a Juan je živeo sam sa svojim sve bujnijim
mislima. Nije znao kakva ga budućnost čeka. Ništa mu se nije u
pameti jasno ocrtavalo u pogledu narednih dana. Za ovo vreme
bio je zadovoljan što može da udiše vazduh u gruboj, svetloj lepoti
ove severnjačke zemlje, koja se presijava na jasnom suncu, čiji
zraci izgledaju skoro plavi, jer izviru iz tako plavog neba. Slušao je
Juan razgovor i smeh naroda po sokacima seoceta. Mešao se
među ljude koji su sedeli u krčmama kraj puta, slušao ih, a retko
progovorio, kao što čini čovek koji jedva razume neki jezik, ali mu
slatka muzika tog jezika prianja uz uho i srce. Odmarao se u
miru među svetom koji nije govorio o načinu ratovanja, već samo
o seoskim stvarima: kome se sin rodio, koja je njiva prodata ili
kupljena, po kojoj ceni, koji se mladić ili devojka ženi ili udaje,
koje seme treba zasejati, i drugim sličnim stvarima.
Zadovoljstvo je Juanu raslo iz dana u dan a kad je dostizalo
vrhunac, rađao se stih i on ga je zapisivao. Tako je bio malo
umiren, ali ipak ga je nešto mučilo. Tih dana, u kojima je nalazio
toliko zadovoljstva, stihovi su mu nicali, ali nisu bili veseli, već
obavijeni dubokom tugom, kao da je u njemu bio skriven neki
izvor žalosti. Nije znao otkud to dolazi.
Ali kako je mogao da živi na taj način on, Tigrov jedini sin?
Svugde unaokolo seljaci su pričali: Viđa se neki čudan, visok crn
mladić, koji luta tamoamo kao da je sumanut. Priča se da je sin
Vanga Tigra, sinovac Vanga Trgovca. Ali kako može sin takve
jedne porodice tumarati kao taj mladić? Zivi u onoj staroj Vang
Lungovoj kući od naboja i mora biti da je šenuo pameću.
Ovo prepričavanje stiglo je do ušiju Vanga Trgovca u gradu.
Saznao je to od nekog svog starog činovnika u radnji, pa je ljutito
rekao:
 Naravno da to ne može biti sin moga brata, jer ga nisam ni video,
niti sam čuo nešto o njemu. Malo je verovatno da bi moj brat
mogao da pusti ljubljenog sina da tako živi. Poslaću sutra jednog
slugu da vidi ko to stanuje u kući zakupaca moga oca. Nikome
nisam dao dozvolu da se tamo nastani!
A potajno se Vang Trgovac plašio da taj čovek nije neki uhoda
razbojnika, koji se vesto skriva.
Ali Vang Trgovac nije stigao to da učini, jer se i u Tigrovom logoru
čulo za te glasove. Toga jutra Vang Juan je ustao kao i obično i
dok je stajao na vratima, sladeći hleb i pijuckajući čaj, ugledao je
u daljini kako ljudi na ramenima nose jednu nosiljku, a za njom
još jednu. Oko njih su išli vojnici. Juan je po uniformi poznao da
je to vojska njegovoga oca. Odmah je ušao u kuću. Odjednom je
izgubio volju i za hlebom i čajem, spustio je hranu na sto i tako
stojeći čekao. U sebi je mislio pun gorčine:
 To je, mislim, moj otac. Šta ćemo sad reći jedan drugom?
Zeleo je da pobegne preko polja, kao dete, ali je znao da do
susreta s ocem mora doći jednog dana, znao je da ne može
zasvagda pobeći. Zato je čekao sav uznemiren, ne dajući da ga
savlada onaj stari strah iz detinjstva. I tako čekajući, nije mogao
više da jede.
Ali kad su se nosiljke primakle i kad su spuštene, iz njih nije
izišao njegov otac, niti neki drugi čovek, već dve žene; jedna je
bila njegova majka, a druga, njena služavka.
Sad se Juan doista iznenadio, jer je majku retko viđao. Dotle se
uopšte nije ni sećao da je ona bilokad izlazila iz kuće. Zato je izišao
napolje da se pozdrave, čudeći se šta sve ovo treba da znači. Majka mu
je prilazila, naslonjena na služavku. Bila je sva seda, nosila je. pristojnu
crnu haljinu. Zuba uopšte nije imala, tako da su joj obrazi bili upali, ali je
još bilo zdrave svežine na njima. Lice joj je bilo jednostavno, malo
priglupo, ali ipak i plemenito. Kad je videla sina, povikala je kao što je
običaj u selu, jer je mladost provela kao seoska devojka:
 Sine, otac me tvoj šalje da ti javim da je bolestan, skoro na samrtnom
času. Poručuje ti da možeš raditi što ti je volja, samo ako odmah dođeš
kući, pre nego što on umre. Poručuje ti i da nije ljut na tebe, pa zato
samo dođi!
Ovo je ona rekla glasno, da su svi čuli. I, zbilja, seljaci su se skupili da
vide i čuju nešto novo. Ali Juan nije video nikoga od njih, jer je bio toliko
pometen onim što je čuo. Za ovih nekoliko dana čvrsto se bio odlučio da
odavde ne odlazi protiv svoje volje, ali kako da ne usliši želju svoga oca
ako ovaj doista umire? Tada se seti kako su ruke ocu drhtale dok ih je,
sav požudan, pružao za vinom. Zato se Juan bojao da majka govori
istinu, a sin ne srne ocu ništa da odbije.
Sad je i služavka, videvši Juanovo kolebanje, smatrala za dužnost da
pomogne gospodarici. I ona je glasno povikala, gledajući naokolo
seljake, kao da želi da istakne svoju važnost:
 Ah, mali moj generale, istina je sve to! Svi smo mi skoro na rubu pameti,
a tako isto i lekari! Starom generalu život visi o koncu, pa ako hoćeš da
ga zatekneš još živoga, moraš brzo otići k njemu. Zaklinjem se da neće
još dugo živeti, a ako živi, neka umrem ja sama!
Svi su seljaci ovo žudno slušali i gledali značajno jedan drugog, čuvši da
su Tigru dani izbrojani.
Ali još uvek Juan nije verovao tim dvema ženama, utoliko više što je
slutio kod njih neku skrivenu, potajnu želju da ga nateraju na povratak u
očevu kuću. A kad je služavka videla da se i dalje koleba, bacila se na
zemlju pred njim i počela da udara čelom o tvrdo guvno. Kumila je
glasno, pretvarajući se da plače:
 Pogledaj majku, mali generale, pogledaj mene, robinju, kako te
preklinjemo!
Pošto je ovo ponovila jednom ili dva puta, podigla se, obrisala prašinu sa
sivog pamučnog kaputa, bacila jedan naduti pogled unaokolo na
skupljene seljake koji su bili zinuli od čuda. Pošto je ispunila svoju
dužnost, stala je s kraja, ona, ponosita služavka jedne visoko ponosite
porodice, toliko uzdignuta nad ovim prostim svetom!
Ali Juan nije obraćao nikakve pažnje na nju. Okrenuo se majci. Znao je
da mora da učini svoju dužnost, ma koliko je mrzeo. Pozvao je majku da
uđe unutra i da sedne. Ona je to učinila, a gomila je pošla za njima,
okupivši se oko vrata da bi sve videla i čula. Majka nije gonila narod, jer
je bila navikla na običaje sela, gde raja uvek bulji kad naiđe neko od
bogatijih.
Obazrela se samo po srednjoj sobi čudeći se:
 Prvi put u životu sam u ovoj kući. U detinjstvu sam slušala duge priče o
njoj, kako se Vang Lung obogatio, kako je kupio pevačicu iz čajdžinice,
kako je ona nekad s njime radila što je htela. Zbilja, mnoge su priče o
tome kako je devojka izgledala, šta je jela, kakve je haljine nosila, išle od
usta do usta po ćelom ovom kralju iako se to dešavalo davno; kad je on
bio star, ja sam bila još dete. Sećam se da se pričalo kako je Vang Lung
čak prodao i komad zemlje da bi joj nabavio prsten od crvenog kamena.
Ali docnije je ponovo kupio tu zemlju. Tu sam devojku videla jednom, na
dan svoje udaje. Ah, majko mila, kako se ugojila, kako je strašno
izgledala pre nego što je umrla... ako je to...
I nasmeja se krezubo i pogleda ljubazno naokolo. A kad Juan vide kako
ona otvoreno i iskreno priča, zažele da dozna istinu, pa je zapita
jednostavno:
 Majko, da li je moj otac zbilja bolestan? Ovo je pitanje podseti na
dužnost, pa odgovori
pištavim glasom, kao i obično: Bolestan je, sine moj. Ne znam tačno
koliko je bolestan, jer sedi i neće da legne u postelju. Pije bez prestanka i
veli da neće jesti dok ne požuti kao dinja. Zaklinjem ti se da nikad nisam
videla tako žuto lice. Niko se ne usuđuje da mu priđe i rečcu izusti, jer
galami i psuje kao nikad do sada. Ne može da živi ako ne jede. Budi u to
uveren.
 Jes“, jes“, istina je da neće moći da živi ako ne bude jeo dodavala je
služavka.
Ona je stajala iza stolice svoje gospodarice, klimala glavom i nalazila
neko tužno zadovoljstvo u njenim recima. Potom obe žene zajedno
uzdahnuše, napraviše ozbiljno lice, a krišom su posmatrale Juana.
Pošto je malo razmislio, sav nestrpljiv, Juan im odgovori. Znao je da
mora poći ako je tačno da mu je otac toliko bolestan, mada je još uvek
sumnjao. U sebi je mislio da je otac imao pravo kad je govorio da su sve
žene budale.
 Poći ću kad je tako odgovorio je. Ti se odmori, majko, dandva pre nego
što se vratiš, jer mora biti da si umorna.
Zatim se Juan postarao da majci bude udobno, smestio ju je u mirnu
sobicu, koju je već smatrao za svoju, pa mu je bilo i pomalo tužno što
mora da je napusti. A kad se majka najela, odagnao je misli o prijatnim,
dragim danima i još jednom uzjahao na konja. Okrenuo se licem prema
severu, prema ocu, još jednom bacio pogled pun čuđenja na ove dve
žene, jer su mu izgledale suviše obradovane njegovim polaskom, više
nego što bi trebalo da budu ako gospodar kuće leži bolestan.
Iza Juana je išlo desetak očevih vojnika. A kad ih je u jednom trenutku
čuo kako se svi zajedno kikoću zbog neke prostačke šale, više nije
mogao da ih podnese. Okrenuo im se ljutito, obuzet mržnjom zbog tog
njihovog stalnog kikota iza kopita njegovog konja. Zapitao ih je ljutito
zašto idu u stopu za njim, a oni su odrešito odgovorili:
 Gospodaru, verni čovek vašeg oca naredio nam je da vas pratimo da ne
bi kakav neprijatelj upotrebio ovu priliku i zarobio vas učene radi, ili vas
čak i ubio. Mnogo ima razbojnika u ovom kraju, a vi ste jedinac, ženica u
oku svoga oca.
Juan nije ništa odgovorio. Promrmljao je nešto i okrenuo lice prema
severu. Kakva ga je to glupost navela da misli o slobodi? On je jedinac
svoga oca, na žalost jedini sin svoga oca.
A među seljacima koji su ga posmatrali kako odlazi ni jednog nije bilo koji
se ne bi radovao što se udaljuje, jer ga nisu razumevali, niti su mu
verovali. Juan je jasno video tu veliku njihovu radost što ih napušta. Taj
prizor mu je pomračio zadovoljstvo ovih slobodnih dana.
II
Tako je Juan protiv svoje volje jahao prema kapijama svoga oca, sa
stražom za sobom. Vojnici ga sve vreme nisu napuštali, i on je ubrzo
uvideo da ga ne čuvaju toliko od razbojnika koliko od njega samog, da im
ne bi nekud umakao. Desetak puta mu je dolazilo da im vikne:
 Nemojte se plašiti. Neću pobeći od svog rođenog oca. Idem k njemu,
svojevoljno!
Ali ništa nije rekao. Gledao ih je prezrivo, bez reči. Nije hteo s njima da
povede razgovor, već je jahao što je brže mogao, ponosito, uživajući u
brzom kasu svoga konja pred tim prostacima, koji su neprestano morali
goniti svoje jadne životinje. Ipak, Juan je znao da je zarobljenik, ma kako
jurio. Stihovi mu nisu padali na pamet. Gotovo nije ni primećivao lepotu
zemlje.
Uveče drugog dana ovoga ubrzanog jahanja Juan je stigao na prag
očeve kuće. Skočio je sa sedla i, umoran do iznemoglosti, pošao prema
sobi u kojoj mu je otac obično spavao, ne mareći za skrivene poglede
vojnika i slugu, ne odgovarajući im na pozdrave.
Ali mu otac nije bio u postelji iako se noć već spustila. Jedan leni stražar
je na Juanovo pitanje odgovorio: General je u dvorani!
Tad se Juan razbesne. Pomislio je da ipak otac nije tako strašno
bolestan i da je sve ovo bila obična klopka da bi ga namamili u kuću. Ta
podvala mu je samo raspaljivala gnev, kako se ne bi uplašio kad izađe
pred oca. A kad se setio prijatnih dana samoće u selu, neraspoloženje
prema ocu se pojačalo. Ipak, kad je Juan ušao u dvoranu i video Tigra,
ljutnja mu je nešto popustila, jer je bilo jasno da ga nisu prevarili. Otac je
sedeo u svojoj staroj stolici, tigrovska koža ležala je raširena na
izvajanom naslonu, a ispred njega je stajao mangal pun uglja. Starac je
bio umotan u dlakavi ovčji gunj, na glavi je imao šubaru, ali je izgledalo
da mu je ipak hladno, kao pred smrt. Lice mu je bilo žuto kao stara
uštavljena koža, pogled tup, mrk i utonuo, a neizbrijana brada siva i
čekinjasta. Starac je podigao pogled kad je sin naišao, a zatim ga odmah
spustio prema uglju. Nije pozdravio sina.
Juan se primače i pokloni pred ocem:
 Poručili su mi da si bolestan, oče, pa sam zato došao!
Ali Vang Tigar promrmlja:
 Nisam bolestan. Ženska posla! Ovo reče i ne pogleda sina. Juan opet
zapita:
 Zar nisi poslao po mene zato što si bolestan? Tigar na ovo promrmlja:
 Nisam nikoga slao po tebe. Pitali su me gde si, a ja sam odgovorio:
Neka ostane tamo gde se sklonio!"
Za sve vreme je starac uporno gledao u mangal ispružajući ruke iznad
blistave jare.
Ove reči mogle bi razbesneti svakoga, a naročito mladića u godinama
kad se roditelji više ne poštuju. Juan bi, možda, postao okrutniji i otišao
ponovo u svet, što bi najbolje odgovaralo njegovoj odlučnosti u poslednje
vreme, samo da nije primetio očeve ispružene ruke, blede i suve, prave
staračke ruke, koje su drhtale i tražile gde bilo toplote. I zato ne reče ni
jednu preku reč. Shvatio je, kao što to mora dashvati svaki sin dobra
srca, da mu je otac u svojoj usamljenosti postao ponovo detinjast, te se
prema njemu mora postupati kao prema detetu, s puno pažnje i nežnosti,
ma kakve nezgodne stvari govorio. Ta očeva slabost razoružala je
Juana, tako da on oseti da mu suze, na koje nije bio naviknut, naviru na
oči. I samo da se usuđivao, ispružio bi ruku i pomilovao oca, ali ga je
zadržavao neki čudni stid. Zato sede s kraja na jednu obližnju stolicu,
zagleda se u oca, čekajući mirno, čak strpljivo, šta će ponovo reći.
Taj isti trenutak doneo mu je i slobodu. Znao je da je njegov strah od oca
nestao za sva vremena. Više se nikada neće plašiti starčeve vike,
njegovih mrkih pogleda, namrštenih crnih obrva i svih ostalih sredstava
koje je Tigar upotrebljavao da bi ga se ljudi plašili. Juan je video istinu.
Sve to mrgođenje i sva ta dernjava bili su jedino Tigrovo oružje, iako nije
znao da li ih starac upotrebljava kao štit ili se njima služi kao što neki
vitlaju sabljom, a nikad je ne zariju u meso. Takvim postupcima Tigar je
skrivao svoje srce, koje nikad nije bilo dovoljno tvrdo, dovoljno svirepo,
niti dovoljno veselo da bi od njega stvorilo zbilja velikog ratnika. U tom
trenutku i u pravoj svetlosti Juan je pogledao oca i počeo ga voleti bez
straha.
Ali Vang Tigar, ne znajući ništa o toj promeni svoga sina, sedeo je i dalje
i buljio, potpuno nem, kao da je zaboravio da mu je sin tu. Sedeo je tako,
dugo, bez pokreta, te najzad Juan, videći kako mu rđavo izgleda otac,
kako je omršaveo za ovo nekoliko dana da su mu kosti na licu štrcale
kao stene, progovori blago:
 A zar ne bi bilo bolje, oče, da odeš u postelju?
Kad je Vang Tigar ponovo čuo glas svoga jedinca, podigao je pogled kao
svaki bolesnik, sumorno upravio oči na sina, gledao pa tako trenutak, a
zatim je progovorio promuklo i vrlo polako, reč po reč:
 Zbog tebe sam jednom propustio da ubijem sto sedamdeset tri čoveka
koji su zaslužili da umru!
3 Rastureni dom
33Podigao je desnu ruku kao da ju je hteo zadržati kraj usta, kako mu je
bio običaj, ali ona pade usled svoje težine. Starac je pustio da mu ruka
visi. Ponovio je sinu posmatrajući ga neprestano:
 Istina je! Nisam ih ubio samo tebe radi.
 Milo mi je, oče rekao je Juan, dirnut ne toliko ljudima koji su ostali u
životu, iako mu je bilo milo kada je čuo da su živi, koliko otkrićem tog
detinjastog starčevog nastojanja da mu pričini zadovoljstvo.
 Mrzim da vidim ubijene ljude, oče moj dodao je Juan.
 Dabome, znao sam to. Oduvek si bio preterano osetljiv odgovori starac
ravnodušno, a zatim produži da posmatra žeravicu.
Još jednom je pomislio Juan da nagovori oca da ode u postelju, jer nije
mogao da mu gleda bolesni izraz, suva i obešena usta. Podigao se i
otišao do vrata, gde je sedeo verni čovek rasečene usne naslonjen
bedrima o dovratak, klimajući glavom. Juan mu prošaputa:
 Zar ne možeš ti da ubediš moga oca da treba da ode u postelju?
Covek skoči, zatetura se, razbudi i promuklo odgovori :
 Nisam to jednom pokušavao, mali moj generale! Ne mogu da ga
nagovorim da ode u postelju ni preko noći. Ako legne, posle jednog sata
ustaje i vraća se natrag u stolicu, pa tako i ja mogu jedino ovde da
budem. Toliko sam izmučen nespavanjem kao da sam mrtav. Ali on
tamo sedi, uvek budan!
Juan se vrati ocu i poče da ga moli:
 Oče, i ja sam umoran. Hajdemo obojica da legnemo na postelju i da
spavamo, jer sam toliko iscrpen. Ležaću blizu tebe, pa me možeš zvati i
uvek se uveriti da sam kraj tebe.
Na ove reči Vang Tigar se pokrenu kao da je hteo da ustane, a zatim se
opusti, obori glavu i ne htede da pođe:
 Ne, još nisam rekao ono što treba da kažem. Ima još nešto. Ne mogu da
se setim. Dve sam stvariizbrojao na desnoj ruci koje treba reći. Idi i sedi
negde dok se ne setim šta je to!
Tigar je sad govorio s onom starom oštrinom. Juan se setio navika u
detinjstvu, pa je otišao i seo. Ali, ipak, postojala je u njemu i ova nova
hrabrost, tako da mu se srce bunilo zbog te poslušnosti:
 On je samo jedan dosadan, prgav starac. I ja sad moram ovde da sedim
i čekam na njegovo dobro raspoloženje!
Ta Juanova odlučnost zasijala mu je u očima i on se spremao da
odgovori ocu; kad to opazi verni čovek, pritrča mu da ga umiri:
 Pusti ga, mali generale, jer je mnogo bolestan. Trpi što govori jer to svi
moramo da podnosimo.
Zato Juan, protiv volje, plašeći se ipak da može ocu pogoršati zdravlje
ako mu u ovom času protivreči njemu koji nije naučio ni na kakvo
opiranje ode i sede s kraja na jednu stolicu, nešto manje strpljiv, i tamo
osta sve dok Tigar odjednom ne reče:
 Setio sam se. Prva je stvar da te moram negde sakriti, jer se sećam šta
si mi juče kazao kad si došao kući. Moram te sakriti od svojih neprijatelja.
Ovo Juan nije mogao da podnese, već je viknuo:
 Ali, oče, pa to nije bilo juče.
Tigar baci jedan od onih svojih starih mrkih pogleda na sina, lupi suvim
dlanovima i uzviknu:
 Znam šta govorim! Kako da nije bilo juče, kad si juče došao? Ti si došao
juče!
A stari verni čovek opet stade između Tigra i njegovog sina moleći:
 Neka bude, pusti mu, bilo je to juče.
I Juan zaćuta, spusti glavu, jer je morao da ćuti. Čudna se stvar sada
dogodila. Ono prvo sažaljenje koje je osetio prema ocu minulo je kao da
mu je neki blagi, brzi povetarac prešao preko srca. Oni mrki, dobro
poznati očevi pogledi izazvali su u Juanu druga, dublja osećanja, a ne
samo sažaljenje. Nezadovoljstvo se podiže u njemu. On se zareče da se
neće više plašiti, ali znao je da mora biti uporan ako želi da se ne boji.
8“
35Tigar je po svom starom tvrdoglavom običaju čekao još prilično pre
nego što je nastavio da govori. Razmišljao je tako dugo zato što nije
voleo da mu sin upada u reč. Zbog toga je oklevao više nego obično. Ali,
istina je bila da je Tigar imao da kaže nešto što nije voleo da kaže, pa je i
zato čekao. U tom međuvremenu u Juanu se bes protiv oca rasplamteo
više nego ikad. Setio se svih onih prilika kad ga je taj čovek naterivao da
ćuti, setio se sveg onog vremena što je morao provesti pored omrznutog
oružja, setio se onih svojih slobodnih dana, tako naglo prekinutih. I više
nije mogao da podnosi Tigra. Njegova rođena krv ga je odvraćala od
Tigra, omrznuo je naglo svog oca što se nije umivao i brijao, što je pustio
da mu se vino i hrana proliju po haljini. U tom trenutku ništa ga nije
vezivalo za njega.
A Tigar, i ne sanjajući šta se sve kuva u srcu njegova sina, najzad poče
da govori ono što je trebalo da kaže:
 Ti si mi jedinac. Kolike sam nade polagao u tvoje potomstvo! Tvoja
majka je rekla jednom pametnu stvar. Došla je i kazala: Ako nam se sin
ne oženi, kako ćemo dobiti unuke?" Ja sam joj odgovorio: Idi i potraži
dobru, plemenitu devojku. Nije važno šta je, sem da je vrele krvi i da
može lako da zatrudni, jer su sve žene jednake, nijedna nije bolja od
druge. Dovedi je ovde i venčaj sina, a posle može nekuda da ode, da se
sakrije u neku stranu zemlju dok se rat ne završi. A mi ćemo od njega
dobiti potomstvo."
■ Ovo je Tigar govorio vrlo pažljivo. O svakoj je reči ranije razmišljao.
Napregnuo je svu svoju izmučenu pažnju da bi se odazvao dužnosti pre
nego što dopusti sinu da ode. Nije učinio ništa više sem što dobar otac
mora da učini, što svaki sin mora s razlogom da očekuje, jer je, za ljubav
roditeljima, dužan da primi izabranu mladu, da se oženi njom i izrodi
decu, a posle toga može da traži ljubav gde god hoće. Ali Juan nije bio
takav sin. On je bio ispunjen otrovom novog vremena, sav prožet
skrivenom upornošću za slobodom, čega ni sam nije bio svestan, a osim
toga imao je onu istu mržnju prema ženama kao i njegov otac. Nešto
zbog svog neraspoloženja, nešto zbog svoje upornosti, Juan je pustio da
se sav taj bes u njemu iskali. Ta njegova srdžba u tom trenutku izgledala
je kao zadržana poplava; ceo njegov dotadašnji život naišao je na
prekretnicu.
U početku nije mogao verovati da je otac ono rekao, jer je navikao bio da
sluša Tigra kako o ženama govori kao o budalama, a ako ne baš tako,
ono kao o izdajicama kojima nikad ne treba verovati. Ali, Tigar je ovoga
puta takve reči izgovorio; sedeo je i gledao u žar ispred sebe. Sad je tek
Juanu bilo jasno zašto su se majka i služavka toliko zauzimale da se
vrati kući, zašto su bile zadovoljne kad se odlučio na povratak, jer žene u
njihovim godinama i ne misle ni na šta drugo sem na provodadžiluk i
ženidbe.
Ipak, neće im on popustiti! Skočio je, zaboravi vši da se ikad uopšte
plašio, da je ikad voleo svog oca, i uzviknuo:
 Čekao sam na ovo još otkad su mi drugovi pričali kako su ih naterivali
da se žene. Mnogi su zbog toga i svoje domove napuštali. Ali sam
verovao u svoju srećnu sudbinu. Međutim, ti si kao i svi ostali, kao i svi
stari koji hoće da nas zadrže zauvek vezane, da nas zadrže vezane
našim telima, naterujući nas da uzmemo žene koje nam vi birate,
naterujući nas da imamo dece. Ali ja neću dozvoliti da budem sputan,
neću pustiti da mi se mojim telom život priveže uz tvoj... Mrzim te ... Uvek
sam te mrzeo ... Znam da te mrzim ...
Iz Juana je izbijao takav talas gneva da je počeo divlje da jeca. A verni
čovek, užasno poplašen mladićevim besom, pritrča i uhvati ga oko pasa
pokušavajući da nešto kaže, ali u tome nije uspeo jer mu je rasečena
usna bila iskrivljena. Juan pogleda toga čoveka koji je bio kraj njega i
dođe izvan sebe od besa. Podiže ruku i onako stisnutu u pesnicu spusti
je na staro, ružno lice, tako da se čovek opruzi na pod.
Uto se Tigar podiže teturajući se, ne prema sinu, ne! Gledao je zapanjen
Juana, kao da nije mogao da razume šta su značile maločašnje reči,
gledao ga je razrogačenih očiju. A kad je svog starog slugu ugledao
oborenog na zemlji, prišao je da ga podigne.
Juan se okrenu i pobeže. Nije zastao ni za trenutak da vidi šta se
dešava, već je jurnuo kroz dvorište, pronašao svog konja svezanog za
jedno drvo, projurio kroz velika spoljna vrata kraj zapanjenih vojnika,
skočio u sedlo i izjahao iz te varoši. A u sebi je pomislio da odlazi za
svagda.
III
Tako je Juan jurio iz očeve kuće, razjaren do besnila. Taj njegov gnev
morao se stišati, jer bi mladić inače presvisnuo. I on se stišao. Juan je
počeo da razmišlja šta može da radi on, usamljen mladi čovek, koji se
otcepio i od oca i od drugova. Samo vreme toga dana pomoglo mu je da
se rashladi, jer se ono zimsko sunce, koje kao da je bez prestanka
grejalo dok je Juan provodio dane u kućici od naboja, sad više nije
pomaljalo. Dan se pretvorio u suton, vetar je duvao s istoka, oštar i jak
vetar, a zemlja, po kojoj je Juan sporo jahao jer ie životinja bila umorna
od mnogog putovanja tih dana, postala je takođe tmurna, pa je i on sam
osećao da ga ta tmurnost obuzima i umiruje. I sami ljudi koji su živeli na
toj zemlji primili su tu sumornu boju, jer su mnogo ličili na grudu na kojoj
žive i koju obrađuju. Zajedno sa zemljom menjali su izgled, pa tako isto i
razgovore, a pokrete stišavali. Dok su na sunčevoj toploti lica bila
živahna, često i vesela, sada, pod tmurnim nebom, oči su postajale
bezizrazne, usne bez smeha, odeća mrkobojna, pokreti spori. Zive boje
zemlje i brda, plavetnilo nošnji, rumenilo dečijih kaputa, zatvoreno
crvenilo čakšira neke mlade, sve te boje koje obično sunce izvlači, sad
su bile iščezle. A Juan se jašući kroz taj tmurni predeo pitao kako mu se
ranije mogao toliko dopadati.
Mogao se vratiti kapetanu i onome zašta se ovaj borio, samo da se nije
setio kako ga seljaci nisu voleli. I ljudi koje je sretao tih dana bili su toliko
nepristupačni da je Juan sam sebi oštro prebacivao: Zar da svoj život
žrtvujem za ove ljude?"
Toga dana mu je čak i zemlja izgledala turobna. Ali kao da nije bilo dosta
neprilika, i konj poče da ćopa. A kad je sjahao blizu jednog malog grada,
video je da se životinja povredila o kamen, i da je skoro neupotrebljiva za
jahanje.
Dok je Juan, prignut, zagledao kopitu, čuo je strašnu grmljavinu. Brzo je
podigao glavu, a jedan voz je projurio kraj njega, silno bacajući dim. Ali
ipak nije tako brzo prošao da Juan ne bi mogao primetiti mnoge putnike
u njemu, jer je stajao vrlo blizu pruge. Unutra su ljudi sedeli u toplome i
udobno putovali, tako brzo da im je Juan zavideo. Mislio je kako mu je
konj i suviše spor, a sad i neupotrebljiv. Pomislio je doista nešto
pametno:
Prodaću životinju u gradu, sešću na voz i otići štogod dalje budem
mogao!"
Tu noć je proveo u jednoj krčmi, strašno prljavom mestu, u malom gradu.
Nije mogao da spava jer ga je gamad napadala sa svih strana. Ležao je
budan i razmišljao šta da radi. Imao je nešto novaca kod sebe, jer mu je
otac bio naredio da uvek nosi uza se pojas s novcem da ne bi biobez
ičega. Osim toga, imao je i konja na prodaju. Ali, dugo vremena nije
mogao da smisli kud da ide i šta da radi.
Juan nije bio prost i neobrazovan mladić. Poznavao je starostavne knjige
svoga naroda, poznavao je i nove knjige sa Zapada, jer ga je u tome
podučavao njegov učitelj. Od tog istog učitelja naučio je da govori dobro i
jedan strani jezik, te tako nije bio baš bez ikakvih sredstava i sasvim
prazne glave. I dok je tako mučio telo na tvrdim daskama te postelje u
krčmi, Juan se pitao šta da radi sa svojim srebrom, šta da počne sa
svojim znanjem. S vremena na vreme je pomišljao da ipak ne bi bilo
zgoreg da se vrati svome kapetanu. Mogao bi doći i reći mu:
Pokajao sam se. Primi me natrag!"
Ako bi mu još rekao da je napustio oca i udario vernog čoveka, bilo bi
začelo dovoljno jer je među mladim borcima pobuna protiv očinske volje
bila dobar dokaz, svedočanstvo vernosti zajedničkom cilju. Tako su neki
mladi ljudi, i muškarci i devojke; čak i ubijali roditelje da bi pokazali svoju
privrženost.
Ali, Juan nekako nije voleo da se vraća pod zastavu borbe, iako je znao
da bi ga dobro primili.
Odjednom pomisli kako bi voleo da živi veselijim životom, životom koji
još nije video, životom punim smeha. Seti se tad svoje mlađe sestre,
njenog smeha i teturanja na nožicama, i kako se veselila kad bi on bio s
njom. Pa dobro, a zašto je sad ne bi potražio? Ona mu je sestra, iste su
krvi. Za sve ove duge godine Juan je toliko bio vezan uz očev život da je
zaboravio da postoje i drugi kojima takođe pripada.
Iznenadna je sve rođake video u mislima on je imao mnogo rođaka.
Mogao je otići svome stricu Vangu Trgovcu. Jednog trenutka mu se
učinilo da bi bilo prijatno opet provesti neko vreme u velikoj kući. Setio se
raspoloženog i veselog lica svoje strine, setio se nje i ostalih rođaka. Ali
tad tvrdoglavo pomisli: Ne, neće ostati tako blizu ocu. Stric bi sigurno
javio Tigru, to je suviše blizu... Juan se reši da sedne na železnicu i ode
nekuda daleko. Sestra mu je živela daleko, daleko u primorskom gradu.
Tamo bi mogao provesti neko vreme, videti sestru i uživati u lepim
stvarima, upoznati sve tuđinske tvorevine o kojima je slušao, ali koje
nikad nije video.
Srce ga je nagonilo da se požuri. Još pre nego što je zora zarudela,
skočio je na noge i viknuo sluzi da mu donese vruće vode za umivanje.
Zatim je skinuo haljine i dobro ih istresao, da bi se oslobodio gamadi. A
kad je sluga došao. Juan pa je izgrdio zbog toliko prljavštine, sav
nestrpljiv da što pre ode.
Sluga je spazio Juanovo nestrpljenje i odmah je znao da je mladić sin
nekog bogataša, jer se siromah ne usuđuje tako olako da psuje. Zato
postade ponizniji, poče da žuri. Tako je Juan već u zoru doručkovao i
krenuo vodeći konja na prodaju. Tu jednu životinju je vrlo jeftino prodao u
jednoj kasapnici. Za trenutak ga je srce zabolelo. Zadrhtao je malo kad
se setio da će od njegova konja biti na
pravljene kobasice, ali je savladao tu slabost. Konji muviše nisu bili
potrebni, jer on više i nije bio generalski sin. Postao je sad on sam, Vang
Juan, slobodan mladić koji može da ide kuda ga srce vodi. I tog istog
dana se popeo u voz, koji ga je odveo u veliki primorski grad.
Sva je sreća bila što je Juan ponekad čitao ocu pisma koja mu je slala
njegova učena žena iz primorskog grada, gde se bila nastanila. Ukoliko
je Tigar stario, sve je nemarniji bivao prema čitanju. Iako je u mladosti
znao lepo da čita, kad je zašao u godine zaboravio je mnoga slova i nije
čitao lako. Od ove njegove žene pisma su dolazila dva puta godišnje.
Ona je pisala vrlo učena pisma, koja nije lako pročitati, pa ih je Juan
uzimao i kazivao ocu šta se u njima veli. A sad, setivši se tih pisama,
Juan je znao gde stanuje ta gospođa, u kojoj ulici, u kome delu velikog
grada. Zbog toga mu je lako bilo da se snađe kad je, posle jednog dana i
jedne noći, sišao s voza, pošto je prešao preko neke reke, pored neko-
liko jezera, kroz mnoga brda i preko odlično obrađene zemlje na kojoj je
prolećna pšenica bujala. Kuća njegove sestre nije bila tako blizu, te je
najmio kolica da ga odvuku donde. Tako je prolazio potpuno sam kroz
osvetljene ulice grada, sam, za svoj račun, i u prolazu je zverao naokolo
slobodno, kao neki seljak, jer ga niko nije poznavao.
Nikad još nije bio u takvom gradu. Kuće su se i s jedne i s druge strane
ulice uzdizale tako visoko da, i pored sve te zaslepljujuće svetlosti, nije
mogao sagledati vrhove zgrada, koje su se gubile nekud u pomrčini
neba. Ali u podnožju tih građevina, visokih kao kula, gde se Juan
nalazio, bilo je svetio. Tu se narod šetao kao usred bela dana. Juan je
ugledao ljude iz celog sveta. Bilo ih je svih rasa, svih vrsta, svih boja.
Video je Juan tamne ljude iz Indije i njihove žene, umotane u zlatne
tkanine, u čisti beli muslin, u crvene kao krv odeće, koje su im skrivale
crnu lepotu. Video je Juan vijuganje tela belih žena i njihove muževe, koji
su bili podjednako obučeni; svi su imali duge noseve, tako da se Juan,
gledajućite muževe, čudio kako ih žene raspoznaju od drugih
muškaraca, jer su izgledali sasvim slično, sem što su neki imali trbušine,
drugi bili bez kose na temenu ili imali neki drugi nedostatak lepote.
Ali, ipak, najviše je bilo ljudi Juanova roda. On je u tim ulicama opazio
sve vrste svojih zemljaka. Bilo je bogataša, koji su se u velikim
mašinama dovozili do vrata kuća za razonodu. Kola su prolazila s
užasnom piskom trube, pa se čovek koji je vozio Juana morao da sklanja
i pričeka dok kola ne prođu, kao što su u stara vremena kraljevi prolazili.
Gde ima bogataša, tu mora biti i siromaha. Prosjaci, sakati i bolesni,
bogoradili su što su više mogli da bi iskamčili malo srebra. Ali je to bio
gorak hleb. Srebro je teklo iz bogataških kesa samo u vidu najsitnijih
groševa, jer su ti bogataši obično prolazili uzdignuta nosa i zatvorenih
očiju. I pored sve svoje volje za uživanjem, Juan je u jednom trenutku
omrznuo te naduvene bogataše. Smatrao je da bi trebalo nešto više da
udele sirotinji.
Kroz tu pokretnu gomilu Juan je prolazio neprimećen u skromnim
kolicima, sve dok čovek, sav zadihan, nije stao ispred jednih vrata u
dugome zidu, potpuno sličnih desetinama drugih vrata sa suprotne
strane ulice. To je bila kuća koju je Juan tražio. Sišao je s kolica, izvadio
novac koji je obećao čoveku i predao mu ga. Juan je malopre s
odvratnošću gledao kako bogataši i gospođe malo pažnje obraćaju na
moljakanje prosjaka, kako odguruju žuljevite ruke ispružene prema
njima.
A sada je taj čovekargat ponizno zakukao drhteći sav u znoju od trčanja:
 Gospodaru, dodajte još malo tako vam vašeg plemenitog srca!
Rekao je to jer je zapazio Juanovu svilenu odeću i izgled dobro
hranjenog čoveka. Ali tako Juan nije mislio o sebi. Nije se osećao
bogatim, a poznata je stvar da ljudi koji vuku kolica nikad nisu zadovoljni.
Zato je s odbijanjem povikao:
 Pa zar se nismo toliko pogodili?A čovek je odgovorio uzdišući:
 Jesmo, toliko je pogođeno, samo, mislio sam da vaše plemenito srce ...
Ali Juan je zaboravio na tog čoveka. Okrenuo se prema vratima i
pritisnuo dugme koje je na njima spazio. A kad je jadnik video da Juan
ne obraća pažnju na njega, uzdahnuo je, obrisao oznojeno lice
komadićem prljave tkanine koju je imao oko vrata, i otumarao niz ulicu,
drhteći na hladnom noćnom vetru koji mu je ledio znoj po koži.
Kad je sluga došao da otvori vrata, pogledao je Juana kao stranog
čoveka i neko vreme nije hteo da ga pusti unutra, jer je u gradu bilo
mnogo dobro obučenih stranaca koji zazvone na vrata, predstave se kao
prijatelji ili rođaci domaćina, a kad ih sluga zamoli da uđu unutra, izvlače
inozemne pištolje, pa pljačkaju, ubijaju i rade što im je volja. Ponekad bi
im u pomoć priticali i pomagači da ugrabe dete ili čoveka i odvuku ih kao
taoce dok im se učena ne isplati. Zato je sluga, što je brže mogao,
zabravio vrata. Iako je Juan kazao svoje ime, ipak je morao tu da čeka.
Posle se opet vrata otvoriše. Ovoga puta Juan je video jednu gospođu,
skrušenu ženu ozbiljnog lica, prilično krupnu, bele kose, u haljini od svile
tamne šljivove boje. Juan je pogleda, a i ona njega. Primetio je da joj je
lice blago, okruglo i bledo, bez mnogo bora, ali ipak ne baš lepo, jer su
usta bila suviše velika, nos dugačak i spljošten pri korenu među očima.
Ipak su oči bile plemenite, pune razumevanja. Juan se ohrabri, nasmeši
se stidljivo i reče:
 Moram da vas molim za izvinjenje što na ovaj način dolazim, ali ja sam
Vang Juan, Tigrov sin. Napustio sam oca. Ništa ne tražim od vas, sem
ako mogu da uđem unutra i vidim vas i svoju sestru, pošto sam sam u
svetu.
Gospođa je vrlo pažljivo gledala Juana dok je govorio a zatim reče blago:
 Nisam mogla verovati čuvaru kad je rekao da si to ti. Toliko je mnogo
vremena prošlo otkako sam te poslednji put videla da te ne bih mogla ni
poznati da ne ličiš na svoga oca. Svako u tebi mora poznati Tigrova sina.
Uđi i osećaj se kao kod svoje kuće.
Sluga je i dalje sumnjivo gledao Juana, ali gospođa ga nagovori da uđe.
Bila je tako ljubazna i gostoprimljiva kao da se uopšte nije iznenadila ili,
bolje reći, da je ništa na svetu ne bi moglo začuditi. Odvela je Juana u
jednu uzanu dvoranu i naredila sluzi da mu spremi sobu i prostre
postelju. Zatim je zapitala Juana da li je gladan, otvorila vrata od
gostinske sobe, zamolila ga da tu sedne dok ona ne donese neke stvari
da bi mu bilo udobnije u sobi koju je sluga spremao. Sve je to ona činila
s takvom lakoćom, s tolikim gostoprimstvom, da je Juan bio zadovoljan,
odobrovoljen, osećao se najzad kao dobrodošao gost. Tomu je bilo vrlo
prijatno, jer ga je tištalo što se desilo između njega i oca.
U gostinskoj sobi Juan je seo u jednu naslonjaču, čekao i divio se, jer
takvu sobu nikad dosad nije video. Ali, po svom običaju, nije pokazivao
nikakvo čuđenje niti divljenje na ozbiljnome licu. Mirno je sedeo, umotan
u dugu odeću od tamne svile, gledajući malo po sobi, ali ne ipak toliko da
bi ga neko ko bi ušao u sobu zatekao zapanjenog. Juan je po prirodi
mrzeo da izgleda neobično i smešno u nekoj novoj sredini. Bila je to
mala, četvrtasta soba, vrlo čista, tako čista da je čak i na podu bila
prostrta vunena tkanina, ukrašena cvetićima. Pa ni na njoj nije bilo
tragova stopala. Na sredini te tkanine stajao je sto, a na stolu još jedna
tkanina od crvene kadive i vaza s crvenim veštačkim cvetovima od
hartije, koji su izgledali vrlo prirodno, samo što listovi nisu bili zeleni već
srebrni. Bilo je i šest stolica, nalik na onu na kojoj je i sam sedeo,
mekanog sedišta, šest stolica pokrivenih ružičastom svilom. Na
prozorima su visile zavese od fine tkanine, a na zidu se nalazila neka
slika stranog porekla, pod staklom. Na njoj su se videle visoke, vrlo plave
planine, isto tako plavo jezero, a po brdima nalazile su se strane kuće,
kakve Juan nikad ranije nije video. Ali sve je to bilo vrlo svetio i prijatno
za oko.Odjednom je negde zvono zazvonilo, pa Juan okrenu glavu
prema vratima. Cuo je neke brze korake, a zatim devojački glas, pun
smeha. Slušao je. Bilo je jasno da ta devojka govori nekome, iako nije
čuo drugi glas, a mnoge reči koje je devojka upotrebljavala jedva je
razumevao jer ih je umetala iz nekog stranog jezika:
 Ah, to si ti? Ne, nisam zauzeta. O, umorna sam danas. Igrala sam tako
dugo noćas. Ti me zadivljujuš. Ona je mnogo lepša od mene. Ismejavaš
mi se. Ona igra mnogo bolje nego ja, čak i beli ljudi žele s njom da igraju.
Istina je, igrala sam s mladim Amerikancem. Oh, kako on igra! Ali neću ti
reći šta mi je kazao. Ne, ne, ne! Dobro, onda idem s tobom večeras u
deset! Prvo ću večerati...
Juan je čuo kikot, pa se odjednom vrata otvoriše. Ugledao je jednu
devojku, podigao se da se pokloni, oči spustio u znak učtivosti
izbegavajući da je pravo pogleda. Ali mu ona brzo i ljupko pritrča kao
laka lastavica, ispružene ruke:
 Ti si moj brat Juan! uzviknula je veselo svojim glasićem, koji je tako
izvanredno leteo vazduhom. Majka mi kaže da si iznenada došao ...
 Kako izgledaš staromodan u toj dugoj haljini! Rukuj se ovako, sav se
svet sada tako pozdravlja.
Juan je osećao kako njena mala, meka ruka prihvata njegovu. Trgnuo je
ruku, jer je bio i suviše stidljiv da bi to mogao podneti. Istovremeno se
zagledao u devojku. Ona se ponovo zakikota, sede na naslon jedne
stolice i okrenu Juanu lice, najlepše na svetu malo lice, trouglasto kao u
mačkice, crne glatke kose, kovrčave jedino oko okruglastih obraza. Ali,
Juana su privlačile njene oči, najsvetlije, najcrnje oči, koje su sijale kroz
tu vedrinu i smeh, a ispod njih su se nalazila mala crvena usta, punačkih
crvenih usnica, ali ipak malih i slatkih.
 Sedi! vikala je zapovednički ta mala kraljica.Juan je poslušao i seo, ali
vrlo pažljivo, na ivicu jedne stolice, ne sasvim blizu devojke. Zato se ona
ponovo smejala.
 Ja sam Ajlan počela je ona svojim cvrkutavim glasom. Sećaš li me se?
Ja se tebe dobro sećam. Samo si se mnogo prolepšao. Izgledao si ružan
mali dečak, strašno dugačkog lica. Ali moraš da napraviš novo odelo. Svi
moji rođaci sad nose strano odelo. Ti ćeš u njemu izgledati lepo, jer si
visok. A znaš li da igraš? Obožavam okretne igre. Poznaješ li naše
rođake? Zena mog najstarijeg rođaka igra kao vila! Ali da vidiš mog
starog strica! Taj bi dušu dao za igre, samo je mnogo star i nakazno
debeo. Osim toga, i strina mu zabranjuje. Da samo vidiš staroga kad ga
strina prekoreva što je zurio u neku lepu devojčicu!
I opet se Ajlan nasmeja svojim nemirnim, cvrkutavim smehom.
Juan se usudio da baci jedan pogled na nju. Tako tanko stvorenje kao
što je ona nije dotle video. U struku je bila kao dete. Haljina od zelene
svile pripijala joj se uz telo kao čašica na pupoljku, visoki okovratnik
zatvarao joj je nežni vrat, a u ušima je imala male minđuše od bisera i
zlata. Juan pogleda u stranu i nakašlja se malo u ruku.
 Došao sam da izrazim poštovanje našoj majci i tebi! reče.
Ajlan se nasmeši na ove reči rugajući se Juanovoj ozbiljnosti, nasmeši
se, a sve joj lice zatreperi. Posle se diže i pođe vratima tako brzim kora-
kom kao da je svetlost projurila.
 Odoh da je nađem, brate reče ozbiljnim glasom ismejavajući se Juanu.
A odmah se zatim nasmeja i mačjim očima baci začikavajući pogled na
mladića.
Soba sasvim opuste kad je ona napusti, kao da je odjednom prestao da
duva mali, žustar povetarac. Juan je sedeo zapanjen. Nije bio u stanju
da razume tu devojku. Još nije video nijedno slično stvorenje u svom
vojničkom životu. On se napreže da se seti kako je izgledala kad su bili
mali pre nego što ga je otac odvojio od majčinog dvorišta.
Setio se ovih istih brzih pokreta, ovog brbljanja, ovih hitrih krupnih crnih
očiju. Setio se Juan kako su mu u početku izgledali pusti prvi dani posle
rastanka s njom, kako je bez života bilo očevo dvorište. Sećao se svega
toga Juan, pa mu je čak i ova soba izgledala suviše mirna i pusta. Zeleo
je da se Ajlan vrati, žudeo je da je još gleda jer je bio željan smeha kao
što je njen. Odjednom Juanu pade na pamet da mu je ceo život bio bez
smeha, uvek ispunjen dužnostima prema ovom ili onom; pade mu na
pamet kako se nikada nije igrao, niti uživao, pa makar i kao svako
siromašno dete na ulici, ili ljudi radnici kad u podne zastanu za trenutak
od posla, da se na toplom suncu odmore i zajedno ručaju. Juanovo srce
zakuca malo brže. Šta mu sve ne skriva ovaj grad, koliko li smeha i
drugog veselja koje svi mladi ljudi moraju voleti, kakav li novi blistavi
život?
A kad su se vrata opet začula, Juan je živo pogledao prema njima, ali to
nije bila Ajlan. Ulazila je gospođa, ulazila je tiho kao dobra domaćica koja
je kuću prijatno spremila za svakoga. Iza nje je dolazio sluga noseći na
poslužavniku nekoliko činija tople hrane.
 Spusti jelo ovde rekla je gospođa. Juane, moraš jesti malo više ako
hoćeš da mi ugodiš, jer znam da hrana u vozovima nije kao ova ovde.
Jedi, sine moj, jer si mi ti sin, Juane, pošto drugoga nemam. Želim da mi
sve ispričaš. Milo mi je što si me pronašao. Hoću da mi sve ispričaš kako
si ovamo dospeo.
Juan je, slušajući kako gospođa govori blago, videći joj iskreni izraz lica,
čujući joj tihi glas, gledajući joj gostoljubivi izraz sitnih dobrih očiju dok je
za njega stavljala stolicu kraj stola, osećao kako mu suze radosnice
naviru na oči. Nikada, mislio je Juan sav potresen, nikada ga niko nije
tako gostoljubivo dočekao, niko nije bio tako plemenit premanjemu. I
zato ga je naglo razdragala toplina ove kuće, živost boja u sobi,
sećanje na smeh Ajlanin, ponašanje majke, zato ga je sve to
razdragalo. Jeo je slatko jer je osetio glad. Hrana je bila pažljivo
začinjena. Nisu joj nedostajali mast i sok, kao što je slučaj kod
kupovne hrane. Juan je mislio da je to najbolje, najslađe što je
ikada u životu jeo, zaboravljajući kako je nekada halapljivo ručao
u selu. Jeo je do guše. Ali se ipak brzo zasitio, jer su jela bila
masna i obilno začinjena. I pored sveg gospođinog navaljivanja,
morao je da prestane.
Kad je večera bila gotova i pošto je gospođa sačekala dok ne svrši
s jelom, zamolila ga je da ponovo sedne u naslonjaču. Zatim je
Juan, ugrejan, nahranjen i zadovoljen, ispričao sve, čak i stvari za
koje je i sam jedva znao. Susretao se s gospođinim pogledom,
izražajnim, punim, strpljivim pogledom, tako da iznenada nestade
njegovog stida i poče da govori, poče joj pričati sve što mu je na
srcu ležalo, kako mrzi rat, kako je žudeo da živi na selu, ali ne
onako jadno kao seljaci, već kao dobar domaćin, učen domaćin,
koji će znati da poduči seljake. Pričao je kako je samo oca radi
pobegao krišom od svog kapetana. I u tom pričanju pametne oči
koje su počivale na njemu otkriše mu nove stvari u njemu
samom, pa reče uznemiren:
 Mislio sam da sam pobegao zato što se ne mogu dići protiv
rođenog oca, ali sad vidim, gospođo, da sam pobegao delom i zbog
toga što mrzim ubijanja koja će moji drugovi jednog dana morati
da vrše radi svog životnog cilja, mada je on pošten. Ja ne mogu da
ubijam, nisam hrabar. To znam! Istina je sušta da ne mogu
dovoljno mrzeti da bih mogao ubiti čoveka. Uvek znam kako se
žrtva oseća!
Gledao je Juan gospođu, skrušen, postiđen što je odao svoju
slabost. Ali mu ona odgovori mirno:
 Ne može svako da ubija, tačno je. Inače bismo svi bili mrtvi, sine
moj!
A posle nekoliko trenutaka, ona nastavi još blaže: Drago mi je što
ne možeš da ubijaš, Juane. Bolje je sačuvati život nego ga
uništavati. Tako ja mislim, iako ne služim nijednom budističkom
bogu.
Ali tek kad je Juan ispričao, zastajkujući i stideći se, kako ga je
Tigar nameravao da oženi makar kojom devojkom gospođa je bila
potpuno potresena. Sve dotle slušala je Juana ljubazno i s puno
razumevanja, mrmljajući, u znak odobravanja, s vremena na
vreme kad bi on malo zastao. Ali kad je Juan oborio glavu i rekao:
 Ja znam da on ima prava to da čini ... Znam kakav je zakon,
kakvi su običaji. Ali nisam mogao da otrpim. Ne mogu, ne mogu,
jer moje telo mora meni pripadati, mora biti slobodno ...
A zatim dodade, podsetivši se opet na svoju mržnju prema ocu,
osećajući potrebu da je nekako iskaže, jer je želeo sve da skine sa
srca:
 Skoro da razumem kako to sinovi u ovo vreme ubijaju svoje
očeve... Ne mislim da bih ja to zbilja mogao da uradim, ali
razumem šta se kuva u duši onih koji imaju čvršću ruku nego
ja...
Pogledao je Juan gospođu da vidi da nisu ove reči suviše jake da
bi ih mogla podneti. Ne, nisu bile suviše jake. Ona je progovorila s
novom snagom, s više odlučnosti nego što je dosad govorila:
 U pravu si, Juane. Tako je. Uvek danas govorim roditeljima,
očevima i majkama Ajlaninih drugova, čak i tvome stricu i
njegovoj gospođi, koji se nezadovoljni žale na današnju mladež,
uvek im govorim da su u tom pogledu mladi u pravu. Oh, znam
vrlo dobro da vi imate prava. Nikad neću Ajlanu naterati na
udaju. A ja ću ti, ako se ukaže potreba, pomoći oko ove stvari s
ocem, jer ovde si, uverena sam, u potpunome pravu.
Ovo je gospođa rekla tužno, ali s nekom potajnom strašću, koja
se skupila u njenom rođenom životu. Juan se čudio kako joj se
male, mirne oči menjaju, kako svetlucaju, kako joj mirno lice od-
jednom postaje uzbuđeno. Ali je on bio i suviše mlad da bi mogao
malo duže misliti o nekom drugom sem
4 Rastureni dom
490 sebi samom. Prijatnost gospođinih reči slila se s udobnošću
te mirne kuće, pa Juan reče čežnjivo:
 Kad bih ovde mogao da ostanem kratko vreme dok ne vidim šta
bih mogao da radim ...
 To ćeš i učiniti odgovorila je gospođa iskreno. Ostaćeš ovde sve
dokle ti bude potrebno. Oduvek sam želela da imam rođenog sina.
A, eto, tebe ...
Zbilja, gospođa je odjednom zavolela ovog visokog, mrkog
mladića. Dopao joj se taj otvoreni, pošteni izraz na njegovom licu,
volela je njegove spore pokrete. Iako se za Juana ne bi moglo reći
da je bio lep u smislu uobičajenog shvatanja lepote, jer je imao
visoke jagodice i neobično velika usta, ipak je bio viši od većine
mladića. Majci se dopadala ona stidljivost, ona finoća kod Juana
dok je govorio, kao i to što, iako je možda bio pomalo uobražen,
nije bio naročito svestan svojih lepih strana. Ipak, ta finoća
ogledala se u njegovom razgovoru. A glas mu je bio dubok, lep,
pravi muški glas.
Juan je video da ga gospođa voli. To ga još više odobrovolji, tako
da mu ova kuća postade rođeni dom. Pošto su još malo
porazgovarali, gospođa ga odvede u jednu malu sobu, koja otada
postade njegova. Do nje se išlo uz stepenice, pa onda uz još jedne
manje, vijugave, sve do ispod krova. Soba je bila čista. U njoj se
nalazilo sve što je Juanu bilo potrebno. Kad je majka otišla i on
ostao sam, uputio se prema prozoru i pogledao napolje. Svetlost
je sijala po mnogim ulicama, a ceo grad je ležao bleštav
1 sjajan. U to gluvo doba noći Juanu je izgledalo kao da posmatra
neki raj nove vrste.
IV
Započinjao je sad zbilja jedan nov život za Juana, pun nov život, o
kakvom on nikad nije ni sanjao. Kad se ujutru podigao, umio i
obukao, sišao je niz stepenice. Dole ga je gospođa već čekala. I
ovog jutra je imala vedar pogled, da bi Juana odobrovoljila.
Odvela ga je do stola na kome je biodoručak i odmah stala da
priča šta je naumila da Juan započne, ali je to činila vrlo pažljivo,
da ne bi rekla nešto što ne bi bilo mladiću po volji. Prvo, počela je
ona, mora Juanu kupiti nešto odela, jer je došao izdaleka samo s
tim haljinama na sebi. Posle ga mora poslati u jednu školu za
mladiće u tom gradu.
 Ne moramo se žuriti govorila je ona sine moj, da počneš raditi.
U ovo vreme je bolje da se lepo naučiš novim stvarima, jer sve
ostalo što bi naučio ne bi vredelo mnogo. Ali, dozvoli da postupam
prema tebi kao prema svome sinu. Dozvoli mi da ti učinim ono
što sam spremala Ajlani, samo da je htela pristati na to. Ići ćeš u
školu ovde dok ti ne bude jasno za šta želiš da se opredeliš. A kad
završiš nauke ovde, onda se možeš latiti posla ili čak možeš stići i
u neku stranu zemlju za izvesno vreme. Danas svi mladići i
devojke žude za inostranstvom. A ja mislim da je i pametno da
idu. Iako tvoj stric viče da je to bacanje para, da se sva ta mladež
vraća s punom glavom nekih svojih novih veština, tako da nema
više zajedničkog života s njima, ja ipak još uvek mislim da je
dobro za njih što tamo odlaze i uče sve što mogu, pa se posle
vraćaju i to znanje prenose u svoj narod. Želim samo da Ajlan...
Ovde je gospođa zastala i tužno pogledala, kao da je zaboravila o
čemu govori pod pritiskom neke svoje nevolje. Zatim joj se lice
opet razvedri, i ona reče odlučno:
 Ah, ne smem pokušavati da dajem pravac Ajlaninom životu... Ako
ona ne želi, neka tako bude... I ne dozvoljavaj ni ti, sine, da tebi
naređujem kako da živiš. Sve ti ovo govorim samo ako ti tako
želiš; ako hoćeš, mogla bih da razmislim na koji način da ti
pomognem.
Sad je Juan bio toliko zapanjen od tako neočekivanih reči da ih je
jedva mogao i shvatiti. Zamucao je, pun radosti:
 Budi uverena, gospođo, da ti mogu biti zahvalan. Što si mi kazala
učiniću od svega srca...
4“
51Seo je na stolicu i navalio na obilan doručak, onako gladan i
razdragan, jer mu je srce bilo na mestu, razdragan kućom koja
mu je postala dom. Gospođa se srne jala zadovoljno:
 Kunem se da mi je milo što si došao, Juane, ako ni zbog čega
drugog, a ono što ću moći da te gledam kako jedeš, jer se Ajlan
toliko plaši da ne stavi malo više mesa na svoje kosti da se gotovo
i ne usuđuje da jede. Hrani se kao mačkica. A ujutru ne ustaje ni
iz postelje, kako samo ne bi poželela jelo kad ga vidi. To moje dete
vodi brigu o lepoti više od svega. A ja volim da gledam mlad svet
kad jede.
Govoreći ovo, majka je uzela svoje štapiće, pronašla najbolju
parčad ribe, piletine i drugog jela za Juana. Daleko je više uživala
u njegovoj zdravoj ješnosti nego u onome što je sama jela.
Tako je počeo novi Juanov život. Majka je prvo otišla u velike
radnje sa svilom i vunenim tkaninama, uvezenim iz stranih
zemalja. Posle je pozvala krojače u kuću. Oni su izmerili i isekli
materiju i napravili haljine za Juana prema modi u gradu. Majka
ih je gonila da se žure, jer je Juan još uvek nosio svoje staro
odelo. Ono je bilo sašiveno suviše široko, na seljački način, pa
majka nije htela da mu dozvoli da poseti strica i rođake u takvom
odelu. A kad su .oni čuli da je Juan došao, jer je Ajlan morala da
se izbrblja, zamolili su ga da dođe na večeru, priređenu u čast
njegovoga dolaska. Ali majka je odložila to za jedan dan dok odelo
ne bude gotovo, odelo od satina plavopaunaste boje, ukrašeno
cvetićima iste boje, s kratkim kaputom i rukavima od crnog
satina. Juan je bio zadovoljan što je to učinila, jer kad se obukao
u novo odelo, pozvao berberina iz grada da mu podšiša kosu i
obrije mlade dlake s lica, kad je stavio na noge novu kožnu obuću
koju mu je gospođa kupila, kad je obukao crni, kratki kaput od
svile i metnuo na glavu strani šešir kakav svi mladići nose Juan
je morao da pomisli, buljeći u ogledalo na zidu svoje sobe, da

je
zbilja vrlo lep mladić, nalik na mladiće iz grada, a sasvim je bilo
prirodno što se tome radovao.
Ali ovo saznanje nateralo ga je i da se postidi. Sišao je sav
posramljen u sobu u kojoj ga je gospođa čekala. Tu je bila i Ajlan.
Ona je lupila rukama kad ga je ugledala i viknula:
 Ah, pa ti si sad izvanredno lep mladić, Juane! Smejala se tako
izazivački da je Juan osećao
kako mu krv juri u glavu, kako su mu lice i vrat pocrveneli. Zbog
toga se Ajlan ponovo zakikota. Majka je blago ukori i okrenu
Juana sa svih strana da bi videla je li sve u redu. Sve je bilo kako
treba. Majka je bila zadovoljna njime, jer mu je telo bilo uspravno
i snažno, tako da joj je milo bilo videći da joj je staranje
nagrađeno, jer je Juan doista odlično izgledao.
Idućeg dana bila je zakazana svetkovina. Juan je krenuo u kuću
svoga strica sa sestrom i gospođom koju je već nazivao majkom.
Tu je reč nekako lakše izgovarao nego kad je oslovljavao i svoju
rođenu majku. Vozili su se kolima koja nisu vukli konji, već su
bila terana nekom mašinom iznutra, a njima je upravljao jedan
sluga. Juan nikada dotle nije sedeo u jednom takvom prevoznom
sredstvu. A mnogo mu se dopadalo, jer je vozilo bez truckanja,
kao da ide po ledu.
Dok su se vozili i još pre nego što su stigli do stričeve kuće, Juan
je doznao mnogo štošta o stricu, strinama i rođacima. Ajlan je
brbljala o njima, pričala o ovome, o onome, pričala kroz smeh, uz
takve prepredene poglede i pućenje malih, crvenih usnica, kao da
je udarala tačku na svaku reč. I iz tog njenog pričanja je Vang
Juan mogao da vidi kakvi su, u stvari, njegovi rođaci jer, i pored
sveg smeha, Ajlan je bila vrlo duhovita, vrlo peckava. Gledao je,
tako reći, strica dok mu ga je ona prikazivala:
 Pravo brdo od čoveka, Juane, jer nosi toliku trbušinu ispred sebe
da mi se sve čini da će mu morati izrasti još jedna noga da bi
izdržao to čudo. Obrazine su mu se spustile do ramena, a ćelav je
kao pop, ćelaviji od svih popova, Juane. Jedina mu je nevolja ta
debljina, jer ne može da igra kao njegovi sinovi, i ne može da
obgrli neku devojku i da je drži uza se...
Posle ovih reci devojka pršte u smeh, a majka joj viknu blago,
iako su i njoj oči žmirkale:
 Ajlan, pazi šta govoriš, dete moje. On ti je stric!
 Jeste! I zato govorim što mi je volja odgovorila je devojka
odvažno. A da vidiš strinu, Juane, njegovu prvu ženu, kako mrzi
ovaj život ovde i želi da se vrati u unutrašnjost. Ali se boji da
ostavi muža, da ga ne bi upecala neka devojka za novac, neka
devojka novog kova, koja mu ne bi postala samo milosnica, već
prava žena, pa tako izgurala onu gospođu. U tome su se najzad
njegove dve žene složile. Ne dozvoljavaju mu da uzme treću ženu.
To je neka vrsta ženskog saveza, Juane. A što se tiče moja tri
brata od strica, onaj najstariji je oženjen, kao što ti je poznato.
Njegova žena je muž u porodici i drži ga u šaci, tako da moj jadni
rođak mora krišom da se odaje uživanjima, a ona je tako
prepredena da oseti novi miris na njemu, pronađe mu mrljicu
pudera na kaputu, ili mu pretresa džepove ne bi li našla ljubavna
pisma. Tako ti je on isti otac. Naš drugi rođak Šeng je pesnik,
dobar pesnik. Piše stihove za časopise i priče o ljubavi do groba.
On je neka vrsta pobunjenika, plemenit, lep, nasmejani
pobunjenik, uvek nanovo zaljubljen. Ali naš treći rođak je pravi
pobunjenik, Juane. Revolucionar je. Ja to znam.
Na ove reči majka je ozbiljno po vikala:
 Ajlan, pazi šta govoriš! Ne zaboravi da ti je on brat od strica, a tu
reč je ovih dana opasno izgovarati u gradu!
 Sam mi je kazao odgovori Ajlan spustivši glas. Pogledala je zatim
u leđa čoveka koji je terao kola.
To je rekla, i još mnogo drugih stvari, tako da je Juanu bilo
poznato po nešto o svakom ukućaninu kad je ušao u stričevu
kuću, jer mu je sestra sve ispričala.Ta kuća je doista bila drukčija
od velike kuće koju je Vang Lung kupio i ostavio svojim sinovima
u onom starom severnjačkom gradu. Velika kuća je bila stara,
prostrana, sobe ogromne, duboke i mračne, ili male, tamne i
poredane oko dvorišta. U njoj nije bilo gornjeg sprata, već se soba
nizala do sobe. Prostora je bilo i suviše. Krovovi su bili visoki,
rogljasti, starinski, a prozori ograđeni rešetkama od neke vrste
bronze donesene s Juga.
Ova nova kuća, u novom stranom gradu, nalazila se u ulici
zajedno s drugim sličnim kućama koje su se naslanjale na nju. To
su bile stranačke kuće, uzane, visoke, bez dvorišta i vrta. Sobe
pribijene, male, ali vrlo svetle, zbog mnogih prozora od stakla bez
rešetki. Sunčeva svetlost je ulazila u sobe, sunce je udaralo silno i
osvetljavalo svaku boju i šaru na zidovima, stolicama i stolovima,
prekrivenim svilom ukrašenom cvetićima, osvetljavalo je sunce
svilu svetlih boja ženskih haljina, crvenilo njihovih usana. Zato je
Juana, kad je ušao u sobu u kojoj su sedeli svi njegovi rođaci,
skoro zasenuo blesak.
Stric je ustao, ruke su mu podizale ogromni trbuh s kolena. S te
trbušine svilena haljina je visila kao zavesa. Zadihano je
pozdravio goste:
 Snaho moja, sine moga brata i ti Ajlan! Ovaj... ovaj Juan je
takođe visok crn dečak, baš kao i otac mu... Ne liči na njega,
ipak, zaklinjem se, nešto je blaži od Tigra... Možda...
Srne jao se krupnim zadihanim smehom i ponovo zavalio u
sedište. Njegova gospođa se podiže, a Juan, gledajući postrance,
zapazi joj mršavo, ozbiljno lice. Bila je jednostavna i
dostojanstvena u kaputu i haljini od crne svile. Ruke je držala
prekrštene u rukavima, a stajala je nepomično na svojim malim
utegnutim nogama. Ona pozdravi goste i reče:
 Nadam se da ste dobro, zaovo moja i deverov sine. A ti, Ajlan,
omršavila si, suviše si mršava. Ove današnje devojke umreće od
gladi, a nose ove svoje male, usko skrojene haljine, koje su
nepristojne kao muška odeća. Molim te sedi, sestro ...Blizu nje je
stajala jedna žena koju Juan nije uopšte poznavao, žena ružnih,
crvenih obraza, svetle kože od pranja sapunom. Kosa joj je bila
zategnuta kao što je to obijač u unutrašnjosti zemlje. Oči svetle,
ali ne mnogo pametne. Niko se ne seti da kaže ime ove žene, pa
Juan nije znao da li je služavka ili ne, sve dok je gospođa ljubazno
ne pozdravi. Tek od nje Juan doznade da je to stričeva milosnica.
On klimnu malo glavom, a žena pocrvene i pokloni se kao svaka
seljanka, ruku prekrštenih u rukavima, ali ništa ne reče.
Pošto su se svi ispozdravljali, stričevi pozvaše Juana da pređe s
njima u drugu sobu i da tamo popiju čaj. On i Ajlan učiniše to,
zadovoljni što će biti bez starijih. Juan je mirno sedeo i slušao
razgovor svoje braće od stričeva, koji su jedan drugog dobro
poznavali i kojima je samo on bio nepoznat, iako im je bio rođak.
Vrlo dobro je prepoznavao jednog po jednog. Njegov najstariji brat
od strica nije bio više mlad, niti vitak, jer mu je trbuh rastao kao
u oca. Upola je ličio na strica, u mrkoj, vunenoj tuđinskoj odeći.
Bledo lice mu je još bilo lepo, a meke ruke glatke, dok mu je
nemirni pogled šarao čak po mladoj rođaci, tako da ga je njegova
lepa, ali oštrog jezika žena opomenula, skoro neprimetno,
pričajući o nečem drugom. Tu je bio i Seng, pesnik, Juanov drugi
brat od strica. Kosa mu je bila neukovrčena, dugačka,
razbarušena, prsti dugi, bledi i nežni. Njegov zamišljeni i
nasmejani pogled kao da je proučavao Juanovo lice. Jedino
najmlađi, treći brat od strica, nije bio uglađen ni po izgledu ni po
ponašanju. To je bio dečak šesnaestih godina, obučen u običnu
školsku sivu odeću, zakopčan do grla. Lice mu uopšte nije bilo
lepo, već bezoblično, bubuljičavo; ruke koščate, mlitave, visile su
nekako suviše daleko iz rukava. Jedini je on ćutao dok su drugi
brbljali. Jeo je kikiriki iz jedne činije, jeo je na prvi pogled ha-
lapljivo, ali ipak s izrazom mladalačke dosade, tako da bi čovek
mogao reći da jede potpuno protiv svoje volje.Po sobi, između
nogu svih njih, trčala su manja deca, jedan ili dva dečaka od
deset i osam godina i dve devojčice. Tu je bio i deran od dve
godine, zavezan u parče tkanine, koga je držala služavka, a jedno
odojče sisalo je u naručju dojkinje. To su bila deca milosnica
Juanovog strica i starijeg brata od strica. Juan se stideo dece, pa
ih je pustio na miru.
U početku su svi razgovarali, a Juan je sedeo mirno. Rođaci su ga
nudili da se posluži raznim slatkišima koji su se nalazili blizu u
činijama na malim stolovima. Supruga njegovog starijeg brata
pozvala je služavku da donese čaj, a malo posle ga zaboraviše na
pristojan način. Nisu se više trudili oko učtivosti na koje je Juan
bio naviknut. On je bez šuma razbio nekoliko oraha, pijuckao čaj
i slušao. S vremena na vreme stidljivo bi dao nekom detetu olju-
šten orah. Ono bi ga gutalo halapljivo, bez ijedne reči zahvalnosti.
,
Ali uskoro je razgovor zamro i između samih rođaka. Stariji brat
od strica, istina, zapitao je jednom ili dvaput Juana u koju će
školu ići, a kad je čuo da će Juan možda ići u inostranstvo, rekao
je zavidi j ivo:
 Želeo bih da i ja idem, ali otac neće nikako da troši novac na
mene.
Posle ovog rođak zevnu, stavi prst u nos i poče nešto duboko da
razmišlja. Najzad uze svog najmlađeg sinčića na koleno, nahrani
ga slatkišima i poigra se s njime malo. Smejao se kad je video da
se dete buri, a kad ga ono poče besno udarati malim pesnicama,
još se jače zacereka. Ajlan je spuštenim glasom pričala nešto sa
ženom svog brata od strica, koja je govorila ljutitim glasom, ali
tiho. Ipak je Juan mogao da čuje taj razgovor i shvatio je da se
odnosi na ženu njegovog strica, koja od snahe zahteva i takve
stvari kakve nijedna današnja žena ne bi učinila:
 I pored ovolike kuće prepune sluškinja, ona mene zove da joj
prolijem ćasu s čajem, moja Ajlan! Posle me grdi ako se potroši
merica pirinča više nego prošlog meseca. Zaklinjem ti se da više
podneti ne mogu! Nema danas mnogo žena koje bi živele u kući s
muževim roditeljima, pa zato ni ja neću više!
I još mnogo sličnih ženskih razgovora slušao je Juan.
Od svih stričevića, Juan je najpažljivije posmatrao svog drugog
brata od strica Šenga, koga je Ajlan nazivala pesnikom. Gledao
ga je delom zbog toga što je i sam Juan voleo stihove, a delom i
što mu se dopadala mladićeva otmenost, neka vrsta nežne
otmenosti koja se naročito isticala i više ispoljavala zato što je
mladić nosio tamnu i jednostavnu stranu odeću. Bio je divan, a
Juan je veoma voleo lepotu, pa gotovo nije mogao da skine
pogleda sa Šengova zlaćanog, duguljastog lica, s njegovih očiju
breskvina oblika kao u devojke, očiju blagih, crnih, sanjalačkih.
Bilo je nečeg naročitog kod tog njegovog rođaka, nekog izraza
unutrašnjeg razumevanja, što je privuklo Juanovo srce tako da je
mladić prosto žudeo da razgovara sa Sengom. Ali ni Seng niti
Meng ne rekoše ni reći. Uskoro Seng uze jednu knjigu, a Meng
ode, pošto je nestalo oraha i voća.
U toj pretrpanoj sobi nije se mogao voditi nikakav razgovor. Deca
su plakala zbog svake sitnice, vrata su škripala od stalnog
prolaženja slugu s čajem i slatkišima, žena njegovog starijeg brata
od strica je šaputala, a Ajlan se smejala i rugala, zagolicana
pričama koje je čula.
Tako je prolazilo to dugo veče. Bila je i bogata večera, na kojoj su
stric i najstariji rođak jeli toliko mnogo da čovek ne bi mogao
poverovati. Oni su se zajedno žalili ako bi ih neko jelo razočaralo,
upoređivali kako je zgotovljeno meso, a kako slatkiši, glasno su
hvalili jelo koje je bilo dobro, pa su najzad pozvali kuvara da čuje
njihovo mišljenje. Ovaj je došao, s pregačom vrlo jadnom i
prljavom od posla, pažljivo je slušao, a uljano lice bi mu se
razvuklo u smeh ako bi ga pohvalili, ili bi opustio glavu kad bi ga
gospodari pokudili.
A gospođa, stričeva žena, na svoj način se uznemiravala ako bi u
nekom jelu našla mesa i ako je bilo kuvano na masti ili s jajima.
Ona je sad bila žena u godinama, pa je primila i budistički zavet
da ne jede mesa. Starica je imala svoga kuvara, koji je povrće
pripremao tako vesto da je izgledalo kao meso. Covek bi se mogao
zakleti da u nekom jelu ima golubijih jaja, međutim uopšte ih nije
bilo. Hi bi kuvar doneo nešto nalik na ribu, s vesto izrađenim
očima i krljuštima, da bi čovek doista morao poverovati da je to
riba sve dok ne bi počeo da jede i video da nema niti mesa niti
kostiju. Gospođa je stavila u dužnost milosnici svoga muža da se
o svemu tome stara i govorila joj je hvalisavo i razmetljivo:
 Gospođo, to bi trebalo da bude dužnost žene moga sina, ali u ovo
današnje vreme snahe nisu ono što su nekada bile. Ja i nemam
snahe, ili kao da je i nemam.
A žena gospođinog prvog sina je sedela ispravljena i ukrućena,
neobično lepa, ali hladnog pogleda. Pravila se kao da ništa ne čuje
od celog tog razgovora. Ali bi milosnica, žena blage naravi, koja se
uvek trudila da sačuva mir, ljubazno odgovorila:
 Ne mari ništa, gospođo. Ja volim kad imam posla.
Tako se ona starala o desetinama sitnica i mirila na sve strane,
ona, gruba obična žena, zdrava i otporna, uvek nasmejana, za
koju je bila velika sreća kad je makar i za časak ostave nasamo
da veze obuću za sebe ili svoju decu. Kraj sebe je uvek držala
komadiće satina, izvanredne mustre od hartije za cvetove, ptice i
listove. Oko vrata su joj visili raznobojni komadi svile, a na
srednjem prstu imala je tucani naprstak. On je uvek tu stajao, da
ga je ponekad zaboravljala i legala s njime u postelju, a ponekad
bi ga tražila na sve strane i posle ga nalazila na svom rođenom
prstu. Tad bi prsnula u glasan detinjski smeh da bi se nasmejali
svi koji bi je čuli.
Usred tog porodičnog pričanja i galame, dečjeg cviljenja i lupanja
posuđa, Ajlanina majka je očuvala svoje tiho dostojanstvo,
odgovarajući na svako pitanje. Jela je pažljivo, ali bez preteranog
zavirivanja u ono što jede. Bila je učtiva čak i prema deci.Njeno
blago, ozbiljno oko bilo je u stanju svojim dostojanstvom da
obuzda prebrz Ajlanin jezik, njene suviše zažarene oči, koje su u
svemu morale da nađu povoda za smeh. U ćelom tom društvu se
njeno prisustvo nekako ogledalo dobronamemo i plemenito, i
činilo da svi postanu pažljiviji i pristojniji. Juan je to primetio, pa
je gospođu još više poštovao. Ponosio se što je može nazivati
majkom.
Kratko vreme Juan je živeo bezbrižno kako nikad nije ni sanjao
da je mogućno živeti. Poveravao je sve gospođi, slušao je kao da je
njeno malo dete, slušao je radosno i voljno, jer mu ona nikad nije
naređivala, već ga je uvek pitala da li je što mu savetuje baš ono
što se i njemu najviše dopada da radi. Ona je sve tako predlagala
da se Juanu uvek činilo da bi to i on sam izabrao da je prvo o
tome razmišljao. Rekla mu je jednog dana, u početku, dok su njih
dvoje sedeli sami za doručkom, na koji Ajlan nikad nije dolazila:
 Sine moj, nije lepo što ti otac ne zna gde se nalaziš. Ako hoćeš,
napisaću mu pismo, obavestiti ga da si u bezbednosti kod mene,
da si sklonjen od njegovih neprijatelja, jer smo u ovome
primorskom gradu pod vladom stranaca, a oni ne dozvoljavaju da
se ratovi ovuda vode. Moliću ga da te oslobodi od te nameravane
ženidbe, kako bi sam mogao jednog dana da izabereš onu koju
voliš, kao što to mladež danas čini. Pisaću mu da ćeš ići ovde u
školu, da si dobro i da se ja staram za tebe, jer si mi sin.
Juan još nikako nije lepo mislio o ocu. Danju, dok bi išao
tamoamo po ulicama i razgledao grad, zanesen tim neobičnim
varoškim svetom, ili kad bi u čistoj i mirnoj kući ostajao zauzet
novim knjigama koje je kupio za školu, razmišljao je da treba biti
uporan, učvršćivao sebe u odluci da s pravom živi ovim
slobodnim životom, da ga otac ne može naterati da se vrati. Ali u
noći ili u mračna jutra kada bi se budio, jer se još nije navikao na
buku koja je tako rano dolazila s ulice sloboda bi mu izgledala
nemoguća stvar, onaj stari strah iz detinjstva vraćao bi mu se, i u
sebi bi govorio sam:Sumnjam da ću moći i dalje ostati ovde. Sta
će biti ako on dođe sa svojim vojnicima i odvede me natrag?"
U takvim trenucima Juan je zaboravljao sve očeve dobre strane,
njegovu ljubav, zaboravljao je očeve godine i bolest. Sećao se
samo kako je otac često bivao ljut, kako ga je naterivao da nema
svoje slobodne volje. I tad bi Juan osećao da ga onaj stari, pomalo
tužni, mučni strah iz detinjstva ponovo pritiska. Već je više puta
smerao da piše ocu, da sroči molbeno pismo, ili je premišljao
kako će se ponovo sakriti ako otac dođe.
A kad mu je gospođa ovo predložila, učinilo mu se da je to
najlakši, najpouzdaniji način, pa je zahvalno povikao:
 To je najbolji put, majko, da mi pomognete! Pošto je malo
razmislio dok je jeo, srce mu se
odreši i on se usudi da bude malčice uporan:
 Samo kada mu pišeš, piši mu prosto, jer mu vid nije tako dobar
kao ranije. Naročito se potrudi da mu jasno kažeš da se neću
vraćati da me on ženi. Neću se više nikad vraćati, čak ni njega da
vidim, ako bi mi zapretila opasnost da padnem u takvo ropstvo.
Gospođa se miroljubivo nasmeši na ovu mladićevu upornost, pa
mu blago reče:
 Lepo, kazaću mu, samo malo ljubaznije. Izgledala je tako mirno i
pribrano da je Juan
osećao kako ga i poslednji strah napušta, imao je poverenja u
nju, kao da joj je rođeni sin. Nije se više plašio, osećao je da mu je
ovde život miran i bezbedan, pa se vatreno posvetio svoj njegovoj
raznolikosti.
Dotada je Juanov život bio sasvim jednostavan. U očevim
dvorištima bilo je svega nekoliko stvari kojima se čovek mogao da
zanima, čime se Juan jedino i bavio. A u vojnoj školi, jedinom
drugom mestu koje je Juan poznavao, naišao je gotovo na istu
jednolikost u knjigama i učenju ratnih veština, a ono nekoliko
kratkih sati dozvoljenih za igru bili su ispunjeni svađanjem i
druženjem s dečacima, jer učenicima nije bilo dopušteno da
lutaju po svojoj volji, već su bili pod strogom školskom
prismotrom da bi se što bolje pripremili za svoj životni cilj i za
borbe na pomolu.
Ali u ovom velikom, bučnom i užurbanom gradu Juanu je život
bio sličan knjizi čije sve strane mora odjednom da pročita, tako je
to bio raznovrstan život. A sam Juan bio je toliko radoznao, toliko
raspaljen, toliko pohlepan, da nije mogao podneti da makar i
jedan deo života olako prođe pored njega.
U ovoj kući bio je najbliže veselom životu za kojim je žudeo. Juan,
koji se nikada nije smejao s drugom decom, niti igrao, niti
zaboravljao svoje dužnosti, sad je našao jedno novo, zakasnelo
detinjstvo kraj sestre Ajlane. Njih dvoje su bili u stanju da se
peckaju bez srdžbe, da se igraju na svoj način, da se zasmejavaju,
sve dok Juan ne bi zaboravio na sve osim na svoj smeh. U
početku je bio vrlo stidljiv pred Ajlanom, pa se samo smeškao
umesto da se otvoreno smeje, srce mu je bilo ukočeno, još se nije
raskravilo. Juana su toliko dugo učili da bude ozbiljan, da mora
da se kreće s dostojanstvom i sporo, da mu lice bude ozbiljno i
pravo, da odgovara punim rečenicama, tako da nije znao šta će s
ovom rugalicomdevojkom, koja mu se ismejavala, podražavala
njegove namrštene poglede na svom malom u smeh razvučenom
licu, razvlačila lice da izgleda dugo kao Juanovo, tako da se i
gospođa morala nasmejati. Cak se smejao i sam Juan, iako u
početku nije bio siguran da li mu je prijatno da mu se neko tako
podsmeva, jer to mu se dotle nije dešavalo. Ali Ajlan mu nije
davala da bude ozbiljan. Ne, ona nije imala mira dok Juana ne bi
naterala da joj odgovori na šalu. I ona sama uvek je bila spremna
da ga nagradi odobravanjem kad bi i on napravio neku uspelu do-
skočicu.
Jednoga dana je Ajlan povikala:
 Majko, ovaj naš stari mudrac je ponovo postao mlad, i to svečano
izjavljujem. Opet ćemo od njega stvoriti dečaka. Znam šta treba
da radimo.Moramo mu kupiti strano odelo, a ja ću ga učiti da
igra, pa će ponekad ići sa mnom i na igranku!
Ali ovo je bilo suviše za Juanovu novu pronađenu radost. On je
znao da Ajlan često odlazi na ta tuđinska uživanja, nazvana
igranje. Ponekad bi u noći i sam video Šta je to prolazeći pored
neke vesele, osvetljene kuće, ali uvek je okretao glavu na drugu
stranu. Činilo mu se da je vrlo nepristojno kad čovek tako blisko
prigrli ženu koja mu nije supruga. Pa čak da mu je i venčana
žena, ipak to nije stvar koja se može tako javno, pred svima činiti.
Ali kad je Ajlan ugledala tu iznenadnu ozbiljnost na njegovom
licu, postade još upornija i poče još više da se zalaže za tu svoju
nameru. A kad Juan stidljivo reče, u svoju odbranu: Ja to nikad
ne bih mogao da počnem. Noge su mi suviše dugačke! devojka
mu odgovori:
 Noge nekih ljudi iz tuđine su još duže nego tvoje, a oni ipak
igraju. Prošle noći igrala sam s jednim belim čovekom u kući Lujz
Linga. Kunem ti se da mi se kosa zakačinjala za dugmad na
njegovom prsluku, a ipak je igrao kao neko visoko drvo u šumi.
Ne, Juane, nađi neki drugi izgovor!
A pošto je mladić bio i suviše stidljiv da bi kazao šta ga peče, ona
se nasmeja stavivši mu svoj mali kažiprst na lice, i reče:
 Znam šta ti je. Ti misliš da će se sve devojke zaljubiti u tebe, a ti
se bojiš ljubavi.
Na to gospođa reče blago:
 Ajlan, Ajlan, ne govori suviše slobodno, dete moje.
A Juan se nekako nelagodno smejao i pustio je da na tom ostane.
Ali Ajlan nije dala da se preko toga pređe. Svakog dana je vikala
Juanu:
 Nećeš mi umaći, Juane. Ipak ću te naučiti da igraš!
Mnogi njeni dani bili su toliko ispunjeni razonodama da je
dolazila trkom iz škole, bacala na pod knjige, oblačila haljinu
življih boja i ponovo odlazila da vidi neki komad u pozorištu ili
slike na kojima su ljudi toliko izgledali kao živi da su se čak na
njima kretali i govorili. Pa ipak, i tih dana, kad bi se sa Juanom
videla tek za trenutakdva, našla bi vremena da ga začikne da će
početi sutra ili prekosutra da ga uči da igra, i da on mora malo
pripremiti srce za pomisao na ljubav.
Šta bi moglo da se dogodi između njega i Ajlane, Juan nije mogao
da kaže, jer je još uvek bio plašljiv prema lepim, brbljivim
devojčičama, koje su svaki čas dolazile s Ajlanom. Iako je Ajlan
kazivala Juanu njihova imena, a njima predstavljala Juana: Ovo
je moj brat, Juan on ih ipak nije poznavao. Sve su mu izgledale
iste, sve su bile lepe. On se bojao nečega dubljeg u sebi, bojao se
toga više nego i samih tih lepotica, bojao se neke tajne snage u
sebi koju bi mogle te male bezbrižne ruke da ožive.
Ali, jednog dana dogodilo se nešto što je pomoglo Ajlani u njenom
nestašluku. Jedne večeri je Juan izišao iz svoje sobe da večera.
Zatekao je gospođu koju je nazivao majkom kako ga sama čeka za
stolom. Soba je bila vrlo tiha pošto Ajlan nije bila tu. To nije
iznenadilo Juana, jer su njih dvoje često sami večeravali kad bi
Ajlan odlazila na razonodu sa drugaricama. Ali te večeri, tek što je
Juan seo za sto, gospođa reče mirnim glasom:
 Juane, već odavno želim da te nešto molim. Ali pošto sam znala
koliko si zauzet, koliko želiš da što više pročitaš u svojim
knjigama, kako rano ustaješ i kako ti je potrebna noć za
otpočinak to nisam dosad učinila. Ali, istina je da se nalazim na
kraju svoje snage u pogledu jedne stvari. Potrebna mi je pomoć, a
pošto tebe smatram kao rođenog sina, od tebe i tražim što ne
mogu ni od koga drugog.
Juan se veoma iznenadi, jer je gospođa uvek bila toliko mirna i
pribrana, staložena i razumna, da niko ne bi mogao ni pomisliti
da joj je od ma koga potrebna bilo kakva pomoć. Juan podiže
pogled iznad ćase koju je držao i izjavi čudeći se:
 Budi sigurna, majko, da sam spreman da uradim sve, jer si ti
meni više nego majka otkako sam ovde. Nema nijedne ljubaznosti
koju mi nisi ukazala.Od ove prostosrdačne dobrote u njegovom
glasu i pogledu ona gospođina ozbiljnost se izgubi. Pouzdane joj
usne zadrhtaše i ona reče:
 Reč je o tvojoj sestri. Ceo sam život posvetila tom svom detetu.
Prvo sam patila što nije dečak. Tvoja rođena majka i ja zatrudnele
smo skoro u isto vreme, a otac ti je zatim otišao u rat. Kad se
vratio, obe smo se porodile. Ne mogu ti reći koliko sam mnogo
tebe želela, Juane, koliko sam želela da si moj. Tvoj otac nikad,
nikad nije obraćao pažnju na mene. Uvek sam osećala da nije
prema svima ravnodušan, da ima neko silno osećanje, da ima
čudno duboko srce, ali niko nije to srce osetio sem tebe. Ne znam
zašto mrzi toliko žene. Ali imala sam prilike da saznam koliko
žudi za sinom i za sve vreme dok je bio odsutan, govorila sam sebi
da mu moram roditi sina. Ja nisam luda, Juane, kao većina žena.
Otac mi je usadio sve svoje znanje. Uvek sam mislila da bi tvoj
otac, kad bi pogledao šta sam ja zapravo, kakvo mi je srce, mogao
sa mnom naći lepih Časova, s obzirom na ono malo pameti što
sam imala. Ali, ne! Za njega sam ja bila samo žena koja može da
mu rodi sina. A ja mu ga nisam rodila, već sam rodila Ajlanu. Kad
je došao kući iz rata i pobede, pogledao je tebe, Juane, u naručju
tvoje majke. Ja sam obukla Ajlanu isto tako lepo kao da je dečak,
u crveno i srebrno. Bila je izvanredno lepa beba. Ali nikad je nije
gledao. Toliko puta sam je slala njemu pod bilo kakvim izgovorom
ili sam je sama odnosila, jer je bila toliko bistra i napredna za
svoje godine da sam mislila da i on to mora primetiti. Ali, Tigar je
bio obuzet nekim vrlo čudnim stidom prema svim ženama. Video
je u njoj samo devojčicu. Najzad, u toj svojoj osami resila sam da
napustim njegovu kuću, ne otvoreno, već pod izgovorom
obrazovanja svoje kćeri. Bila sam rešena da Ajlani dozvolim sve
što se dopušta sinu, da učinim sve što mogu protiv tog ropstva
koje je došlo samo zato što je žensko. Tigar je bio plemenit,
Juane. Slao mi je novac. Ništa mi nije nedostajalo, sem što nije ni
hajao da li
5 Rastureni dom
65sam mrtva ili živa, a tako isto ni moja kći... Ja tebi pomažem,
sine moj, ne njega radi, već tebe radi!
I majka, izgovarajući ovo, baci dubok pogled na Juana. On
primeti taj pogled i začas se zbuni, jer je, sagledavši ga, ušao u
majčin život i misli. Osećao se postiđen, ćutao je, u saznanju da
je dokučio tajne starijega. A ona je nastavila:
 Tako sam se žrtvovala za Ajlanu. Bila je divno, veselo dete.
Zamišljala sam da će jednog dana, možda, biti veliki slikar ili
pesnik, ili ono najviše lekar, kao i moj otac, jer su danas i žene
lekari, ili bar neki vođa u ovim novim danima za ženski rod u
našoj zemlji. Činilo mi se da to jedino dete koje sam rodila mora
biti veliko, mora postati sve što sam sama želela da budem
mudra i obrazovana u svačemu. Nikada nisam učila strane škole,
za kojima sam žudela. Ja sad čitam školske knjige koje je ona
bacila. Tugujem što u njima nalazim toliko mnogo znanja do
kojega nikad neću doseći... Ali sam sad došla do saznanja da
Ajlan nikad neće biti velika. Njen jedini dar je onaj njen smeh,
ono njeno ismejavanje, i lepo lice, a naročito osvajački način
zadobijanja srca. Neće ništa čestito da radi. Ona ništa ne voli
kako valja, sem zadovoljstva. Dobra je srca, ali ta njena dobrota
nema dubine. Plamenita je zato što joj je život prijatniji kad je
takva. Oh, poznajem ja sposobnosti svoga deteta, Juane!
Poznajem građu kojoj sam imala da dajem oblik. Nisam
obmanuta. Moji snovi su prošli. Sad jedino još želim da se ona
negde pametno uda. Jer se ona mora udati, Juane. Ona je stvor o
kome se mora muškarac starati. A vaspitana je u takvoj slobodi
da ne bi pristala da se uda za onoga koga bih joj ja izabrala.
Uporna je. Živim u strahu da se ne sveže s nekim mladićem ili
kakvim ludim čovekom suviše starim za nju. Ima čak u njoj i
neke pokvarenosti, koja je učinila da je, u dva maha, izvesno
vreme bacala pogled na belog čoveka i mislila da je počast biti
viđena s njime. Ali toga se sada više ne plašim. Pošla je drugim
putem. Bojim se više jednog čoveka s kojim je sada neprestano.
Ne mogu je uvek pratiti, a nemam poverenja u rođake,niti u ženu
najstarijeg joj brata od strica. Čuj, Juane, ako hoćeš da mi učinih
dobro, pođi s njom ponekad uveče i vidi da li je u bezbednosti.
I baš u trenutku kad je majka ove stvari pričala, Ajlan je ušla u
sobu, obučena za neku zabavu. Imala je dugu, pravu haljinu,
zatvorenoružičaste boje, povezanu srebrnim pojasom. Na noge je
obula srebrnu obuću stranog porekla, uzdignutu pozadi. Oko
vrata je haljina bila izrezana po najnovijoj modi, pa se video vitak,
glatak vrat, pozlaćen kao u deteta. I rukavi su bili odsečeni,
odmah do ramena, tako da su ostale gole lepe ruke, tanane ruke,
ali ipak ne koščate, već pokrivene mekanim i izvanrednim! mi-
šićima. Na ruci, maloj kao u deteta, ali okrugloj kao u žene, nosila
je srebrne lančiće. A na oba srednja prsta imala je prstenove od
srebra i nefrita. Kosa joj je bila ukovrčena iznad ljupkog lica, kosa
glatka i crna kao ugljen. Oko ramena je imala ogrtač od vrlo
mekanog belog krzna, koji nije bio pričvršćen. Kad je ušla, bacila
je ogrtač i pogledala smešeći se prvo Juana, a zatim majku,
potpuno svesna svoje lepote, bezazleno gorda zbog nje.
Oboje pogledaše devojku i ne mogadoše skinuti pogleda s nje. To
je ona i primetila, pa smešeći se, nekako pobedonosno podvrisnu.
Taj smeh osvesti majku i ona mirno reče:
 S kime izlaziš noćas, dete moje?
 S jednim Sengovim prijateljem odgovori ona veselo. On je pisac,
majko. Čuven sa priča koje piše. Zove se Vu Li Jang!
To je ime Juan već jednom čuo. Taj čovek je zbilja bio poznat sa
priča koje je napisao na zapadnjački način, priča vrlo raskalašnih
i slobodnih, punih reči o ljubavi između mladića i devojaka, koje
su se obično svršavale smrću. Juan je bio ne malo radoznao da ga
vidi, iako su priče toga čoveka bile takve prirode da ih je Juan
krišom čitao, pa čak i tako, nasamo, bilo ga je sramota što ih čita.
 Mogla bi baš jednom da povedeš i Juana reče majka blago. On i
suviše radi. To mu stalno
5“
67govorim. Treba ponekad da se malo razonodi sa sestrom i
rođacima.
 Tako je, moraš, Juane. Ja to već odavno čekam uzviknula je
Ajlan srnejući se raskalašno i gledajući mladića krupnim crnim
očima. Ali moraš nabaviti odelo koje ti je potrebno. Majko, neka
kupi strano odelo i obuću. Bolje će igrati kad mu noge budu
slobodne. Oh, kako volim da vidim muškarca u stranom odelu!
Hajdemo sutra da mu sve kupimo! Ti nisi ružan, znaš, Juane.
Izgledaš lepo kao i svaki drugi u evropskom odelu. A ja ću te na-
učiti da igraš, Juane. Počeću još sutra.
Na ove reči Juan pocrvene i obori glavu. Više se nije držao one
svoje prve odluke jer je imao na umu šta mu je majka ispričala.
Mislio je neprestano koliko je ona bila dobra prema njemu, a ovo
je bio način da joj se zahvali.
Uto Ajlan uzviknu:
 Sta ćeš raditi kad ne znaš da igraš? Ne možeš sedeti sam za
stolom. Mi svi igramo, svi mi mladi!
 To je moda, zaista, Juane reče majka lako uzdahnuvši vrlo
čudna i sumnjiva moda. Doneta je sa Zapada. Ja je mrzim, i
smatram da nije ni pametna, ni dobra, ali tako mu je to.
 Majko, ti si čudnovata starinska duša, ali ipak te volim! dodade
Ajlan smešeći se.
Ali pre no što je Juan ma šta mogao reći, vrata se otvoriše i uđe
Seng, obučen u crno i belo strano odelo. S njim dođe još jedan
čovek, za koga je Juan odmah znao da je to pripovedač. Došla je i
jedna lepa devojka, obučena isto kao Ajlan, samo u zeleno i
zlatno. Ali Juanu su tih dana sve devojke bile jednake, sve lepe,
sve sitne kao deca, sve namazane, sve drhtavog glasa, sve
spremne na kratke uzvike radosti ili bola. Ipak, Juan nije gledao
devojku već je posmatrao tog slavnog mladog čoveka. Video je
krupnog, uglađenog mladića, široka, bleda i vrlo lepa lica, uzanih
crvenih usana, crnih uskih očiju i pravih crnih obrva. Ali mladić
je najviše padao u oči svojim rukama, koje je neprestano kretao
čak i kad nije govorio. To su bile velike ruke, ali ženskog oblika.
Prsti su bili zašiljeni pri vrhu, a debeli i mekani pri dnu. Put im je
bila glatka, uljana, mirišljava, prave ruke sladostrasnika, tako da
se Juanu pri rukovanju učini da se one tope i nekako toplo
razlivaju oko njegovih prstiju, pa odjednom omrznu taj dodir.
Ali Ajlan i taj čovek milovali su se pogledima. Njegove oči su joj
drsko stavljale do znanja šta misli o njenoj lepoti. A i lice majke se
odjednom uznemiri jer je to primetila.
Onda su naglo otišli, kao da ih je vetar odneo, sve četvoro, a u
mirnoj sobi Juan je ostao sam s majkom. Ona ga je nekako čudno
gledala:
 Vidiš li, Juane, zašto ovo od tebe tražim? tiho je rekla. Taj čovek
je već oženjen. To mi je poznato. Zahtevala sam od Senga da mi to
kaže. U početku nije hteo, ali je najzad priznao. Ispričao mi je da
se danas ne smatra nečasnim ako se čovek, oženjen ženom starog
kova koju su mu roditelji izabrali, šeta s drugim devojkama. Ali
želela bih da ta devojka ne bude baš ova moja, Juane!
 Ići ću i ja na igranke! rekao je Juan. Sad je mogao da zaboravi
što mu je nekada izgledalo nezgodno, jer je ovo činio za majku.
V
Tako je Juan kupio strano odelo. Ajlan i majka pošle su s njim u
tuđinsku radnju. Tu mu je krojač uzeo meru i divio se njegovom
stasu. Izabrali su za jedno odelo finu crnu tkaninu, a za drugo,
koje se nosi danju, tamno mrku, grubu. Kupili su i kožnu obuću,
šešir, rukavice i ostale sitnice koje stranci nose. A za sve to vreme
Ajlan je brbljala, smejala se, pružala male lelujave ruke da
opipaju ovo, da povuku ono. Posle je krivila glavu na jednu
stranu da vidi šta će Juanu najlepše stajati. Najzad je i Juan,
zastiđen i posramljen, i sam prsnuo u smeh, veseliji nego ikada u
životu. Cak se i krojač smejao na Ajlanine reči i krišom je gledao,
jer je doista bila slobodna i lepa. Jedino je majka uzdisala dok se
devojka smejala, jer Ajlan nije obraćala pažnju na ono što govori i
čini, već je samo mislila o tome kako da zasmeje druge, nesvesno
je motrila kako je tuđe oči gledaju, pa kad bi primetila da je neki
muškarac smatra lepom, a to su svi činili bez razlike, postajala je
još veselija.
Tako je Juan najzad obučen. Strano odelo mnogo mu se dopalo
čim se navikao na slobodno kretanje nogu, kojima sad nije
smetala haljina. U novom odelu mogao se slobodno kretati. Dobro
su mu dolazili i mnogi džepovi, u koje je stavljao sitnice potrebne
čoveku svakog dana. Osim toga, bilo mu je takođe milo kad je
prvog dana obukao novo odelo i video kako je Ajlan pljesnula
rukama i uzviknula:
 Juane, divan si! Majko, pogledaj ga! Je li to on? Ova crvena
mašna... Znala sam da će mu odlično pristajati uz mrku kožu...
Juane, ponosiću se tobom! Pazi, ovako: Gospođice Čing, ovo je
moj brat Juan. Želim da budete dobri drugovi. Gospođice Li, moj
brat!
I devojka se tako pravila kao da ga predstavlja nizu lepih
devojaka. Juan prosto nije znao kako da se spase naglog
rumenila. Stajao je tu i smeškao se nelagodno, a krv mu je zalila
obraze crvenilom, tako da se nisu razlikovali od nove mašne. Ali je
to ipak bilo i nekako slatko. A kad je Ajlan otvorila neku mašinu
za svirku i pustila je da svira, kad ga je zgrabila i provukla mu
ruku oko sebe, kad mu je uzela šaku i blago ga naterala da se
okreće, Juan joj je sve dopuštao, pomalo zbunjen, ali uveren da je
ipak to sve prijatno. U sebi je pronašao prirodni dar za pokrete,
tako da nije dugo prošlo a noge su mu se počele kretati brzinom
koju je muzika određivala. Ajlan je bila oduševljena lakoćom
kojom je Juan naučio da se kreće prema muzici.
Tako je Juan počeo da uživa u ovom novom zadovoljstvu. Njemu
se zaista činilo da uživa. Ponekad je bivao posramljen žudnjom
koja bi mu se javila u krvi. Kad bi ga ona obuzela, Juan se morao
uzdržavati, jer je želeo da zgrabi i malo bliže privuče devojku koju
je držao, pa ma ko ona bila, da se i on i ona predaju toj strasti.
Zaista nije bilo lako Juanu, koji do tog trenutka nije čak dodirnuo
ni ruku neke devojke, niti govorio i sa kojom, osim sa sestrom ili
rođakom; nije mu bilo lako kretati se tamoamo po toplim,
osvetljenim odajama, prema zvucima te strane, zapadnjačke
muzike, s devojkom u svome naručju. U početku, prve večeri,
toliko se plašio da ga noge ne izdaju i ne odu u stranu da nije
mogao misliti ni o čemu drugom već kako da ih pravilno kreće.
Ali, uskoro su se noge same po sebi micale tako savršeno kao i
svačije druge. Muzika ih je vodila, pa Juan nije više morao o
njima da mish. U tom svetu raznih rasa i narodnosti, okupljenom
u kućama razonode u gradu, Juan se osećao potpuno sam. Bio je
izgubljen u toj čudesnosti, među ljudima koji ga nisu poznavali.
Osetio bi se, tako, sam, izdvojen, s devojkom oslonjenom mu o
telo, s njenom rukom u svojoj. Tih dana sve su mu one bile
jednake, sve su bile lepe, sve su bile Ajlanine drugarice, sve
raspoložene za igru. Za Juana je svaka bila dobra. Jedino je želeo
da drži devojku, da pušta da mu srce gori od tihe slatke
prigušene vatre, kojoj se nije usuđivao da se preda.
Ako bi se kasnije, kad bi se rashladio na svetlosti dana i u
ozbiljnosti škole i stideo, ipak sebi nije prebacivao da je takav
provod za njega opasan i da ga treba izbeći, jer je morao da se
odazove dužnosti prema majci. Uvek je sebi govorio da on to njoj
pomaže. Imao je izgovor da to čini nje radi.
Juan je zbilja najpažljivije motrio na sestru. Na kraju svakog
večernjeg provoda sačekivao bi da i Ajlan bude gotova, pa da s
njime pođe kući. Nikada nije ponudio nekoj devojci da je prati, jer
bi tako morao nju odvesti do kuće, a ostaviti Ajlanu. U tom
pogledu bio je neobično pažljiv, jer je samo tako i mogao da
opravda časove koje je tamo provodio. Oprezan je bio naročito
zbog toga što je onaj pisac, zvani Vu, vrlo često sretao Ajlanu. Na
taj način je Juan zaboravljao onu slatku boljku koja mu se pot-
kradala u srce kad bi muzika svirala dugo, a on malo bliže
privukao devojku koju je držao u naručju. To se dešavalo naročito
kad bi primetio da Ajlan odlazi u drugu odaju s onim Vuom Ui na
neki balkon da se rashladi. I tad ne bi imao mira dok se igra ne
završi, kako bi mogao da potraži sestru i stane kraj nje.
Ali, dabome, Ajlan to nije uvek podnosila. Cesto se pucala, a
ponekad bi i ljutito viknula na Juana:
 Želim da se ne iepiš toliko uz mene, Juane. Vreme je već da se
sam krećeš i tražiš devojke za sebe. Ja ti više nisam potrebna.
Igraš lepo kao i svaki drugi mladić. Volela bih da me ostaviš na
miru.
Na ovo Juan ništa nije odgovorio. Nije se hteo odati da ga je
majka zamolila da to čini, a ni sama Ajlan nije tu stvari isterivala
na čistinu, čak i kad bi se naljutila. Izgledalo je kao da se plaši da
ne kaže nešto što ne želi. A kad nije bila ljuta, zaboravljala je na
to i postajala veseli drugar Juanu kao i pre.
Najzad je i Ajlan postala prepredena, ali se ni tada nije ljutila na
Juana. Uglavnom se smejala i puštala ga da je prati, kao da želi
da ostane s njime u prijateljstvu. Jer kuda god bi Ajlan pošla,
pripovedač je bio za njom. Kao da je znao da ga majka ne voli, jer
više nije dolazio u kuću. Ali u svim drugim domovima, kod
prijatelja ili na igrankama, nalazio se blizu Ajlane, kao da je
unapred znao da će i ona biti tu. Juan je počeo da posmatra
sestru kad igra s tim čovekom. Primetio je da joj je tada malo lice
ozbiljno. Ta ozbiljnost joj je tako čudno pristajala da se Juan
uznemirio. Jednom ili dvaput već se spremao da to kaže majci.
Ali, ipak, ništa stvarno nije mogao da iznese jer je Ajlan igrala s
mnogo ljudi. A jedne noći kad su se zajedno vratili kući, Juan je
zapita zašto je onako ozbiljna kad je u društvu onog čoveka. Ona
lako odgovori smešeći se:
 Možda ne volim da igram s njime!
A zatim je napućila usta i isturila male crvene usnice, rugajući se
Juanu. A zašto onda igraš? zapitao ju je Juan otvoreno.
Ajlan se slatko smejala ovim recima. Neki skriveni nestašluk joj
se ogledao u očima, pa mu najzad odgovori:
 Ne mogu biti neučtiva, Juane!
Juan je pustio da na tome ostane iako je i dalje sumnjao. Taj
razgovor mu je pomračio zadovoljstvo te večeri.
Još jedna stvar mu je remetila uživanje, jedna sitnica,
svakodnevna stvar. Ali ipak je postojala. Juanu se svaki put kad
bi izlazio iz toplih, osvetljenih odaja punih cveća, gde se hrana i
vino trošilo više nego što je ikome živom potrebno, činilo da stupa
nogom u onaj drugi svet koji je želeo da zaboravi. U pomrčini tih
tamnih zora, prosjaci i beskućnici su u gomili stajali kraj
stepenica. Neki su pokušavali da spavaju, neki da se krišom
uvuku, kao ulični psi u kuće provoda pošto gosti odu, puzeći
ispod stolova da bi razgrabili otpatke razbacane hrane. Za to su
imali samo trenutak vremena, jer se posluga drala na njih,
udarala ih nogama, izvlačila napolje vukući ih za noge i, najzad,
zatvarala vrata da više ne bi mogli unutra. Ta jadna stvorenja
Ajlan i njeni prijatelji uopšte nisu primećivali. Ako bi ih i opazili,
nisu obraćali na njih pažnju. Naviknuti su bili na taj jadan narod
kao na odbegle životinje. Odlazili su smejući se i jedno drugom
dovikujući iz svojih kola. I tako su raspoloženi odlazili svojim
kućama i posteljama.
Ali Juan je sve to video. Video je i protiv svoje volje. Događalo se
čak da se usred noćnog veselja, usred muzike i igre, odjednom
seti, s velikim strahom, trenutka kad će morati da iziđe u sivu
ulicu i da vidi previjene prilike i kurjačka lica sirotinje. Ponekad
bi neko od te sirotinje iz očajanja pružio ruku pred tolikom
slepoćom tih veselih, bogatih ljudi. Ruka bi se zaustavila na
satinskoj haljini neke gospođe.
Onda bi pratilac dreknuo preteći: Skloni ruku! Kako se usuđuješ
da staviš svoju prljavu šapu na gospođinu satinsku haljinu i da je
prljaš!
A poneki policajac, od onih koji su stajali svugde unaokolo,
pojurio bi i udario po prljavoj sirotinjskoj ruci.
Ali Juan bi zadrhtao, spustio glavu i požurio, jer je bio takva srca
da mu se činilo da drveni pendrek udara njega po telu, činilo mu
se da se to njegova izgladnela ruka previja i pada slomljena. Tih
dana Juan je voleo zabavu, nije želeo da vidi sirotinju, pa ipak je
bio takve prirode da je sve to video iako nije želeo.
Ali, te noći nisu bile sav Juanov život. Bilo je i dana punih rada u
školi među drugovima. Tu se mladić pobliže upoznao sa svojom
braćom od stričeva Šengom i Mengom, koje je Ajlan nazivala
pesnikom i buntovnikom. Ovde u školi su ta dva mladića
pokazivala svoju pravu narav. U učionici, ili bacajući veliku loptu
po igralištu, ova tri rođaka su se potpuno zaboravljali. Sedeli bi
mirno u klupama slušajući učitelja, ili bi skakali, vikali na
drugove, grohotom se srnejali u veseloj igri. Tako je Juan mnogo
bolje upoznao svoje rođake nego kod kuće.
Jer mladići kod kuće, među starijima, nikad ne pokazuju svoje
pravo lice. Takav je bio slučaj i s ovom dvojicom. Seng, uvek
miran, suviše učtiv prema svakome, u sebe zatvoren sa svojim
pesmama. A Meng, uvek spreman da se očeše o neki mali sto pre-
pun sitnica i ćasa čaja, tako da je majka stalno vikala na njega:
 Tako mi boga, još nijedan mi se sin nije u kući ponašao kao bivo!
Zar ne možeš da se krećeš odmereno i mirno kao Seng?
A kad bi se Seng kasno vratio iz kuće razonode pa nije mogao na
vreme da ustane za školu, ona bi se drala na njega:
 Odavno ja govorim da sam najveća paćenicamajka na svetu.
Nijedan mi sin ništa ne vredi. Zar ne možeš lepo da ostaneš kod
kuće preko noći kao Meng? Njega ne vidim da se noću izvlači iz
kuće obučen kao neki strani đavo i da odlazi bog te pita u koje zlo
mesto. To te onaj tvoj stariji brat na zlo navodi, kao što je njega
rođeni otac izvodio na put. To je, u osnovi, greška tvoga oca. Tako
sam uvek mislila.
Međutim, Seng nikad nije odlazio u istu kuću zabave u koju i
njegov stariji brat, jer je voleo razonode novije vrste. Juan ga je
često viđao na igrankama na koje je odlazila i Ajlan. Ponekad je
Seng išao zajedno s Ajlanom i Juanom, ali je često izlazio s
jednom devojkom koju je u to vreme voleo. Njih dvoje bi celo veče
sasvim tiho igrali uživajući mnogo.
Tako su braća išla svaki na svoju stranu, svaki posvećen nekom
tajnom životu u tom mnogobrojnom gradu. Ali, iako su Seng i
Meng bili toliko različite prirode da su vrlo lako mogli da se
posvađaju mnogo lakše nego s najstarijim bratom, koji je bio
mnogo stariji od njih, jer je između njih bilo još dva brata, jedan
koji se u mladosti obesio i onaj drugi, grbavi ipak se nikad nisu
prepirali, delom zbog toga što je Seng doista bio učtiv, nasmejan
mladić, koji nimalo nije mario za svađu, a delom i zbog toga što
su jedan drugom znali tajne. Ako je Meng znao da Seng odlazi na
neke zabave, Seng je znao da je Meng tajni buntovnik, da i on ima
svoja skrovita mesta za sastanke, skrovita, doduše, iz drugih raz-
loga, ali zato daleko opasnija nego njegova. Tako su njih dvojica
živeli u miru i nijedan se pred majkom nije branio na račun
drugog. A vremenom su obojica dobro upoznali Juana i sve više
ga voleli, jer su mu mogli reći što jedan drugom nisu smeli
govoriti.
Škola je sad bila velika radost u Juanovom životu, jer je on zbilja
voleo nauku. Kupio je veliku gomilu novih knjiga i nosio ih
složene pod miškama. Nabavio je i olovke, a najzad je ponosito
kupio i strano pero koje svi đaci imaju. Pričvrstio ga je na ivicu
kaputa, a za sva vremena je ostavio na stranu svoju staru četku,
koju bi upotrebljavao samo kad bi jednom mesečno pisao ocu.
Knjige su bile za Juana nešto čarobno. Nestrpljivo je obrtao čiste,
nepoznate strane, žudeo je daupecati u svojoj glavi svaku reč, da
uči, uči samog učenja radi. Ustajao je u ranu zoru, ako je mogao
da se probudi, i čitao knjige. Bio je u stanju da zapamti stvari
koje nije razumevao, čitave stranice je tako pamtio. A pošto bi
doručkovao potpuno sam, jer se ni Ajlan ni majka nisu dizale
tako rano u dane kad je on odlazio u školu, žurio bi koračajući još
kroz poluprazne ulice i uvek prvi stizao u školu. Ako bi neki
učitelj došao malo ranije, Juan je upotrebljavao tu priliku da se
usavrši, savlađivao svoj stid i postavljao sva pitanja koja su mu
na srcu ležala. Desi li se da koji učitelj ne dođe na čas, Juan se
tad nije, kao većina đaka, radovao što će biti jedan sat slobodan.
On je to primio kao gubitak koji ne može podneti mirna srca, pa
je čitav čas učio ono što bi učitelj možda predavao.
I zato je učenje bila najlepša razonoda za Juana. Nikada mu nije
bilo dovoljno učenja istorije zemalja u svetu, stranih priča i
pesama, zoologije. Više od svega je voleo da uči o unutrašnjem
životu lišća, semenja i korena biljaka, o tome kako kiša i sunce
oplođuju zemlju, o tome kad treba posejati pojedina žita, kako
izabrati seme, kako povećati plod. Sve to i još mnoge druge stvari
učio je Juan. Prosto mu je bilo žao da troši vreme na jelo i
spavanje, ali mu je dečačko telo uvek bilo gladno i zahtevalo
hrane i sna. O tome se starala njegova majka. Ništa nije govorila,
već se trudila da pojedina jela koja Juan voli uvek budu pred
njim. On to nije ni primećivao.
Cesto je viđao i svoju braću od strica. Oni su svakodnevno
zauzimali sve više mesta u Juanovom životu. Seng je bio s njime
u istom razredu. Njegovi stihovi i drugi radovi često su bili glasno
čitani i pohvaljivani. U tim trenucima je Juan gledao Senga s
nekom tihom zavišću. Žudio je da i njegovi stihovi budu tako
skladno slikovani, mada bi Seng za to vreme obarao glavu i pravio
se da ga se ništa ne tiče pohvala. Moglo bi mu se verovati da na
njegovim lepim usnama nije bilo osmeha gordosti, koji se često
pojavljivao i izdavao ga kad on to ni sam nije znao. Juan je u to
vreme vrlo retko pisao stihove jer je živeo tako punim životom da
mu je malo vremena preostajalo za sanjarenje. Ako bi nešto i
napisao, reči su izvirale grubo, pa ih nije mogao da slaže kao ono
nekada. Činilo mu se da su mu sad misli suviše složene, suviše
bez oblika, misli koje nije lako obuhvatiti i spregnuti u reči. Čak
kad bi ih ugladio i prepisao više puta, stari učitelj bi mu obično
rekao:
 Zanimaju me. Prilično je dobro, ali ne mogu da shvatim šta
upravo hoćeš da kažeš!
Tako je jednog dana zastao kraj Juana kad je ovaj napisao jednu
pesmu o semenu. Juan nije mogao tačno da objasni šta je hteo da
kaže, pa je mucao:
 Mislio sam, ovaj... hteo sam da kažem da u semenu, u poslednjoj
čestici semena, kad se baci u zemlju, u toj poslednjoj čestici...
naiđe trenutak, odnosno postoji jedno mesto u semenu gde seme
prestaje da bude materija, već postaje neka vrsta duha, snage,
neka vrsta života, jedan trenutak između materije i duha, pa kad
bismo mogli da uhvatimo taj promenljivi trenutak kad počne da
raste, ako razumemo promenu ...
 A tako prozbori učitelj u nedoumici.
Bio je to plemenit čovek, već u godinama, držao je naočare na
vrhu nosa i kroz njih je sad gledao Juana. On je tolike godine
predavao da je tačno znao šta želi, šta je dobro. On spusti
Juanove stihove, skide naočare i zamišljeno reče, vadeći drugi
komad hartije:
 Nije sve jasno, bojim se, u tvojoj glavi... Evo jedne bolje pesme,
nazvane Šetnja u letnjem danu" ... vrlo je lepa... Pročitaću ti je. To
je Šeng napisao danas.
Juan zaćuta i zamisli se slušajući. Zavideo je Sengu na njegovim
lepim, brzim mislima i čistim stihovima. Nije to bila pakost, već
skromno divljenje, jer je Juan krišom voleo lepi izraz svoga
rođaka, daleko čistiji i lepši nego njegov.
Ipak Juan nikako nije poznavao Šenga, jer i pored sve njegove
nasmejane, učtive i na prvi pogled jasne otvorenosti, niko ga nije
dobro poznavao. On je bio u stanju da najplemenitijim recima
govori o nečemu, ali iako je često uzimao reč, ipak nikad nije
otkrivao svoje misli. Ponekad bi prišao Juanu i rekao:
 Hajdemo da vidimo predstavu posle škole. Vrlo je dobra ta strana
predstava u Velikom svetskom pozorištu.
I obojica bi se uputili u pozorište, sedeli tri puna sata, i izišli
napolje. Mada je Juan uživao što je zajedno sa svojim bratom od
strica, kad bi posle o svemu razmišljao, nije se mogao setiti da je
Seng bilo šta rekao. Jedino bi mu bilo u pameti Sengovo
nasmejano lice i svetle oči, tako čudno okrugle, u pomrčini
pozorišta. Juan se sećao da je samo jednom Seng govorio o
Mengu i njegovoj borbi:
 Nisam njihov... Nikad neću postati borac. I suviše volim svoj
život. Ja volim samo lepotu. Mene samo lepota potresa. Nemam
želje da umirem za bilo koju stvar. Jednog dana prebrodiću preko
mora, pa ako je tamo lepše nego ovde, možda se više nikad neću
ni vratiti. Sta ga znaš? Nemam želje da trpim zbog običnog sveta.
Prljav je i smrdi na beli luk. Neka umire! Ko će za njim zažaliti?
Ovo je on govorio s najmirnijim zadovoljstvom dok su sedeli u
pozorištu, ukrašenom pozlatom, i gledali lepo obučene ljude i
žene koji jedu kolače, orahe, i puše strane cigarete. Činilo se da je
Seng glasilo sveg tog sveta. Iako je Juan mnogo voleo svog brata
od strica, morao je da oseti u srcu izvesnu hladnoću pred
mirnoćom kojom su bile izgovorene reči: Neka umire". Juan je još
uvek mrzeo smrt, pa iako sad sirotinja nije živela blizu njega, on
joj, uprkos svemu, nije mogao poželeti smrt.
Ali te Sengove reči naterale su Juana da idućeg puta počne da se
raspituje za Menga. Juan i Meng nisu često razgovarali, ali su na
istoj strani igrali lopte. Juan je voleo žestinu Mengovih skokova.
On je imao najžilavije telo od svih mladića. Većina njih su bili
bledi i mlitavi, nosili su suviše mnogo odela koje se nije lako
skidalo, pa su jurili kao deca, šeprtljali s loptom, bacali je u
stranu kao devojčice, ili je udarali nogom tako blago da se ona
kotrljala po zemlji i brzo zaustavljala. Međutim, Meng je skakao
na loptu kao da mu je neprijatelj, udarao je obućom opšivenom
kožom. Lopta je sekla kroz vazduh i padala dole, pa se opet
dizala. Celo Mengovo telo je postajalo mišićavo za vreme igre. A
Juan je to voleo isto toliko koliko i Šengovu lepotu. Zato je jednog
dana i zapitao Senga:
 Otkud znaš da je Meng buntovnik? A Seng mu odgovori:
 On mi sam to kaže. Uvek mi priča o onome što radi. Mislim da
sam ja jedini stvor kome se poverava. Poneki put živim pomalo u
strahu za njega. Ne usuđujem se da kažem ni ocu, ni majci, pa
čak ni najstarijem bratu šta on radi, jer znam da bi ga napali. A
znajući kakve je preke naravi, verujem da bi zasvagda pobegao od
kuće. On ima poverenja u mene i priča mi mnoge stvari, pa tako
znam šta radi, iako sam svestan da ima mnogo tajni koje neće da
mi oda jer se zakleo tvrdom verom ljubavi prema narodu. Posekao
je svoju ruku, pustio krv i zakletvu zapisao rođenom krvlju. To
znam.
 Ima li mnogo tih boraca među našim školskim drugovima?
zapitao je Juan, nekako uznemiren, jer je mislio da je ovde u
bezbednosti, a sad je, međutim, uvideo da to nije slučaj, pošto se
omladina i ovde odavala onim istim stremljenjima kao i njegovi
drugovi u vojnoj školi, pa se još uvek nije odlučivao da im priđe.
 Vrlo mnogo odgovorio je Šeng. Ima i devojaka među njima!
Sad je Juan zinuo od čuda. Devojaka je doista bilo u njihovoj
školi, jer je to običaj u tom naprednom primorskom gradu da se u
mnogim školama za muškarce zakonom dozvoljava ulazak i
devojkama. Ali, iako nije bilo mnogo devojaka koje su se usuđi-
vale da se obrazuju ili kojima su očevi dozvoljavali odlazak u
školu, ipak ih je bilo jedno dvadesetak u Juanovoj školi. Mladić ih
je viđao po učionicama, ali nije na njih obraćao pažnju, niti ih je
smatrao da pripadaju njegovom školskom životu, jer one, uvek
nagnute nad svojim knjigama, većinom nisu bile lepe.
Ali posle toga, sav uznemiren onim što mu je Šeng rekao, Juan je
počeo da posmatra devojke s mnogo više pažnje. Svaki put kad bi
prošao pored neke drugarice koja nosi knjige pod pazuhom a oči
drži oborene Juan se pitao da li je moguće da takvo skromno biće
može da pripada nekoj tajnoj organizaciji. Jedna mu je naročito
pala u oči. To je bila jedna devojka u njegovom i Sengovom
razredu, mršavo stvorenje, koščato kao mala gladna ptica, sitnog
i kljunastog lica, visokih jagodica i tankih, bledih, ali lepih usana
ispod pravog nosa. Ona nikada nije govorila u školi. Niko nije
znao šta misli, jer joj zadaci nisu bili ni rđavi ni dobri, niti su
izazivali primedbe učitelja. Ali je uvek budno pazila na svaku
učiteljevu reč. Jedino se činilo da joj se u uzanim, mračnim očima
ponekad zasvetli odlučnost.
Juan je pažljivo posmatrao tu devojku sve dok ona jednog dana
nije osetila njegov pogled i uzvratila mu. I otada je Juan, kad bi je
gledao, uvek opažao da ga i ona prati svojim tajanstvenim
upornim očima. Zato je prestao da je posmatra. Ali se raspitao
kod šenga o njoj, jer se ona povlačila od sveg društva. Šeng se
nasmejao i odgovorio:
 Ta! Ona je jedna od onih! Drugarica je Mengova. Njih dvoje uvek
imaju nekakav tajni razgovor, nešto uvek kuju. Pogledaj joj samo
hladno lice! Ti hladnokrvni ljudi su uvek najbolji revolucionari.
Meng je suviše vatren. On je jednog dana sav zapaljen, a sutradan
očajava. Ali ova devojka! Ona je uvek hladna kao led, tvrda kao
led. Mrzim devojke koje su uvek iste, uvek hladne. Ali ova umiruje
Menga kad se suviše zagreje pa pre vremena odaje planove. A kad
očajava, njena ujednačenost mu podiže duh. Rodom je iz jedne
oblasti u unutrašnjosti zemlje gde je revolucija već počela.
 A šta oni to spremaju? zapitao je Juan ljubopitljivo, spustivši
glas.
 Kad naiđe vojska, spremaju se da je svečano dočekaju reče
Šeng, sleže ramenima i, praveći sesasvim ravnodušan, udalji se
malo od drugih da ga niko ne bi mogao čuti.
 Većina njih radi u tkaonicama među radnicima, koji dnevno
zarađuju svega nekoliko groša. Oni govore onima koji vuku kolica
za vožnju kako su ugnjetavani, da ih strana policija krvavo muči,
i druge slične stvari, i tako će, kad dođe dan pobede, taj
siromašni narod biti pripremljen da se digne i uzme vlast u svoje
ruke. Ali čekaj, Juane! Doći će oni jednog dana da te pridobiju za
svoju stvar. Meng će te posetiti. Pitao je pre neki dan kakav si
mladić i jesi li u srcu revolucionar.
Najzad je jednog dana Juan uvideo da Meng hoće da ga ispita.
Rođak je spustio ruku na Juana, uhvatio ga za odelo i rekao
svakidašnjim, namrgođenim glasom:
 Ti i ja smo rođaci, ali još uvek se osećamo kao tuđini pošto se
nikad ne viđamo. Hajde sa mnom u čajdžinicu kraj školske kapije
da zajedno ručamo.
Juan ovo zbilja nije mogao da odbije, jer se bio završio poslednji
čas u školi, pa su svi đaci bili slobodni. Zato je pošao s Mengom.
Sedeli su neko vreme ćuteći. Izgledalo je da ipak Meng nema šta
da kaže, jer je samo sedeo i buljio na ulicu gledajući prolaznike. A
ako bi nešto i rekao, bila je to gruba šala na račun onog što su
posmatrali.
 Gledaj onog velikog debelog gospodina u automobilu! Pazi kako je
uhranjen, kako se sav otromboljio. Gulikoža je to, zelenaš, bankar
ili vlasnik fabrike. Poznao sam ga od prvog trenutka. A eto, on i
ne sluti na kakvoj skrivenoj vatri sedi!
Juan je razumeo šta njegov rođak hoće da kaže, ali ništa ne reče,
iako je u sebi pošteno mislio da je Mengov rođeni otac deblji od
tog čoveka.
 Gledaj onog čoveka što se znoji s kolicima. Upola je mrtav od
gladi. Gledaj, prekršio je neki sitan propis. Tek je skoro došao iz
unutrašnjosti, pa ne zna da ne srne prelaziti ulicu kad policajac
digne ruku. Gledaj, šta sam ti rekao! Pazi žandarma kako ga bije,
gledaj kako mu je prevrnuo kolica i oduzeo
 Rastureni dom
81jastuke! Jadni čovek je izgubio i kola i dnevnu zaradu. A ipak
večeras mora da plati zakupninu u radnji u kojoj je iznajmio
kolica!
A kad je video šta se sve dogodilo, kad je video jadnika kako se
okrenuo, sav očajan, Mengu je glas zadrhtao. Juan ga pogleda i
na svoje veliko iznenađenje primeti da taj čudni dečak gorko plače
boreći se sa suzama. Kad je Meng primetio da ga Juan posmatra
s toliko razumevanja, rekao mu je grcajući:
 Hajdemo nekuda gde možemo da razgovaramo. Kunem ti se da
ovako što ne mogu podneti ako ne govorim otvoreno. Prosto bih
pobio taj glupi narod što tako strpljivo podnosi ugnjetavanje.
A Juan ga je, da bi ga utešio, odveo u svoju sobu, zatvorio vrata i
pustio ga da govori.
VI
Ovaj razgovor s Mengom razbuktao je u Juanu neku vrstu savesti
koju je hteo da zaboravi. Juan je vrlo mnogo voleo laki život tih
dana, uživanje i veselje, odmaranje od dužnosti, kad se čini samo
ono što se čoveku dopada. One dve žene u kući, gospođa i njegova
sestra, hvalile su ga na sva usta i bile prema njemu pažljive. On
je tako živeo u toplom kutku, u prijateljskoj atmosferi. Zeleo je da
zaboravi da ima drugih kojima nije toplo, koji nisu nahranjeni.
Bio je toliko srećan da i nije hteo da misli o bilo kakvim tužnim
stvarima. Ako bi se ponekad, u mračne zore, ipak setio da još
uvek može da potpadne pod očevu vlast, odstranjivao bi tu misao
jer je imao poverenja u gospođinu dovitljivost i brigu za njega. I
sad je razgovor o sirotinji s Mengom bacio staru senku na Juana,
a on je hteo da umakne od nje.
Razgovarajući s Mengom, Juan je naučio da gleda svoju zemlju
drukčije nego što ju je dotle posmatrao. Onih dana, u maloj kući
od naboja, on ju je gledao onako opruženu unedogled, video je
njenu lepotu. Video je lepe strane svoje zemlje. Cak ni tada nije
saosećao duboko s narodom. Ali, ovde, u gradskim ulicama, Meng
ga je učio kako da vidi dušu svoje zemlje. Preko reči mladog
dečaka, preko njegovih zapažanja o najsitnijim nepravdama nato-
varenim na grbaču nekog siromaška ili radnika, Juan se i sam
učio tačnom zapažanju. Oduvek pored bogataša živi i sirotinja. Ali
je Juan, odlazeći i vraćajući se ulicama, video mnogo više
siromaha, jadne izgladnele dece, oslepele i osakaćene u boleštini,
dece skoro nikad umivene. A u tim istim ulicama, najlepšim i
najsvetlijim ulicama, i s jedne i s druge strane stajale su velike
radnje s raznovrsnom robom, njihali su se komadi svile, najmljeni
muzikanti svirali su na balkonima i mamili gomile kupaca. Cak i
u tim ulicama su užasno prljavi prosjaci zapomagali i bogoradili,
većina lica su bila potpuno bleda i mršava, a dvadesetine javnih
žena izlazile su još pre noći da obavljaju svoj zanat, primorane
glađu.
Juan je video sve, i utisak mu je na kraju bio mnogo dublji nego
kod Menga, jer je taj njegov rođak bio čovek koji mora da služi
nekom cilju, koji sve žrtvuje za taj cilj. Kad god bi ugledao
izgladnelog čbveka, ili bi video sirotinju pribijenu uz vrata fabrike
kroz koja se izbacuju pokvarena jaja, preostala od onih koja se
šalju lađama u tuđinu, kad god bi spazio kako sirotinja kupuje za
groš ćasu pokvarenih jaja i ispija ih odmah tu, i posmatrao
nosače kako se naprežu pod teretom suviše teškim i za životinju,
ili kad bi sagledao bogate, dokone ljude i nabeljene žene, obučene
u svilu, kako se smeju i uživaju dok prosjaci mole za milost Meng
nije mogao da se uzdrži. Sve što je osećao izražavao bi ovim
recima:
 Ove prilike se neće popraviti sve dok ne dođe naša pobeda. Mora
doći do oslobođenja! Moramo srušiti sve bogataše, kao i sve
strance koji nas takođe u ropstvo bacaju. Tad će se sirotinja
uzdignuti. A to može jedino revolucija da ostvari. Juane, kad ćeš i
ti videti tu svetlost istine, kada ćeš nam se pridružiti? Potreban si
nam... Svojoj zemlji smo svi potrebni!I Meng bi skrenuo
zaplamtele oči prema Juanu kao da je hteo da mu se pogledom
pribije uz lice sve dok on ne da obećanje.
Ali Juan nije mogao ništa obećati jer se plašio borbe. To je bio
onaj isti cilj od koga je pobegao.
Juan nije verovao da bi ikakav pokret mogao izlečiti ta zla niti je
mogao bogataše mrzeti tako strasno i tako potpuno kao Meng.
Debljina tela nekog bogatog čoveka, prsten na ruci, krzno na
njegovom kaputu, drago kamenje u ušima neke gospođe, boja i
belilo na njenom licu sve je to bilo u stanju da Menga još više
učvrsti u njegovoj veri. Ali Juan je, i protiv svoje volje, morao da
zapazi plemeniti pogled, pa makar on dolazio i s bogataškog lica,
video je sažaljiv izraz iz očiju namazane žene kad daje prosjaku
milostinju iako nosi svileni kaput. Juan je naročito voleo smeh,
dolazio on od siromaška ili bogataša. Voleo je onoga koji se smeje,
makar znao da je taj čovek i rđav. Zbilja, Meng je morao mrzeti i
voleti ljude prema tome da li su beli ili crni, ali Juan nije mogao
reći: Ovaj je čovek bogat i rđav, a ovaj siromašan i dobar." Zato je
on i bio neupotrebljiv za bilo koju borbu, ma koliko ona bila
velika.
On čak nije mogao, kao Meng, mrzeti strance koji su se mešali u
gomili po ulicama. Taj grad je imao veliku trgovinu sa svim
krajevima sveta pa je bio prepun stranaca svih boja i jezika.
Svugde ih je po ulicama viđao. Neki su bili plemeniti, a neki bu-
čni, obesni i često pijani. I među njima je bilo mnogo i siromaha i
bogatih. A Meng nikoga nije više mrzeo od bogata stranca. Sva
druga zverstva je lakše podnosio nego kad bi ugledao pijanog
stranog mornara kako nogom udara čoveka s kolicima, ili belu
ženu gde kupuje kod nekog prodavca i usteže se da mu plati
onoliko koliko je rekla, i sve one svakodnevne slučajeve koji se
mogu opaziti u primorskom gradu u kome se ljudi raznih naroda
susreću i mešaju.
Meng je mrzeo čak i vazduh koji udišu ti stranci. Ako bi prošao
pored nekog od njih, nije mu se sklanjao s puta ni za jednu
stopu. Njegovo dugo, namršteno mladalačko lice bi još više
potamnelo, još više bi isturio rame, pa makar mu išla u susret i
bela žena. Mrmljao bi pun mržnje:
 Nikakva posla nemaju u našoj zemlji. Došli su da nas pljačkaju i
kradu. Svojom religijom pljačkaju nam dušu i mozgove, a svojom
trgovinom lišavaju nas naših blaga i zlata.
Jednog dana kad su se Juan i Meng vraćali kući iz škole sreli su
na ulici mršavog čoveka čija je koža bila bela, a nos visok kao u
belaca, ali oči i kosa su mu bile crne, što nije slučaj s belcima.
Meng je bacio na čoveka besan pogled i doviknuo Juanu:
 Ništa toliko ne mrzim u ovom gradu kao ove ljude koji ništa nisu
potpuno, već im je pomešana krv, neiskrena duša i srce na dve
strane! Ne znam kako se neko iz našeg naroda može toliko
zaboraviti, čovek ili žena, pa svoju krv pomešati sa strancima. Sve
bih ih poubijao kao izdajnike, ubio bih sve ljude kao što je onaj
pored koga prođosmo.
Međutim, Juanu je bio pred očima plemeniti izgled toga čoveka,
njegovo strpljivo lice, pa reče:
 Učinio mi se dobar čovek. Ne mogu da se složim s tobom da mora
biti rđav samo zato što mu je koža bleda, a krv izmešana. On ne
može da izmeni što su roditelji učinili.
Ali Meng viknu:
 Moraš ga mrzeti, Juane. Zar nisi slušao šta su beli ljudi učinili
našoj zemlji, kako nas kao hapšenike drže u stezi svojim
svirepim, nepravednim ugovorima? Mi čak ne možemo da imamo
ni svoje zakone. Zašto? Ako belac ubije našeg sunarodnika, tako
reći i ne biva kažnjen... I ne izlazi pred naš sud...
Dok je Meng tako vikao, Juan je slušao osmehujući se u znak
izmirenja, jer je bio popustljiv pred gnevom drugog. Mislio je da je
možda i tačno da treba, za ljubav rođene grude, mrzeti belce, ali
on za to nije bio sposoban.
Zbog toga Juan i nije piršao Mengovoj borbi. Ništa nije odgovorio
na molbe Menga. Smeškao se, onako stidljiv, nije mogao da ga
odbije, već je isticao razlog da je vrlo zauzet, da nema vremena
čak ni za jednu tako veliku stvar. Najzad ga je Meng napustio i
čak prestao s njim da razgovara. U prolazu bi mu jednom ili dva
puta grubo klimnuo glavom. Za vreme praznika i narodnih
svečanosti kad su svi morali da izlaze sa zastavama i pesmom,
Juan je uzimao učešća da ga ne bi nazvali izdajicom. Ali nije
odlazio na tajne sastanke, niti je kovao zavere. Ponekad bi
ponešto čuo o onima koji su se time bavili, kako je, na primer,
neki mladić pronađen u svojoj sobi s bombom koju je trebalo da
baci na jednog velikog čoveka. Jednom je grupa urotnika
premlatila nekog učitelja, koga su mrzeli zbog njegovih veza sa
strancima. Ali bi se Juan, slušajući te stvari, još više posvećivao
knjigama i nije hteo svoju pažnju da odvraća na drugu stranu.
Istina je, neosporno, da je u to vreme Juan živeo toliko
raznovrsnim životom, da i nije imao vremena da ulazi u suštinu
pojedinih stvari. Pre nego što bi mogao izvesti zaključak o sirotinji
i bogatašima, pre nego što bi shvatio značenje Mengovih reči, ili
čak pre nego što bi se i razveselio od srca već bi mu se neka
druga stvar vrzmala u glavi. Bilo je tu pre svega ono što je
saznavao u školi, mnoge stvari koje je naučio i činio, čudne
lekcije koje je primao, bila je tu tajanstvenost nauke koja mu se
razotkrivala u laboratorijumima. Cak je i herniju mrzeo jer su mu
razni mirisi vređali finoću njuha, ali je bio očaran bojama spojeva
koje je pravio. Divio se načinu kako se dve blage pasivne tečnosti
bačine jedna na drugu naglo penuše u novi život, novu boju, novi
miris, i tako stvaraju treću, potpuno različitu materiju. Tih dana
su mu se vrzle po glavi najraznovrsnije misli i utisci o tom
velikom gradu u kome se ceo svet susretao, tako da ni danju ni
noću nije bilo vremena da razmišlja šta one znače. Nije se mogao
posvetiti jednom saznanju jer ih je toliko mnogo sretao. U duši bi
ponekad zavideo vrlo mnogo svojim rođacima i sestri. Seng je
živeo u pesmama i ljubavima, Meng u borbi, a Ajlan u svojoj
lepoti i uživanju. Juanu je to izgledao lak život, jer je dane
provodio vrlo raznovrsno.
Čak mu je i gradska sirotinja bila rugobna u svojoj bedi, tako da
Juan nije prema njoj mogao da oseća punu samilost. Razumevao
je njen položaj, želeo je da svi budu siti i odeveni. Gotovo bi uvek
kad bi imao groš u džepu, a sretao ispruženu prosJakovu šaku,
spuštao novac u nju. A grizla ga je savest što možda ipak nije
udelio novac iz milostinje, već najviše da bi se otkupom oslobodio
prljave ispružene ruke i molećivog glasa iza njegovih kola:
 Imaj milostivo srce, mladi gospodine! Milostivo srce, gospodaru,
jer ćemo umreti od gladi i ja i moja deca!
Ali još strasniji prizor u gradu i od samih prosjaka bila su njihova
deca. Juan nije mogao da podnese balavu decu tih siromaha,
njihova mala lica već naviknuta na bogoradno prosjačenje, a
najteže od svega, izgladnelu odojčad, onako polunagu, bačenu na
razgolićene koščate grudi majki. Juan bi se dršćući od svih njih
uklanjao. Bacao bi im groševe, izbegavao njihove poglede i žurio
svojim putem. U sebi je mislio:
Pristupio bih Mengovom pokretu samo kad ova sirotinja ne bi
izgledala tako užasno!"
Ipak je došlo nešto što ga je spasio od potpunog otuđenja od
njegovog rođenog naroda. Bila je to njegova stara ljubav za
zemlju, polja i šume. U gradu, za vreme zime, ta ljubav prema
prirodi je usahnula i Juan ju je često zaboravljao. Ali kad se
proleće počelo primicati, osećao je kako ga neko nespokojstvo
obuzima. Dani su bivali topliji, u malim gradskim vrtovima drveće
je počelo da cveta i lista, po ulicama su se viđali prodavci s
obramicama na kojima su visile korpe pune šljivinog cveta
složenog u kržljave kitice, velikih kita jorgovana i prolećnih
ljubičica. Juan je postajao uznemiren na blagom prolećnom vetru.
Ti vetrovi su ga podsećali na zaselak u kome se nalazila mala
kuća od naboja. Imao je želju da nogom stane 4iegde na zemlju, a
ne na gradski pločnik. Zato se upisao za vreme prolećnog
semestra u onaj razred te škole u kome su učitelji predavali
obrađivanje zemlje. Juan je, među ostalima, dobio mali komad
zemlje izvan grada, da se vežba u onome što mu se u školi
predavalo. Njegova je dužnost bila da u tom komadiću zemlje
zaseje seme, oplevi korov i posvršava drugi sličan posao.
Slučajno se taj komadić zemlje nalazio na kraju ostalih, blizu
njive jednog seljaka. Prvi put kad je išao da vidi tu svoju zemlju
Juan je pošao sam. Seljak je tu stajao i pažljivo gledao, a lice mu
je bilo razvučeno u osmejak.
 Sta vi đaci tu radite? povikao je. Mislio sam da đaci uče samo iz
knjige?
Juan mu na to odgovori:
 Došlo je vreme da u knjigama učimo o sejanju i kosidbi. Učimo i
kako se zemlja sprema za setvu, pa sam zato ja danas i izišao.
Na ovo se seljak glasno nasmeja i zajedljivo reče:
 Još nikad nisam čuo o takvom učenju. Seljak pokazuje svom
sinu, a sin opet svome sinu. Covek samo pogleda šta radi sused,
pa se i on tog istog prihvati.
 A ako sused ne radi dobro? zapita Juan kroz smeh.
 Onda neka pogleda drugog suseda koji dobro obrađuje! dodade
seljak, nasmeja se i poče da kopa svoju njivu.
Seljak je mrmljao, zastao da počeše glavu, slegnuo ramenima,
nasrne jao se i ponovo viknuo:
 Još nikad u životu nisam čuo za takvu stvar! Milo mi je što
nisam poslao sina u školu te ne moram da bacam srebro za
učenje kako se zemlja obrađuje. Ja ću mu više pokazati nego što
on tamo može da nauči.
Juan nikad u životu nije držao motiku u rukama. A kad je
prihvatio nezgrapno oruđe duge drške, izgledalo mu je toliko
teško da nije umeo njime da rukuje. Ma koliko visoko dizao
motiku, nije mogao da udari njom tako dobro da razbije zemiju.
Padala mu je uvek nekako postrance. Juan se strašno znojio, ali
to nije ništa pomagalo. Znoj je curio s njega kao da je leto iako je
duvao oštar vetar i dan bio hladan za proleće.
Najzad, u očajanju, Juan krišom baci pogled na seljaka da vidi
kako on to radi, jer su mu snažni udarci padali jedan za drugim i
ostavljali traga u zemlji kad god bi se motika spustila. Iako se
Juan nadao da seljak neće primetiti njegov pogled, jer je bio
pomalo i ponosit, uskoro je uvideo da ga sused posmatra, da ga
neprestano gleda, da mu se smeje što tako divljački zamahuje
motikom. A kad je susreo Juanov pogled, ponovo je prsnuo u
smeh i, razbijajući redom grudve, dospeo do mladića i povikao
mu:
 Nemoj mi više ni pričati da ne gledaš šta radi sused pošto si sve
naučio u knjigama!
Zatim se ponovo nasrne ja i uzviknu:
 Zar ti ta tvoja knjiga ne zna da kaže ni kako se drži motika?
Juan tad jedva savlada gnev, jer na veliko iznenađenje primeti da
mu nije lako podneti ismejavanje običnog sveta. Doista je
raspolagao žalosnim znanjem kad pomoću njega nije čak mogao
ni da prekopa ovaj komad zemlje, a kako se mogao tek nadati da
će zasejati žito? Ali razum mu je najzad savladao stid, pa spusti
motiku i nasmeja se. Podnosio je seljakov smeh, obrisao znojavo
lice i mrzovoljno rekao:
 U pravu si, susede! Knjiga to ne govori. Uzeću te za učitelja ako
mi dozvoljavaš da učim od tebe.
Ove iskrene reči su seljaku pričinile zadovoljstvo. Zavoleo je
Juana i prestao da se smeje. I, doista, seljak je u potaji gord bio
što on, običan seljak, može nečemu naučiti tog mladića, mladog
čoveka iz škole, što je svako mogao videti, jer je bio učenog govora
i izgleda. I seljak je važno i s nekom vrstom dostojanstva pogledao
mladića i ozbiljno mu rekao:
 Prvo pogledaj mene i sebe i zapitaj se koji će od nas dvojice moći
da kopa, a da se toliko ne oznoji.Juan je pogledao i video seljaka,
čoveka snažnog i mrkog, golog do pojasa, bosih nogu do kolena,
sa sandalama na nogama, ogrubelog i crvenog lica od vetra i
nevremena, video je čoveka plemenita izgleda, čoveka slobodnog.
Ništa ne reče, već se nasmeja i bez reči skide zimski kaput, zatim
kratki kaput, zasuka rukave do lakata i spreman počeka. Seljak
je ovo gledao i odjednom viknu:
 Ala žensku kožu imaš! Pogledaj moje ruke! I ispruži svoju ruku
pored Juanove. Pokaži mi šaku! Pazi žuljeve na tvome dlanu.
Držiš motiku tako labavo da bi načinila žuljeve čak i na mojoj
ruci!
Zatim podiže motiku i pokaza Juanu kako je treba držati obema
rukama. Jedna ruka drži čvrsto i pripijeno uz držalju, a druga
malo dalje, da bi se bolje zamahivalo. Juan se nije stideo da uči.
Pokušavao je više puta sve dok najzad gvozdena motika nije
počela da pada dobro i snažno i svaki put da odseca po komad
zemlje. Tada ga seljak pohvali, a Juan se osećao toliko srećan kao
da mu učitelj hvali stihove, iako se i sam čudio onome što radi,
pošto je seljak bio samo običan, neuk čovek.
Iz dana u dan je dolazio Juan da radi na tom svom komadu
zemlje. Najviše je voleo da izlazi kad mu tamo nisu bili drugovi,
jer kad bi se i oni našli tu, seljak se uopšte nije približavao, već je
radio na nekom udaljenijem komadu zemlje. Ali kad bi Juan bio
sam, prilazio bi, razgovarao i pokazivao Juanu kako se zasejava,
kako se razređuju mladice kad narastu, kako se treba čuvati
štetočina, spremnih da unište svaku mladicu čim se pojavi.
I Juan je uzimao udela u poučavanju kad su se te štetočine
pojavile, jer je čitao u knjigama o stranim otrovima kojima se one
mogu uništiti, pa je upotrebljavao ta sredstva. Kad je prvi put to
učinio, seljak mu se nasmejao i povikao:
 Sećaš li se kako si gledao šta ja radim i kako se tvoje knjige nisu
pokazale tačne niti su ti objasnile koliko duboko treba sejati
pasulj i kad je potrebno pleviti ga od korova?Ali kad je seljak
video kako se gusenice od otrova smežuravaju i crkavaju na
listovima pasulja, uozbilji se, začudi i reče nekako tihim glasom:
 Kunem se da nisam mogao verovati. Znači da te štetočine nisu
došle milošću bogova. Ljudi mogu da očiste napast. Ipak, na
kraju krajeva, ima nešto u tim knjigama, ima nešto više u tim
knjigama osim sitnica, mislim, jer ne vredi ni opkopavati ni sejati
ako će gusenice da pojedu biljku.
Zatim je seljak potražio malo otrova i za svoja polja, a Juan mu ga
je rado dao. Otada postadoše prijatelji. Juanova je njiva bila
najbolja. To je on imao da zahvali seljaku, a seljak je zahvaljivao
Juanu što mu je pasulj napredovao i nije bio uništen kao u
suseda.
Juanu je dobro došlo što je imao tog prijatelja, što je imao
komadić zemlje za obrađivanje, jer je često, tih prolećnih dana,
kad bi se sagnuo zemlji, osećao neko zadovoljstvo koje dotle nije
poznavao. Već je bio naučen da menja odelo i da oblači običnu
odeću kao seljaci, čak je skidao i obuću i navlačio seljačke
sandale. Seljak mu je dozvoljavao da se slobodno kreće po
njegovoj kući, jer nije imao nijedne neudate kćeri, a žena mu je
bila stara i ružna. Tako je Juan u njegovoj kući držao svoje
haljine za rad. Svakog dana je dolazio u kuću i pretvarao se u se-
ljaka, voleo je zemlju više nego što je to mislio ranije. Prijatno je
bilo gledati kako seme klija. Bilo je nečeg pesničkog u tome, bilo
je nečega što je jedva mogao da izrazi iako je pokušavao da to
učini u obliku stiha. Voleo je Juan i sam rad na zemlji, pa kad bi
sav posao na svome komadiću posvršavao, često je dolazio i radio
na seljakovoj zemlji. A ponekad bi na seljakov poziv i ručao s
njime na guvnu, gde je seljakova žena, kad su dani postali topliji,
postavljala za jelo. Tako je Juan svakog dana sve više jačao i
dobijao mrku put, pa mu je Ajlan jednom rekla:
 Juane, svakog dana si sve crnji? Mrk si kao neki seljak.
Na to bi se Juan nasmejao i odgovorio: Ja sam zaista seljak,
Ajlan, ali ti nećeš da veruješ kada ti to govorim.
Cesto bi Juanu za vreme učenja ili večernjeg provoda, kad je bio
daleko od onog komada zemlje, sinulo u pameti, usred čitanja ili
igranke, da bi bilo dobro zasejati neko novo seme, ili bi se zapitao
da li će ono povrće stići pre leta, ili bi se zabrinuo, setivši se kako
je neka stabljika počela da vene:
Ponekad bi Juan rekao samome sebi:
 Kad bi sva sirotinja bila kao onaj seljak, rado bih pristupio
Mengovoj borbi, od srca bih je usvojio.
Dobro je bilo za Juana što je imao to čvrsto i tajno zadovoljstvo u
malom komadiću pozajmljene zemlje. To je bila tajna jer, i da je
hteo, on nikome ne bi mogao da kaže zašto voli zemlju. U to
vreme svoje mladosti on se čak pomalo i stideo te svoje ljubavi
prema zemlji, jer je gradska mladež imala običaj da se smeje
seljacima, da ih naziva glupanima, velikim rotkvama i mnogim
drugim sličnim imenima. A Juan je obraćao pažnju na ono šta
drugi govore. Cak ni Šengu nije pričao o tome, iako je s njime
razgovarao o mnogim stvarima, kao o lepoti koju bi obojica videli
u nekoj iznenadnoj boji ili obliku. Još je manje mogao reći Ajlani
kakvo čudno i duboko zadovoljstvo oseća prema tom malom
komadu zemlje. On bi to samo mogao ispričati, da mu se za to
ukazala potreba, onoj koju je nazivao majkom, jer je gospođa,
iako nisu mnogo razgovarali o događajima u svetu, ipak, za vreme
obroka, kad bi bili sami u kući, prilično mnogo pričala svojim
ozbiljnim glasom o stvarima koje je volela da radi.
Duša joj je bila puna dobročinstava. Nije sve svoje vreme
provodila u kockanju, na gozbama ili na trkama konja i pasa, kao
većina gospođa u tome gradu. Nisu to bila njena zadovoljstva,
iako bi ponekad, po želji Ajlane, odlazila s njom, sedela i gledala
sve to, povučena, a lepo obučena. To je ona činila nekako po
dužnosti, a ne po svojoj volji. Njeno pravo zadovoljstvo ogledalo se
u dobročinstvima prema deci, onoj novorođenčadi ženskog pola
koju su siromašne majke ostavljale ukraj puta, jer nisu mogle da
izdržavaju decu. Pronalazila je te jadničiće i skupljala u jednu
kuću, koju je zakupila. Najmila je i dve žene da deci budu kao
majke. I ona sama je odlazila tamo svakog dana, poučavala je
devojčice i pazila na bolesne. Imala je skoro dvadeset tih
nahočadi. Ponekad je govorila i Juanu o tom svom dobročinstvu,
pričala mu kako namerava da te devojčice nauči nekom dobrom
zanatu, da ih uda za poštene ljude koji se budu mogli naći, za
svakog onog koji želi dobru, vrednu devojku.
Jednom je Juan otišao sa njom u taj dom. Bio je iznenađen kad je
video promenu na njenom ozbiljnom, staloženom licu. Ta kuća je
bila prilično siromašna, jer gospođa nije imala dovoljno novaca za
nju, a čak ni zbog tih sirotica nije htela da liši Ajlanu bilo kog
zadovoljstva. Ali čim je ona prešla vrata, deca su je opkolila
nazivajući je majkom, vukla je za haljinu i ruke i tako joj
pokazivala svoju ljubav. A ona se smejala i stidljivo gledala Juana
koji je stajao zapanjen jer je nikad dotle nije primetio nasmejanu.
 A da li Ajlan zna za ove sirotice? upitao je.
Od ovih se reči gospođa odjednom uozbilji. Klimnula je glavom i
rekla:
 Ona je sada suviše zauzeta svojim vlastitim životom.
Zatim je provela Juana kroz čitavu tu prostu kuću. Od dvorišta
pa do kuhinje sve je bilo čisto, iako siromašno. Govorila je:
 Ne želim da na njih trošim mnogo novaca, jer će one biti žene
radnika!
Na ovo je odmah dodala:
 Ako bih našla jednu, bar jednu među njima koja bi mogla biti
ono što sam mislila da će Ajlan postati... odvojila bih je, odvela
svojoj kući i posvetila se njoj. Mislim da ima jedna ovde, ali još ne
znam...
Majka je viknula i jedna devojčica je izišla iz susedne odaje, dete
starije od ostale dece, stvorenje ozbiljnog izgleda, mada nije imala
više od dvanaest, trinaest godina. Prišla je slobodno, stavila svoju
ruku u gospođinu, pogledala je i jasnim glasom rekla:
 Evo me, majko!
 Ovo dete govorila je gospođa, najozbiljnije gledajući podignuto
detinje lice ima nekog duha u sebi, ali još ne znam šta je to.
Našla sam je ja sama, spuštenu ispred vrata, tek što se rodila, pa
sam je uzela k sebi. Ona je ovde najstarije i prvo dete koje sam
našla. Tako brzo uči slova, tako se odaje učenju, toliko je
pouzdana, da ću je uzeti u svoju kuću za godinudve ako ovako
produži... A sad, Mejling, možeš ići.
Dete se nasmeja brzim, otvorenim smehom, i baci na Juana
dubok pogled. On nikako nije mogao da zaboravi taj pogled, iako
je ona bila obično dete, jer je u njemu bilo mnogo bistrine, toliko
ljubopitstva, toliko otvorenosti. A zatim je otišla.
Majci bi se Juan mogao da poveri o svom uživanju na njivi, ali za
to se nije ukazivala potreba. Znao je jedino da voli časove koje
provodi na zemlji. Ti su se časovi sjedinjavali s onim što je bilo
duboko u njemu tako da on nije bio, kao mnogi drugi, bez
osećanja, kao predmet na vodi, nije bio na površini života u tom
gradu.
Uvek bi Juan kad bi osećao nemir, kad bi ga mučila razna
pitanja, odlazio na svoju njivicu, tu se znojio na suncu ili kisnuo
na hladnoj kiši, radio u miru, ili sa svojim susedom seljakom tiho
razgovarao o običnim stvarima. Iako taj rad i taj razgovor nisu
značili ništa niti su imali nekog velikog smisla, ipak se Juan, kad
se spusti noć, vraćao kući čist i oslobođen svih unutrašnjih
nemira. Mogao je posle toga da čita knjige i srećno nad njima da
razmišlja, mogao je da ide s Ajlanom i njenim prijateljima da
provodi časove u buci, svetlosti i igranju, a da ga pri tome ništa
ne muči, jer je u sebi imao one mirnoće koju je nakupio na zemlji.
A ta mirnoća sa zemlje bila mu je potrebna. Davala mu je
postojanost i čvrstinu, jer tog proleća život mu je doneo preokret
za koji on nije ni sanjao da će ga snaći.
U jednom pogledu je Juan bio daleko iza Senga, a još dalje iza
Ajlane, pa čak i iza Menga. To troje su živeli u toplijoj atmosferi
nego Juan ikad u životu. Oni su proveli mladost u tom velikom
gradu i njegova vrelina im je ušla u krv. Bilo je tu stotinu vatri za
mladež: slike ljubavi i lepote naslikane po zidovima, kuće provoda
u kojima su prikazivani filmovi o ljubavi čudnih ljudi i žena iz
tuđih zemalja, dvorane za igranke u kojim se za malo srebra
mogla kupiti žena za celu noć. To su bile najopasnije vatre.
Povrh toga, na mladež su uticale knjige, pripovetke i stihovi o
ljubavi. A sve se to moglo kupiti u svakoj maloj radnji. U staro
vreme te su stvari gledane kao zlo, smatrane su bile onakvim
kakve su, buktinjama koje mogu da zapale vatru u čoveku i
devojci, pa ih zato niko nije hteo otvoreno da čita. Ali u novim
vremenima prepredenost drugih naroda uvukla se i ovde, i
omladina je pod vidom umetnosti, genijalnosti i drugih sličnih
lepih imena, čitala gde je stigla te spise i proučavala ih. Ali, i
pored svih lepih imena, buktinja je ostala i stare vatre su se
palile.
Mladići su postajali sve drskiji, a takođe i devojke. Stare
skromnosti su iščezavale. Dodirnuti ruku nije se računalo za zlo,
kao ranije. Mladić je sad sam mogao da zaprosi devojku, a njen
otac nije tužio njegovog oca sudu, kao što je to nekad bilo, a što
se i sad još dešavalo u nekom gradu u unutrašnjosti, gde su ta
tuđinska zla bila još nepoznata. A kad bi se dvoje verili, išli su i
družili se slobodno kao da su divljaci. Ako bi ponekad, što se
moralo dogoditi, krv suviše burno zaigrala, telo dodirnulo telo pre
vremena, onda to dvoje nisu ubijali za spas časti, kao što se to
dešavalo u mladosti njihovih roditelja. Ne! Samo bi se dan
venčanja ubrzao, pa se tako i dete rađalo kao zakonito. A mladi
bračni par bi se držao tako bezbrižno kao da su baš oboje uvaženi
građani. Roditeljima, ako bi taj slučaj tragično primili, jedino je
ostajalo da se uzajamno gledaju kad ostanu sami i trpe kako
znaju jer je došlo novo vreme. Ali mnogi otac je zbog svoga sina
proklinjao to novo vreme, a majka zbog svoje kćeri. Ali šta da se
radi? Novo je vreme došlo i niko ga nije mogao odagnati.
U takvo doba živeli su Šeng, njegov brat Meng, a takođe i Ajlan.
Oni su bili deo tog novog života i drugi nisu poznavali. Ali Juan
nije bio takav. Njega je Tigar vaspitao na stari način, samo mu je
još dodao i mržnju prema svim ženama. Ako bi Juan slučajno u
snu mislio o ženama, probudio bi se sav postiđen, skakao iz
postelje i luđački se bacao u čitanje knjiga, ili bi se neko vreme
šetao ulicama, ili bi radio ma šta slično, da bi misli očistio od zla.
Znao je da će se jednog dana morati oženiti kao i svi ljudi i imati
sinove kako zakon nalaže. Ali to nije bila stvar o kojoj treba
razmišljati sve dok se ima ovoliko mnogo da uči. A Juan je sad
obožavao učenje. On je jasno rekao svome ocu šta mu na srcu leži
i otad se nije promenio.
Ali s proleća te godine bio je izmučen noćnim snovima, prosto
zatrovan sanjarenjem. Čudna je to stvar, doista, bila, jer danju
nikad nije dozvoljavao sebi da misli o ljubavi i ženama. Međutim,
u snu su mu misli bile ispunjene takvim bludnim činima da se
budio i preznojavao od sramote. Očistio bi se tek kad bi pešice
izišao do svoje njive i tamo očajnički radio. I u noćima onih dana
kad je mogao najduže da radi najmanje je sanjao, najslađe je
spavao. Zato je s još više snage nastavio da radi na njivi.
Pa ipak je Juan bio strastven kao i sva ostala mladež, iako to ni
sam nije znao, vatreniji nego Seng, koji je svoje srce rasipao na
stotinu slatkih čežnjivosti, čak vatreniji od Menga, koji je
sagorevao od svoje borbe. Tako je Juan došao iz hladnih dvorišta
svoga detinjstva u ovaj zažareni grad. On, koji nikad dotle nije
dodirnuo devojačku ruku, još nije mogao da obvije vitko telo neke
devojke ni da drži njenu šaku bez grize savesti, nije mogao da joj
oseća dah na svome obrazu, da je okreće po svojoj volji uz zvuke
muzike, bez one slatke malaksalosti koju je voleo, ali je se i
plašio. Ali, iako je bio učtiv svedokle ga Ajlan nije počela
nemilosrdno zadirkivati, iako je jedva dodirivao ruku koju je
držao, iako nikad nije oslanjao devojačko telo o svoje, kako su to
mnogi namerno činili, i to bez ikakvih obzira, ipak je Ajlan
zadirkivanjem učinila da mu se misli krenu putem kojim se same
ne bi usudile da pođu, putem kojim nije želeo.
Sestra je vikala ponekad na njega napućivši svoje lepe usne:
 Juane, toliko si staromodan! Kako možeš lepo igrati kad izmičeš
devojku od sebe? Gledaj, ovako se drži devojka.
I ona bi, u sobi u kojoj su svi zajedno sedeli, onih retkih večeri
kad bi ostajala kod kuće s majkom, navijala muziku, gurala mu
se u naručje i puštala da joj se telo pripija uz njegovo, a noge lelu-
jaju s njegovim. Nije propuštala priliku ni da ga zadirkuje pred
drugim devojkama. Vikala je kroz smeh kad bi neka naišla:
 Ako hoćeš da igraš s mojim bratom Juanom, moraš ga naterati
da te drži kako treba. Najviše bi voleo da te ostavi kraj zida pa da
igra potpuno sam.
Ili bi mu viknula:
 Juane, lep si, to mi svi znamo, ali baš kad si tako lep, ne treba
da se pribojavaš svake devojke s kojom igraš! Nema sumnje da su
mnoge od nas već resile pitanje svoje ljubavi!
S takvim šalama pred drugaricama ona ih je sve razveseljavala,
tako da su te drske devojke postajale još besramnije i pripijale se
uz Juana bez ikakvog stida. A on se, iako bi želeo da zaustavi tu
njihovu razuzdanost, ipak plašio novih veselih primedbi Ajlane.
Cak su i sitdljive devojke počele da se osmehuju kad bi igrale s
njime, postajale su odlučnije nego s drskim muškarcima. I one su
mu bacale zamagljene poglede, toplo ga stiskale za ruku i dodiri-
vale butinu butinom i činile sve druge nestašluke koje žene znaju
po prirodi.
Juan je najzad bio toliko izmučen svojim snovima i svom onom
slobodom devo jaka koje je zbog
7 Rastureni dom
97Ajlane morao da upozna da uopšte više ne bi s njom ni išao da
majka nije još uvek vrlo često govorila:
 Juane, teši me kad znam da si sa Ajlanom. Iako ona izlazi s
drugim čovekom, ipak se bolje osećam kad znam da si i ti tamo.
I Ajlan je želela da Juan ide s njom, ponosila se da ga pokazuje jer
je bio visok mladić i nikako ružan. Znala je da ima devojaka
kojima je bilo mnogo milo kad ona s njim dođe. Bile su to vatre
koje su čekale Juana i protiv njegove volje, ali on nije palio
buktinju na njima.
Ipak, buktinja je bila spremna. A on nikako nije mogao da zna šta
će se dogoditi u budućnosti, kao što niko i ne bi bio u stanju to
da predvidi.
A to se ovako dogodilo. Jednog dana Juan se zadržao u učionici
da prepiše neku stranu pesmu koju je učitelj napisao na zidu kao
zadatak. Čekao je da svi iziđu, bar tako je mislio. To se dogodilo u
učionici u kojoj su on i Seng zajedno sedeli s onom bledom
devojkom koja je bila revolucionarka. Kad je Juan završio pisanje,
zatvorio knjigu, stavio pero u džep i spremao se da ustane, čuo je
kako ga neko zove po imenu i ovako mu govori:
 Gospodine Vang, pošto ste tu, da li biste mi objasnili značenje
onih napisanih redova? Pametniji ste nego ja. Biću vam zahvalna
ako hoćete to da mi učinite.
Te reči su bile izgovorene vrlo prijatnim devojačkim glasom koji
nije zvonio od prenemaganja kao glas Ajlane ili njenih drugarica.
Glas nešto dubok za jednu devojku, ali pun i drhtav u svom
zvuku, tako da je svaka pojedina izgovorena reč dobijala više
značenja nego što ga je u stvari imala. Juan žurno podiže glavu,
sav iznenađen. Pored njega je stajala devojka revolucionarka.
Njeno bledo lice je ostalo bleđe nego što ga se ikad sećao. Ali
stojeći sad raj nje, primetio je da joj tamne, uzane oči nisu nimalo
hladne, već ispunjene nekom unutrašnjom toplinom i osećanjem.
One su rasterale nameštenu hladnoću njenog lica, gorele su u
tom njenom bledilu. Devojka je gledala Juana nepomično, a
zatimje mirno sela kraj njega očekujući njegov odgovor, tako
hladno kao da govori s bilo kojim čovekom. Juan je počeo nekako
da odgovara mucajući:
 Ah, da, naravno, samo nisam sasvim pouzdan. Mislim da to
znači... ti strani stihovi uvek su teški ... To je neka oda, neka
vrsta...
Tako je nastavio da zamuckuje govoreći šta bilo, stalno svestan
onog dubokog, upornog pogleda te devojke, čas na svom licu, čas
na recima. A zatim se ona diže i zahvali se. Govorila je ponovo
jednostavnim recima, ali je njen glas te reči toliko povećavao
teretom zahvalnosti, daleko više, mislio je Juan, nego što ta
usluga zaslužuje. Posle toga su se prirodno nešto zbližili
napuštajući učionicu i silazeći zajedno niz puste stepenice, jer je
već bilo kasno posle podne, pa je svaki đak gledao da što pre
napusti školu. Tako su izišli zajedno kroz kapiju. Devojka je izgle-
dala zadovoljno što ćuti, dok je Juan nešto ne zapita, učtivosti
radi.
Upitao je:
 Kakvo je vaše plemenito ime?
Pitao je po starinskom, učtivom običaju, kako su ga bili naučili.
Ona mu je odgovorila šturo, kratkim, zbijenim recima ali uljudno.
Nije mu uzvratila dugim učtivostima, sem što joj je glas davao
izvestan značaj svemu što je govorila.
Najzad stigoše do kapije i Juan se duboko pokloni. Ali devojka
samo brzo klimnu glavom i ode svojim putem. Juan je, gledajući
za njom dok je išla pouzdano i brzo kroz gomilu primetio da je
nešto viša od ostalih žena. Gledao je za njom sve dokle god je nije
izgubio iz vida. Zatim je, čudeći se, skočio u jedna kolica i pošao
kući. Pitao se kakva je ona u stvari, čudio se kako joj oči i glas
govore drugo nego li lice i reči.
Prijateljstvo je počelo da raste od tog neznatnog početka. Juan
dotad nije imao nijednu devojku za drugaricu, a nije u stvari imao
ni mnogo drugova, niti kao neki, malu, naročitu grupu u kojoj bi
se dobro osećao. Njegovi rođaci imali su svoje dru
7“
99štvo. Seng je imao drugove među mladićima njemu sličnim,
koji su sanjarili da su pesnici, pisci i mladi slikari novog kova.
Oni su do tančina radili sve ono što su činili i njihove vođe, od
kojih je jedan bio i onaj Vu na koga je Juan krasom motrio dok
igra s Ajlanom. A Meng je imao svoj krug revolucionara. Ali Juan
nije pripadao nikakvoj skupini. On nije imao bliskog prijatelja
iako je razgovarao s dvadesetinom mladića na koje je nailazio,
iako je poznavao ovu ili onu Ajlaninu drugaricu i s njom neko
vreme veselo pričao. A pre nego što je toga i mogao biti svestan,
ova devojka mu je postala drugarica.
A do toga je došlo na ovaj način. U početku je ona ubrzavala
prijateljstvo prilazeći mu, kao i svaka otresita devojka, za neko
objašnjenje ili savet, zbog ovog ili onog. A on je bio ulovljen kao
što se svi muškarci lako hvataju čak i tako jednostavnim
veštinama, jer je ipak bio čovek, i to vrlo mlad. I milo mu je bilo
da daje savete jednoj devojci. Tako je došlo do toga da Juan
pomaže devojci da piše zadatke. Najzad su se, uz ovaj ili onaj
razlog počeli nekako da viđaju svakog dana, iako ne javno. Da je
bilo ko zapitao Juana šta oseća prema toj devojci, on bi odgovorio
da prema njoj gaji jedino prijateljstvo i ništa više. Ona je, zaista,
bila sasvim drukčija devojka od svih onih koje je on smatrao
lepim, makar samo i malo lepim, jer još nijednoj devojci dotle nije
posvetio punu pažnju. Ako bi ponekad razmišljao o devojkama,
uvek mu je izlazila pred oči neka lepa, nakićena devojka nalik na
Ajlanu, s malim lepim rukama, ljupkog izgleda, nežnih kretnji.
Sve te osobine je on nalazio kod Ajlaninih drugarica. Ali ipak nije
voleo nijednu od njih. A u srcu je priznavao da devojka, ako bi se
ikad zaljubio, mora biti lepa kao ruža, kao pupoljak šljivinog
cveta ili slična nekoj drugoj lepoj, beskorisnoj stvari. Zato je Juan
krišom pisao stihove o takvim devojkama, reddva, ali nikada ih
nije dovršavao, jer je to osećanje bilo neznatno i nejasno. A među
svim devojkama nije postojala nijedna koja bi mu bila dovoljno
bliska da bi joj lično pisao stihove. Tako se ta ljubav rasplinjavala
kao bleda svetlost pred sunčevim izlaskom.
Naravno, nikad nije ni mislio da će zavoleti devojku kao što je ova
bila, ozbiljnu, pažljivu, obučenu uvek u tamnu, jednostavnu
haljinu plave ili pepeljaste boje, u kožnoj obući, zauzetu samo
svojim knjigama i borbom. On je još ni sada nije voleo.
Ali je ona njega volela. Ni on sam nije znao u kom je trenutku to
otkrio. Ali mu je to bilo poznato. Jednog dana su se našli i pošli
da se šetaju nekom mirnom ulicom kraj kanala. Bilo je veče, prvi
sumrak. A kad su hteli da pođu kući, on odjednom oseti kako ga
devojka posmatra. Uhvatio je taj njen pogled, sasvim izmenjen.
Bio je to dubok, mio, zapaljen pogled. A zatim joj se začu glas,
divni glas, za koji mu se uvek činilo da ne pripada njoj. I ona reče:
 Juane, ima nešto što bih više volela da vidim nego išta drugo.
A kad je on zastao u želji da čuje šta je to, dok mu je srce
odjednom počelo brzo da udara iako nije mislio da je voli, ona je
nastavila:
 Želim da te vidim zajedno s nama, Juane. Ti si mi drag kao brat.
Hoću da te nazivam i drugom. Potreban si nam, potrebna nam je
tvoja pamet, tvoja snaga. Ti možeš biti sto puta više od onog što je
Meng u stanju da bude.
Odjednom Juan pomisli da mu je sad jasno zašto se ona druži s
njim. Mislio je ljutito da su ona i Meng to naročito udesili. A
osećanje koje se javljalo u njemu počelo je da nestaje.
Ali tad joj se glas začu ponovo, vrlo mek i dubok, u predvečerju:
 Juane, postoji i jedan drugi razlog.
Sad se Juan nije usuđivao da pita šta je to. Neka slabost ga obuze
i gotovo ga priguši. Osećao je kako mu telo podrhtava. Zato se
okrenu i reče, gotovo šapućući:
 Moram kući, obećao sam Ajlani...
I tako se bez ijedne reći oboje okrenuše i pođoše. Ali kad su se
rastali, učiniše nešto što se nikada ranije nije desilo, gotovo
nesvesno, ali svakako bez prethodnog razmišljanja. Pružiše jedno
drugom ruku. Tim dodirom se dogodi neka promena u Juanu.
Znao je da više nisu prijatelji, da uopšte više nisu prijatelji, iako
još nije znao kakav je to novi odnos među njima nastao.
Ali cele te večeri dok je bio s Ajlanom, dok je razgovarao s ovom ili
igrao s onom devojkom, posmatrao ih je kao nikada dotle, i čudio
se kako se mogu devojke na svetu toliko razlikovati jedna od
druge. I kad je te večeri otišao u postelju, dugo je razmišljao o
tome, prvi put je svoje misli posvetio jednoj devojci. Sad je dugo
mislio o onoj drugarici, mislio o njenim očima kako su mu nekad
izgledale hladne kao tamni oniks na onom njenom bledom licu.
Ali sad ih je video kako sijaju u svojoj toploj lepoti kad je s njom
razgovarao. Dalje se setio kako joj je glas uvek umilan, i da
bogatstvo tog glasa ne odgovara njenoj mirnoći i prividnoj
hladnoći. A ipak je to bio njen rođeni glas. I razmišljajući tako,
poželeo je da ima toliko hrabrosti da je zapita za onaj d“ugi razlog.
Voleo bi da čuje njen glas kako mu gctfori o tom drugom razlogu,
koji je naslućivao.
Ipak je još nije voleo. Znao je da je ne voli.
Najzad poče da preživljava onaj trenutak kad joj je dodirnuo
ruku, kad se bilo njegove ruke pripilo uz bilo njene ruke. I tako,
dlan o dlan, stajali su oni trenutak u pomrčini neosvetljene ulice,
gde jedna kolica zamalo što ne naleteše na njih. Nisu ih videli sve
dok čovek nije počeo da ih psuje, ali ni posle toga nisu obraćali
pažnju na njih. Bilo je suviše mračno da bi Juan mogao da joj vidi
oči. Ona nije rekla ni reči, a tako isto ni on. Jedino se moglo
misliti o onom prisnom stisku ruke. I dok je mislio o njemu,
buktinja mu je bila zapaljena. Nešto je gorelo u njemu, ali iako ga
je taj plamen zbunjivao ne baš malo, ipak je još uvek znao da je
ne voli.
Da je umesto Juana Šeng dodirnuo tu devojačku ruku, on bi se
nasmejao i zaboravio je, jer je držao mnoge tople devojačke ruke.
Ili bi je, ako bi mu se dopadala, držao neprestano, Što je često i
činio kad bi mislio da ga devojka voli. Ili bi, najzad, kad bi mu to
dosadilo, napisao pričicudve ili napravio stih i utoliko bi je lakše
zaboravio. Ni Meng ne bi dugo
0 njoj sanjao, jer je u njegovom društvu bilo mnogo devojaka. Svi
su se oni trudili, i mladići i devojke, da budu otvoreni i slobodni
jedni prema drugima, da se nazivaju drugovima. Meng je mnogo
slušao, a
1 sam je koji put govorio da je muškarcima i ženama, pošto su
ravnopravni, slobodno da se vole koliko hoće.
Ipak, i pored svega toga, nije bilo istinske slobode, jer su ti
mladići i devojke, kao i sam Meng, goreli drugim plamenom,
plamenom borbe, a ne požudom. A taj ih je prečišćavao. Meng je
bio najčistiji od svih jer je odrastao sa mnogo mržnje prema
požudi, pošto je imao prilike da gleda strasti svog rođenog oca i
pohotne poglede svog starijeg brata, tako da je prezirao sve vreme
provedeno sa ženama, jer one, po njegovom mišljenju, troše
mozak i telo umesto da ih posvete borbi. Zato Meng dotle nije
dodirnuo nijednu devojku. On je mogao lepo govoriti kao svako
drugi o slobodnoj ljubavi i pravu na ljubav bez zakona o
venčanju, samo nije nijedno od toga primenjivao.
Ali u Juanu nije imalo šta da sagoreva. On nije bio obdaren, kao
Seng, dokonim, umiljatim ophođenjem s devojkama, pa zato, kad
mu je ova devojka dodirnula ruku kao nijedna druga dotle, on to
nije mogao da zaboravi. Imalo se tu čemu i diviti. Ta njena ruka
je, sećao se, bila topla i malo vlažna na dlanu. On nije mislio da
ona može biti toliko topla. Razmišljajući o bledom licu te devojke,
o njenim hladnim, bledim usnama, koje je jedva pomicala kad je
govorila, njemu se činilo da bi pre morao reći, da je ranije o tome
mislio, da su joj ruke suve i hladne, a prsti mlitavi. Ali nije bilo
tako. Njena ruka je držala njegovu, blisko, toplo i pripijeno. Ruka,
glas i oči sve je to govorilo o njenom toplom srcu. A kad je Juan
počeo da razmišlja kakvo bi to njeno srce moglo biti, srce te
čudne devojke koja je toliko otresita i mirna, ali ipak stidljiva,
ukoliko je sam mogao zapaziti njenu uzdržljivost zbog svoje
rođene stidljivosti on se ispružio po postelji i žudeo da dodiruje
njenu ruku, žudeo neprestano.
Ipak, kad je najzad zaspao i probudio se u hladno prolećno jutro,
znao je da je ne voli. Mogao je i u takvo jedno jutro da razmišlja,
da se seća kako joj je bila topla ruka, mogao je i tad sam sebi da
kaže da je i pored sveg toga ne voli. I toga dana u Školi, sav
postiđen, izbegavao je da je pogleda. Nije gubio vreme i još isto
poslepodne je otišao na svoju zemlju i radio tamo grozničavo, a u
sebi je mislio:
Ovo osećanje zemlje na mojim rukama mnogo je bolje nego
milovanje bilo koje devojačke ruke."
Setio se tad kako je prošle noći ležao i razmišljao u postelji. Bio je
postiđen i zadovoljan što to njegov otac ne zna.
Nije dugo trajalo, a seljak je prišao i počeo hvaliti Juana kako je
lepo oplevio svoje rotkve. Govorio je kroz smeh:
 Sećaš li se kako si onog prvog dana kopao? Kad bi i danas tako
radio, svaku bi rotkvu upropastio zajedno s korovom.
I opet poče da se snažno smeje, a zatim reče da uteši Juana:
 Od tebe će ipak postati seljak. To se vidi po mišićima tvoje ruke,
po dužini tvojih leđa. A oni drugi đaci! Takvu gomilu bledog
korova još nikad nisam video sa onim njihovim naočarima,
malim rukama, koje im vise niz telo, zlatnim zubima, i nogama
štapovima, kao da su zabodene u tuđinske čakšire!... Kad bih ja
imao telo kao oni, evo, kunem ti se, da bih se zamotao nekako u
haljine i sakrio.
I seljak se opet nasrne ja i povika:
 Hajde sa mnom, popuši koju i odmori se pred mojim vratima!
Juan je to i učinio i slušao, smešeći se, seljakov stalno podignuti
glas, slušao njegove zajedljive primedbe o varošanima. S
naročitom mržnjom je govorio o mladim ljudima i
revolucionarima. Vikao je na svaku dobru reč koju bi Juan rekao
o njima: Kakvo mi oni dobro mogu učiniti? Ja imam svoj komad
zemlje, svoj dom, svoju kravu. Nije mi potrebno više zemlje nego
što imam. I da jedem imam dosta. Kad me upravljači ne bi toliko
oporezivali, bio bih zadovoljan, ali ljudi kao ja što sam oduvek
nose teret na leđima. Otkud da mi oni sad dolaze i da mi govore
kako će učiniti dobro meni i mojima? Ko je ikada čuo da dobro
dolazi od tuđinca? Ko će drugome učiniti dobro, osim
najrođenijima? Znam ja da i oni sami nešto žele za sebe moju
kravu, možda, ili komad moje zemlje.
Posle je seljak psovao, psovao je majke koje rađaju takve sinove;
razveseljavao se na račun svih koji nisu kao on i hvalio Juana što
tako dobro obrađuje zemlju, pa se opet nasmeja, a za njim i Juan.
Tako postadoše prijatelji.
Iz te sirove sredine, sa te čiste zemlje, Juan je opet odlazio kući u
postelju. Te večeri ne bi izlazio iz kuće ni zbog kakve zabave, jer
nije želeo uopšte nikakvu devojku, niti je želeo i da dodirne bilo
koju, već samo da radi, da uči iz svojih knjiga. Tako je te noći
spavao. Na taj ga je način zemlja neko vreme lečila.
Ali u njemu su plamenovi već bili potpaljeni. Posle dandva,
raspoloženje mu se promenilo. Ponovo je postao nespokojan i
jednog dana je krišom okrenuo glavu da vidi da li je ona devojka
u učionici. Ona je bila tu. Između glava drugih đaka oči su im se
srele. Njene oči utonuše u njegove, iako je glavu brzo okrenuo. Ali
nije je mogao zaboraviti. Posle dandva, prolazeći kroz vrata, on
ponovo reče, iako to nije nameravao da učini:
 Hoćemo li se danas opet šetati?
Ona klimnu glavom, a duboke oči su joj bile oborene.
Toga dana nije mu dodirnula ruku i činilo mu se da ide nešto
dalje od njega nego obično. Bila je ćutijiva, razgovor je nešto
zastajkivao. A Juanu se u duši javljala neka suprotnost, što ga je
iznenadilo. Mogao bi se zakleti da je zadovoljan što ga neće
dotaknuti, da je ne želi blizu sebe. A sada, pošto su se malo
šetali, on je želeo da ga dodirne. Pri rastanku nije hteo da pruži
ruku, ali je uprkos tome motrio i žudeo da ugleda njenu
ispruženu ruku, kako bi je morao presresti. Ali to se nije dogodilo.
Vraćao se kući nekako razočaran, a istovremeno i ljutit zbog
takvog osećanja. Bio je toliko posramljen da se kleo da više nikad
neće šetati s devojkama, jer je on čovek koji mora da obavlja svoje
dužnosti. Tog istog dana zapanjio je jednog tihog, starog učitelja
oštrim zadatkom, u kome je pisao kako ljudi treba da žive sami,
kako moraju da se trudoljubivo odaju učenju, da izbegavaju žene.
Te noći je sam sebi stotinu puta ponavljao da je srećan što ne voli
tu devojku. Posle toga je jedno vreme svakog dana uporno odlazio
na svoju zemlju i nije sebi hteo dozvoliti ni da se seti da je žudeo
za dodirom devojke.
Jednog dana, tri dana posle one šetnje, dobio je pismo, napisano
malim četvrtastim rukopisom, koji nije poznavao. Juan nije
dobijao mnogo pisama. Svega je jednom dobio jedno od nekog
druga koga je voleo još u vojnoj školi, a taj ga se drug još sećao. A
ovo pismo nije bilo ispisano užurbanim rukopisom toga prijatelja.
Juan ga je otvorio. Unutra je našao jedan listić od one devojke
koju nije voleo, jedan jedini listić, vrlo kratak, ali koji je jasno
govorio:
Jesam li ti nešto učinila kad si ljut na mene? Ja sam
revolucionarka, žena današnjeg doba. Nemam potrebe da skrivam
ono čega se druge žene plaše. Ja te volim! Možeš li ti mene voleti?
Ja ne tražim venčanje, niti me se ono tiče. Brak je stari okov. Ali
ako ti je potrebna moja ljubav, možeš je imati kad hoćeš."
Na dnu je bio vrlo mali potpis. Pribila je blisko slova svoga imena.
Tako se ljubav prvi put ponudila Juanu. Sad je morao da misli o
njoj dok je sedeo sam u svojoj sobi s ovim pismom u ruci. Morao
se pitati šta znači ta ljubav. Evo, jedna devojka je spremna da je
on uzme, samo ako želi. Krv mu je više puta progovorila da je
može zgrabiti. Za nekoliko časova počeo je da gubi detinjastu
mladost, muževno doba raslo je u njemu uz snažne udarce srca,
u uzavreloj krvi. Njegovo telo više nije detinje ...
Za nekoliko dana su te strasti u njemu još više sazrele. Postao je
odrastao stvor, čovek s punim prohtevima. Ali još uvek nije
napisao odgovor devojci, a u školi je izbegavao svaki njen pogled.
Dve noći, preko reda, sedao je da joj odgovori, i dva puta su se
pod njegovim perom pojavile reči: Ne volim te", ali ipak nije hteo
da ih napiše, jer ga je njegovo čudno telo naterivalo da oseti šta
ono samo zahteva. I tako, u toj mračnoj pometenosti svoje krvi i
srca, nije napisao odgovor, Čekao je samog sebe.
Ali noći su mu bile besane, a on je postajao skoro ljutit, sav
nestrpljiv, više nego ikad ranije, tako da ga je gospođa, njegova
majka, zamišljeno posmatrala, a Juan je osećao njenu brigu. Ipak
nije hteo ništa da kaže, jer kako bi i mogao reći da je
neraspoložen zato što neće da uzme devojku koju ne voli, da je
ljut, jer ne može da je voli zbog toga što žudi za onim što mu ona
nudi! Zato je pustio da se borba sama razvija. Bio je u istom
onom raspoloženju u kome mu se i otac nalazio pre nego Sto bi
započeo neki rat.
Dok je Juan tako vodio raznovrstan život, dok je tako primao
pomalo od svačega, a u stvari ništa od svega, stari Tigar je
odjednom došao do jasne odluke, ne znajući ni sam šta radi. Za
ono nekoliko meseci otkad mu je gospođa prvi put pisala Tigar
nije ništa odgovorio. Sedeo je u svojoj dalekoj dvorani, nem i ljutit
na rođenog sina. Ni reči nije progovorio. Još jednom mu je
gospođa pisala, pa još jednom, bez Juanovog znanja. A kad bi
ponekad Juan zapitao zašto nema odgovora na njeno pismo,
odgovarala bi umirujući ga:
 Neka bude samo tako. Dokle god ništa ne odgovara, znači da i
nema rđavih vesti.
Juan je zbilja bio rad da ostane sve po starom i svakoga dana
život mu je sve više zaokupljao pažnju, tako da je najzad potpuno
i zaboravio da ima bilo čega da se plaši, da je pobegao od očeve
vlasti,jer mu se u tolikoj meri činilo da mu je sav život u tome
gradu.
Najzad, jednog dana u pozno proleće, Tigar je ponovo uzeo vlast
nad svojim sinom. Prekinuo je svoje ćutanje i napisao jedno
pismo, ali ne gospođi, već rođenom sinu. Nije naredio nekom
piscu pisama da mu ga napiše, već je svojom vlastitom četkom,
koju toliko dugo nije upotrebljavao, napisao nekoliko reči sinu.
Iako su slova bila oštra, grubo napisana, značenje im je bilo
jasno. U pismu je stajalo:
Nisam promenio odluku. Dođi kući da te oženim. Određen je dan
trideseti u ovom mesecu."
Ovo je pismo zateklo Juana u njegovoj sobi jedne večeri kad se
vratio sa zabave. Došao je kući sav opijen i omamljen od
zadovoljstva. Lebdeći po ritmu ove ili one muzike, gotovo se bio
odlučio te noći da primi ljubav koju mu je ona devojka nudila.
Došao je kući obuzet nekim uzbuđenjem da će možda idućeg
dana, ili jednog od idućih dana, poći s njom nekud gde ona želi i
činiti ono šta je htela; u najmanju ruku sanjario je kako će to
učiniti. A tad mu je pogled pao na sto. Tu je bilo pismo. Vrlo
dobro je poznavao rukopis, dobro je znao ko ga je napisao.
Zgrabio je i pocepao omot od grube hartije starog oblika i izvukao
pismo. Bile su u njemu reči jasne kao da je čuo Tigrovu dreku.
Doista, te reči su bile kao neke zapovesti za Juana. A kad ih je
pročitao, soba mu se učini odjednom potpuno prazna i tiha, kao
posle neke velike grmljavine. Ponovo je savio pismo, stavio ga u
omot i seo u tišini, gotovo ne dišući.
Sta sad da radi? Kako da odgovori na ovu zapovest svoga oca?
Tridesetog? Bilo je još manje od dvadeset dana do tada. I obuze ga
onaj stari strah iz detinjstva. Očajanje mu se uvuče u srce. Na
kraju krajeva, i kako će se odupreti ocu? Uvek, na koncu, otac
pobeđuje, strahom ili ljubavlju, ili nekom sličnom snagom. Mladi
nikad ne mogu umaći starijim. Juan je slabićki pomislio da će
možda biti bolje ako se vrati i popusti ocu u toj jednoj stvari.
Mogao bi se vratiti ocu, oženiti se tom devojkom, ostati noćdve, i
tako obaviti svoju dužnost, a onda otići i nikad više natrag ne
doći. Posle bi mogao po svakom zakonu da čini što mu je volja, a
to mu se ne bi računalo kao greh. Mogao bi se venčati s kim hoće,
pošto je poslušao oca. Tako razmišljajući o ovom i onom, legao je
najzad da spava, ali zaspati nije mogao. Sve ono toplo i slatko
uzbuđenje od zadovoljstva bilo je iščezlo. Pri pomisli da treba da
iznajmi svoje telo ocu, ženi koja je izabrana za njega i koja ga
čeka, postajao je hladan kao da daje u najam neku životinju na
priplod.
U takvom rđavom raspoloženju probudio se rano, pošto gotovo
nije ni spavao. Otišao je da pronađe gospođu. Probudio ju je, dao
joj pismo bez reči i čekao dok ga pročita. Njoj se lice nije
promenilo kad je pročitala one reči. Mirno mu je rekla:
 Izmučen si. Idi i doručkuj. Jedi silom, jer će te hrana zagrejati,
iako znam da nisi u stanju da progutaš nijedan zalogaj. Ali jedi.
Ja ću brzo doći.
Juan je poslušno učinio što je gospođa rekla. Seo je za sto, a kad
je služavka donela toplu jutarnju kašu od pirinča, začine i strani
hleb koji je gospođa volela, silom je jeo. Uskoro mu je hrana unela
to plote. Osećao se nekako bolje, manje izgubljen nego za vreme
noći. I kad je gospođa ušla, pogledao ju je i rekao:
 Skoro sam pripreman da javim da neću ići! I gospođa sede za sto,
uze jedan mali hleb; jela
je razmišljajući. A zatim odgovori:
 Ako je tako, onda slobodno odgovori, Juane. Ja ću biti pored
tebe. Neću te nagovarati, neću uticati na tvoju odluku, jer se tiče
tvog života, a on ti je otac. Ako osećaš staru dužnost prema
njemu, jaču od dužnosti prema sebi, vrati mu se. Ja te neću
kuditi. Ali ako nećeš natrag, ostani ovde. Ja ću te pomagati u
svakom tvom koraku. Ne bojim se.
Posle ovih reči, Juan je osećao kako mu se snaga vraća, silna, sve
veća snaga, gotovo toliko jaka da se već usudio da se suprotstavi
ocu. Ali ipak, bila je potrebna Ajlanina divljina da mu sasvim
ojača hrabrost. Kad je došao kući u podne, zatekao je sestru kako
se igra u sobi za prijem s malim psom, kome je dala ime po onom
čoveku, zvanom Vu. To pseto je bilo mala krznata, crne njuškica
igračka, koju je ona mnogo volela. A kad je Juan ušao, Ajlan je
viknula:
 Juane, majka mi je nešto danas rekla i molila me da razgovaram
s tobom jer sam i ja mlada. Ona misli da bi dobro bilo da čuješ
šta bi o tome rekla današnja devojka. Zašto bi ti, Juane, bio bu-
dala i slušao onog starog čoveka? Pa šta ako nam je on otac? Sta
mi tu možemo da učinimo? Zašto, Juane? Ni ja, niti i jedna od
mojih drugarica ne bismo ni pomislile na takvu glupost da odemo
i venčamo se s nekim koga dotle uopšte nismo videle. Kaži mu da
nećeš. Sta može on da učini? Ne može doći ovamo i svojom te
vojskom odvesti. U gradu si bezbedan. Ti nisi dete. Tvoj život
pripada tebi. Jednog dana venčaćeš se onako kako ti hoćeš. I su-
više si dobar za neuku ženu, koja ne zna ni ime da potpiše, a čak
možda ima i utegnute noge! I ne zaboravi da mi žene današnjice
ne želimo da budemo milosnice. Ne, to mi nećemo. Ako se venčaš
s tom ženom koju ti otac izabere, ostaješ venčan s njom. Ona je
tvoja žena. Ja, na primer, ne bih mogla da podnesem da budem
druga žena. Kad bih ja izabrala već oženjena čoveka, on bi morao
sve da prekine sa svojom prvom ženom i da ne živi više s njom. Ja
moram biti njegova jedina žena. Ja sam se na to zaklela. Juane,
mi, nove žene, imamo naše sestrinsko kolo, pa smo se zaklele da
se radije nećemo nikad udavati nego udati se da bismo postale
milosnice. Zato ti je bolje sad ne poslušati oca, jer će ti docnije
biti lakše.
Te Ajlanine reči učinile su ono što Juan nije smeo sam da učini.
Slušajući joj glas, koji je sad bio vrlo ozbiljan i pored blagog
prenemaganja, razmišljajući o mnogim devojkama u gradu kao
što je i ona bila, Juan je došao na misao, pod utiskom te njene
sjajne, svesne lepote:
Doista, ja ne pripadam vremenu svoga oca. Tačno je... Tačno
je..."I s tom novom snagom otišao je pravo u svoju sobu i brzo
napisao odgovor, dok se još osećao hrabrim:
Zbog te stvari neću doći kući, oče moj. Imam danas pravo na
život. Nastala su nova vremena."
Zatim je seo malo i promislio. Mislio je da li reči nisu suviše oštre.
Razmišljao je kako bi bilo da doda i nekoliko blažih. Zato je
dopisao:
Osim toga, kraj je školske godine, pa je vrlo nezgodno za mene da
dolazim. Kad bih došao, izgubio bih ispite, a to bi značilo
upropastiti rad od mnogo meseci. Izvini me, oče, iako je pravi
razlog mog nedolaska što neću da se ženim."
Ali, mada je na početku i na kraju stavio, po propisu, učtive reči i
dodao ono nekoliko ublažujućih redova, ipak je napisao što je
nameravao. Nije hteo da po veri pismo sluzi. Stavio je marku na
omot, sišao sam na ulicu, osvetljenu suncem, i bacio pismo u
sanduče.
Od onog trenutka kad je pismo otišlo, Juan se osećao jačim i
mnogo lakšim. Nije hteo da se odrekne onog što je napisao. I dok
se vraćao kući, bio je zadovoljan onim što je rekao, osećao se
nekako jačim i pouzdanijim prolazeći kroz gomilu savremenih
varošana. Doista je za današnje vreme besmislica bila ono što je
otac od njega tražio. Kad bi to ispričao onom svetu na ulici, svi bi
se samo nasmejali tim starim običajima, vikali bi na njega da je
budala što se i malo plaši. Muvajući se tako među tim ljudima,
Juan se odjednom oseti vrlo pouzdan. Bio je to njegov svet taj
novi svet taj svet slobodnih ljudi i žena, slobodnih da žive svako
na svoj način. Osećao je kako mu nestaje neke tame s duše.
Odjednom se odluči da još ne ode kući da zasedne i uči. Zeleo je
da se negde malo provede. Tu kraj njega na ulici nalazila se velika
reklama neke kuće za razonodu. Na mnogim jezicima bilo je
napisano:
Daje se danas najveći film ove godine Put ljubavi."
Juan se okrete i pridruži mnogim ljudima koji su ulazili kroz ta
širom otvorena vrata.Ali Tigar nije lako primio to odbijanje. Za
manje od sedam dana odgovorio je i sam. Ovoga puta je napisao
tri pisma. Jedno gospođi, jedno Juanu, a treće svom najstarijem
bratu. Ali sva su tri govorila o jednoj istoj stvari na različite
načine, iako pisma nije sam pisao, pa su bila malo uglađenija.
Međutim, sama ta uglađenost učinila je da reči budu još hladnije
i ljuće. On je ovo pisao: da njegov sin Juan mora biti venčan
tridesetog ovog meseca jer je vrač rekao da mu je to srećan dan za
venčanje. Pošto mladić, njegov sin, neće da se vrati kući na taj
dan, jer su ispiti u školi određeni u to vreme, roditelji su odlučili
da ga venčaju preko zamenika. Zato jedan rođak mora uzeti
učešće u njegovo ime. A to može biti najstariji sin Vanga Trgovca,
koji će odgovarati u njegovo ime. Ali Juan će biti zaista venčan
toga dana, venčan kao da je lično prisutan.
Te je reči Juan pročitao u očevom pismu. Tako je Tigar ostvarivao
svoju volju, a Juan je znao da njegov otac nikad nije toliko svirep
kao kad ga na to natera bes. Zato se Juan i bojao njegova besa,
zato se ponovo poplašio.
Stvari su se razvijale i suviše nepovoljno za njega. Jer, po starom
zakonu, Tigar je činio samo ono što je imao pravo, samo ono što
su mnogi očevi već oduvek činili. Juan je to dobro znao. Zato je
onog dana kad je dobio to pismo, kad mu ga je sluga dao čim je
ušao na vrata, čitajući ga u maloj dvorani, potpuno sam, osećao
da gubi onu paučinastu hrabrost. Ko je on? Usamljeni mladić!
Sta on može da radi protiv sile skupljene kroz tolike vekove?
Polako se okrenuo i ušao u sobu za goste. Ajlanino malo pseto
bilo je tu. Pritrčalo mu je i očešalo se o njega njušeći ga. A pošto
Juan nije obraćao pažnju na njega, ono je jednom ili dvaput
kratko, ali snažno zalajalo. I dalje mu Juan nije obraćao pažnju,
iako se obično smejao na to malo besno lavče u psećem rodu. Seo
je, zagnjurio glavu u ruke i pustio da pseto laje.Lajanje je izazvalo
gospođinu pažnju, te je izišla da vidi šta je, da nije kakav stranac
došao. Kad je videla Juana, jasno joj je bilo šta nije kako treba.
Rekla mu je tešeći ga, jer je svoje pismo još ranije pročitala:
 Nećeš se predati, sine. Ovo za tebe nije obična sitnica.
Rezgovaraću ovde sa tvojim stricem, strinom i starijim rođakom.
Sve ćemo pretresti i savetovati se šta da radimo. Tvoj otac nije
jedini u ovoj porodici, niti je čak najstariji. Kad bi ti stric bio jak,
možda bismo nekako i mogli da izmenimo nameru tvoga oca
ubeđujući ga.
Ali Juan je jedino mogao, setivši se tog starog, debelog
sladokusca, veleposednika, koji mu je bio stric, ogorčeno da
poviče:
 A zar je moj stric ikad bio jak? Jedini jaki ljudi u zemlji su, tako
mi boga, oni koji imaju vojsku i topove. Oni nateruju sve druge
prema svojoj volji. Može li to iko bolje znati od mene? Video sam
stotinu puta, stotine i stotine puta, kako moj otac nameće svoju
volju pretnjom smrti. Svako ga se boji, jer ima sablje i puške. A
sad vidim da je u pravu. To je snaga koja na kraju krajeva vlada...
I Juan poče da jeca, jer se osećao strašno bespomoćan. Sva
njegova bekstva, sva njegova odlučnost sad nisu ništa vredeli.
Ali posle kratkog vremena popustio je pred gospođinim
navaljivanjem i tešenjem. Te iste večeri napravila je neku vrstu
gozbe i pozvala celu porodicu. Svi su došli i, pošto se završilo s
večerom, gospođa je izložila celu stvar. Svi su čekali da čuju šta
će se reći.
Seng, Meng i Ajlan takođe su bili tu, iako su dobili niža sedišta,
pošto su bili mlađi, jer se ovog puta gospođa postarala da svako
sedi kako je nalagao stari običaj, pošto je ovo bilo porodično selo
većanja radi. Mlađi svet je ćutao i čekao, kao što je red nalagao.
Cak je i Ajlan ćutala, iako su joj oči svetlucale pokazujući neko
unutrašnje podsmevanje prema svoj toj ozbiljnosti, dajući do
znanja da će docnije o tome već napraviti neku šalu. A Seng je
tako
8 Rastureni domsedeo kao da u sebi misli o drugim, prijatnijim
stvarima. Ali od sve mladeži. Meng je bio najmirniji. Njegovo lice
je bilo namršteno, crveno i ljutito. Mislio je samo o toj stvari i ni o
čemu drugom. Patio je što ne može da govori.
Vanga Najstarijeg je bila dužnost da govori prvi, ali moglo se videti
da on želi da tako ne bude. A Juan, gledajući ga, izgubio je svaku
nadu da će taj čovek reći bilo šta u njegovu korist. Vang Najstariji
se plašio dveju stvari. Bojao se svog mlađeg brata Vanga Tigra.
Sećao se kako je ovaj u mladosti bio žestok mladić, sećao se i da
mu drugi brat živi udobnim životom u velikom gradu u
unutrašnjosti, tako reći kao upravnik u Tigrovo ime. A taj njegov
brat je bio skoro uvek spreman da s vremena na vreme pošalje
najstarijem bratu srebra, kad bi mu to bilo potrebno, a kako da
mu nije bilo potrebno u tom stranom gradu, u kome se na stotinu
načina novac mogao potrošiti? Zato Vang Najstariji nije imao želju
da ljuti Tigra. Osim svog brata, on se plašio i svoje žene, majke
svojih sinova. Ona mu je jasno rekla šta ima da kaže. Pre nego što
su pošli od kuće, pozvala ga je u svoju sobu i rekla mu:
 Ti nećeš stati na stranu njegova sina. Pre svega, mi stariji
moramo biti zajedno, a drugo, možda će nam biti potrebna pomoć
tvog brata u budućnosti ako se ostvari ovo pričanje o revoluciji.
Mi još uvek imamo zemlje na severu, o kojoj se treba starati. Ne
smemo zaboraviti šta sami sebi dugujemo. Staviše, zakon je na
očevoj strani, pa mladi čovek mora da bude poslušan.
Ove reči je gospođa rekla tako odlučno da se sad starac znojio
kad bi se susreo s njenim pogledom, koji ga je stalno progonio.
Pogladio je obrijanu glavu pre nego što je uzeo reč, popio malo
čaja, nakašljao se, pljunuo jednom ili dva puta, jednom rečju
radio je sve što je mogao samo da nekako odloži stvar do koje je
moralo doći. Ali svi ostali su čekali. I najzad, zastajkujući i teško
dišući, počeo je da govori. U poslednje vreme stalno je tako
promuklo govorio pošto ga je salo pritiskivalo. Brat mi je poslao
jedno pismo otpočeo je i kaže da Juan treba da se ženi. A meni
je re čeno da Juan ne želi da se ženi... Rekli su mi... Ovaj, rekli su
mi,..
Ovde je zastao, susreo pogled svoje žene, okrenuo se na drugu
stranu, ponovo se oznojio i obrisao glavu. U tom trenutku Juan
ga je mrzeo iz dna srca. Od ovakvog čoveka, razmišljao je Juan
sav u vatri, zavisi moj život." Odjednom! je primetio da ga neko
uporno gleda. Osvrnuo se i spazio kako se Mengov pogled prosto
prikovao za njega, kao da postavlja veliko, sudbonosno pitanje:
Zar ti nisam govorio da za nas nema nikakve nade s ovim
starima?"
Starca je ganulo hladno, nepomično streljanje očiju njegove žene,
pa je rekao vrlo brzo:
 Ali, ja mislim... ja mislim... da je bolje za sinove da se pokoravaju
... Svete knjige vele ... I najzad...
Ovde se stari čovek odjednom zasmeja, jer se seti da kaže nešto
onako na svoju ruku:
 Najzad, Juane, sine moj, svaka je žena zbilja nalik na drugu. A
kad to tamo bude gotovo, nemoj se mnogo uzbuđivati. Dan ili dva
kasnije napisaću učitelju tvoje škole i moliti ga da te izvini zbog
ispita. Bolje će biti da zadovoljiš oca, jer je on strašno ljutit čovek.
I, najzad, može doći vreme kad će nam on biti i potreban.
Ovde mu oči opet zalutaše prema ženi. Ona mu je zapovedala
takvom neprimetnom oštrinom da je ne gleda da je odjednom
završio svoju reč potpuno slabo:
 Eto, to ja mislim!
Zatim se okrenuo svom najstarijem sinu i rekao, kao da skida
teret s grudi:
 Govori, sine, jer je na tebe red.
Tad je progovorio najstariji sin. On je razlagao stvar s više
razuma, ali ni za jednu ni za drugu stranu, jer nije želeo nikome
da se zameri. Ipak je s osećanjem rekao: Ja razum em Juanovu
želju da bude slobodan. I ja sam takav bio u svojoj mladosti.
Sećam se da sam u svoje vreme napravio veliku uzbunu oko svog
venčanja jer sam hteo samo onu koju sam želim.
Nasmejao se malo hladno i nastavio da govori s mnogo više
hrabrosti nego što bi se inače usudio da mu je tu bila njegova
lepa, ali stroga žena. Ona se nalazila pred porođajem i strašno je
bila ljuta tih dana što opet mora da rodi, pošto je već imala čet-
voro dece. Klela se i danju i noću da će naučiti strane veštine, pa
više neće nijedno dobiti. Dakle, pošto nje tu nije bilo, njen muž
pogleda malo oca, nasmeja se i reče:
 Istina je sušta da se često pitam zašto sam napravio toliku buku
oko toga jer, na kraju krajeva, tačno je što otac kaže da su sve
žene jednake, sva su venčanja ista, kraj nam je svima isti, i on
mora doći. Dobro je venčati se prvi put hladno, zato što se svaka
ljubav ohladi. A ljubav ne traje toliko koliko razum.
To je bilo sve. Više niko nije govorio. Juanova majka nije uzela
reč. A kakve bi i bilo potrebe za to posle govora ova dva
muškarca? Ona je svoje reči čuvala kad ostane nasamo s
Juanom. Niko nije govorio od mlađih, jer su i oni uviđali da bi bilo
beskorisno. Izvlačili su se što su brže mogli u drugu sobu i tu
razgovarali s Juanom, svaki na svoj način. Seng je smatrao da se
celoj stvari treba samo smejati. Tako je rekao i Juanu. Kikotao se,
gladio svoju feosu lepim bledim rukama i govorio mu kroz smeh:
 Da sam ja u pitanju, čak ne bih ni odgovorio na poziv, Juane. Ja
mnogo saosećam s tobom i zadovoljan sam što znam da se moji
roditelji neće prema meni tako ophoditi, jer ma koliko da se bune
rotiv novog života, oni su se navikli na život u gradu i začelo nas
neće naterati na bilo šta. Sva se njihova vlast ogleda u pričanju.
Ne obraćaj pažnju na to, živi svojim životom. Nemoj govoriti
krupne reči, već radi što ti na srcu leži. Nemaš potrebe da se
vraćaš kući.A Ajlan je žestoko viknula:
 Seng je u pravu, Juane! O tome nemoj više misliti. Zivećeš ovde s
nama, zauvek. Svi mi pripadamo novom svetu. Možeš zaboraviti
na sve ostalo. Ima ovde mnogo stvari koje nas čine srećnim, koje
nas mogu zanimati eelog našeg života. Zaklinjem se da uopšte
nemam želje da odem na drugo mesto.
Ali Meng je ćutao dok se svi nisu izgovorili. Zatim je počeo s
nekom oporom, strašnom ozbiljnošću:
 Svi vi govorite kao deca. Po zakonu, Juan će biti oženjen onog
dana koji mu je otac odredio. Po zakonu ove zemlje on više neće
biti slobodan. On nije slobodan; nije važno što on kaže da je, ili
misli da je, ili kako se zabavlja... On nije slobodan... Juane, hoćeš
li sad da se pridružiš revoluciji? Vidiš li sad zašto se moramo
boriti?
Juan pogleda Menga i susrete njegova dva vatrena, divlja oka,
susrete ogorčenje njegove duše. Počekao je nekoliko trenutaka, a
zatim, iz svog vlastitog gneva, mirno odgovori:
 Hoću!
Tako je Tigar naterao rođenog sina da mu postane neprijatelj.
Otada je Juan mislio da treba svim svojim srcem da se baci na
rad za spasenje svoje zemlje. Pre toga, kad bi neko uzviknuo: Mi
moramo spasti svoju zemlju", iako mu je srce uvek bilo za to da
se nešto mora učiniti, ipak je sam ostajao nekako po strani, jer
nije mogao sasvim jasno da vidi kako se zemlja mora spasti, a
kad bude spašena, od koga će biti spašavana i, najzad, nije ni
znao šta to upravo znači zemlja. Cak i u ranom detinjstvu, u kući
svog oca, kad ga je učitelj učio o zemlji, osećao je isto raspo1
loženje, a docnije i ovu pometenost. Zato, kada je i hteo nešto da
učini, nije znao kako to da ostvari. U ratnoj školi je čuo da je
mnogo zla učinjeno njegovoj zemlji od stranih neprijatelja. A sad
je video da je i njegov otac neprijatelj. Pa zato nije još mogao jasno
da sagleda stvari.
U školi u ovom gradu stvar je bila ista. Često je slušao Mengova
razlaganja o toj stvari, kako zemlja mora biti spašena, jer Meng o
drugohie i nije razgovarao, sem o svojoj borbi i cilju. Poslednjih
dana uopšte nije obraćao pažnju na knjige jer je bio zauzet tajnim
sastancima. On i njegovi drugovi neprestano su se bunili protiv
vlasti, bilo u školi bilo u gradu, išli su kroz ulice, nosili natpise na
razapetim platnima protiv spoljnih neprijatelja, protiv rđavih
ugovora, protiv zakona toga grada, protiv zakona škole, protiv
svega što nije odgovaralo njihovim željama. Naterivali su mnoge
da izlaze na ulicu s njima, čak neke i protiv volje, jer je Meng bio
u stanju da svojim oštrim pogledom, kao u ratnika, primora na to
one kukavice. Ponekad bi dreknuo na nekog plašljivca:
 Ti nisi rodoljub! Ti si pseto koje juri za strancima ... Ti igraš i
zabavljaš se dok našu zemlju uništavaju neprijatelji!
Tako je Mneg viknuo i na Juana jednog dana kada se ovaj izvlačio
pod izgovorom da nema vremena, da je zauzet, pa he može1 ići na
ulicu s drugovima. Seng bi se samo nasmejao i na sVoj učtiv na-
čin malo obrecnuo ako bi mu Meng prišao s takvim oštrim
recima, jer mu je Meng, iako je postao vođa mladih revolucionara,
bio mlađi brat. Ali Juan je bio samo rođak, pa je morao da
izbegava svog ljutitog brata od strica što bolje ume. U to vreme
mu je najbolje mesto za skrivanje bio onaj komadić zemlje, jer
Meng ni njegovi drugovi nisu imali vremena za obrađivanje
zemlje. I tu je Juan bio potpuno bezbedan od njih.
Ali, sad je Juan znao šta to znači spasti zemlju, Sad je video zašto
je Tigar neprijatelj. Jer spasti zemlju sad je značilo spasti sebe.
Uviđao je da mu je otac dušmanin. Niko ga nije mogao spasti ako
se sam ne spase.
U tu borbu se sav bacio. Nije bilo potrebe da dokazuje svoju
iskrenost, pošto je bio Mengov rođak, pa se Meng zakleo za njega,
a to je doista mogao učiniti mirna srca jer je znao Juanov razlog
ogorčenja. Znao je da je najbolji dokaz odanosti jednom cilju ako
je neko zbog neke nepravde tako duboko ogorčen kao Juan. Juan
je sad mogao da mrzi stare, jer su mu oni bili i njegovi lični
neprijatelji. On se borio da bi oslobodio svoju zemlju, jer je samo
tako mogao i sam da bude slobodan. Otišao je s Mengom još te
iste noći na tajni sastanak u jednu sobu neke stare kuće na kraju
vijugave ulice.
Ta ulica je bila poznata kao svratiste javnih žena za siromašne
ljude. Mnogi ljudi su dolazili i odlazili, obučeni svakojako, pa je i
mnogi radnik tu mogao da navrati, a nikome da ne upadne u oči,
jer se znalo kakvo je to mesto. Niz tu ulicu je Meng vodio Juana.
Na sve pozive, na svu buku ulica, nije obraćao pažnju. Dobro je
poznavao taj kraj, ali nije video žene koje su istrčavale iz ovih i
onih vrata da vrše svoju trgovinu. Ako bi ga neka uhvatila za dugi
rukav, on bi mahnuo rukom kao da je tu pala neka buba koje
hoće da se otrese. A kad je jedna i suviše dugo zadržala Juana,
Meng joj je rekao:
 Pusti ga! Već idemo na jedno mesto ... Produžio je put, a tako isto
i Juan, zadovoljan što
se oslobodio, jer je ona žena, nudeći ljubav, bila tako gadna i
divlja, tako stara, tako strašna!
Zatim su ušli u jednu kuću u koju ih je pustila neka žena. Meng
je pošao uz stepenice, a zatim ušao u jednu sobu. Tu je bilo više
od pedeset mladića i devojaka. Svi su čekah. Kad su videli da im
je vođa sa Juanom, šaputanje je prestalo, nastupio je trenutak
ispitivačke tišine. Ali Meng reče:
 Nije potrebno bojati se. Ovo mi je rođak. Govorio sam vam da se
nadam da će pristupiti našoj borbi, jer može mnogo pomoći da
nam ukaže. Njegov otac ima vojsku koja nam jednog dana može
biti od koristi. Ali, on sve do sada nije bio odlučan. Nije osećao
pravilno borbu sve do danas kad je uvideo da je potpuno tačno
sve što sam mu govorio, da mu je rođeni otac neprijatelj, kao što
su i nama svi naši očevi neprijatelji. A sad je spreman, dovoljno
mrzi da bi bio spreman.
U potpunoj tišini, slušajući ove reči, Juan je pogledao unaokolo ta
odvažna lica. Nije bilo ni jednoga koje nije odavalo znake
hrabrosti, ma koliko bilo bledo, ma koliko bilo ružno. Oči svih bile
su iste. Kad je Meng izgovorio ove reci i kad je Juan video te oči,
srce mu je malo zastalo... Da li on zbilja mrzi svoga oca?
Odjednom mu se učini da mu je teško mrzeti oca. Kolebao se,
misli su mu zastajkivale pred tom rečju: mržnja. On je mrzeo ono
što njegov otac radi, mnogo je mrzeo ono što njegov otac čini. U
tom istom trenutku, dok se kolebao, neko se diže iz jednog
polumračnog ugla, priđe mu i pruži ruku. Juan je poznao ruku i,
okrenuvši se, pogledao je u lice, koje je isto tako poznavao. Bila je
to ona devojka. Govorila mu je svojim čudnim, ljupkim glasom:
 Znala sam da ćeš morati jednog dana da nam priđeš. Znala sam
da će se dogoditi nešto što će učiniti da uđeš u naše redove.
Ovaj susret, taj dodir, taj glas sve je to Juana toliko zagrejalo,
toliko osokolilo, da se odmah setio svega šta mu je otac učinio. I,
doista, ako je njegov otac bio u stanju da učini tako strašnu stvar
da ga natera da se venča sa ženom koju nikada nije video, onda je
on začelo mrzeo svoga oca. Zgrabio je devojčinu ruku. Saznanje
da ga ona voli bilo je silno i slatko. Zato što je i ona bila tu i
držala mu ruku, on odjednom oseti da pripada toj sredini. Brzo je
pogledao po sobi. Svi su tu bili slobodni, svi zajedno, slobodni i
mladi! Meng je još uvek govorio. Nikome nije bilo čudno što su
njih dvoje, mladić i devojka, stajali, ruku za ruku, jer su ovde svi
bili slobodni. A Meng je završio recima:
 Ja sam jemac za njega. Ako je on izdajnik, i ja ću umreti.
Zaklinjem se za njega.
Kad je završio, devojka je odvela Juana nekoliko koraka, stalno ga
držeći za ruku, i rekla:
 I ja se takođe zaklinjem za njega!
Tako ga je privezala uz sebe i svoje drugove. Tako se Juan
zavetovao, bez i jedne reči protiv. Pred svima njima, u potpunoj
tišini, Juanu je krv potekla iz prsta koji mu je malim nožem
zarezao Meng. Zamočio je četkicu u tu krv, i Juan je uzeo i na-
pisao svoje ime pod zakletvom. Tad su se svi digli, prihvatili ga
kao druga i zajedno se zakleli. Juanu su dali određen znak da bi
imao dokaz da pripada bratstvu. Tako im je najzad postao drug.
Juan je sad otkrio mnoge stvari za koje ranije nije znao. Pronašao
je da je ovo bratstvo povezano s. desetinama drugih na svim
stranama. Ta se mreža protezala preko mnogih oblasti ove zemlje,
a središte se njeno nalazilo u velikom južnom gradu u kome je
bila i vojna škola. Iz toga središta su izdavana uputstva pomoću
tajnih pisama. Meng je znao kako se ta pisma primaju i čitaju. On
je imao pomoćnike, koji su sazivali sve drugove. Tada bi im Meng
govorio šta mora da se uradi, kako štrajk da se izazove, kako
proglas da se napiše. U isto vreme dok je on to radio, u
dvadesetak drugih gradova dešavale su se slične stvari. Na taj
način su mnogi omladinci bili krišom povezani u celoj zemlji.
Svaki sastanak tih bratstava značio je korak napred u stvaranju
velikog plana budućnosti. Taj plan, zaista, za Juana nije
predstavljao novost, jer je ponešto o tome slušao celog svog života.
Još od detinjstva je njegov otac imao običaj da govori:
 Zauzeću prestonicu i stvoriti veliku državu. Udariću temelj jednoj
novoj dinastiji! Takve je snove Tigar imao u mladosti.
I Juanov učitelj je krišom govorio svome đaku:
 Jednog dana moramo zauzeti prestonicu i stvoriti novu državu...
To isto je čuo u ratnoj školi, a i sad se o tome govorilo. Ipak za
mnoge druge je to bio novi poklič. Za sinove trgovaca, sinove
učitelja, sinove mirnog običnog sveta, to je bio najveličanstveniji
poziv. Govoriti o stvaranju jedne države, o podizanju zemlje, o
vođenju silnih ratova protiv stranaca sve je to imalo za posledicu
da je svaki omladinac među njima snevao velike snove i video
sebe kao vladaoca, državnika ili generala.
Ali Juan nije bio novajlija u tom pogledu, pa i nije mogao često
tako glasno da sanja kao drugi. Ponekad bi gnjavio drugove
zapitkujući ih:
 Kako ćemo da svršimo tu stvar?Ili:
 Kako ćemo spasti zemlju ako ne idemo u školu, već sve svoje
vreme provodimo na ulici?
Ali je posle nekog vremena naučio da ćuti, jer drugi nisu hteli da
podnose takve razgovore. A Mengu i devojci hi teško palo kad i on
ne bi činio ono što drugi rade. Zato mu je Meng rekao u
poverenju:
 Nemaš prava da se buniš protiv zapovesti koje nam dolaze
odozgo. Mi se moramo povinovati, jer ćemo se samo tako spremiti
za veliki dan koji će doći. Ja ne mogu tvoja pitanja tako olako
propuštati, jer drugi nisu voljni to da čine pa će reći da gledam
kroz prste Svome rođaku.
Tako je Juan morao da se okane pitanja koja su mu razdirala
dušu. On je mislio da će slobodnog zapitkivanja biti kasnije.
Mislio je da mu nema drugog izlaza, jer je znao da mu slobode
nema kod oca, a sad je svoju sudbinu bacio u ruke tih ljudi.
Zato je obavljao svoju dužnost kao što mu je nalagano. Spremao
je zastave za demonstracije, pisao učiteljima predstavke zbog ovog
ili onog, jer mu je rukopis bio čitak i lepši nego kod drugih, nije
išao u školu u dane štrajkova kada učitelji ne bi hteli da dozvole
što đaci zahtevaju, iako je za to vreme, krijući se od drugova,
potajno učio da ne bi ništa propustio; išao je u kuće pojedinih
radnika i davao im letke ispisane njihovim jezikom, u kojima je
stajalo kako ih iskorišćavaju u radu, kako su im nadnice suviše
niske, kako im se gazde bogate na njihov račun, i mnoge druge
stvari koje su i sami osećali. Ti ljudi i žene nisu znali da čitaju, pa
je to radio Juan. Narod je rado slušao te stvari, i ljudi bi se
zapanjeno gledali kada bi čuli koliko su mnogo ugnjetavani.
Poneki bi povikao:
 Istina je da nam trbusi nikad nisu puni koliko bi trebalo da
budu...
 Mi radimo i danju i noću, a deca nam nisu nahranjena...
 Nikakve svetlosti u našoj budućnosti! Kako je danas biće i sutra,
jer svakog dana pojedemo što za taj dan zaradimo!I gledali su se
odlučno i gnevno, razmišljajući kako su svirepo iskorišćavani.
Juan ih je gledao, slušao i ipak osećao samilosti prema njima, jer
su oni zaista bili svirepo iscrpljivani, deca im nisu bila
nahranjena, već izgladnela i bleda. I ona su radila za razbojima i
stranim mašinama skoro po ceo dan. Cesto su umirala i niko se
nije o njima starao. Ni roditelji nisu stizali da im poklanjaju više
pažnje, jer se deca tako lako stvaraju i rađaju. Uvek ih ima više
nego što se želi u kući siromaška.
Ali i pored te svoje samilosti, Juan se osećao sav presrećan kad je
mogao otići iz tog sirotinjskog kraja, jer ti siromašni ljudi smrde,
a njegove nozdrve su osetljive. Cak i kada bi kući došao, očistio se
i bio daleko od toga kraja, činilo mu se da oseća smrad oko sebe.
U svojoj mirnoj sobi, kad bi ostao sam s knjigama, podizao bi
glavu i omirisao onaj isti smrad. Iako je promenio kaput, ipak je
osećao miris. Pa čak kad bi odlazio i u kuće za zabavu, i tu bi ga
osećao. I pored mirisa žene koju drži u naručju dok igra, i pored
sve čistoće, dobro zgotovliene hrane, mogao je da razabere smrad
sirotinje. Prodirao je svuda. On ga je mrzeo. Kod Juana se po-
javilo ono staro ustezanje koje mu je onemogućavalo da se bilo
kojoj strani potpuno preda, jer je u svačemu nalazio poneku
sitnicu koja bi nekako hladno delovala na njegova osećanja. Iako
ga je bilo stid Što je tako nizak, znao je da je tuđ toj borbi i zbog
odvratnosti koju je osećao prema smradu sirotinje.
Bila je još jedna teškoća u tom bratstvu kome je sad pripadao.
Ona mu je često zamračivala odanost borbi, stvarala oblak
između njega i drugih. To je bila devojka, jer otkako je Juan
prišao pokretu, činilo se kao da je devojka uverena da je on njen.
Bilo je u toj omladini i drugih parova koji su živeli slobodno. To se
smatralo kao prirodna stvar i sa tim se nisu ispirala usta. Mladić
i devojka su se nazivali drugovima. A ova devojka se nadala da će
i Juan tako živeti s njom.Ali se tu dogodilo nešto čudno. Da Juan
nije pristupio borbi, da je ostao da živi svojim starim, zado-
voljnim, sanjalačkim životom, da nije devojku često viđao, već
samo u školi ili ponekad u šetnji, možda bi njena odlučnost, njen
ljupki glas, iskrene oči i vrele ruke na kraju krajeva očarale
Juana svojom čudnovatošću i različnošću od drugih običnih
devojaka koje je poznavao i često viđao kod Ajlane. Juan se
mnogo stideo pred devojkama, bio je toliko stidljiv da mu je sad
odlučnost bilo koje devojke postajala primamljiva.
Međutim, sad je viđao ovu devojku svakog dana i na svakom
mestu. Ona ga je obeležila kao svoga dečka, čekala ga posle
svakog časa i odlazila s njime. To su drugi đaci primetili, pa su ga
mnogi dirali dovikujući mu:
 Ona čeka... Ona čeka ... Ne možeš umaći... Takvi raskalašni
uzvici su mu neprestano bili u
ušima.
U početku se Juan pravio da ih ne čuje, a kad bi morao da ih
sluša, nekako se kiselo smejao. Docnije se sve više stideo,
pokušavao je da se izvuče i iziđe iz škole na neki drugi izlaz. A
ipak nije imao snage da hrabro stane pred nju i kaže:
 Već mi je dosadilo to tvoje čekanje!
Ne, to nije mogao da učini, već se pravio da je radosno susreće. A
kad bi odlazio na tajne sastanke, ona se već tamo nalazila i uvek
bi kraj sebe zadržala jedno mesto za njega. Svi su smatrah da su
oni zbilja jedno telo i jedna duša.
Međutim, oni to nisu bili, jer Juan nije mogao da voli tu devojku.
Ukoliko ju je viđao češće, ukoliko mu je ona sve više dodirivala
ruku a sad je to radila svakog časa, držala je dugo i nije skrivala
svoje čežnje utoliko ju je Juan manje voleo. A uprkos tome,
morao je da je ceni jer je znao da je vrlo verna, da ga zaista mnogo
voli. Iako se stideo, često bi i korisno upotrebio tu njenu odanost,
jer kad bi dobio nalog da izvrši neku stvar koju ne voli, ona bi
brzo primetila njegovo kolebanje, pa kad god bi bilo mogućno,
viknula bi da sama želi to da svrši.Tako je to udešavala da je
Juan gotovo uvek radio ono što mu se najviše dopadalo: da nešto
napiše, ili ode u sela na razgovor sa seljacima, umesto da obiđe
gradsku sirotinju, koja mu je toliko smrdela. Zato Juan i nije hteo
da je naljuti, jer ju je cenio zbog ovoga što mu je činila. A ipak,
nije bio pošten čovek jer je primao njene usluge, a nije je voleo.
Ukoliko je više izbegavao devojku iako dugo vremena to nije
iskazao nijednom rečju utoliko je njena ljubav postajala sve jača,
dok najzad jednom nisu zapodenuli razgovor o tome, kao što je
slučaj kod svih mladih. Jednoga dana su Juana poslali u neko
selo. Hteo je da ide sam, kako bi u povratku obišao svoj komadić
zemlje da vidi šta ima novo, jer je toliko bio zauzet poslovima koji
su nailazili otkako je pristupio borbi da nije mogao da izlazi u
polje onako često kako je želeo. Bio je izvanredno lep dan poznog
proleća. Nameravao je da se prošeta do sela, da malo posedi sa
seljacima i da im krišom razdeli knjižice, a zatim je hteo da krene
istočno prema svojoj njivi. Juan je voleo da razgovara sa
seljacima. Cesto je s njima ćaskao, ali ne da ih silom u nešto
ubedi. Pričao je s njima kao s varošanima. Slušao je kad oni
imućniji govore:
 Da li je ko ikad čuo da se zemlja može oduzeti od bogataša i
predati nama? Sumnjamo mi da se to može izvesti, mladi
gospodine. Radije je mi i ne bismo uzeli, jer bismo posle mogli biti
kažnjeni. Sada nam je najbolje. Bar znamo svoje nevolje. Stare su
to patnje i mi ih poznajemo.
Među seljacima su se najviše nadali i jedva čekali da dođu nova
vremena oni koji su bili najsiromašniji, koji nisu imali nikakve
zemlje.
I baš toga dana kad je nameravao da usamljen provede nekoliko
prijatnih časova u sanjarenju, devojka ga je pronašla i ozbiljnim
glasom rekla mu:
 Poći ću s tobom i razgovaraću sa seljacima. Bilo je puno razloga
zbog kojih Juan nije želeo
tu devojku. Osećao se nekako prinuđen da pred njom oštrije
govori o borbi, a on nije voleo tu oštrinu. Plašio se i devojčinog
dodira kada bi ostajali nasamo.Osim toga, nije mogao obići svoj
komadić zemlje, jer bi se tamo mogao naći i onaj bogati seljak, a
on njemu još nije rekao da je pristupio pokretu. Nije hteo da
dozvoli da taj čovek posumnja u njega, pa zato nije želeo da tamo
odlazi s devojkom. Povrh svega, nije mu bilo milo da devojka vidi
koliko se on stara za žito koje je sam zasejao. Nije želeo da de-
vojka opazi onu njegovu čudnu, staru vernu ljubav prema zemlji,
jer bi mu se možda čudila. Nije se plašio njenog smeha jer je ona
bila stvor koji nikad nije nalazio razloga za smeh, već se bojao
njenog iznenađenja, njenog nedostatka razumevanja, njenog
brzog prezira prema svemu onom što nije razumevala.
Ali je se nikako nije mogao otresti jer je ona izmislila da joj je
Meng naredio da sa njim ode. Zato su zajedno pošli; Juan miran,
držeći se kraja puta. Ako bi mu ona i prišla, on bi odmah nalazio
izgovor da se udalji od nje, tražeći bolju stazu. Bio je zadovoljan
kad se drum pretvorio u mali seoski put, a ovaj zatim u malu
stazicu, gde dva čoveka ne mogu ići naporedo, nego jedan iza
drugog. Juan je išao napred, pa je mogao da posmatra naokolo a
da ne gleda devojku ispred sebe.
Naravno da devojci nije dugo trebalo da shvati kako se on oseća.
U početku je govorila vrlo mirno, kao da ne obraća pažnju na
njegove kratke odgovore. Za sve to vreme Juan je osećao kako u
njoj nešto ključa. Mrzeo je devojku, ali ipak je morao neumorno
da ide napred. Najzad dođoše do jedne raskrsnice, gde su još
davno bile zasađene vrbe. Bilo je to staro drveće, grane su mu bile
često kresane, pa su svake godine mladice izbijale, gusto rasle,
susretale se iznad staze i tamo napravile gustu, zelenu senicu. Pri
prolazu kroz to mirno, usamljeno mesto, Juan oseti odjednom
neki teret na svojim plećima. Devojka ga obrnu, baci se na njega i
brižnu u užasan plač:
 Znam zašto me ne možeš voleti... Znam kuda ideš svake večeri...
Pratila sam te prošle noći videla sam te sa tvojom sestrom, videla
sam te kad si svratio u veliki hotel, videla sam tamo žene... Ti njih
više voliš nego mene ... Videla sam onu koja je s tobom igrala...
Ona u haljini breskvine boje... Videla sam na kakav je samo
besraman način bila naslonjena o tebe...
Zaista, Juan je još ponekad uveče išao s Ajlanom, jer nije rekao ni
svojoj majci, ni sestri, da je pristupio borbi. Iako se mnogo puta
izvinjavao da je zauzet, pa nije odlazio tako često na zabave, kao
ranije, ipak je morao ponekad da iziđe, jer bi se inače Ajlan
čudila. A gospođa se uvek radovala kad bi on pošao s Ajlanom, jer
ju je to umirivalo. Kad je sad devojka kroz suze izgovorila te reci,
setio se da je pre dvatri večera išao s Ajlanom na jednu zabavu,
priređenu na rođendan njene najbolje drugarice u jednom hotelu
u tom gradu. Igrao je s tom njenom prijateljicom. Tu, u toj
dvorani bili su veliki prozori prema ulici, pa je bez sumnje i bilo
tačno da se Juan mogao videti spol ja, da su ga mogle primetiti
devojčine oči koje su ga toliko tražile.
Juan je ustuknuo. Bio je ljut. Rekao je nemarno:
 Išao sam sa svojom sestrom. Bio sam tamo kao gost...
Ali devojka je osetila da se on ježi pod njenim toplim rukama, pa
se otrgnula i viknula s mnogo većim gnevom nego on:
 Da, videla sam te... Nju si držao ... I nisi se plašio da je uhvatiš,
ali od mene se kloniš kao da sam zmija! A znaš li šta će biti s
tobom ako kažem drugovima da se provodiš baš s onima koje mi
mrzimo i protiv kojih svi radimo? Tvoj život je u mojim rukama.
To je bila istina. Juan je znao to vrlo dobro. Međutim, odgovorio je
mirno i prezrivo:
 Misliš li da ćeš me na taj način naterati da te za volim, na taj
način kako sada govoriš?
Devojka mu posle toga opet pade u naručje, iznemogla. Tiho mu
je jecala na grudima. Podigla mu je obe ruke i svojom rođenom
snagom ih držala oko sebe. Juan nije mogao da izdrži to njeno
jecanje.Osećao je sažaljenje prema njoj. Najzad ona progovori :
 Toliko si me osvojio, pa ako je to protiv tvoje volje, onda je i protiv
moje, jer nisam htela da ludujem ni za kojim čovekom. Ali, sad
sam svesna da ću pre napustiti i borbu nego tebe, toliko sam
bedna, toliko slaba...
Juan je osećao kako mu sažaljenje sve više raste, pa je zadržao
ruke gde ih je postavila, iako nerado.
Posle izvesnog vremena ona se umirila i udaljila od njega.
Obrisala je oči, pa su nastavili put dalje. Bila je vrlo tužna i tiha.
Obavili su posao i ona ništa nije govorila toga dana.
Juan je znao, a i njoj je bilo poznato kako stvari među njima
stoje. Tu se i pojavila ta Juanova pokvarenost. Dotada on
nijednom nije dva puta pogledao bilo koju Ajlaninu drugaricu.
Sve su mu one izgledale jednake, te lepe ćerke bogataša, sve su
mu bile jednake s onim svojim vriskavim glasovima, zvonkim
smehom, najraznovrsnijim lepim haljinama, nakitom u ušima,
glatkom kožom i obojenim noktima, sa svom međusobnom
sličnošću da se nisu mogle razlikovati. Voleo je Juan muziku i
devojku uz muziku. I sad se više nije osećao uznemiren, kao u
početku, kad je počeo da se viđa s devojkama.
Ali stalna ljubomora ove devojke naterala ga je da baš i gleda one
protiv kojih je ona ustajala. Njihova raskalašnost mu je bila
slatka, jer ova devojka nikad nije bila vesela. Nalazio je Juan
neku vrstu zadovoljstva u njihovoj veselosti, u njihovom bez-
brižnom životu u kome ih nije morila nikakva borba, već jedino
kako će se što bolje nauživati. Počeo je tako da izdvaja dvetri
devojke koje su mu se sviđale više nego ostale. Jedna je bila kći
nekog starog kneza, koji je živeo kao izbeglica u tome gradu pošto
mu je država propala. Ona je bila najlepša, najmajušnija devojka
koju je Juan ikad video, toliko savršena u svojoj lepoti da je Juan
želeo da je što češće viđa otkako se na to odlučio. Druga je
bilanešto starija, koja je volela Juanovu mladost, volela je njegovu
pojavu. Iako se zaklela da se neće udavati, već obavljati svoj
posao celog života bila je vlasnica i vodila je jednu radnju sa
ženskom odećom ipak je volela da traci vreme, i Juan joj se
dopadao. A njega je uzbuđivala njena izrazita lepota, njeno telo,
koje je bilo vitko kao sablja, njena kratka, meka, crna kosa.
Kad bi i slučajno pomislio na te dve lepuškaste žene i još neke
Ajlanine drugarice, odmah bi mu se učinilo da je kriv pred svojom
drugaricom. Ona se jednoga dana ljutila, preklinjala, a drugoga
dana je ćutala, bila hladna, skoro odvratna. Čudno je drugarstvo
vezivalo Juana za tu devojku. Osećao se nekako vezan za nju, ali
je ipak nije voleo.
Nekoliko dana pre onog praznika kad ga je otac nameravao da
venča u onom dalekom gradu Juan je razmišljao o tome. Stajao je
neraspoložen kraj prozora u svojoj sobi. Mislio je mrsko da i toga
dana mora da vidi devojku. Odjednom pomisli:
Ustajem protiv oca zato što me sputava. A kakva li sam sad
budala kad sam nju pustio da me sveže!"
Bio je vrlo zapanjen što o tome ranije nije razmišljao. Kako je
samo mogao dozvoliti da ponovo izgubi slobodu? Zato je seo za
sto i počeo brzo da smišlja na koji bi se način mogao izvući, kako
se osloboditi novog ropstva, koje mu je na svoj način bilo isto
toliko teret kao i ono prvo, jer je bilo tako tajanstveno, tako mu je
teško padalo.
I odjednom se Juan oslobodio, jer za sve to vreme borba je rasla
na Jugu. Kucnuo je čas. Iz grada na Jugu vojske revolucije brzo
su marširale kroz samo srce zemlje. Odjednom, kao što silan
tajfun zapljuskuje obalu iz južnih mora, tako su te vojske
krenule, nadahnute snagom i istinom. Bile su prožete snagom
koja ih je činila natčovečanskima. Tako su po celoj zemlji, u
svakom gradu, leteli ispred tih armija, iza njih, jednom rečju na
sve strane, glasovi o njihovoj snazi, silini i neprestanim
pobedama. Jer su te vojske sačinjavali samo mladi ljudi. Među nji
9 Rastureni dom
129ma je bilo i mnogo devojaka. Svi su oni bili nadahnuti tajnom
snagom, tako da se nisu borili kao najmljeni vojnici samo za pare.
Ginuli su za svoj pokret, borili su se za svoje živote. Zato su bili
nepobedivi. Zato su vojnicinajmljenici raznih vladara bežali pred
njima kao lišće pred jakim vetrom. Ali pred njima, kao
prethodnica, jurio je talas pokolja, koji je potiskivala njihova
snaga, njihova neustrašivost, jer smrt za njih ništa nije značila,
jer se nisu plašili da umru.
Tada su se gospodari grada u kome je Juan živeo toliko uplašili
da su skočili na svakog revolucionara za koga su znali da živi u
njihovom gradu, kako se ovi iznutra ne bi sjedinili s onima spolja.
A bilo je i u drugim školama mnogo omladinaca kao što su bili
Meng, Juan i ona devojka. Sve se to dogodilo za tri kratka dana.
Upravljači su poslali grube vojnike u svaku sobu u kojoj su đaci
živeli. Ako bi se bilo šta našlo, knjiga, komadić hartije, zastava ili
neki simbol revolucije, taj đak bi bio streljan. Ako bi to bila
devojka, i nju bi pogubili. Za ta tri dana na taj način je streljano
stotinama mladića i devojaka. Niko se nije usuđivao da kaže i
jednu jedinu reč protiv toga, kako se ne bi pomislilo da je i sam
prijatelj omladine, te da i njega streljaju. A među ubijenima bilo je
i mnogo nevinih, jer je bilo rđavih ljudi koji su ovo
zloupotrebljavali da se oslobode svojih neprijatelja. Oni su odlazili
vlastima i krišom govorili imena onih koje su mrzeli i davali lažne
dokaze da su revolucionari, čak i na takvu praznu reč streljani su
ljudi, jer je toliko veliki bio strah vlasnika da će se revolucionari u
gradu udružiti u borbi s onima koji su spolja napadali.
Taj se pokolj dogodio jednog dana bez ikakve opomene. Jednog
jutra dok je Juan sedeo u učionici, u trenutku kad se zaklinjao
da neće okrenuti glavu jer je znao da ga devojka posmatra, ali se
ipak već kolebao jer se nekako osećao primoran da to učini,
odjednom je lupila u učionicu četa vojnika. Kapetan je naredio:
 Ustanite! Pretres!Tad su svi đaci poustajali, zapanjeni, skamenje-
ni, a vojnici su rukama prelazili po njihovom telu, gledali im
knjige, a jedan od njih je zapisivao gde koji stanuje. U mukloj
tišini je taj posao bio obavljen. I učitelj je stajao nepomičan,
bespomoćan. Nikakav se šum nije čuo osim kuckanja vojničkih
sabalja o potpetice njihovih čizama i topota tih njihovih velikih
čizama o drveni pod.
Iz te onemele sobe, pune đaka, troje je odmah izvedeno zato što je
kod njih nešto nađeno. Dvojica su bili dečaci, ali treća je bila
Juanova devojka, jer je kod nje, u džepu, nađen jedan letak. Ovo
troje su vojnici izveli iz klupa, a kad su krenuli, podigli su
bajonete da bi uhapšenici brže išli. Ovo je Juan posmatrao,
zverajući zapanjeno i bespomoćno, jer su devojku odvodili. Na
vratima je ona okrenula glavu i bacila mu pogled, dug,
preklinjući, nem pogled. A zatim je jedan vojnik prilično grubo
bočnu bajonetom i gurnu napolje. Ona ode. Juan je znao da je
više nikad neće videti.
Prva mu je misao bila: Slobodan sam". A zatim je počeo pomalo
da se stidi što je pokazao svoje zadovoljstvo. Morao se setiti onog
dubokog, tragičnog pogleda koji mu je devojka pri odlasku bacila.
Osećao se nekako krivac za taj pogled, jer iako ga je ona punim
srcem volela, on nju nije voleo. Cak i kad je sebe opravdavao
vičući u sebi: Nisam ja tu mogao ništa! Zar sam i mogao kad je
nisam želeo?" pojavljivao se jedan slabiji glas, koji je govorio: Da,
ali da sam znao da će ona uskoro umreti, zar je nisam mogao
malo utešiti?"
Ali je to njegovo mučenje uskoro prestalo, jer se toga dana više
nije moglo da radi. Učitelj ih je pustio i svi su se požurili da
napuste učionicu. Juan je osetio da ga neko hvata za ruku.
Pogledao je i video Šenga. Ovaj ga je krišom odveo u stranu i tamo
gde ih niko nije mogao čuti prošaputao mu, a lepo lice mu je bilo
iskrivljeno od straha:
 Gde je Meng? On ne zna šta se danas dogodilo, pa ga mogu
pretresti. Otac će umreti ako Menga ubiju. Ne znam odgovorio je
Juan zverajući unaokolo. Nisam ga video ova poslednja dva
dana.
Seng je već bio iščezao. Njegovo okretno telo se brzo provlačilo
kroz gomile nemih, uznemirenih đaka, koji su izlazili iz svake
učionice.
Tad se Juan uputi poprečnim, mirnim ulicama svojoj kući. Tu je
našao gospođu. Ispričao joj je šta se dogodilo. A da bi je umirio,
rekao joj je na kraju:
 Naravno, nemam potrebe da se bilo čega bojim.
Ali gospođa je bila oštroumni ja od Juana, pa brzo reče:
 Promisli malo. Viđao si se s Mengom. Rođaci ste. On je ovamo
dolazio. Da nije slučajno ostavio neku knjigu, neku hartiju ili bilo
koju stvar u tvojoj sobi? Oni će doći i ovamo da izvrše pretres. Oh,
Juane, idi i pogledaj, dok ja promislim šta ću s tobom uraditi, jer
te otac voli, pa ako budeš imao nevolja, biće to moja krivica pošto
te nisam poslala kući kad je on naredio.
Na licu joj se ogledao strah kakav Juan nikad nije video.
Zatim je i ona pošla s njim u njegovu sobu da pregleda šta sve
ima. I dok je ona zagledala svaku knjigu, zavirivala u svaku fioku,
pipala po svakoj polici, Juan se seti onog starog ljubavnog pisma
koje mu je devojka poslala, a on ga nije pocepao. Držao ga je
među stranama jedne knjige stihova, ne zato što je cenio to
pismo, već, u početku, što mu je bilo milo, jer se u njemu govorilo
o ljubavi a to su bile prve reči ljubavi u njegovom životu, pa je
zbog toga bilo za njega neko vreme čitava čarolija, a docnije zato
što je zaboravio na njega. On ga sada izvuče kad mu je gospođa
bila leđima okrenuta. Zgužvao ga je, izvinio se na brzu ruku,
napustio sobu, otišao u drugu, i tu ga pripalio šibicom. I dok mu
je sagorevalo između palca i kažiprsta, sećao se one jadne
devojke, sećao se kako ga je pogledala, sećao se tog pogleda koji je
ličio na pogled zeca pre nego što divlji psi skoče na njega da ga
rastrgnu. Juana je obuzela velika tuga kad se sad setio, neka
tuganeobično duboka, jer je čak i sad, sada više nego ikad, znao
da je ne voli i da je nikad nije mogao voleti. Cak mu nije bilo ni
žao njene smrti iako se osećao kriv što je tako svirep. Tako se
pismo pretvori u pepeo između njegovih prstiju, a zatim se
rasprši.
Cak da je Juan i nameravao da oplakuje događaj nije imao za to
vremena, jer tek što je pismo izgorelo, začuo je glasove u dvorani.
Vrata su se otvorila. Ušao je njegov stric sa strinom, starijim si-
nom i Sengom. Svi su uglas zapitali da li je neko video Menga. I
gospođa je izišla iz Juanove sobe. Svi su jedno drugom postavljali
pitanja, svi su bili poplašeni, a najzad stric reče, a debelo mu je
lice drhtalo od straha i plača:
 Došao sam ovamo da se obezbedim od onih zakupaca na mojoj
zemlji, koji su najbešnje divlje životinje. Mislio sam da ću ovde biti
na miru jer nas ti strani vojnici čuvaju. Ne znam šta ti stranci
uopšte rade kad dozvoljavaju da se takve stvari dešavaju. A sad
nema Menga, Seng veli da je on revolucionar, iako to, evo
zaklinjem se, nisam znao. Zašto mi to nije rečeno? To je trebalo
da znam već odavno!
 Ah, oče odgovorio je Seng tihim, uznemirenim glasom šta bi ti
drugo radio, već naokolo pričao o tome i još više širio tu istinu?
 Naravno da bi to on učinio dodala je Sengova majka ljutito. Ako
ima nešto da se skrije, jedino ja u kući mogu to da radim. Ah i ja
smatram da je užasno što meni nije kazano. Meng mi je najmiliji
sin.
A najstariji sin, čija je boja lica bila bleda kao pepeo od vrbova
drveta, rekao je uznemireno:
 Zbog gluposti tog dečaka mi smo sad svi u opasnosti, jer će
vojnici doći da nas saslušavaju, sumnjajući i u nas.
Tad gospođa, Juanova majka, mirno reče:
 Hajde da svi razmislimo šta da radimo u ovakvoj opasnosti. Ja
moram da se staram o Juanu, jer se o njemu brinem. On treba i
onako da ide u tuđinu, školovanja radi, pa će odmah i poći.


Poslaću ga
što brže mogu, čim putne hartije budu potpisane. I tamo, u tuđoj
zemlji, biće bezbedan.
 Onda ćemo svi tako! uzviknuo je stric živo. U stranim zemljama
nam neće pretiti nikakva opasnost!
 Oče, ti ne možeš takao je Seng strpljivo. Stranci ne puštaju na
svoje obale ljude naše rase, sem ako ne dolaze učenja radi ili iz
nekih drugih naročitih razloga.
Na ove reči se stric isprsi, otvori sitne oči i zapita:
 A zar oni nisu na našim obalama? Ali gospođa uzviknu, da bi ih
umirila:
 Smatram da je gotovo nepotrebno govoriti o nama. Mi, stari,
dovoljno smo bezbedni. Oni neće nas poubijati, nas matore, kao
da smo revolucionari, a naočrito ne tebe, najstariji moj nećače, jer
ti imaš ženu i decu i nisi više mlad. Ali Meng je poznat, a preko
njega je u opasnosti i Seng, a tako isto i Juan, pa ih moramo na
neki način izvući iz ove zemlje u tuđinu.
Tako su počeli da razmišljaju kako bi se to moglo ostvariti.
Gospođa se seti jednog svog poznanika stranca, koga je i Ajlan
poznavala. Mislila je da on može brzo da nabavi sva potrebna
dokumenta za put. Gospođa se podigla i stavila ruku na vrata da
pozove jednu služavku da odmah ode i dovede Ajlanu, koja je bila
otišla jednoj prijateljici na jutarnje kockanje, jer za vreme dok su
trajali neredi nije htela da ide u školu, pošto ju je to rastuživalo, a
tugu nije mogla da podnese.
Tek što je gospođa stavila ruku na vrata, silna se dreka začula iz
donjih soba. Nekakav grub, drzak glas se drao:
 Živi li ovde neki Vang Juan?
Tad se svi pogledaše. Stari stric postade bled kao loj na
raščerečenom volu i poče da gleda gde će se sakriti. Ali gospođa je
mislila prvo na Juana, a zatim na Šenga.
 Vas dvojica prošaputala je brzo u malu sobu ispod krova ...Iz
ove sobe u kojoj su se nalazili, međutim, nije bilo stepenica za tu
malu sobu, već se u nju ulazilo kroz jednu četvrtastu rupu na
tavanici. Ali je gospođa, još dok je govorila, gurnula jedan sto
ispod otvora i stavila na sto stolicu. Šeng je skočio prvi, jer je bio
malo brži od Juana, a za njim je i Juan pošao.
Ali nijedan od njih nije bio dovoljno brz. Još dok su se oni tako
žurili, vrata se otvoriše kao da olujina naiđe. Osam do deset
vojnika je stajalo pred njima, a kapetan uzviknu gledajući u
Šenga:
 Jesi U ti Vang Juan?
I Šeng je bio strašno bled. Trenutak je prošao pre nego što je
odgovorio, jer je izgledalo da se razmišlja šta će reci. A zatim
prozbori vrlo polako:
 Ne, ja nisam!
Tad čovek opet dreknu:
 Onda je to onaj drugi. Jes“, sećam se da je devojka rekla kako je
visok i vrlo mrk. Obrve su mu crne, skupljene između očiju, a
usta meka i crvena... To je on...
Bez i jedne reči opiranja Juan je dozvolio da ga svezu, pustio je da
mu stegnu ruke iza leđa. Niko nije mogao pomoći. Niko, iako je
stari stric plakao i drhtao, iako je gospođa prišla preklinjući,
govoreći tmurnim, ozbiljnim glasom:
 Vi ste pogrešili. Ovaj dečak nije revolucionar. Zakleću se za
njega. On je vredan, pažljiv dečak... On je moj sin... Nikada nije
uzimao učešća u toj borbi...
Ali vojnici su se grubo smejali. A jedan se krupni vojnik crvena
lica prodera:
 Ah, gospođo, majke nikad ne poznaju svoje sinove! Da poznate
čoveka, pitajte samo devojku, a nikad majku. Devojka je dala
njegovo ime i broj baš ove kuće. Opisala je tačno kako izgleda...
Rekla je da je najveći buntovnik od svih... U početku je bila vrlo
drska i besna, a posle je malo zaćutala, a onda je svojevoljno
odala njegovo ime, iako je ni trenutak nismo mučili.Juan tad
primeti kako gospođa, na ove reči, zinu od čuda, jer ništa od
svega nije razumevala. A Juan nije mogao ništa da kaže. Cutao je,
ali je u srcu tupo mislio:
1 tako se njena ljubav obrnula u mržnju! Nije me mogla svezati
svojom ljubavlju, ali me je njena mržnja dobro privezala!"
I morao je pustiti da ga odvedu.
U tom trenutku se Juan ioš plašio da će morati umreti. U
poslednje vreme, iako to narod nije znao, Juanu je bilo jasno da
smrt čeka sve one koji su se pridružili borbi. A nije moglo biti
jačeg dokaza od ovog protiv njega. Sama je devojka dala njegovo
ime. Iako je tako mislio, ipak mu reč smrt nije izgledala stvarnost.
Čak ni kad su ga ubacili u ćeliju, punu mladeži kao što je i on
bio, ni kad je stražar viknuo na njega što zaostaje zbog pomrčine:
Ej, tornjaj se napred jer će te sutra drugi morati da nose čak ni
tad nije shvatio značenje reči smrt. Stražareve reči pogodile su ga
u srce kao meci pušaka koje su ga sutra čekale. I tad je Juan
imao snage da pogleda kroz pomrčinu te prenatrpane ćelije. Bilo
mu je lakše kad je video da su svi muškarci, da nema nijedne
žene. Mislio je:
Više volim da umrem nego da je ovde vidim uverenu da me je
najzad dobila."
Ta stvar ga je nekako razgalila.
Sve se to tako brzo dogodilo da je Juan verovao da će na neki
način biti spašen iz tamnice. U početku je mislio da će spasenje
doći svakog časa. Mnogo se nadao u gospođu, svoju majku.
Ukoliko je više o tome razmišljao, utoliko je više bivao uveren da
će ona naći puta i načina da ga spase. Verovao je to prvih časova
naročito i zbog toga što je osećao, gledajući svoje drugove, da je
mnogo imućniji nego ostali. Oni su izgledah jadno i ne tako
gospodski kao on. Pripadali su siromašnijim porodicama, bez ika-
kvog uticaja.
Posle nekog vremena sumrak se pretvorio u potpuni mrak. I u
tom mrklom mraku svi su sedeli ili ležali na zemljanom podu.
Niko nije govorio da ih rođeni jezik ne bi nekom rečju izdao i tako
im potvrdio krivicu. Svaki se čovek plašio drugoga. I sve dok su
oči makar i nejasno videle drugo lice nije bilo nikakvog šuma sem
pokreta tela koje menja položaj !
Noć je pala. Nijedno lice se nije moglo videti. Izgledalo je da je
pomrčina zatvorila svakog od njih u zasebnu ćeliju. Prvi glas je
tiho zakukao:
 Ah, majko moja, ah, majko moja... I pretopio se .u očajničko
ridanje.
To plakanje bilo je vrlo teško podneti, jer je svaki osećao da bi i on
sam mogao zaplakati. Jedan jaki glas povika snažno i odrešito:
 Budi miran! Koje je to dete što kuka za svojom majkom? Ja sam
odan član... Mi ne znamo za roditelje, već samo za svoju borbu,
zar ne, braćo?
Jedan drugi glas odgovori iz pomrčine kao da je odjek onog prvog:
 I ja sam takav! Prvi glas opet zapita:
 I nije nam žao što umiremo? Drugi glas se poče rugati:
 I da sam imao mnogo očeva, sve bih ih rado ubio!
Neko drugi viknu, ohrabren:
 Ah, ti stari ljudi i žene! Podižu nas samo zato da bi bili pouzdani
da će pod starost imati sluge koje će ih grejati i hraniti...
Ali onaj plašljivac tugovao je stalno:
 Ah, majko moja, ah, majko moja... Činilo se da taj bednik i ne
čuje šta ovi drugi
govore.
Ali, najzad, ukoliko se mrkla noć sve više navlačila, i ti krici su
morali da umuknu. Juan nije ništa govorio za to vreme. Ali pošto
se svi umiriše, a noć je i dalje pritiskivala, tako da se činilo da će
ta njena tišina ostati za večita vremena, on poče da gubi nadu.
Sve njegovo nadanje kidalo se kao paučina. Mislio je da će se
vrata morati naglo otvoriti i nečiji glas po vikati:
Neka iziđe Vang Juan. Oslobođen je!"Ali ničiji se glas nije čuo.
Najzad je Juanu izgledalo da se neki šum mora stvoriti, jer nije
mogao više da trpi tu tišinu. Mučno je razmišljao. Protiv volje,
sećao se sad celog svog života i koliko je kratak bio:
Da sam poslušao oca, ne bih sad bio ovde!"
Ali, ipak nije mogao reći:
Uh, da sam ga poslušao!"
Jer kad bi Juan i pomislio o tome, neka odlučnost ga je nagonila
da pošteno kaže:
1 sad verujem da je rđavu stvar tražio od mene!"
I opet bi mislio:
Da sam sebe malo više prisilio i popustio onoj devojci?"
Ah, ponos bi mu se dizao:
Ipak, nije mi se sviđalo da to učinim..."
Najzad mu ništa drugo nije ostalo već da misli šta će se dogoditi,
jer je sve bilo svršeno i prošlo, i on je morao da misli o smrti.
Zudeo je da se bilo kakav zvuk javi iz te pomrčine, žudeo je da
čuje makar onog dečaka kako zove majku. Ali, ćelija je bila tiha
kao da je prazna. A taj mrak kao da nije spavao. To je bila živa,
budna pomrčina, puna užasa i tišine. U početku se nije plašio. Ali
u gluvo doba noći obuze ga strah. Smrt, koja se do tog trenutka
nije pojavljivala, sad je postala stvarnost. Pitao se iznenadno, kao
bez daha, da li će mu odseći glavu ih će biti streljan. Čitao je kako
su tih dana kapije gradova u unutrašnjosti ukrašavah glavama
mrtvih mladića i devojaka koji su mu bih drugovi u borbi, kojima
vojska oslobođenja nije došla dovoljno brzo, tako da su ih
gospoda pohvatala uoči odsudne bitke. Činilo mu se da vidi svoju
rođenu glavu, ali zatim mu sinu misao, kao uteha:
Ali ovo je strani grad, pa će nas bez sumnje streljati."
A zatim se zapitao, s nekom vrstom gorke ironije, da li je uopšte
važno hoće li mu glava ostati na ramenima kad bude mrtav.
I tako je presedeo sve te časove, skupljen, u velikom strahu,
leđima naslonjen u uglu, nogu podvijenih pod sobom. Odjednom
se otvoriše vrata. Sivi mlaz rane svetlosti je upao u ćeliju i otkrio
zatvorenike natrpane jedne na druge, kao gomilu crva. Svetlost ih
pokrenu, ah pre nego što je iko uspeo da se podigne, jedan glas se
prodera:
 Svi napolje!
Vojnici su ušli u ćeliju i, gurajući ih i udarajući puškama, sve su
ih probudili. A onaj dečak, čim se razbudio, poče da zapomaže:
 Ah, majko moja, ah, majko moja...
I nije hteo da napusti ćeliju sve dok ga jedan vojnik ne tresnu
snažno po glavi kundakom, jer je tako kukao kao da je pomoću
tih uzvika disao, kao da nije mogao da zaustavi to zapomaganje,
kao da mu je to jedini način bio da produži život.
I dok su svi mladići izlazili napolje, svi bez reči sem onoga što je
kukao, svaki od njih svestan šta ga čeka, jedan vojnik je držao
lampu u ruci i njom osvetljavao svako lice. Juan je bio poslednji.
Kad je naišao, svetlost ga osinu po licu. Od nje on gotovo oslepe
posle duge noćne pomrčine. I u tom slepilu oseti da ga neko tako
snažno gurnu da je pao na nabijeni pod. U tom istom trenutku je
čuo da se vrata zatvaraju. Ostao je tu, sam i još uvek živ.
Tri puta se ista stvar ponovila, jer se tog dana ćelija opet napunila
mladim ljudima, opet je Juan morao da sluša te noći i još dve
naredne te mladiće, neke kako ćute, a neke kako psuju, i opet
neke kako plaču i viču u svome besu. Tri zore su zarudele, tri
puta je bivao gurnut natrag u ćeliju, ootpuno sam, i pred njim se
vrata zatvarala. Nije dobivao hrane, niti je imao ijednog trenutka
vremena za razgovor ih neko pitanje.
Prvog dana se mnogo nadao. Drugog dana već manje, ali trećeg
dana je bio toliko oronuo i slab, bez hrane i vode, da mu je
izgledalo sasvim svejedno da li će živeti ili umreti. Trećeg dana
jedva je i mogao da se digne na noge, a jezik mu je bio suv i
otekao u ustima. A vojnik se izdrao na njega, bockao ga puškom i
naredio mu da ustane. Kad se Juan naslonio na okvir od vrata
obema rukama, opet muje svetlost prešla preko lica. Ali ovoga
puta nije bio gurnut natrag u ćeliju. Umesto toga, vojnik ga je
poveo. A kad su svi otišli svojim poslednjim putem, putem smrti,
kad se više ni bat njihovih koraka nije čuo, vojnik je poveo Juana
jednim užim prolazom prema mestu u zidu na kome su bila
pričvršćena jedna mala zabravljena vrata. Vojnik je povukao po-
lugu i bez reči gurnuo Juana napolje.
Juan se tada našao u jednoj maloj, uzanoj uličici, od onih koje
krivudaju kroz unutrašnje, skrovite kvartove svake varoši. Ulica
je bila još u polumraku rane zore. Nikoga nije bilo na vidiku. U
svojoj zamagljenoj glavi Juan je mogao da razabere jednu stvar.
Bio je slobodan. Bio je nekako oslobođen.
I dok je okretao glavu tamo i ovamo razmišljajući kako da
pobegne, iz mraka su mu prišle dve osobe, i Juan se ponovo pribi
uz vrata. Jedna je bile dete, neko visoko dete. Ono mu je
pritrčalo, približilo mu se i zagledalo ga. Video je oči, velike, crne i
žive. Cuo je kako dete doziva tiho i žustro:
 To je on, to je on ... Evo ga...
Tad je i druga osoba prišla. Juan je pogledao i prepoznao
gospođu, svoju majku. Ali pre nego što je mogao i reč da izusti, i
pored svih napora da kaže da je to on, osetio je kako mu telo
podrhtava, osetio je da gubi svest. I odjednom više ništa nije
mogao videti. Detinje oči su postale još veće i crnje. Najzad se i
one sasvim izgubiše. Odnekud iz daljine čuo je kako neki glas
šapuće:
 Oh, jadni moj sine...
Zatim je pao i više ništa niti je video niti čuo.
Kad se Juan ponovo probudio, osećao je da se nalazi na nečemu
što se kreće i ljulja. Ležao je u postelji, ali je ona skakala i padala
pod njim. A kad je otvorio oči, video je da se nalazi u maloj,
čudnoj sobi u kakvoj nikad nije bio. Neko je sedeo kraj njega i
posmatrao ga ispod svetlosti koja je padala sa zida. Kad je Juan
skupio svu snagu i pogledao, spazio je svog brata od strica Šenga.
I ovaj je buljio u Juana, a kad je video da ga posmatra, podigao se
i nasmejao onim svojim starim osmehom.Samo je sad taj smeh
Juanu izgledao kao najplemenitiji i najslađi osmeh koji uopšte
ljudsko lice može da izrazi. Seng se uputio do jednog malog stola i
prineo činiju s čorbom od mesa. Govorio je blago Juanu:
 Tvoja majka mi je rekla da ti ovo dam u trenutku kad se
probudiš. Grejao sam je skoro dva sata na ovoj maloj lampi koju
mi je ona dala.
Zatim je počeo hraniti Juana kao malo dete. A Juan, baš kao neki
mališan, nije rekao ni reči, jer je bio toliko oronuo, toliko
zapanjen. Posrkao je svu čorbu, suviše slab da bi se mogao pitati
kako je dospeo u tu sobicu, sličan detetu, jer je primao sve što
mu se davalo. Osećao je jedino kako ga topla tečnost krepi po
suvom i otečenom jeziku. Gutao je čorbu što je bolje mogao. Ali
Seng je mirno govorio hraneći ga:
 Znam da se pitaš gde smo i kako smo ovamo dospeli. Nalazimo se
na jednoj lađi našeg strica, trgovca. On je ovu lađu upotrebljavao
za raznošenje robe po okolnim ostrvima. I njegovom pomoću smo
ovde dospeli. Preplovićemo ovo najbliže more, pa ćemo ostati u
jednoj skrovitoj luci. Tu ćemo čekati dok nam ne budu gotova
dokumenta za put u druge zemlje. Oslobođen si, Juane, ah za
ogromne pare. Tvoja majka, moj otac i moj brat dali su sve što su
imali. Pozajmili su para i od našeg drugog strica. A otac ti je hteo
da poludi. Pričaju da je grmeo kako je i njega jedna žena izdala i
da su i on i njegov sin sad pa za sva vremena završili sa ženama.
Odustao je od tvog venčanja, poslao je ovamo sav novac što je
spremao za svadbu i ostalo što je mogao skupiti. I sve to blago
donelo je tebi slobodu i bekstvo ovom lađom. Grdne pare su
plaćene ...
Juan je slušao šta mu Seng govori, ali je bio toliko slab da je
jedva mogao da shvati značenje tih reči. Osećao je jedino kako se
lađa diže i spušta pod njim, osećao je kako mu se okrepljujuća
toplina jela širi niz izgladnelo telo.
 Ne znam di li bih napustio tako veselo grad čak i posle tvog
izbavljenja da nisam saznao da je iMeng spašen. Ah, okretan je
+aj deran! Tugovao sam za njim, a roditelji su mi bili rastrzani od
brige i za tobom i za njim. Nisu znali šta je gore. Ih ti u tamnici,
gde si imao da budeš pogubljen, ih bez vesti o Mengu, da li je
spašen ih već streljan. Tek juče, kad sam išao ulicom između
tvoje i naše kuće, neko mi je gurnuo komadić hartije u ruku. To je
bio Mengov rukopis:
Nemojte me tražiti niti se brinuti za mene. Roditelji neka ne misle
više na mene. Bezbedan sam. Nalazim se gde želim..."
Seng se nasmeja, spusti praznu činiju, zapali šibicom cigaretu i
veselo reče Juanu:
 Čak se ni pušenja nisam lišio za ova tri dana. Onaj mah podlac,
koji mi dođe brat, spašen je! Rekao sam to svome ocu. Ali, iako je
starac ljut te se kune da Menga više neće smatrati za sina, ipak
znam da mu je već omekšalo srce i da je otišao na neku gozbu. A
stariji brat će ići u pozorište da vidi jedan novi komad u kome će
žena igrati žensku ulogu, po novom običaju, a ne više muškarci
obučeni u ženske haljine. Brat sav gori od nestrpljenja da i tu vidi
neku pokvarenost. Moja majka se ljutila na oca neko vreme, ali
sad smo se svi vratili na staro otkako je Meng na bezbednom
mestu i otkako si ti spašen.
Još je malo pušio, a zatim reče ozbiljnije nego što je mislio:
 Znaš, Juane, milo mi je što idemo u drugi kraj sveta, iako
odlazimo na ovakav način. Neću se upuštati ni u kakvu borbu,
već ću uživati gde god mogu. Sit sam ove zemlje i njenih ratova.
Iako me ti smatraš za nasmejanog mladića koji misli samo na
svoje stihove, u stvari ja sam često tužan i bespomoćan. Zato
volim što idem, što ću videti drugu zemlju, što ću upoznati kako
narod tamo živi. Osećam kako mi se srce podiglo da i ono
pobegne.
Ali, Juan ga više nije mogao slušati. Hrana je dobro došla, a tako
isto i mekani, uzani krevet koji se njihao. I svest o slobodi unosila
mu je zadovoljstvo. Smeškao se malo i osećao kako mu se oči za-
tvaraju, šeng je to primetio, pa mu vrlo blago reče: Spavaj, majka
mi je rekla da te pustim da se odmoriš. A sad ćeš spavati bolje
nego ikad, jer si slobodan...
Juan još jednom otvori oči kad Seng izgovori reč slobodan".
Slobodan? Bio je najzad slobodan od svega... A zatim Šeng reče
još jednom, da bi dovršio svoju misao:
 Ako si kao ja, ničega nema u ovoj zemlji što ne bih rado ostavio...
Juan je razmišljao, tonući u san, da ništa za sobom nije ostavio
što bi mogao oplakivati... U tom trenutku on opet vide
prenatrpanu ćehju, sve one iskrivljene prilike one noći ugleda
devojku kako se osvrće prema njemu pre nego što je umrla. I tu
se izgubi i pade u san... A zatim, odjednom, u nekom velikom
miru, počeo je da sanja kako se nalazi na svom komadiću zemlje.
Pružila se tu ona njivica koju je on zasejao. Video ju je jasno kao
sliku. Grašak je počeo da se mahuna, zelenkasti ječam je ižđikao
do pune svoje visine. Nalazio se tu i onaj stari nasmejani seljak.
Radio je na njivi kraj njegove. AU, pojavila se i ona devojka. Ruka
joj je sad bila vrlo hladna, vrlo hladna. .. Toliko hladna da se po-
novo probudio i setio da je slobodan. Baš kao što je i Seng rekao,
ničega mu nije bilo žao... Ne, jedina stvar za kojom je žalio što je
ostavlja bio je onaj komadić zemlje.
I pre nego što je sasvim utonuo u san, kao da se utešio:
 Ta zemlja... to je stvar koja će ostati i kad se vratim... Zemlja
uvek ostaje.
VIII
Vang Juan je imao dvadeset godina kad je napustio svoju zemlju.
Ali imao je mnogo dečačkih crta, bio je pun snova, zbunjenosti i
započetih planova koje nije znao kako da dovrši, čak kad bi to i
hteo. On je celog svog života bio čuvan, uvek se neko starao i
brinuo o njemu. Nije poznavao ništa drugoosim te okoline. Čak ni
tugu, odliku zrelosti, nije upoznao ni za ona tri dana u zatvoru. U
tuđini je proveo šest godina.
Kad se spremao za povratak, u leto te godine je imao već dvadeset
šest. Bio je gotovo potpun čovek, iako tuga još nije došla da mu
da poslednje oznake muževnog doba, ali još nije bio svestan šta
mu nedostaje. Da ga je neko zapitao, samouvereno bi odgovorio:
Covek sam. Poznajem sebe dobro. Znam šta želim. Moji snovi su
sada moji planovi. Svršio sam školu. Spreman sam za život u
svojoj zemlji."
I doista su tih šest godina provedenih u tuđini značile za Juana
polovinu života. Prvih devetnaest godina predstavljale su manju, a
ovih šest veću polovinu, život koji više vredi, jer ga je to vreme
uzelo i čvrsto postavilo na određeni put. Ali, istina je bila, iako
Juan to nije znao, da je pošao putevima kojih ni sam nije bio
svestan.
Da ga je neko zapitao: Jesi li spreman da živiš određenim
životom?" on bi pošteno odgovorio: Imam diplomu jedne velike
strane škole. Dobio sam je pre mnogih koji su rođeni u toj zemlji!"
To bi on ponosito rekao, ali ne bi spomenuo i uspomenu koju je
stekao među školskim drugovima tog tuđeg naroda. Oni su
mrmljali protiv njega:
 Naravno, kad čovek hoće da bude samo bubalica, on prirodno
može da niže dobre ocene. Ali mi od škole tražimo nešto više od
toga. Taj mladić samo buba nad knjigama i to je sve! Ne uzima
učešća u životu. Kakvu bi slavu u fudbalu i veslanju stekla naša
škola kad bismo svi bili kao on?
Juan je poznavao te osorne, bučne i vesele tuđinske mladiće koji
su tako govorili o njemu. Oni se nisu mnogo trudili da sakriju
svoje reči, već su ih javno govorili u učionicama. Ali Juan je držao
uzdignutu glavu. On je bio zaštićen pohvalama učitelja,
priznanjem koje je dobivao uvek pri podeli nagrada, kad bi
njegovo ime profesor koji deli nagrade prvo spominjao: Iako uči
jezikom koji mu je tuđ, prevazišao je druge!
Mada je Juan znao da ga đaci zbog toga ne vole, nastavljao je
tako da uči. Bilo mu je milo da pokaže šta njegov narod može da
postigne, bio je srećan da im stavi do znanja da igre ne ceni toliko
mnogo kao deca.
Da ga je neko zapitao: Jesi li spreman da živiš određenim
životom?" odgovorio bi:
Pročito sam mnogo stotina knjiga. Tražio sam sve što sam mogao
naučiti u toj tuđoj zemlji."
I to je bilo tačno, jer je za tih šest godina Juan Živeo sam kao
drozd u kavezu. Svako se jutro rano dizao i čitao knjige. A kad bi
zazvonilo zvono u kući u kojoj je živeo, silazio bi i doručkovao. Jeo
je obično u tišini, jer se nije mnogo trudio da razgovara s ostalima
u toj kući, niti sa ženom, vlasnicom te kuće. A i zašto bi traćio
vreme u razgovoru s njima?
U podne bi ručavao s mnogim studentima u prostranoj dvorani,
koja je naročito sazidana za tu svrhu. A posle podne, ako nije bilo
posla na polju ih sa učiteljima, radio je ono što je najviše voleo.
Odlazio je u veliku biblioteku, sedeo tu među knjigama, čitao,
pisao ono što je hteo da zapamti i razmišljao o mnogim stvarima.
U tim trenucima morao je priznavati da ti zapadnjački narodi
nisu, kao što je Meng ljutito tvrdio, divljačka rasa, i pored sve
bede njihove sirotinje. Daleko su otišli u naukama. Mnogo je puta
Juan slušao od svojih zemljaka u toj stranoj zemlji da taj narod
prevazilazi sve u poznavanju i upotrebi materijalnih dobara, ali u
svim onim veštinama u kojima živi čovečja duša oni su zaostajali.
Ali, sada, gledajući te sobe pune knjiga o filozofiji, poeziji,
umetnosti, Juan se pitao da li je njegov narod u tome pogledu
veći, iako bi pre umro nego što bi to glasno kazao u toj tuđoj
zemlji. Pronašao je čak i prevode na zapadnjačke jezike mudrih
izreka starih i poznijih mudraca njegova rođena naroda, pronašao
je knjige o umetnosti na Istoku. Bio je zapanjen svim tim
znanjem. Delimično je zavideo narodu zbog toga, a delimično ga je
i mrzeo. Nije vo
10 Rastureni dom
145leo da se podseti na to kako u njegovoj zemlji običan čovek
često ne zna da čita i piše, a još manje žena.
Juan je upoznao dve različite devojke otkako je otišao u tuđu
zemlju. Kad se oporavio na lađi i osetio da mu se snaga vraća
posle ona tri samrtna dana, bio je zadovoljan što opet živi. I dok je
tako postajao sve radosniji, opazio je kako Seng uživa na putu u
svim lepim prizorima, u veličini stranih zemalja. Tako je Juan
stupio na nove obale, radoznao kao dete koje hoće da vidi neku
predstavu, spreman da bude zadovoljan svačim što opazi.
I našao je da mu sve prija. Kad je prvi put ušao u veliki primorski
grad na zapadnoj obali te nove zemlje, činilo mu se da je sve što je
slušao daleko manje od istine. Kuće su bile više nego što su mu
pričali, ulice popločane i kaldrmisane kao pod u kući, a tako čiste
da bi čovek mogao šesti i leći, pa ipak se ne bi isprljao. Svi su mu
ljudi izgledali izvanredno čisti. Prijatno je bilo videti belinu njihove
kože, čistoću njihovog odela. Svi su mu izgledali bogati i
nahranjeni. Juan je bio zadovoljan i što se sirotinja nije mešala
među bogataše. Ovde su bogati ljudi vrlo slobodno išli ulicama, a
prosjaci ih nisu vukli za rukave, molili da im se udeli koja para.
Bila je to zemlja u kojoj se moglo uživati, jer su svi imali dovoljno.
Covek je mogao zadovoljno da jede jer su svi tako jeli.
Tako su i Juan i Seng tih prvih dana gotovo kliktali od radosti
zbog lepote koju su videli. Narod je tu živeo u dvorcima, odnosno,
tako se bar činilo toj dvojici mladića koji ranije nisu videli takve
kuće. U tom gradu, daleko od trgovačkog kraja, ulice su se
pružale nadaleko. Bile su osenčene visokim drvećem. Porodice
nisu imale potrebe da između sebe podižu visoke zidove, jer je
svaki vrt, pun zelene trave, ulazio u susedov. To je predstavljalo
pravo čudo za Juana i Šenga, jer je izgledalo da svaki čovek toliko
ima poverenja u suseda da mu čak nije potrebno ni da se ogradi
od njega, da se čuva od njegovih lopovluka.Tako je u početku sve
izgledalo savršeno u tom gradu. Velike četvrtaste visoke zgrade
tako su se jasno ocrtavale na plavom, metalnom nebu, da su im
izgledale kao veliki hramovi, samo što nije bilo bogova u njima. A
između tih kuća jurili su velikom brzinom hiljade i hiljade kola,
prepunih bogatih ljudi i njihovih gospođa. A narod koji je pešice
išao kao da je to činio iz zadovoljstva, a ne što tako mora. U
početku je Juan govorio Šengu:
 Mora da se nešto dogodilo u ovom gradu kad toliki svet nekud
tako brzo juri.
Ali pošto su i on i Šeng malo duže gledali, opazili su da sav taj
svet izgleda vrlo veseo i da se ljudi često smeju. Njihov brbljiv,
glasni govor više je bio vesele prirode nego tužne. Na ulici nije bilo
nikakvih smetnji. Jurili su brzo jer su voleli brzinu. Takva im je
bila narav.
I, doista, bilo je neke čudne snage i u vazduhu i u suncu. Dok je
u Juanovoj zemlji vazduh bio nekako težak i omamljiv, da je
čovek leti morao dugo da spava a zimi gledao da se skupi u neko
skrovito mesto i tu drema i da se greje, u ovoj novoj zemlji vetrovi
i sunce bili su puni neke silne, radne snage, tako da su i Juan i
Seng hodali brže nego što su hteli. Pri jakoj svetlosti svet se
kretao kao one sitne sjajne čestice u snopu sunčevih zrakova.
Ipak, već i prva dva dana, kad im je sve izgledalo čudno, kad su u
svemu uživali, Juan je našao da mu nešto kvari zadovoljstvo. Cak
i sad, pošto je proteklo šest godina, Juan nije mogao reći da je
potpuno zaboravio taj trenutak, iako je to bila samo sitnica.
Drugog dana po iskrcavanju on i Seng su otišli u jedan običan
restoran u kome je jelo mnogo sveta. Tu je bilo ljudi za koje se
moglo reći da nisu mnogo bogati, ali su ipak bili toliko imućni da
su mogli da jedu što žele. Kad su braća ušla kroz vrata, Juan je
osećao, ili mu se samo činilo, da ti beli ljudi i žene nekako
posmatraju i njega i Šenga. Mislio je da se oni čak i sklanjaju od
njih, iako je Juanu bilo milo Sto to čine jer je osećao neki tuđ,
čudan miris, nalik na ukiseljeno mleko, koje su ti belci voleli da
jedu,
10“
147ali ipak ne toliko strašan. Kad su ušli da tu ručaju, jedna
devojka iza neke tezge uzela im je šešire da ih obesi među ostale,
jer je takav bio običaj. Pošto su došli natrag da ih uzmu, devojka
je u isti mah iznela više šešira pred njih. A jedan čovek, pre nego
što ga je Juan mogao da spreči, ispružio je ruku i uzeo Juanov
šešir, mrke boje, sličan šeširu toga čoveka. Ovaj je stavio šišer na
glavu i pojurio napolje. Juanu je odmah bilo jasno da je po sredi
zabuna, pa je požurio za njim rekavši mu ljubazno:
 Gospodine, ovo je vaš šešir. Uzeli ste slučajno moj, koji je gori.
Moja je greška, jer sam mnogo spor.
Juan se zatim poklonio i ispružio tuđi šešir.
Ali taj čovek, koji nije bio mlad, imao je namršten, ljutit izraz na
mršavome licu. Nestrpljivo je saslušao šta Juan govori, pa je
zgrabio svoj šešir, a s najvećim gađenjem skinuo je sa ćelave glave
Juanov šešir. Zaustavio se samo da kaže dve reči i otpljunuo.
Juan je zastao držeći šešir u ruci. Nije želeo više da ga stavi na
glavu, jer mu se nije dopadalo čovekovo sjajno teme a naročito
mu se nije sviđao čovekov piskavi glas. Šeng je prišao i zapitao
Juana:
 Zašto tu stojiš kao da te je neko udario? Juan je odgovorio:
 Taj me je čovek porazio s dve reči koje ne razumem, ali znam da
su vrlo rđave.
Na ovo se Šeng nasmejao, ali bilo je nečeg gorkog u njegovom
smehu:
 Možda te je nazvao stranim đavolom.
 Znam samo da su bile dve rđave reči rekao je Juan uznemiren i
oneraspoložen.
 Mi smo sada stranci rekao je Šeng. A malo posle je slegnuo
ramenima i rekao:
 Sve su zemlje iste, rođače moj.
Juan ništa nije kazao. Ali više nije bio raspoložen niti potpuno
zadovoljan onim što je video. Umesto toga, skupljao je svoju
snagu, uporno i tvrdoglavo. On, Juan, sin Vanga Tigra, unuk
Vang Lunga, uvek će ostati isti, nikad se neće izgubiti među sto-
tinama belih, tuđih ljudi.
Toga dana nije zaboravio tu uvredu, a Seng to i nije primetio, već
mu je rekao kroz smeh i malo pakosno:
 Ne zaboravi da bi u našoj zemlji Meng viknuo onom malom
čoveku da je tuđinski đavo. Uvreda ima dva kraja.
A malo kasnije je rekao Juanu da pogleda neki čudan prizor,
samo da bi ga razgalio.
Narednih dana i godina koje su prolazile imao je da vidi mnoge
stvari, da im se divi, pa je moglo da se desi da Juan i zaboravi tu
sitnicu, ali to nije bio slučaj. Potpuno je jasno i danas, kad bi se
setio tog događaja, kao i ono pre šest godina, video ljutit pogled
tog čoveka, još uvek je osećao ranu koja mu je izgledala
nepravedno naneta.
Ali, iako nije zaboravio uvredu, sećanje na nju se često uklanjalo
za neko vreme, jer su Juan i Seng prvih dana videli mnoge lepote
u toj zemlji. Putovali su, jednom, vozom koji ih je nosio kroz velike
planine. Iako je u podnožju proleće bilo toplo, gore je sneg ležao
beo i debeo, ocrtavajući se na visokom plavom nebu. Između tih
planina nalazili su se crni klanci, u kojima se duboka voda
penušila i besnela. I dok je Juan gledao svu tu divlju lepotu,
činilo mu se kao da nije istinita, već da je to slika nekog divljeg
slikara, obešena ispod voza, slika strana, suviše jakih boja,
napravljena ne od zemlje, stena i vode, kao što je slika njegove
zemlje bila sastavljena.
Kad su planine ostale iza njih, naišle su isto tako neobične doline
i njive, velike kao čitave oblasti. Mašine su se upirale kao
ogromne životinje da spreme plodnu zemlju za divovske žetve.
Juan je to lepo video. Izgledale su mu daleko veće čudo nego
planine. Zurio je u velike mašine, sećao se kako ga je stari seljak
učio da drži motiku, kako da zamahne njom da bi njiva bila kakvo
valja. Seljak je još uvek obrađivao zemlju, zajedno sa svojom
sabraćom. Sećao se Juan kako su seljakove male njive bile
uređene, zbi
jene jedna uz drugu, kfl povrća raslo, kako ga je i ljudskim
izmetom koji je ski




Vono malo njegova podizao, đubreći ga i, kako je svaka bilj
čica, svaka stopa zemlje imala svoju punu vrednost. Ali ovde se
nije niko starao ni za pojedinu biljku, ni za stopu zemlje. Ovde su
se njive merile miljama, a usevi bili bez broja.
Tako je prvih dana Juanu izgledalo sve lepo, sve lepše nego u
njegovoj zemlji, osim reči onoga čoveka. Sela su bila čista i
napredna. Iako je mogao da raspozna drukčiji izgled čoveka koji
radi na zemlji od onog što živi u gradu, ipak onaj sa zemlje nije
išao pocepanog kaputa, niti su kuće na selu bile napravljene od
zemlje i rogoza, niti su živina i svinje jurile kuda su htele. Sve su
to bile stvari za divljenje, bar tako je Juan mislio.
Ali od prvog dana Juan je osećao da je zemljina gruda nekako
čudna, nekako divlja, da ne liči na njegovu crnicu. Jer ukoliko je
vreme prolazilo i Juan sve bolje upoznavao šta je zemlja šetajući
se po seoskim puteljcima ili obrađujući komad zemlje za sebe u
ovoj stranoj školi, kao što je činio i u svome kraju, on nikada nije
zaboravljao razliku. Iako je zemlja koja hrani ovaj beli narod bila
ista kao i ona što hrani njegov rod, ipak je Juan znao da to nije
baš ona zemlja u kojoj su njegovi preci bili sahranjeni. Ovde je
zemlja bila sveza i bez ljudskih kostiju, neukroćena još toliko, jer
od ove nove rase nije još dovoljno izumrlo ljudi da bi to tlo natopili
svojim telesima, kao što je njegova rođena gruda bila naslagana
mrtvima njegovog naroda. Zemlja je ovde još uvek bila jača od
ljudi, koji su se upinjali da je osvoje. I postajali su divlji zbog
njene divljine i, uprkos bogatstvu i obrazovanju, često su
pokazivali obesne duše i strašan izgled.
Njihova je zemlja bila neosvojena. Miljama duge pošumljene
planine; razbacivana su pala stabla i trulilo je nepokupljeno lišće
pod velikim stablima; ostavljana je slobodna zemlja da po njoj
raste trava i prave se pašnjaci za stoku; nemarno su se pravili
široki drumovi na sve strane; sve su to bili dokaziO; nepokorenoj
zemlji. Ljudi su upotrebljavali ono što su želeli, ostvarivali su
silne žetve, više nego što su mogli prodati, rušili su šumu i
obrađivali samo najbolja polja, a druga su puštali onako, pa ipak
je bilo zemlje više nego što su mogli da upotrebe, bilo je zemlje
više nego ljudi.
U Juanovoj domovini zemlja je bila pobeđena i ljudi su joj bili
gospodari. Planine su lišene šuma još davno i davno, a u
poslednje vreme je pokošena i sva divlja trava s njih, da bi se ljudi
nahranili. Ljudi su izmamljivali najveće moguće žetve iz svojih
malih njiva, naterivali su zemlju da radi za njih do poslednje kapi
snage, a zatim su se sami vraćali zemlji, svojim znojem, svojim
ostacima, mrtvim telesima, tako da u njoj nije ostalo ništa od
njene prvobitnosti. Ljudi su stvarali tlo od sebe samih. Bez njih bi
zemlja već davno iščezla, kao neka prazna, gola čaura.
To je Juan osećao dok je razmišljao o toj novoj zemlji, o njenim
tajnama. Na svom malom komadu zemlje morao je prvo misliti
čime je sve treba nađubriti pre nego što mu donese žetvu. A ovde
je ta strana zemlja bila još bogata svojom neiskorišćenom
snagom. Za ono malo što se stavi u nju donosila je ogromno
svojom plodnošću. Bila je to zemlja suviše jaka za ljude. Bujao je
iz nje život, jači od čoveka.
A kad se to u Juanu pomešala mržnja sa divljenjem? Na kraju tih
šest godina on se setio svega i video kad je naišao drugi korak
mržnje.
Juan i Seng su se brzo rastali posle onog puta železnicom, jer se
Seng zaljubio u jedan veliki grad, u kome je našao zemljake.
Rekao je da su tamo škole bolje za ljude njegova kova, koji vole
stihove, muziku i filozofiju. A ništa ga se nije ticala zemlja, kao
Juana, koji se čvrsto odlučio da u ovoj stranoj zemlji uči ono za
čim je uvek žudeo, kako se gaje biljke, kako obrađuju njive i vrše
svi drugi slični poslovi. Ta mu je želja postala još jača jer je
poverovao da ovaj narod za svoju snagu ima da zahvali bogatim
žetvama sa te zemlje. Zato je Juan ostavio Senga u onom gradu, a
on se uputio u jedan drugi, u drugu školu, u kojoj je mogao da
nauči što je želeo.
Pre svega, Juan je morao da nađe gde će jesti i spavati, sobu koju
je trebalo nazvati svojim domom u toj čudnoj zemlji. Kad je otišao
u školu, prišao mu je prilično ljubazno neki sedi beli čovek i dao
mu spisak mesta gde bi mogao stanovati i hraniti se. Tako je
Juan počeo da traži. Otvorila su se pred njima prva vrata na koja
je zazvonio. Stajala je u njima ogromna žena, ne više mlada.
Brisala je krupne, gole crvene ruke o pregaču koju je nosila preko
prostranog trbuha.
Juan nikada dotle nije video ženu takvog oblika, pa nije mogao u
prvom trenutku ni da podnese njen izgled, ali je zapitao vrlo
ljubazno:
 Je li ovde gospodar ove kuće?
Na to je žena podbočila ruke na slabine i odgovorila jakim
dubokim glamo:
 To je moja kuća. Nije ovde muškarac vlasnik.
Juan se posle ovog okrenuo da pođe jer je mislio da je bolje da
pokuša na nekom drugom mestu, verujući da nema mnogo tako
strašnog sveta u gradu kao što je ova žena, a i više je voleo da
stanuje u kući koju drži muškarac. I doista je ta žena izgledala
tako da se jedva moglo verovati. Grudi i pas su joj bili ogromni, a
na glavi je imala kratku kosu takve boje da Juan ne bi verovao da
tako nešto može izrasti iz čovečje glave da rođenim očima nije
video. Bila je to svetla, crvenkastožuta boja, umrljana kuhinjskom
mašću i garom. Ispod te čudne kose sijalo se njeno masno lice,
opet crvene boje, ali naročito rumenkasto crveno. Na tom licu bila
su usađena dva mala, oštra oka, tako plava i svetla kao što samo
porculan ponekad može da bude. Juan je nije mogao gledati.
Pustio je da mu se pogled zadrži na njenim velikim, bezobličnim
nogama. Ni njih nije mogao da podnese, pa se požurio napolje i,
izvinjavajući se, pošao na neko drugo mesto.
Međutim, pošto je zakucao na još nekoliko vrata gde mu je bilo
naznačeno da potraži stan za samca, svugde je bio odbijen. U
početku nije znao razlog.Jedna mu je žena rekla: Sve su mi sobe
zauzete iako je video da ga je slagala, pošto je opazio komad
hartije na kome je pisalo da ima praznih soba. Tako je to svugde
bilo. Najzad mu se istina otkrila. Jedan čovek mu je otvoreno
rekao:
 Mi ovde ne primamo obojene ljude!
U početku Juan nije ni znao što ovo ima da znači i ne
pomišljajući da je njegova bledožuta koža drukčija od obične boje
ljudskog tela, niti da su mu crne oči i kosa različite od običnih
ljudskih očiju i kose. Ali trenutak kasnije je razumeo, jer je viđao
crne ljude oko sebe po ovoj zemlji i primetio da ih ovi beli mnogo
ne poštuju.
Krv mu je jurnula iz srca, a čovek, videći da mu je lice potantnelo
i zažarilo se, rekao je kao izvinjavajući se:
 Zena mi pomaže da sastavimo kraj s krajem u ova teška
vremena. Imamo redovne samce, a oni ne bi ostali ako bismo
primili strance. Ima mesta gde se i primaju.
I čovek je rekao Juanu broj kuće i ulicu u kojoj je video onu
strašnu ženu.
Bio je to drugi korak u njegovoj mržnji.
Zahvalio se čoveku s dubokom, ali gordom učtivošću i vratio se
onoj prvoj kući. Izbegavajući da pogleda ono strašno stvorenje,
rekao joj je da hoće da vidi njene sobe. Soba mu se dopala; mala
soba pod samim krovom, vrlo čista, i odeljena jednim stepe-
nicama. Da je samo mogao zaboraviti onu ženu, soba bi bila
izvanredna. Video je već sebe kako mirno u njoj radi, potpuno
sam. Dopadao mu se i krov, koji se spuštao kraj postelje,
dopadao mu se sto, stolica i kovčeg. Tako se odlučio da tu
stanuje. I ta mu je soba bila dom šest punih godina.
U stvari, žena nije bila tako rđava kao što je izgledala. Ziveo je u
njenoj kući godinu za godinom dok je išao u školu, a žena je
postajala sve ljubaznija prema njemu, tako da je počeo pomalo
razumevati njeno dobro srce, skriveno strašnim izgledom i grubim
ponašanjem. U toj sobi Juan je živeo i držao je uredno kao neki
sveštenik. Ono njegovo nekoliko stvari uvek je bilo na mestu.
Zena ga je zavolela i često bi na svoj način glasno uzdisala i
govorila:
 Da su svi moji dečaci bili kao ti, Vang, da su mi toliko malo
zadavali briga svojim ponašanjem, i ja bih sad bila drukčija žena.
A onda je uvideo, posle nekoliko dana, da je to debelo žensko
stvorenje vrlo dobro i pored svog grubog ophođenja. Juan bi se
sav zgrčio kad bi joj čuo debeli glas i zadrhtao kad bi joj ugledao
do ramena gole oble crvene ruke, ali ipak joj se iskreno zahvaljivo
kad bi našao nekoliko jabuka u svojoj sobi. Znao je da to ona
pokazuje svoje dobro srce kad bi povikala preko stola za kojim su
jeli:
 Skuvala sam nešto pirinča za vas, gospodine Vang! Mislim da
vam je teško jesti bez onog što ste navikli...
A zatim bi se slobodno nasmejala i viknula:
 Pirinač je jedino što vam mogu dati... Zmije, pacove, kučiće i
druge stvari što jedete ne mogu vam izneti!
Pravila se da ne čuje Juanovo tvrđenje da on doista ne jede
nijednu od tih stvari kod kuće. A docnije se navikao da se tiho
smeje kad bi ona napravila neku od svojih šala. Tom prilikom se
uvek sećao, trudio se da se seća, da ga ona nateruje da jede više
nego što može, da mu čisti i greje sobu, da se trudi da mu napravi
neko jelo čim bi primetila da mu se dopada. Najzad se pri vikao
da joj ne zagleda više lice, koje je još uvek smatrao da je strašno.
Navikao se da misli samo o njenoj dobroti, naročito kad je
vremenom upoznao nekoliko svojih zemljaka u tom gradu,
namemika kao što je i sam bio, koji su mu pričali da u kućama za
izdavanje ima mnogo manje dobrih žena nego što je ta, oštrokonđi
koje im zakidaju i jelo na stolu i mrze svaku drugu rasu osim
svoje.
A najčudnovatije od svega je za Juana bilo kad je doznao da je ta
velika, bučna žena jednom bila čak i udata. U njegovoj zemlji to
možda ne bi bilo nikakvo čudo, jer su se tamo mladići i devojke,
pre nego što je nastupilo novo doba, morali da venčavaju kako im
se naređivalo. Mladoženja je morao da primi određenu mu mladu,
pa makar ona bila i ružna. Ali u ovoj stranoj zemlji je već odavno
vladao običaj da mladoženja može sam da bira mladu. Tako je i tu
ženu neki čovek izabrao po svojoj volji! Od njega je, pre nego što
je umro, imala i jedno dete, devojčicu, kojoj je sada bilo
sedamnaest godina, i još je živela s majkom.
I opet se tu pokazalo nešto neobično devojka je bila lepa. Juan,
koji nikad nije mislio da jedna bela žena može biti lepa, morao je
da prizna da je ova devojka, i pored svoje bele kože, zbilja
lepotica. Ona je nasledila plamenu kosu majke i promenila je u
meku, kovrčastu kosu bakarne boje, kratko podšišanu, ali
talasastu svuda oko lepog lica i belog vrata. Imala je i majčine oči,
ali nešto plemenitije, tamnije i veće. Upotrebljavala je i malo
veštine da oboji svoje obrve i trepavice, tako da su bile mrke, a ne
bele kao u njene majke. I usne su joj bile meke, pune i vrlo
crvene, telo vitko kao mlado drvo, ruke tanke, nimalo debele, a
nokti dugi i obojeni crveno. Ona je nosila, što je Juanu padalo u
oči kao i ostalim mladićima, haljine od vrlo tanke materije, da su
joj se uzana bedra, male grudi i vižljavi struk jasno ocrtavali.
Dobro je znala da Juan i ostali mladići to primećuju. A kad je
Juan uvideo da ona to zna, počeo je osećati neki čudan strah od
nje, pa čak je devojku i mrzeo, tako da se držao po strani i jedino
joj se klanjao kao odgovor kad bi ga ona pozdravila.
Zadovoljan je bio što nije imala umilan glas. On je voleo tihe,
milozvučne glasove, a njen nije bio takav. Štogod bi rekla,
izgovorila bi suviše glasno, suviše oštro, kroz nos. I kad bi se
uplašio što oseća toplinu njenog pogleda, ili kad bi mu slučajno
oči pale na belinu njenog vrata dok bi sedeo kraj nje, pošto mu je
stolica bila kraj njene, zadovoljan je bio što mu se ne dopada taj
njen glas... A docnije je Juan potražio i pronašao i druge stvari
koje mu se nisu svidele. Nije htela da pomaže majci u kući, pa
kad bi je ova zamolila za vreme ručka da donese nešto što je
trebalo izneti na sto, dizala se bureci se: Nikad ne postaviš sto,
mama, a da nešto ne zaboraviš.
Isto tako nikad nije htela umočiti ruke u masnu i prljavu vodu,
jer je vrlo mnogo cenila te svoje ruke zbog njihove lepote.
U toku svih tih šest godina Juan je bio zadovoljan što mu se nije
sviđalo njeno ponašanje i ono mu je uvek bilo jasno pred očima.
Gledao joj je lepe, nemirne ruke, a odmah bi se setio koliko su to
lene ruke koje služe samo sebe i nikog drugog, pa zato i nisu bile
vredne devojačke ruke. Iako Juan nije mogao da se ne uzbudi
njenom blizinom, ipak se stalno sećao onih dveju reči, prvih koje
je čuo kad je došao u tu stranu zemlju. Tuđinac je bio i toj
devojci. Misleći na to, imao je na umu da su im tela od dve
različite vrste, njegovo i njeno telo su tuđa jedno drugom. I bio je
zadovoljan što se drži po strani i ide svojim usamljeničkim putem.
Uveravao je sebe da je sit svih devojaka, jer ga je jedna jednom
izdala. A kad bi mu se ovde slična stvar desila, nikoga nije imao
da mu pomogne. Zato je bolje bilo da se čuva devojaka. Zbog toga
nije gledao ni ovu. Trudio se da je nikada ne posmatra u grudi.
Neumorno je odbijao devojku kad bi ga zamolila da pođe s njom
na igranku, a bila je toliko slobodna da ga je čak i pozivala.
Ali bilo je noći kad nije imao sna. Ležao bi u postelji i sećao se
mrtve devojke. Divio se tužno, ali ipak s ushićenjem, što ljubav
cveta u svim zemljama. Bilo je to samo prazno sećanje, jer je
nikada nije upoznao, i jer se na kraju krajeva prema njemu tako
rđavo pokazala. Naročito nije mogao da spava u noćima sa
mesečinom. Kad bi, najzad, klonulo usnio, probudio bi se ipak
jednom ili dva puta i ležao posmatrajući tihe, nemirne senke
jedne grane na belom sobnom zidu, koji je bleštao jer je mesec bio
na nebu. Nemirno bi se najzad obrnuo, zatvorio oči i pomislio:
,,Oh, zašto mesec tako jako sija? Nateruje me da žudim za nečim,
za nekim svojim kutom koji nikad nisam imao."Tih šest godina
bile su za Juana vreme velikog usamljeništva. Iz dana u dan se
zatvarao u sve veću samoću. Naoko je bio ljubazan i govorio je sa
svima koji su mu se obraćali, ali nikoga nije prvi pozdravljao. Iz
dana u dan je bežao od onoga što nije želeo u toj novoj zemlji.
Njegov ponos, tihi ponos ljudi koji su već imali svoju kulturu kad
se zapadni svet rađao, počeo je da se potpuno stvara u njemu.
Naučio je u koje radnje može da uđe u tom malom gradu da
nabavi što mu je potrebno, da se obrije, ili ošiša. Jer je bilo
vlasnika radnji koji nisu hteli da ga usluže. Neki su ga otvoreno
odbijali, a neki su tražili dvostruke cene za robu, a treći su opet
govorili, prividno učtivo:
 Mi moramo ovde da živimo i ne smemo se upuštati u trgovinu sa
strancima!
A Juan se privikao da ništa ne odgovara, ni na bezobrazluke, ni
na učtivosti.
Mogao je čitave dane da provede, a da ne progovori ni s kim, pa je
nekome mogao izgledati i kao neki izgubljeni stranac u tom
užurbanom gradu. Vrlo retko bi ga neko pitao nešto o njegovoj
rođenoj zemlji. Ti beli ljudi i žene žive toliko učaureni u sebe da ih
se nikad i ne tiče šta rade drugi narodi. Ili, kad bi čuli za neku
razliku između njih i drugih, oni bi se nekako snishodljivo
nasmejali, kao što to čini čovek prema onima koji iz neznanja ne
umeju nešto da urade. Juan je primetio da postoji nekoliko
ukorenjenih misli o njegovoj zemlji i kod njegovih drugova u školi,
i kod berberina koji mu šiša kosu, i kod žene kod koje stanuje.
Govorili su da Juan i njegovi zemljaci jedu pacove i zmije, puše
opijum, da sve njegove zemljakinje stežu noge, a svi ljudi vezuju
kosu u perčin.
U početku je Juan pokušavao sa mnogo truda da objasni te
netačne stvari. Zaklinjao se da nikad nije okusio ni pacove, ni
zmiju, pričao je o Ajlani i njenim drugaricama, koje slobodno
igraju kao bilo koja devojka ovde. Ali ništa nije pomagalo, jer
štogod bi on rekao, brzo se zaboravljalo, a pamtile se one stare
stvari. To je imalo za posledicu da se Juan toliko strašno i toliko
često ljutio protiv takvog neznanja da je na kraju počeo i da
zaboravlja da uopšte ima neke tačnosti ili istine u onome što oni
govore, pa je i sam stao da veruje da su svi gradovi u njegovoj
zemlji kao onaj u primorju, a sve devojke kao Ajlan.
Bio je jedan đak u školi s kojim je Juan učio dva razreda u
odseku za zemljoradnju. Taj mladić je bio sin jednog farmera,
deran plemenitoga srca, ljubazan prema svima. Juan ga nije
oslovio kad je prvi put seo kraj njega u klupu za vreme jednog
časa, već je mladić prvi otpočeo razgovor. Posle je ponekad izlazio
s Juanom do vrata, ponekad i zastajkivao na suncu i s njim malo
popričao, pa je najzad jednog dana pozvao Juana da se prošeta s
njim. Juan dotle još nije bio naišao na takvu iskrenost. Primio je
poziv. Bilo mu je to prijatnije nego što je i mislio, jer je živeo
usamljenim životom.
Ubrzo je Juan počeo pričati o sebi tom svom prijatelju koga je
našao. Zajedno su sedeli i odmarali se ispod drveta kraj puta.
Nastavili su da pričaju, i malo posle dečak nestrpljivo viknu:
 Slušaj, zovi me Džim. A kako se ti zoveš? Vang. Juan Vang. A ja:
Barnes, Džim Barnes.
Tad mu Juan objasni da u njegovoj zemlji porodično ime dolazi na
prvo mesto, jer mu je vrlo čudno i neobično bilo kad je čuo na koji
mu način mladić izgovara ime. To je još više privuklo mladićevu
pažnju, pa je svoje ime izgovorio na taj način: prvo prezime, pa
ime, i posle se glasno nasmejao.
Takvim običnim razgovorom i čestim smehom prijateljstvo im je
raslo, i dečak je prelazio na druge stvari. Ispričao je Juanu kako
je ceo život proveo na farmi.
 Moj otac ima farmu od dve stotine ari! rekao je Džim.
Juan je na to dodao:
 Mora biti da je vrlo bogat. Džim iznenađeno pogleda i zapita:
 Kod nas je to mala farma. Zar bi to bila velika u tvojoj zemlji?Na
ovo mu Juan nije neposredno odgovorio. Odjednom mu je došlo
da ne kaže kako su mali posedi u njegovoj zemlji, plašeći se
ruganja.
 Moj deda je imao više zemlje i narod ga je nazivao bogatim
čovekom. Ali naša polja su vrlo plodna, tako da je čoveku
potrebno manje zemlje da bi mogao živeti.
Dalje mu je nastavio da priča o velikoj kući u gradu, o svom ocu
Vangu Tigru, koga je sad nazivao generalom, a ne pljačkaškim
vođom, pričao mu je o primorskom gradu, o gospođi, o Ajlani,
svojoj sestri, i njenom provodu kao svake druge moderne devojke.
Iz dana u dan Džim je slušao, postavljao sve više pitanja, a Juan
je pričao, gotovo i ne primećujući da mnogo kazuje.
Juanu se to pričanje sviđalo. Osećao se vrlo usamljen u toj tuđoj
zemlji, usamljeniji no ikad. Pekle su ga one male uvrede za koje
je, kad bi ga zapitali, ponosito govorio da za njega ništa ne znače.
Stalno je njegov ponos bio udaran nožem, a on nije bio naviknut
na takve stvari. A sad mu je tako lepo bilo ovako sedeti i tom
belom dečaku pričati o podvizima svoje rase, porodice i naroda.
Kao melem ranama prijalo mu je što vidi razrogačene oči u
Džima, koji se divio onome što je Juan pričao. Mladić je skromno
govorio:
 Mi ti moramo izgledati prilično jadni. Ti si generalski sin... Tolike
sluge ... A ja sam ovog leta hteo da te pozovem svojoj kući, ali ne
znam da li se smem usuditi posle svega što sam čuo da imaš kod
kuće...
Juan mu se najučtivije zahvalio:
 Potpuno sam ubeđen da će kuća tvog oca biti velika i prijatna za
mene.
I prosto je gutao od zadovoljstva ovo Džimovo divljenje.
Ali, pojavilo se i naličje svega onog što je Juan govorio. Juan je
tako daleko otišao da je, i nesvesno, počeo da gleda svoju zemlju
baš onako kako je i pričao. Zaboravio je da mrzi ratove Vanga
Tigra, svu onu njegovu obesnu vojsku. Mislio je sad o Tigru kao o
velikom, plemenitom generalu koji zasedava u svojim dvoranama.
Zaboravio je sasvim na skromno seoce u kome je Vang Lung
živeo, mučio se od gladi, borio se radeći i podvaljujući. Sećao se
jedino još iz svog detinjstva onih bezbrojnih dvorišta u velikoj
kući u gradu, koju je njegov deda podigao. Zaboravio je čak malu
i staru kuću od zemlje i milione sličnih krovinjara, napravljenih
od zemlje i prekrivenih slamom, u kojima stanuje siromašni na-
rod, ponekad zajedno sa stokom. Jedino se jasno sećao
primorskog grada, svih njegovih bogatstava i kuća za zabavu. I
zato je, kad bi ga Džim zapitao: Imate li automobile kao mi? ili
Jesu li vam kuće kao naše? sasvim prosto odgovarao: Da,
imamo mi sve te stvari.
Juan nije lagao. U jednu ruku je govorio istinu, ili je bez svake
sumnje bio uveren da iznosi suštu istinu, jer ukoliko su dani
prolazili, udaljena rodna gruda mu je izgledala sve savršenija.
Zaboravio je sve što nije lepo, zaboravio je bedu koja se svugde
mogla naći. Činilo mu se da su samo u njegovoj zemlji svi seljaci
pošteni i zadovoljni, sve sluge na svom mestu, gospodari
plemeniti, sva deca poslušna, a devojke valjane i pune vrlina.
Toliko je Juan doterao u takvom predstavljanju svoje daleke
zemlje da je jednog dana silom samog svog verovanja i sam
poverovao da je ona i doista takva, i izišao je da je i javno brani. U
tom istom gradu, u jednom hramu koji je nazvan crkvom, pojavio
se nekakav beli čovek koji je živeo u Juanovoj zemlji i objavio da
će pokazati slike o tom dalekom kraju i govoriti o tamošnjem
narodu i njegovim običajima. Iako Juan nije verovao u boga niti je
pripadao bilo kojoj religiji, pa tako nije odlazio ni u jedan strani
hram, ipak je ove noći otišao tamo u nameri da čuje tog čoveka i
vidi njegove slike.
Tako je Juan sedeo u gomili. Još od prvog pogleda mu se nije
svideo taj svetski putnik, jer je zapazio da je sveštenik nekog reda
o kome je slušao, ali nijednog od njih ranije nije video. Još u
vojnoj školi su učitelji govorili Juanu protiv tih sveštenika kojisu
u druge zemlje odlazili s verom kao trgovinom, uvlačili prost svet
u neku sektu s tajnim ciljem, za koji niko nije znao kakav je, iako
se nagađalo. Jedino se znalo da niko tek onako ne napušta
rođenu zemlju, bez nade da će se obogatiti. To je bio visok čovek,
stisnutih usnica. Oči su mu utonule u staračko lice. Počeo je da
govori. Pričao je o sirotinji u Juanovoj zemlji, o gladi, o tome kako
se u pojedinim mestima ženska deca ubijaju posle rođenja, kako
narod živi u šumama, pričao je prljave, strašne priče. Juan je sve
to slušao. Posle je čovek pokazivao svoje slike; slike stvari koje je
lično video. Juan je sad ugledao na platnu prosjake kako
bogorade, gubavce izj edena lica, izgladnelu decu otečenih, ali
praznih trbuha. Bilo je i slika uskih ulica punih sveta, u kojima
ljudi nose terete i za životinje suviše teške. Tu je pokazano toliko
strašnih prizora kakvih Juan nikad nije video u svom udobnom
životu. Na kraju je čovek pobožno rekao:
 Vidite li koliko je naše jevanđelje u toj zemlji potrebno. Potrebne
su nam vaše molitve, potrebni su nam vaši pokloni.
A zatim je seo. Juan sve to nije mogao da podnese. Za sve vreme
dok je starac govorio, njegov gnev se skupljao, isprepleten stidom
i pometnjom što je video kako se otkrivaju slabe strane njegove
zemlje pred tom neznalačkom, radoznalom stranom gomilom. Ali
više od tih slabih strana Juana je zabolelo nešto drugo. On sam
nije video stvari koje je sveštenik izneo, pa mu se činilo da je taj
misionar pronašao sve štogod je mogao rđavo u njegovoj zemlji i
to razgolitio pred tim hladnim očima zapadnog sveta. Još veću je
sramotu Juanu nanelo kad je čovek na kraju počeo da prosi
novac za one koje je tako svirepo prikazao.
Juanu se srce izlilo od gneva. Skočio je na noge, naslonio se
rukama na sedište ispred sebe i viknuo glasno, dok su mu oči
plamtele, obrazi se zacrveneli, a telo drhtalo:
 Sve su to laži što taj čovek govori i pokazuje! Nema takvih stvari
u mojoj zemlji! Ja nikad nisam
ll Rastureni dom
161video takve prizore. Nisam video te gubavce. Nisam video tako
izgladnelu decu, niti takve kuće! U mome domu ima dvadesetak
soba, a postoji još mnogo kuća kao što je moja. Ovaj čovek je
izmislio laži da bi vam izvukao pare iz džepa. Ja, ja govorim za
svoju zemlju! Nije nam potreban ovaj čovek, niti mi želimo vaš
novac! Nama ništa ne treba od vas!
Tako je Juan vikao, a zatim je stisnuo usne da ne bi zaplakao. A
posle je seo. Narod je takođe sedeo u tišini i čudu šta se dogodilo.
A sveštenik je slušao smešeći se pomalo. A zatim se diže i reče:
 Vidim da je ovaj mladić đak novog kova. Lepo, mladi čoveče,
jedino ti mogu reći da sam medu sirotinjom, čije sam slike
pokazao, živeo više od polovine svog života. Kad se vratiš u svoju
zemlju, dođi u jedan mali grad u unutrašnjosti u kome sam živeo,
pa ću ti pokazati sve te stvari... Hoćemo li završiti molitvom?
Ali Juan nije hteo da ostane za vreme tog izrugavanja molitvi.
Podigao se, izišao napolje i posrćući kroz ulice krenuo u svoju
sobu. AU su se uskoro za njim začuli koraci sveta koji je odlazio
kući. I tad je dobio konačni udar te večeri. Dva čoveka su
prolazila pored njega ne znajući ko je. Cuo je jednog kako govori:
 Čudna je stvar što se onaj Kinez onako podigao, zar ne? Baš se
pitam ko ima pravo od njih dvojice?
Drugi je odgovorio:
 Obojica, mislim. Najbolje je ne verovati svemu što od nekoga
čuješ. A šta se nas tiče kako živi taj tuđi narod? Tiče li se nas to
štogod?
I ovaj zevnu, a onaj drugi bezbrižno dodade:
 Imaš pravo... Izgleda da će sutra biti kiše, zar ne?
I tako oni odoše dalje.
Kad je Juan ovo čuo, više se oseti uvređen nego da su ljudi rekli
da ih se doista tiče kako živi njegov narod. Činilo mu se da bi ih
se to moralo ticati, čak i da je sveštenik istinu govorio, ali pošto je
rekao laži, pogotovu su morali da se pobrinu da saznaju pravo
stanje stvari. Juan je ljutit otišao u postelju, legao, uzrujavao se i
plakao malo da bi olakšao gnev. Na kraju se zakleo da će učiniti
nešto da taj svet sazna kako je velika njegova zemlja.
Posle ovog slučaja, novi prijatelj je doneo utehu Juanu. On se vrlo
prijatno osećao u društvu toga jednostavnog dečaka sa farme i
iznosio mu je svoje misli o svom narodu. Pričao mu je o
mudracima koji su uticali na plemenite misli njegovih predaka i
dali okvir društvu u kome ljudi i danas žive, tako da u toj dalekoj,
ali dragoj zemlji nema takve raskalašnosti i raspojasanosti kao
ovde. Tamo ljudi i žene idu skromno i pošteno. Lepota se
pojavljuje iz te njihove dobrote. Njima nisu potrebni zakoni kakvi
postoje u ovim tuđim zemljama, gde se čak i deca moraju zaštititi
zakonom, gde se i žene zaklanjaju zakonom. U njegovoj zemlji,
govorio je Juan najozbiljnije verujući i sam u to, nema potrebe za
takvim zakonima, jer deci niko ne preti, jer niko ne bi nasrnuo na
dete, zaboravljajući za trenutak nahočad o kojoj mu je sama
njegova majka govorila. Pričao je da su žene obezbeđene, da su
poštovane u svojim kućama. A kad je beli dečak zapitao: Znači,
nije istina da se stežu noge ženama? Juan je gordo odgovorio: To
je stari običaj, kao što je bio kod vas da se žene stežu u pojaseve.
Ali sad je taj običaj izumro i ne može se nigde videti.
Tako je Juan branio rođenu zemlju. I to mu je sad bio glavni cilj.
To je imalo za posledicu da se ponekad seti Menga. Sad ga je po
zasluzi cenio. Mislio je tako:
Meng je bio u pravu. Naša zemlja je toliko zablaćena, toliko nisko
bačena, da joj mi svi moramo priteći u pomoć. Moram reći Mengu
da je ipak više video istinu nego ja."
Zeleo je da sazna gde se Meng nalazi kako bi mu mogao pisati i
kazati mu ovo.
Ocu je mogao pisati, pa ie to i učinio. Pisao mu je srdačnije i
otvorenije nego ikad. Ta nova ljubav prema zemlji povećala mu je i
ljubav prema porodici. Pisao je:
Cesto žudim da se vratim kući, jer mi nijedna zemlja ne izgleda
tako dobra kao moja. Naši običaji su najbolji, naša hrana
najbolja. Cim se vratim, odmah ću doći kući. Ostaću ovde samo
da bih naučio što se može naučiti, kako bih docnije to primenio u
svojoj zemlji!"
Pošto je dodao i uobičajene reči učtivosti, kao što se i pristoji sinu
da napiše ocu, zalepio je omot, stavio marku i pošao na ulicu da
baci pismo u određeno sanduče. Bilo je veče jednog praznika. Sva
su svetla bila zapaljena u radnjama, mladići su obesno bučali,
urlali pesme koje su znali, devojke su se smejale i dovikivale se s
muškarcima. Gledajući ovaj divljački prizor, Juan se hladno
nasmešio. Misli su mu potekle za pismom koje je nosio, prenele
se u ono dostojanstvo i tišinu dvora u kome mu je i otac živeo.
Ako ništa drugo, otac mu je bar bio opkoljen stotinama svojih
ljudi, i bar je ratnik, i u najmanju ruku živi dostojanstveno prema
svojim propisima. Juanu se učinilo da opet vidi Tigra kao što ga je
uvek gledao, kako dostojanstveno sedi u svojoj velikoj stolici,
ukrašenoj rezbari jama, s tigrovskom kožom kraj sebe, uz bakarni
mangal sa zažarenim ugljeni, a straža oko njega. Pravi kralj. I
usred te bučne razuzdanosti, vike i grube nemelodične muzike
koja je kuljala iz mesta za zabavu, Juan se više nego ikada dičio
svojim poreklom. Brzo se povukao i vratio ponovo u svoju sobu,
bacio se na knjige najodlučnije, osećajući se iznad tih ljudi oko
sebe, osećajući da je starog i kraljevskog porekla.
To je bio treći korak u njegovoj mržnji.
Četvrti korak je ubrzo došao iz drugih, ali dubljih razloga. U
pitanju je bio novi Juanov prijatelj. Njihovo drugarstvo nije se
tako brzo razvijalo kao ranije. Juanov razgovor bivao je sve
hladniji i udaljeniji, i uvek o radu, o stvarima koje su čuli od
učitelja. Uzrok tome je bilo to što je Juan znao da Džim dolazi
često u kuću u kojoj je on živeo ne zbog njega, već radi
gazdaričine ćerke.Stvar je površno otpočela. Juan je jedne večeri
doveo prijatelja u svoju sobu, jer je dan. bio vlažan, pa se nisu
mogli šetati, kao što su sve više imali običaj da čine. Dok su
ulazili u kuću, čula se muzika iz prednje sobe, a vrata su bila
širom otvorena. Svirala je ćerka Juanove gazdarice. I nema
sumnje, namerno je ostavila otvorena vrata. Džim je pri prolazu
zavirio i video devojku. I ona ga je opazila, a Džim je bacio pogled i
prošaputao Juanu:
 Zašto mi ne kažeš da imaš takvu breskvu u kući?
Juan je primetio Džimijeve pohotljive poglede i nije mogao da ih
podnese. Rekao je:
 Ne razumem te!
Ali, iako Juan nije razumeo reč breskva", koju je Džim izbacio,
ipak ga je dobro prozreo i osećao se vrlo nelagodno. Docnije je o
tome malo blaže razmišljao i trudio se da zaboravi, da mu ne bi
beznačajnost kao što je ta devojka pokvarila prijateljstvo, jer su se
i tako stvari kao ona koju je Džim malopre učinio u ovoj zemlji
olako primale.
Ali se to dogodilo i po drugi put, ili se Juanu samo činilo da je
tako bilo. Bio je zbog toga toliko potresen da se hteo zaplakati.
Došao je jedne večeri kasno, pošto je večerao napolju da ne bi
gubio vreme za učenje, i začuo je Džimijev glas u sobi u kojoj su
obično svi ukućani sedeli. Juan je bio vrlo umoran, oči su ga
bolele od dugog čitanja mnogih zapadnjačkih knjiga, čiji redovi
lete tamoamo po strani i brzo zamaraju oči koje su navikle da
čitaju odozgo na dole. Zato mu je bilo milo što je čuo glas prija-
telja i želeo je da provede jedan sat u njegovom društvu. Otvorio je
sasvim odškrinuta vrata i viknuo radosno, nekako neobično
slobodno:
 Vratio sam se, Džime... Hoćemo li gore? U sobi je video samo njih
dvoje. Džim je u ruci
držao kutiju s bombonama i mučio se s hartijom u koju su
slatkiši bili uvijeni, smešeći se pri tom glupo. A preko puta njega,
u dubokoj stolici, ležala je devojka zavaljena. Kad je primetila da
Juan ulazi, pogledala ga je, zabacila kovrčavu, bakarnu kosu i
izazivački rekla:
 Došao je mene da vidi, gospodine Vang. Juan je primetio kako to
dvoje mladih izgledaju,
i tamna krv mu se polako popela u obraze. Nasmejano i otvoreno
lice mu se skupi, namršti i on zaćuta. Video je Juan kako u
devojčino lice udara otvorenocrvena krv, kako ga gleda
neprijateljski, kao da čini neku stvar na koju ima prava. Ona mu
podrugljivo dobaci, mašući svojom lepom rukom sa crvenim
noktima:
 Naravno, ako želi da ide...
Oba mladića su ćutala. Devojka se nasmeja, a Juan reče blago i
mirno:
 A zašto on ne bi imao prava da radi šta hoće? Nije više hteo da
pogleda Džima, već je otišao
gore, pažljivo zatvorio vrata i seo za trenutak na svoju postelju.
Čudio se tom ljubomornom bolu i besu u svom srcu. A naročito
ga je srce bolelo što nije mogao da zaboravi blesavi izraz na
otvorenom, dobrom Džimovom licu. Taj izraz je strašno bunio
Juana.
Posle toga postao je još ponositiji. Govorio je sebi da su ti beli
ljudi i žene najslabiji, najpohotniji stvorovi za koje je ikada čuo.
Sve im se misli o bližnjima svode na požudu. Dok je o tome
mislio, u glavi mu je sinulo sećanje na stotinu slika iz pozorišta u
koja su ti belci voleli da idu, slika za prodaju istaknutih po
ulicama, na kojima se uvek videla i neka razgolićena žena. Besno
je mislio da se noću nikad nije mogao vratiti a da ne vidi ružan
prizor u nekom mračnom uglu nekog čoveka kako pritiskuje
ženu, zagrljeni oboje na nepristojan način. Grad je bio pun takvih
prizora. A Juana je muka hvatala od toga. I on se ponosio što mu
se telo gadilo od te pokvarenosti.
Posle toga nije više bio blizak Džimu. Kad bi čuo negde u kući
Džimov glas, tiho bi odlazio sam u svoju sobu i posvećivao se
knjigama. A ako bi Džim malo posle i došao gore, Juan bi bio
uzdržljiv u razgovoru. Džim je dolazio "jer mu druženje s
devojkom nije predstavljalo nikakvu smetnju za prijateljstvo s
Juanom, što ovaj, za čudo, nije shvatao. Zato je mladić i dalje
ostao srdačan i izgledalo je da i ne primećuje Juanovu povučenost
i hladnoću. Ponekad bi, istina, Juan zaboravljao devojku i upu-
štao se slobodno u prijatan razgovor, pa čak i blage šale. Ali uvek
je čekao da Džim prvi dođe. One stare želje za susretom s njim
bilo je nestalo. Juan je mirno govorio sebi:
Ovde sam, ako hoće da dođe. Nisam se prema njemu promenio.
Neka me potraži ako želi da me vidi."
Ali se bio promenio i pored svega što je govorio da nije. Ponovo je
bio sam.
Da bi se umirio, Juan je počeo da pamti sve što mu se nije
dopadalo u tom gradu i školi. I svaka sitnica koja mu se nije
sviđala padala mu je kao udarac sabljom na ranjeno srce. Slušao
je mrmljanje stranog jezika na ulici, pa bi odmah pomislio kako
su grubi glasovi i slogovi, kako nisu skladni, kako ne teku kao
brzi potok njegovog maternjeg jezika. Zapažao je nemarnost đaka
i njihovo zamuckivanje pred učiteljima, pa je postajao sve
oprezniji, daleko pažljiviji nego ranije. Spremao je svoja izlaganja
još bolje, iako su bila na tuđem jeziku. Tako je svoje zadatke
svršavao bolje nego oni. To je radio za korist svoje zemlje.
Malopomalo počeo je da mrzi taj narod, jer je želeo da ga mrzi. Ali
ipak je morao i da mu zavidi na udobnosti, bogatstvu, gradu, na
njegovim velikim zgradama i mnogim pronalascima koje su ovi
ljudi učinili, na svemu što su ičšeprkali iz tajni o vazduhu, vetru,
vodi. iz tajni o munji. Pa ipak su to njihovo znanje i njegovo
divljenje učinili da tai svet sve manje voli. Kako su samo prigrabili
toliku vlast, kako su samo postali tako samouvereni u svoju sna-
gu i kako ne znaju koliko ih on mrzi! Jednog dana je sedeo u
biblioteci, zanet nad iednom izvanrednom kniigom koia mu je
jasno otkrivala da se čitava pokolenja jedne biljke mogu unapred
da upoznaju jošpre nego što se ijedno zrno poseje u zemlju, jer su
i zakoni njenog razvitka sasvim poznati. Ta je stvar toliko
zapanjila Juana, jer je bila daleko iznad običnog ljudskog znanja,
da je morao da se krišom zadivi u svome srcu. Mislio je gorko:
Mi smo u svojoj zemlji spavali u posteljama oko kojih su bile
navucene zavese misleći da je još noć, da ceo svet spava s nama.
Ali dan je već davno bio svanuo. Ti stranci su bili ustali i već
radili... Da li ćemo ikad dostići što smo izgubili za tolike minule
godine?"
Tako je Juan za tih šest godina zapadao u veliko očajanje. Taj mu
je očaj uneo u dušu ono što je već Tigar bio započeo da čini. Juan
je bio rešen da se posveti sav borbi za svoju zemlju, rešen kao
nikad dotle. I počeo je pomalo da zaboravlja na sebe. Išao je i
razgovarao sa strancima i gledao je sebe ne više kao Vang Juana,
već kao čitav narod, kao pojedinca koji stoji u ime celog naroda u
stranoj, tuđoj zemlji.
IX
Jedino je Seng bio u stanju da Juana podseti na mladost, da mu
skrene pažnju od te njegove namere. Za vreme svih tih šest
godina Šeng nije hteo da napusti onaj veliki grad koji je izabrao.
Govorio je:
 Zašto da napustim ovo mesto? Ovde ima više nego što za ceo
život mogu da naučim. Bolje da ovo mesto upoznam kako valja
nego druga pomalo. Ako upoznam ovaj grad, upoznaću tako i
narod, jer je ovaj grad žarište celog ovog naroda.
Pošto Šeng nije bio u stanju da dođe do Juana, a ipak je želeo da
ga vidi, Juan nije mogao odoleti njegovim pismima, punim pažnje
i iskrenih poziva, pa su tako njih dvojica proveli dva leta u tome
gradu. Juan je spavao u Šengovoj maloj sobi za goste, sedeo i
slušao raznovrsne razgovore koji su se tu vodili. Ponekad bi i on
uzimao učešća, ali većinom je ćutao, jer je Seng ubrzo uvideo
koliko je Juanu život uzak, kako živi suviše povučeno, te se nije
ustručavao da mu to i kaže.
S nekom novom odlučnošću, koju Juan dotle nije poznavao, Seng
mu je govorio šta sve treba da upozna i vidi:
 Mi, u svojoj zemlji, obožavamo knjige. Ali ovaj svet haje za knjige
manje nego ijedan drugi narod na svetu. Njega se tiču samo
materijalna dobra. Ovi ljudi ne cene naučnike smeju im se.
Polovina njihovih šala odnosi se na učitelje, a plaćaju im manje
nego li svojim slugama. Hoćeš li zar da učiš tajne ovoga sveta
samo od tih starih ljudi? I je li lepo da to doznaješ samo od sina
jednog farmera? Suviše si uzanih vidika, Juane. Posvećuješse
jednoj stvari, jednoj ličnosti, jednom mestu, a sve drugo gubiš iz
vida. Nijedan narod se ne nalazi tako malo u svojim knjigama kao
ovaj ovde. Oni skupljaju knjige sa svih strana sveta u svoje biblio-
teke i upotrebljavaju ih kao da su to skladišta žita ili zlata knjige
su im samo materijal za neke njihove planove. Možeš pročitati,
Juane, stotinu knjiga i nećeš pronići u tajnu njihova blagostanja.
Tako je on neprestano govorio Juanu, koji se osećao vrlo skrušen
pred mudrošću i uviđavnošću svoga brata od strica. Najzad ga je
zapitao:
 A šta onda treba da radim, Seng, da bih više naučio?
A Seng mu je odgovorio:
 Gledaj sve, idi svuda, upoznaj sve slojeve naroda. Ostavi onaj
svoj komadić zemlje da se odmori za neko vreme, pusti knjige.
Sedeo sam i slušao testa si naučio. A sad pođi sa mnom i dozvoli
mi da ti pokažem šta sam i ja naučio.
Seng je izgledao tako rečit, tako ubeđen u svoj stav i ono što je
govorio, otresajući u govoru pepeo s cigarete i gladeći svoju svetlu
crnu kosu nežnom rukom, čija je boja bila ravna slonovači, da se
Juan osećao postiđen pred njim, osećao se blesav kao najgori
glupak. Mislio je zaista da Seng o svemu više zna nego li on.
Koliko se samo Seng promenio! Nije to više bio nežni, sanjalački,
lepi mladić kao ono nekada! Za nekoliko godina je postao
oštrouman i okretan, razvio se još uvereniji u svoju lepotu, razvio
se s još većom verom u sebe. Neka vatra ga je nagonila na to. U
svežem vazduhu ove nove zemlje nestalo je i njegove nemarnosti.
Kretao se, govorio i smejao kao i ostali ljudi u ovom kraju, ali je
ipak u toj njegovoj živosti ostalo još i one plemenitosti, lakoće i
duševnosti rodne mu grude i naroda. Juan je video sve te
promene kod Senga i uvereno mislio da nema na svetu čoveka
takve lepote i bistrine kao što mu je rođak. Pitao ga je
neverovatno ponizno:
 Da li još uvek pišeš pesme i priče kao ranije? Seng mu je veselo
odgovorio:
 Pišem! I to više nego ikad. Imam čitavu zbirku pesama, koje ću
možda i izdati u knjizi. A nadam se da ću dobiti i nagradu za neke
priče koje sam napisao.
Seng nije ovo rekao nekako suviše ponosito, već sa
samouverenjem čoveka koji sebe dobro poznaje. Juan je ćutao.
Činilo mu se da je sam zbilja vrlo malo učinio. Bio je usamljen
kao i ori dolasku. Nije imao prijatelja. Sve što je mogao da pokaže
kao plod svog dotadašnjeg života bila je gomila pribeležaka i
nekoliko zasađenih biljaka na komadu zemlje.
Jednom je zapitao Senga
 Sta ćeš raditi kad se vratiš kući? Hoćeš li uvek živeti u gradu?
Ovo je Juan zapitao da bi video da li je i Šeng zabrinut kao on
siromašnim stanjem njihovog naroda. Ali Seng odgovori veselo i
samouvereno:
 Naravno, uvek! Na nekom drugom mestu i ne mogu da živim. I to
je istina, Juane, jer možemo ovde, među nama, reći što nije
zgodno pred strancima, da nema za nas udobnih mesta za život
osim onog primorskog grada i njemu sličnih. U kome drugom gra-
du čovek može da nađe zadovoljstva koja odgovaraju njegovoj
inteligenciji, u kome drugom mestu ima dovoljno Čistoće? I od
ono malo uspomena na naše selo prosto mi se smuči. Narod je
prljav, deca preko leta gola, psi su divlji, a sve je prekriveno




muvama.
Ti znaš kako je. Ja neću i ne mogu da živim u nekom drugom
mestu sem u gradu. Ipak, ovi zapadni narodi mogu u nečemu da
nas pouče, i to baš u pogledu udobnosti i zadovoljstva. Meng ih
mrzi, ali ja ne mogu da zaboravim da smo mi bili ostavljeni
vekovima bez tekuće vode, bez električnog osvetljenja, bez
bioskopa i drugih stvari. Sto se mene tiče, ja nameravam da
imam prvoklasno sve što god mogu; živeću tamo gde mi je
najbolje i najugodnije i pevaću pesme.
 To znači, živeti sebično! otvoreno dodade Juan.
 Naravno odgovori Seng hladno. A ko nije sebičan? Svi smo mi
sebični. Meng je sebičan i u samoj svojoj borbi. I ta borba!
Pogledaj joj vođe, Juane, pa se usudi da kažeš da nisu sebični:
jedan od njih je nekada bio harambaša, a jedan se nalazio čas na
ovoj, čas na onoj strani; i od čega onaj treći živi ako ne od krađe
novca prikupljenog za samu borbu? Za mene je mnogo
plemenitije otvoreno reći da sam sebičan. Ja volim sebe, uživam u
udobnosti. I zato sam sebičan. Ali nisam halapljiv. Volim lepotu.
Potrebna mi je finoća oko mene, u mojoj kući, u društvu. Neću da
živim siromaški. Tražim samo koliko mi treba da se okružim
mirom, lepotom i bar sa malo zadovoljstva.
 A tvoji zemljaci koji nemaju ni mira ni zadovoljstva? zapitao je
Juan, a unutra mu je nešto ključalo od takvih reči njegovog
rođaka.
 A mogu li ja tu nešto da učinim? odgovorio je Seng. Zar se
vekovima sirotinja ne rađa, gladi dolaze i ratovi izbijaju? I jesam li
ja toliko budala da bih mogao pomisliti da nešto tu mogu pomoći?
Samo bih se žrtvovao u borbi, odbacio bih svoje ja, svoje biće... I
zašto da se dižem protiv sudbine našeg naroda? Bilo bi to kao kad
bih skočio u more da bih ga isušio za obrađivanje...
Juan nije mogao ništa da odgovori na ovakve drskosti. Te noći je
neko vreme ležao budan, pošto je Seng otišao da spava.
Osluškivao je buku tog ogromnog grada, koja je udarala o zidove
kraj kojih je ležao.
I osluškujući je tako, sve se više plašio. Njegova uskogrudost je
videla samo taj tanki zid bezbednosti između njega i tog čudnog,
bučnog, mračnog sveta napolju, videla je veličinu opasnosti i
poplašila se svoje niskosti. Zato se Juan složio sa Sengovim re-
cima, prigrlio je toplinu te sobe, osvetljene uličnim sijalicama,
prigrlio je taj sto, stolice i ostale stvari potrebne za život. Nalazio
se na tom ostrvcetu bezbednosti usred mora od hiljadu milja,
usred mora naglih promena, smrti, nepoznatog života. Čudno je
to bilo kako je Sengovo sebično shvatanje lične ugodnosti učinilo
da i Juan počne da oseća da njegovi veliki snovi postaju glupi i za
njega samog! Sve dokle se nalazio uz Senga, Juan nije više bio
svoj gospodar, nije bio više hrabar mladić pun mržnje, već dete
koje gleda samo gde će mu biti bolje.
Ali Juan nije mogao uvek biti tako vezan i sam sa Sengom. Rođak
mu je poznavao mnoge ljude u gradu. Odlazio je mnogih večeri da
igra s raznim devojkama, a Juan je bio sam, iako je s njime išao.
U početku se držao nekako ukrućeno, istovremeno se i čudio i
divio lepoti svoga brata Senga, njegovom prijateljskom ophođenju
i odvažnosti prema ženama. Ponekad bi se i Juan zapitao da li bi i
sam mogao poći Sengovim putem, ali bi ubrzo primetio nešto zbog
čega bi se povukao i zaklinjao da neće osloviti nijednu ženu.
A razlog je tome bio ovaj. Zene s kojima je Seng voleo da se druži
vrlo često nisu bile njegove rase. Bile su to bele devojke ili žene
pomešane krvi, delom crne, delom bele. A Juan još nije dodirnuo
nijednu od tih žena. Nije to mogao da uradi zbog nekog čudnog
osećanja prema njihovom telu. Cesto je te žene viđao uveče dok je
još s Ajlanom izlazio, jer se u onom primorskom gradu mešao
narod svih boja i rasa. Ali on nikada nije prišao nijednoj da bi s
njom poigrao. Razlog je još bio i taj što su se one tako oblačile da
je to Juanu izgledalo besramno. Leđa su im bila gola, toliko gola
da je čovek, ako je hteo da igra s njima, morao staviti ruku na
golo belo telo. A Juan to nije mogao, pošto je osećao da mu se krv
muti.
A javio se sad i još jedan razlog zbog koga nije hteo da prilazi
belim ženama. Juan je posmatrao Senga i one žene koje su se
smešile i klimale glavom kad bi im se približavao. One najlepše,
one uobraženije, uvek su okretale glavu od Senga kad bi im
prišao, i igrale samo s ljudima svoje rase. Ukoliko je Juan duže to
posmatrao, utoliko je i ono njegovo uverenje postajalo jače. Cak je
verovao da je i Sengu to poznato, jer je prilazio samo onim
ženama koje su se prijatno i istinski smeškale. Juan se duboko
srdio na svog rođaka, ne samo zbog njega, već i zbog sebe i
rođene zemlje, iako nije potpuno razumevao zašto se žene tako
ponašaju. Juan je bio i suviše stidljiv, i suviše se plašio da ne
povredi Sengova osećanja kad bi mu to pomenuo, pa je mrmljao u
rođenom srcu:
 Želim da Seng bude ponosit i prestane da igra sa svim tim
ženama. Ako ga ne smatraju dostojnim i najlepše žene, zašto ih
sve ne prezre?
Juan je prosto kipteo od srama što Seng nije dovoljno ponosit, što
se bilo kako zabavlja. Čudna je to bila stvar. Ni sav Mengov gnev
prema strancima nije naveo Juana na istu takvu mržnju. A kad je
u ovom trenutku gledao ove žene uzdignutog nosa kako od Senga
okreću pogled kad bi im se približio, Juan je osećao koliko je u
stanju da ih sve mrzi i kako to zaista i čini, kako zbog tih nekoliko
žena prezire čitav njihov rod. Cesto je Juan odlazio i nije hteo da
gleda Senga pokunjenog nosa, odlazio je i provodio sam noći
čitajući ili gledajući u nebo, po gradskim ulicama, razmišljajući o
onom što mu je mučilo srce.
Juan je za vreme tih letnjih raspusta pažljivo, sve dublje i dublje,
ulazio u Sengov život u tome gradu. Rođak mu je imao mnogo
prijatelja. Nije mogao svratiti u restoran u kome je obično ručavao
a da ga neki čovek ili devojka vrlo srdačno ne pozdrave: Zdravo,
Džoni!
Svi su ga zvali tim imenom. Kad je Juan to prvi put čuo, bio je
zapanjen tolikom slobodom. Mrmljao je Sengu:
 Kako možeš da podneseš tako prosto ime? Seng se samo nasrne
jao i odgovorio:
 Treba da čuješ kako oni jedan drugog zovu! Više sam nego
zadovoljan što me zovu tako blagim imenom. Osim toga, oni to
čine iz prijateljstva, Juane. O onima koje najviše vole govore s
najviše slobode.
Zbilja, videlo se da Šeng ima mnogo prijatelja. I noću su oni
dolazili u sobu, po dvojica, po trojica, a ponekad i dva puta toliko.
Ti mladi ljudi bi se ponameštali na Sengovu postelju ili na pod,
pušili, pričali, trudili se ko će brže reći što veće gluposti, a ostali
su gledali da još veću šalu naprave s onim što je rečeno. Juan
nikad nije čuo tako zbrkane razgovore. Ponekad je mislio da su ti
mladići neki buntovnici protiv vlade, pa se plašio za Senga, sve
dok neki novi vetar ne bi, posle dugih časova, razgovor skrenuo s
tog puta i završio ga prihvatanjem života kakav jeste i
ismejavanjem svega što je novo. I tada bi ti mladići, koji su
zaudarali na duvan i piće koje su sobom doneli, odlazili, vičući pri
rastanku, cereći se, jer su bili zadovoljni provodom koji su želeli
sebi i celome svetu. Ponekad bi otvoreno govorili o ženama. A
Juan je, ne upuštajući se u tu vrstu razgovora, jer se u žene ništa
nije razumevao šta je i učinio, sem što je dodirnuo ruku jedne
devojke? sedeo i slušao, i muka ga je hvatala od onoga što je čuo.
Kada bi mladići otišli, najozbiljnije bi rekao Sengu:
 Ako je istina sve što smo čuli. da li su onda te moderne žene
doista tako rđave kao što oni to kažu? Zar su sve žene ovog
naroda neispravne devojke, neverne supruge?
Seng se nasmejao i odgovori rugajući se:
 To su vrlo mladi ljudi, đaci kao ti i ja. A šta ti znaš o ženama,
Juane?
Juan je skrušeno odgovorio: Tačno je, ništa o njima ne znam...
Ipak, posle toga je Juan češće zagledao te žene koje tako slobodno
idu ulicom. I one pripadaju tome narodu. Ali ih Juan nije mogao
razumeti. One brzo koračaju, obučene u haljine otvorenih boja, a
lica su im obojena isto takvim bojama. Njihov slatki, drski, ali
prazni pogled padao je Juanu na lice. Zagledale bi se u njega za
trenutak, a zatim prošle. Za njih on nije bio čovek, već samo
uzgredni stranac koji ne zaslužuje ni da se pogleda kao čovek.
Tako su njihove oči govorile. A Juan, ne shvatajući ovo potpuno,
ipak je osećao hladnoću i prazninu tih očiju, pa se strahovito
stideo. Te se žene kreću tako drsko, mislio je, tako su hladno
samouverene u svoju vrednost, da ih se on zbilja mnogo plašio.
Čak i u prolazu pored njih pazio je da neku ne dodirne, makar i
slučajno, da se ne bi razbesnele zbog tog sudara. Sam oblik
njihovih nacrvenjenih usana, ona drskost kojom uzdižu svoje lepe
glave, onaj pokret njihovih tela, sve je to strašilo Juana. Nije
osećao nikakvu ženskost u njima. Ali one su ipak svojom
tajanstvenošću doprinosile živosti toga grada. Danima i noćima je
Juan uviđao zašto je Seng rekao da se taj svet ne nalazi u svojim
knjigama. Juan je razmišljao da čovek i ne može kazati istinu u
knjigama ako samo gleda udaljeni zlatni vrh neke velike
građevine.
U početku Juan nije primećivao lepotu njihovih građevina jer mu
je oko bilo naviknuto na mirnu širinu niskih krovova, pokrivenih
crepom, i na blago iskrivljene zidove kuća. Ali sad je video lepotu,
doduše stranu lepotu, ali lepotu! I prvi put otkako je došao u tu
zemlju osetio je potrebu da zabeleži koji stih. Jedne noći u
postelji, dok je Seng spavao, on se mučio da složi svoje misli. Nisu
tu vredeli oni uobičajeni, mirni stihovi, stihovi koje je nekad
pravio o zemlji i oblacima. Bile su mu potrebne oštre reči, grube i
jasno ocrtane. Nije mogao da upotrebljava reči svog maternjeg
jezika. One su bile toliko zaobljene, toliko milozvučne, uglađene
od duge upotrebe. Ne, morao je da pronađe reči u ovom novijem,
stranom jeziku. A one su mu ličile na novi alat, i suviše težak za
rukovanje. Nije se bio naviknuo na oblike i naglasak tih reči. I
najzad je morao odustati. Nije mogao da sroči stih. On je ležao
nestvoren u njegovoj pameti i tako ga mučio dandva, a i više, jer
je Juan osećao da bi potpuno shvatio te ljude kad bi mogao dati
oblik tome stihu. A nije mogao to da postigne. Duše tih ljudi su
ostajale daleko od njega. On se samo tamoamo kretao među
njihovim pokretnim telima.
Seng i Juan bili su dve različite duše. Sengova duša ličila je na
one stihove koji su tako brzo iz nje oticali. Seng je jednog dana
pokazao te stihove Juanu, lepo ispisane na debeloj hartiji
oivičenoj zlatnom bojom. Rekao je tom prilikom, praveći se rav-
nodušan:
■ Ovo nije ništa. Nije to moje najbolje. To ću napisati tek kasnije.
Ovo su samo odlomci o ovoj zemlji, koje sam napisao kako su mi
dolazili. Ali učitelji ih hvale ...
Juan je pažljivo čitao stihove, jedan po jedan, u potpunoj tišini i
poštovanju. Činili su mu se izvanredni, svaka reč odlično
probrana, tako tačno na svom mestu kao što dragi kamen stoji u
zlatnom prstenu. Seng je onako uzgred napomenuo da je uz neke
od tih stihova jedna žena, koju je poznavao, komponovala i
muziku. Jednog dana, pošto je već više puta Juanu pričao o toj
ženi, odveo ga je u njen stan da čuje muziku koju je ona spremila
za Sengove stihove. Tu je Juan video ženu druge vrste, video je
drugi Sengov život.
Ona je bila pevačica u nekoj dvorani, ne sasvim obična pevačica,
ali ipak ni toliko velika kao što je sama zamišljala. Zivela je sama
u jednoj kući u kojoj je mnogo drugog sveta stanovalo, svaki u
svom kutu u toj zgradurini. Soba koju je za sebe udesila bila je
mračna i tiha. Iako je napolju sunce divno sijalo, u njenoj sobi se
nije videlo. Svece su gorele u velikim tucanim svećnjacima. Miris
tamjana se vukao u zadimljenom vazduhu. Nije bilo nijednog
sedišta bez jastuka, nijednog tvrdog sedišta, a u jednom kraju
pružao se prostran divan. Tu je ležala tažena, duga, lepa žena.
Njene godine su Juanu izgledale nedokučive. Kad je ugledala
Senga, viknula je i zamahnula čibukom iz koga je pušila:
 Seng, dragi moj, čitavu večnost te nisam videla!
Kad se Seng udobno smestio kraj nje, kao da je tu mnogo puta
sedeo, ona ponovo viknu dubokim i čudnim glasom, koji nije
mnogo ličio na ženski glas:
 Završila sam onu tvoju divnu stvar, Zvona hrama"! Baš sam se
spremala da te pozovem ...
A kad Seng reče: Ovo je moj rođak Juan žena ga jedva pogleda.
Ona se podizala dok je Seng govorio. Duge noge su joj bile
nemarne kao u deteta. A s čibukom u zubima promrmlja rečdve:
0 zdravo, Juane! i praveći se kao da ga i ne vidi, priđe
instrumentu. Izvadila je čibuk iz usta i počela polako da prevlaci
prstima od jedne grupe žica do druge duboki, spori tonovi se
pojaviše, Juanu potpuno nepoznati. Uskoro je zapevala. Glas joj
je bio dubok, kao i muzika koju su njeni prsti stvarali,
podrhtavao je malo, vrlo strasno.
Pesma koju je pevala bila je kratka. Bio je to mali stih koji je Seng
napisao još u svojoj zemlji, ali ga je muzika nekako izmenila, jer je
i sam Seng sumorno i nežno izmenio reči, tako nežno kao što
bambus baca senke pri mesečini na zidu nekog hrama. Ali ta
strana žena, pevajući te lepe, male reči, stvarala ih je nekako
vatrenim, senke mračnim
1 teškim, a mesečinu žarkom. Juan je bio uznemiren osećajući da
je muzika suviše teška za sliku koju su reči stvorile. Ali je sama
žena bila takve prirode. Svaki joj je pokret bio pun nekih
uznemirenih misli, nijedan pogled, nijedna reč joj nisu bili
jednostavni,
Odjednom se Juanu učini da mu se ona ne sviđa. Nije voleo sobu
u kojoj je živela. Nisu mu se sviđale njene oči, suviše crne prema
njenoj plavoj kosi. Nije bio zadovoljan načinom kako gleda Senga,
nije bio zadovoljan što ga je više puta nazvala dragi moj", niti što
se, šetajući za vreme pevanja, svaki put u prolazu doticala Senga,
a još manje što se, donoseći mu note, naslanjala preko njega, pa
čak mu je jednom i obraz prislonila na kosu i promrmljala, onako
nemarno, na svoj način:
 Tvoja kosa nije obojena, dragi? Uvek se tako divno sija...
A Juan je sedeo skoro nepomičan i osećao je kako mu nešto
ključa u grudima protiv te žene, neki zdravi bes koji je nasledio od
dede, od rođenog oca, jer mu je sasvim bilo jasno da ono što ta
žena radi i govori nije u redu. Gledao je Senga u nadi da će je
odgurnuti, da će je makar malo odgurnuti. Ali Seng nije ništa
učinio. Istina, on sam je nije dodirivao, niti je uzvraćao istim
recima, niti pružao ruku da bi uhvatio njenu. Ali pristajao je na
ono što ona govori i čini. Kad bi joj ruka ležala na njegovoj, makar
i za trenutak, on je puštao da leži, nije povlačio svoju ruku, kao
što bi Juan želeo da on učini. A kad bi mu se, zagledala u oči, on
bi joj uzvratio pogledom, smešeći se malo, ali prihvatajući svu
njenu drskost, sve njeno udvaranje, a Juanu se, međutim, činilo
da neće moći podneti ono što vidi. Juan je sedeo mirno i
nepomično kao kip i pravio se da ne vidi niti čuje bilo šta, sve dok
se Seng nije podigao. Cak mu se i tad žena naslonila na ruku
obema svojim rukama, moleći ga da joj dođe na neku večeru koju
priređuje:
 Dragi, hoću da te pokažem, znaš ... Tvoji stihovi su nešto novo ...
Ti si sam nešto novo ... Obožavam Istok... I muzika je lepa, zar
ne? Hoću da to ona gomila čuje, neće ih biti mnogo... Samo ne-
koliko pesnika i ona ruska igračica... Dragi, evo pametne ideje...
Ona može da igra uz muziku... Neku vrstu orijentalske igre...
Tvoji stihovi su božanski za igru... Hajde da pokušamo...
I nije prestajala da preklinje sve dok joj Seng nije uzeo obe ruke u
svoju i spustio ih, obećavši joj što je želela, praveći se nekako kao
da hoće i kao da neće, ali samo praveći se, bar kako je to Juan
primetio.
Kad su njih dvojica napustili ženu, Juan najzad uzdahnu
nekoliko puta i zadovoljno pogleda oko sebe divnu sunčanu
svetlost. Neko vreme su ćutali, jer se Juan plašio da ne uvredi
Šenga svojim recima. A Seng je bio sasvim obuzet svojim mislima,
i mali osmejak mu se pojavio na licu. Najzad Juan reče kao da bi
kušao Senga:
 Još nikad nisam čuo da žena onakve reči govori. Skoro da i ne
znam za te izraze. Da li te ona tako mnogo voli?
Šeng se na ovo nasmeja i odgovori:
 Te reči ne znače ništa. Ona ih upotrebljava u razgovoru sa
svakim čovekom. Takvo je ponašanje tih žena. Ali, muzika nije
rđava. Ona me je dobro razumela.
A Juan, gledajući Senga, primetio mu je na licu izraz koji ni sam
Seng nije zapažao. Bio je to izraz koji je jasno govorio da Seng voli
one slatke, dokone reči koje je žena govorila, da voli njene hvale,
da voli ono njeno obožavanje njegovih stihova koje je njena
muzika ostvarivala. Juan je tada zaćutao. Ali u sebi je mislio da
on lično ne ide Sengovim putem i da mu ni život nije kao Sengov,
iako ni sam nije znao kuda on to zapravo ide, osim da ne ide tim
putem.
Iako je Juan još neko vreme ostao u tome gradu da bi bratu od
strica učinio po volji, video podzemnu železnicu i ostale zanimljive
prizore, ipak je znao da se, uprkos svemu što Seng govori, sav
život te zemlje ne nalazi ovde. Ni njegov život se nije tu nalazio.
Bio je usamljen. Ničega tu nije bilo što bi on znao i razumevao.
Tako je on mislio.
Jednoga dana, kad je bilo vrlo toplo a Seng od vrućine postao
sasvim nepokretan i spavao, Juan je, lutajući sam, pošto se vozio
raznim prevoznim sredstvima, dospeo u jedan kraj o kome nije ni
sanjao da se u tome gradu nalazi. Bio je već zasićen bogatstvom
toga grada. Činilo mu se da su pojedine građevine dvorci, a za
svakog čoveka mu je izgledalo kao da je sasvim prirodno što ima
sve što zaželi: hranu, piće i odelo, da ništa od toga ne treba ni da
traži. To je njegovo. Ima samo da očekuje. A povrhtoga su ti ljudi
nalazili i zadovoljstvo u provodu u obilnom jedenju i pijenju i
lepom odevanju. Nisu oni to smatrali za životne potrebe.
Ali toga dana se našao u nekom drugom gradu, u gradu sirotinje.
Naišao je na njega ne znajući ni sam kako. Odjednom se stvorio
usred takve varoši. Tu je živela sirotinja. On je poznavao taj svet.
Iako su ta lica bila bleda i bela, neka istina crno obojena kao u
divljaka, on ih je poznavao. Po očima, po prljavštini tela, po
umrljanim krastavim rukama, po dreci njihovih žena i vrištanju
mnoge dece po svemu tome ih je on poznavao. Tad mu se u glavi
pojavi slika i one druge sirotinje koju je znao, daleko tamo u
drugom gradu; ali kako su slične bile! Pomislio je u sebi
prepoznajući taj narod:
Znači da je i ovaj veliki grad sagrađen na leđima sirotinje!"
Ajlan i njene prijateljice izlazile su u ponoć među ovakve iste
ljude.
Mislio je Juan u sebi, nekako pobednički raspoložen:
1 ovaj narod krije svoju sirotinju! U ovom bogatom gradu su se ti
siromasi krišom zbili u ovo nekoliko ulica, prljavi kao i sirotinja u
svim drugim zemljama."
Ovde je doista Juan našao nešto čega nije bilo u knjigama. Išao je
kroz taj narod, zanesen, zverajući u uzane mračne sobe, pazeći
kud prolazi kroz prljavštinu na ulici po kojoj su gladna deca, goli-
šava, jurila na ovoj vrućini. Podigao je glavu da što bolje vidi tu
bedu u bedi i mislio:
Ništa ne čini što žive u udobnim kućama. I oni stanuju u
krovinjarama, onim istim krovinjarama..."
Vratio se kući tek kad je mrak pao. Vratio se u one druge,
rashlađene i osvetljene ulice. Kad je Ušao Sengu u sobu, ovaj je
već bio budan, spreman da s nekim prijateljima ode u pozorište,
da se razveseli.
Kad je video Juana, viknuo je: Gde si to bio, rođače? Plašio sam
se da se ne izgubiš. A Juan mu je polako odgovorio:
 Video sam nešto od onog života za koji ti kažeš da nije u
knjigama zapisan... I pored sveg bogatstva i snage ovog naroda,
ipak postoji sirotinja. ..
Tad je ispričao gde je bio i nešto od onog što je video. A jedan od
Sengovih prijatelja, obazriv kao sudija, rekao je:
 Jednog dana, naravno, rešićemo i pitanje sirotinje.
A drugi je dodao:
 Naravno, da je taj svet tamo sposobniji za život, bilo bi mu bolje.
Ima on svojih nedostataka. Na vrhu uvek ima mesta.
Na to Juan odgovori brzo:
 Istina je da krijete svoju sirotinju. I da je se stidite kao što se
čovek srami neke tajne gadne bolesti.
Ali Seng veselo upade:
 Zadocnićemo ako pustimo da ovaj naš rođak počne da govori!
Komad počinje kroz pola sata.
X
Za vreme tih šest godina Juan se sprijateljio sa još tri osobe među
tim strancima s kojima je živeo. Jedna je bila njegov stari učitelj,
sedi čovek, čije je lice Juan od početka voleo da vidi jer je starac
imao plemeniti izraz koji odaje poštene misli i dobar način Života.
Ukoliko je vreme odmicalo, za Juana taj čovek nije bio samo
učitelj. On je rado provodio vreme u posebnim razgovorima s
Juanom, čitao je zabeleške koje je Juan pravio u nadi da će
napisati jednu knjigu i vrlo obazrivo ukazao na jednodva mesta
gde je Juan napravio greške. Kad god je Juan govorio, on bi ga
slušao. Oči su mu bile toliko plave i toliko ispunjene
razumevanjem da je Juan u prvo vreme imao veliko poštovanie
prema njemu, a kasnije mu je poveravao i neke od svojih
misli.Ispričao je starom učitelju, između ostaloga, kako je video
sirotinju u gradu, kako se čudi da usred tih velikih bogatstava
sirotinja tako očajnički živi. To ga je odvelo na razgovore o onom
misionaru koji je tako osramotio Juanov narod onim gadnim sli-
kama. Starac je po običaju slušao pažljivo, a zatim rekao:
 Mislim da niko ne može videti celu sliku. Davno je još rečeno da
mi vidimo samo ono što želimo da vidimo. Ti i ja gledamo zemlju i
mislimo
0 semenu i o žetvi. Zidar gleda u istu zemlju i misli na kuće, a
slikar na boje. Sveštenik gleda na ljude kao bića koja treba spasti,
pa zato, prirodno, on najjasnije i vidi one kojima treba pomoći.
Pošto je Juan o tome malo razmišljao, i preko volje je uvideo da je
to tačno. I u svojoj otvorenosti nije mogao više da mrzi sveštenika
onako potpuno kao ranije, ali je i dalje smatrao da nije bio u
pravu:
 U najmanju ruku, video je samo vrlo ograničen deo moje zemlje.
A na to stari učitelj blago odgovori:
 Može biti. To mora da je zbog toga što je
1 sam ograničen čovek.
U razgovorima na polju i učionici, pošto odu drugi đaci, Juan je
zavoleo tog sedog čoveka. I ovaj je voleo Juana, pazio ga je sa sve
većom nežnošću.
Jednog dana je rekao Juanu, kolebajući se malo:
 Zeleo bih da nam dođeš večeras. Mi smo prost svet. Svega smo
nas troje moja žena, ćerka Meri i ja. Ali ako hoćeš da dođeš i
večeraš s nama, biće nam milo. Toliko sam im mnogo pričao o
tebi da žele da te upoznaju...
Prvi put, kroz sve te godine, Juana je neko na ovaj način oslovio.
Bio je vrlo dirnut. Činilo mu se da je divna i naročita stvar kad
učitelj poziva đaka sebi u kuću. Ali je rekao stidljivo, onako učtivo
kao na svom jeziku:
 Nisam to zaslužio!
Na ove reči je starac otvorio oči, nasrne jao se i rekao. Čekaj da
vidiš kako smo mi skromni. Kad sam prvi put svojoj ženi rekao da
bi mi bilo milo da dođeš, ona mi je odgovorila: Bojim se da je
naviknut na mnogo bolji život nego što ga mi vodimo.
Juan se opet učtivo branio, ali je popustio. Tako se uputio, kroz
senovitu ulicu, u jedno malo četvrtasto dvorište, a odatle kroz
zelenilo u starinsku drvenu kuću, sa tremom. Na vratima ga je
srela jedna žena, koja ga je podsetila na onu gospođu koju je
nazivao majkom. Bilo je neke sličnosti između te dve žene, deset
hiljada milja jedne od druge, koje su govorile dva različita jezika,
čija krv, kosti i koža nisu bili slični. Seda zaglađena kosa, onaj
puni izraz materinstva, jednostavno ophođenje i poštene oči,
mirni glasovi, mudrost i strpljivost izvajane na usnama i obrvama
eto to ih je činilo sličnim. Ipak bilo je i neke razlike između njih
dve. To je Juan primetio kad su prešli u glavnu sobu. Kod ove go-
spođe je bilo nekog spokojstva, nekog ličnog zadovoljstva, koje se
nije moglo zapaziti kod njegove majke. Izgledalo je kao da je ova
zadovoljila srce u svoje vreme, a ona druga ne. Različitim
putevima obe su došle u godine spokojstva i mira, ali jedna je išla
srećnim putem i u društvu, a druga mračnijim putem. I to još
sama.
Ali kad je gospođica ćerka ušla, nije ga podsetila na Ajlanu. Ne,
ova Meri bila je devojka druge vrste. Možda je bila i nešto starija
od Ajlane, znatno viša od nje, ali ne toliko lepa, vrlo mirna,
uzdržana, vladala je svojim glasom i pogledom. Ko bi je slušao šta
govori video bi smisla u svemu, a mrke, sivocrne oči, mračne kad
je bila ozbiljna, radosno bi joj se zasijale da upotpune duhovit
obrt koje bi njene reči napravile. Pred roditeljima se držala
skromno, ali ne i poplašeno. Oni su joj se obraćali kao sebi rav-
nom. Juan je to uviđao.
Zbilja, Juan je ubrzo video da ona nije obična devojka. Kad bi
starac govorio o onom što je Juan pisao, ta devojka Meri sve je
znala. Stavljala bi pitanja tako brzo i pametno da se Juan
iznenadio, pa je devojku, čudeći se, zapitao: Otkuda vi tako dobro
znate istoriju moga naroda da ste u stanju da mi govorite čak i o
tako dalekom Cao Cou?
Na ovo je devojka skromno odgovorila, ali s nekim sjajem u
nasmejanim očima:
 Uvek sam, mislim, bila vezana za vašu zemlju. Čitala sam knjige
o njoj. Hoćete li da vam kažem ono malo što znam o Cao Cou?
Videćete tad da sam površna. Zbilja ništa ne znam. Ali pisao je o
poljoprivredi, zar ne? Sećam se da sam zapamtila jednu rečenicu,
koja je prevedena. Bilo je to nešto ovako: Zločin počinje od
siromaštva. Siromaštvo je glad nedovoljno hrane. Nedovoljnost je
zanemarivanje obrađivanja zemlje. Bez obrađivanja nema veze
koja čoveka spaja sa zemljom. Bez te spone on lako napušta
rodno mesto i svoj dom. On tada liči na ptice u vazduhu ili
životinje u polju. Ni opkoljeni gradovi, ni duboke močvare, ni oštri
zakoni, ni krvave kazne ne mogu da polome taj nemirni duh, koji
je toliko jak u njemu."
Ove je reči, koje je Juan vrlo dobro poznavao, devojka cvrkutala
svojim jezikom, vrlo izrazitim glasom. Videlo se da voli te reči, jer
joj se lice uozbiljilo, a oči ispunile nekom tajanstvenošću kao u
stvora koji ponovo uživa u jednom već okušanoj lepoti. Roditelji
su je slušali netremice i gordo dok je govorila. A stari se otac
obrati Juanu, kao da mu srce kliče, zauzdavajući reči samo iz
pristojnosti:
 Vidiš li kako pametno i mudro dete imamr Jesi li video ijednu
devojku kao što je ona?
Juan je morao da izrazi svoje zadovoljstvo. Od tog trenutka je
slušao sve što je govorila, osećao neko prijateljstvo prema njoj, jer
sve što bi rekla, pa makar to bila i sitnica, rekla bi kako treba,
baš onako kao što bi i on hteo da kaže da je na njenom mestu.
Ali, iako se Juan osećao tako prijatno u toj kući u koju je prvi put
ušao i toliko se privikao na ukućane da je i zaboravio da nisu od
njegove rase, ipak je, s vremena na vreme nailazilo i nešto ne-
obično, neka strana stvar koju nije razumevao. Kad su ušli u
manju sobu i seli oko okruglog stola koji je bio postavljen za
ručak, Juan je uzeo kašiku da jede. Ali je primetio da se drugi
ustežu. Zatim je starac oborio glavu. Svi su to učinili sem Juana,
koji nije razumevao šta se događa. I dok je gledao sva lica redom,
ne bi li doznao šta to treba da znači, starac je počeo glasno da se
obraća kao nekom bogu koji se nije video. Rekao je svega nekoliko
rečenica, ali sa saosećanjem, kao da se nekom zahvaljuje na
daru. Posle ovoga, bez drugih obreda, počeli su da jedu. Juan nije
ništa pitao, već bi samo odgovarao kad su ga zapitkivali.
Ali malo posle, vrlo radoznao, jer nikad ranije nije video takav
obred, zapitao je učitelja o tome. Sedeli su sad u polumraku, u
širokom tremu. Pitao je šta treba da učini da bi u takvoj prilici na
učtiv način izrazio svoje poštovanje. Starac je poćutao neko vreme
pušeći lulu i mirno gledajući u mračnu ulicu. Najzad uze lulu u
šaku i reče:
 Juane, mnogo puta sam se pitao kako da počnem da ti govorim o
našoj veri. Ono što si video verski je obred koji mi upražnjujemo,
obična mala molitva za taj dan. Sama po sebi nije značajna, ali je
ipak oličenje najveće stvari u našem životu naše vere. Sećaš li se
da si govorio o našem bogatstvu i snazi? Ja verujem da je ona
plod naše vere. Ne znam koje si ti vere, Juane, ali sam uveren da
ne bih učinio dobro delo prema sebi ni prema tebi ako bih pustio
da i dalje ovde živiš, da svakog dana dolaziš u moj razred i
navraća: često, nadam se, u moju kuću, a da ti ne pričam o svojoj
veri!
Dok je tako starac govorio, majka i ćerka uđoše i sedoše, majka u
jednu stolicu koja se blago klatila tamoamo kao da je neki vetar
njiše. Sedela je tako i slušala muža, a po licu joj se razlio blag
osmejak odobravanja. A kad je starac zastao, za trenutak, jer se
baš bio raspričao o bogovima i tajnama božanskim, počela je
starica s nekom vrstom blage strasti:
 Oh, gospodine Vang, od onog trenutka kad mi je doktor Vilzon
rekao da ste izvrstan đak u njegovom razredu i da ste vesti u
svemu što pišete, računala sam vas već za Hristova sledbenika.
Kakva bi to velika stvar bila za vašu zemlju ako na neki način
budete pridobijeni za Hrista i vratite se natrag kao propovednik!
Juan se potpuno zaprepastio jer nije znao šta treba da znače sve
te reči. Ali pošto je bio učtive prirode, veselo se nasrne jao,
poklonio se malo i baš se spremao da nešto kaže, kad se začu
Merin glas, ljutit i oštar kao metal, tako ljutit kako ga dotle Juan
nije čuo. Ona nije sedela na stolici, već na poslednjem stepeniku.
Sedela je tu mirno dok joj je otac govorio, podupirući bradu
obema rukama, slušajući pažljivo. A sad je ispod te mutne
svetlosti dolazio njen nemiran, čudan, nestrpljiv glas, koji je ono
maločašnje vrbovanje kao nožem presekao:
 Hoćemo li unutra, oče? Stolice su udobnije, a i ja volim svetlost...
Na ove reči starac nekako iznenađeno odgovori:
 Pa... ovaj, dobro, Meri, samo ako želiš. Mislio sam da ti uveče
voliš ovde da sediš... Svake večeri sedimo ovde neko vreme ...
Ali devojka je odgovorila još upornije, s nekom vrstom
bezobzirnosti:
 Večeras želim svetlosti, oče!
 Dobro, dobro, draga moja odgovorio je starac, digao se protiv
volje i tako su svi ušli unutra.
U osvetljenoj kući starac više nije govorio o verskim tajnama.
Umesto njega, ćerka je povela razgovor zasipajući Juana
stotinama pitanja o njegovoj zemlji, tako brzim i dubokim
pitanjima da je ponekad Juan morao pošteno da prizna da je
zbunjen svojim rođenim neznanjem. A dok je devojka govorila,
Juan je osećao neku naklonost prema njoj. Iako je znao da nije
lepa lice joj je bilo oštroumno i živo, koža vrlo tanka i vrlo bleda,
usne tanke i malo crvenkaste, a kosa glatka i crna skoro kao nje-
gova, ali mnogo finija Juanu se činilo da ima divne oči, čas crne
od iskrenosti, a malo posle bi se menjale i postajale sive, ozarene
nekim malim sjajem kad bi se smejala. A smejala se svaki čas
iako ne glasno. I ruke su joj bile izrazite, nemirne ruke, oble,
tanke ruke; nisu bile male, možda suviše mršave i ne toliko
mekane da bi se mogle nazvati lepim, ali ipak s nekom snagom u
izgledu i pokretu.
Ali Juan nije uživao u njenoj pojavi samo pojave radi. Uviđao je
da je ona stvor kome telo nije sve, već samo štit za dušu i biće. A
to je bilo novo za Juana, jer dosad nije poznavao takvu ženu. Raz-
mišljajući o njoj, odjednom bi video lepotu u njoj, ali bi to opet
iznenadno iščezlo, zaboravio bi na nju samo zbog iskre koju je
njen mozak zapalio, zbog duhovite reči koju je njen jezik izgovorio.
Mozak joj je oživljavao telo, a mozak se nije trošio mislima o telu.
Zato je Juan skoro nije ni gledao kao ženu, već kao promenljivo,
sjajno, radosno biće, ponekad čak i hladno, a često odjednom i
ćutljivo. Ali ne zbog duševne praznine, već ćutljivo samo dok bi
premišljala o onome što je on sam rekao, dok to ne bi pažljivo
promozgala pre nego što postavi pitanje.
U tom ćutanju bi često zaboravljala na sebe, zaboravljala da joj se
pogled još uvek zadržava na Juanovim očima, iako je on već
prestao da govori, tako da se u toj tišini Juan više nego jednom
uhvatio kako duboko i sve dublje gleda u tu meku, promenljivu
tamu crnila njenih očiju.
Ona nijednom nije govorila o venskim tajanstvenostima, niti su se
stariji usuđivali da opet o tome povedu razgovor sve dok Juan nije
pošao. Tad mu se starac nasloni na ruku i reče:
 Ako hoćeš, sine, hajde s nama u crkvu iduće nedelje da vidiš
kako će ti se dopasti...
A Juan je, smatrajući ovo kao novi znak pažnje, obećao da će
doći. I to je vrlo rado rekao jer je osećao da će mu biti vrlo
prijatno da ponovo vidi ova tri stvora, koji su ga primili kao
rođenoga iako nije bio njihove rase niti je pripadao njihovom na-
rodu.
Pošto se Juan vratio u svoju sobu i legao u postelju, očekujući da
zaspi, mislio je na te tri osobe, ali je najviše mislio o ćerci starog
bračnog para. Bila je to žena kakvu nikad nije video. Ona se bitno
razlikovala od bilo koje žene koju je poznavao, daleko blistavija od
Ajlane, i pored sve sestrine veselosti, lepih mačjih očiju i slatkog
smeha. Ta bela žena, iako je često ostajala ozbiljna, imala je neku
unutrašnju snagu, ponekad suviše jaku ako bi je čovek uporedio
s nejasnom blagošću njene majke, ali snagu koja se uvek videla.
Devojka nije napravila nijedan pogrešan potez, čak ni svojim
telom. Nije bilo kod nje onih stalnih, nepotrebnih pokreta, isklju-
čivo pokreta telom, kao što je gazdaričina ćerka stalno činila da bi
istakla što bolje svoju butinu, zglavak ili nogu, nije bilo ni onih
slepih pokreta telom. A isto tako joj ni reči, ni glas nisu bili kao u
one žene koja je usklađivala Sengove divne stihove uz tešku,
strasnu muziku. Jer reči ove devojke Meri nisu bile prenatrpane
suviše finim značenjima. Ne, ona je govorila brzo i kristalno jasno.
Svaka joj je reč bila odmerena, imala je svoje značenje i ništa više.
To su bile odlične alatke njene duše, a ne samo glasonoše
nejasnih misli.
Misleći o njoj, Juan se najviše sećao njenog duha, obvijenog
bojom i materijom njenog tela, ali to nije moglo da joj sakrije
dušu. Juan se predavao razmišljanju o onom što je govorila,
mislio je kako je ponekad rekla i stvari o kojima on sam nije
mislio. Jednom je kazala, dok su govorili o ljubavi prema zemlji:
 Idealizam i oduševljenje nisu ista stvar. Oduševljenje može biti
samo fizičke prirode mladost i snaga tela čine veseo duh. Ali
idealizam može da živi i dalje, iako je telo ostarelo i slomljeno, jer
je bitni deo duše.
A potom joj se lice brzo izmenilo i ozarilo kad je vrlo nežno
pogledala oca:
 Moj otac je nadahnut pravim idealizmom, mislim.
A starac je mirno odgovorio:
 Ja to nazivam verom, dete moje.
Na ovo ona ništa nije odgovorila, sećao se Juan.
I razmišljajući o tim novim prijateljima, Juan je zaspao
zadovoljniji nego što je ikad bio u toj stranoj zemlji, jer mu se taj
svet činio ljudski, svet koji se mogao razumeti.A kad je došao dan
za verski obred o kome je stari učitelj govorio, Juan se pažljivo
obukao u svoje najbolje odelo i ponovo se uputio u njihovu kuću.
U početku se osećao nekako nelagodno, jer su se vrata otvorila i
na pragu je stajala Meri. Očigledno je bilo da se iznenadila što ga
vidi, jer su joj oči postale tamnije, a nije se ni osmehivala. Osim
toga, bila je obučena u dugi plavi kaput, a mali šešir je bio iste
boje. Izgledala je Juanu nešto viša nego prošlog puta, nekako
ozbiljnija. On je promucao:
 Vaš otac me je pozvao da idem danas s njim u hram,
Ona mu je odgovorila ozbiljno, gledajući ga pravo u oči, ali tako
kao da je iz tog njenog pogleda izbijalo neko unutrašnje mučenje:
 Znam da vas je pozvao. Hoćete li ući unutra? Bićemo skoro
gotovi.
Tako je Juan ponovo ušao u onu sobu u kojoj je osetio toliko
prijateljstva. Ali ovoga jutra nije mu izgledala takva. Vatra nije
gorela u ognjištu kao one večeri. Jako i hladno sunce jesenjeg
jutra prodiralo je kroz prozore i otkrivalo istrajalost čilima na
podu i prevlaka na stolicama, tako da ono što je noću kraj vatre i
svetiljke izgledalo tamno, udobno i domaće, pri suvoj sunčevoj
svetlosti je strŠalo onako iznađalo, pohabano. Videlo se da je bilo
potrebno sve to obnoviti.
I pored toga su i starac i njegova gospođa bili vrlo ljubazni kad su
ušli, obučeni pristojno za službu, isto onako prijatni kao i ono
veče.
Starac je rekao:
 Milo mi je što si došao. Nisam hteo više da ti govorim da ne bih
na tebe uticao.
Ali je gospođa rekla svojim tihim, blagorečivim glasom:
 A ja sam se molila za vas! Molila sam se da vas bog ovamo
dovede. Molila sam se za vas svake večeri, gospodine Vane! Ako
bog usliši moju molitvu, ah, kako ću gorda biti, ako ...
Tad je prekide glas njene kćeri, oštar kao zrak tog prodirućeg
sunca u ovoj stranoj sobi. Doduše, prijatan glas, nimalo neučtiv,
ali vrlo jasan, savršenog tona, nešto hladniji nego što ga je Juan
obično slušao: Hoćemo li poći? Imamo taman vremena da
stignemo na početak.
Prva je pošla napolje i sela za upravljač u automobilu kojim su
imali da odu do crkve. Ono dvoje starih seli su pozadi, a Juana je
postavila kraj sebe. Ali nije ni reči govorila dok je okretala
upravljač tamoamo. A Juan, pošto je bio učtiva priroda, nije ni
govorio, niti je posmatrao devojku, sem što bi okrenuo glavu da
vidi kakav zanimljiv prizor. Ali, iako nije gledao devojku, video bi
joj ponekad lice kad bi osmotrio oko sebe. Nije bilo ni svetlosti, ni
smeha na njenom licu. Bilo je ozbiljno, skoro tužno, sa pravim
nosom, ne baš malim, oštro izrezanim, ali lepo svijenim usnama i
okruglastom bradom, koja se dizala iz krzna njenog kaputa. Sive
oči su joj gledale pravo i daleko po drumu. I ovakve kakva je sad
izgledala, okrećući upravljač pouzdano i brzo i sedeći pravo i
mirno, Juan je se čak pomalo i plašio. Nije mu ličila na onu
devojku s kojom je jednom onako slobodno i lako razgovarao.
Tako su stigli pred jednu veliku kuću, u koju su mnogi ljudi,
žene, pa čak i deca ulazili. S njima zajedno uputili su se i oni i
seli. Juan je imao mesto između stare i mlade žene i gledao je
radoznalo oko sebe, jer mu je to bilo drugi put da uđe u takav
hram. Viđao je hramova i u svojoj zemlji, ali su oni bili za običan,
prost svet i žene. A on se u svom životu nije klanjao nijednom
bogu. Nekoliko puta, iz radoznalosti, ulazio je u hramove i gledao
one čudne velike slike, slušao duboki usamljenički zvuk_ velikog
zvona, gledao je s prezirom sveštenike obučene u sive odežde, jer
ga je učitelj od rana učio da su ti popovi pokvareni i gadni ljudi,
koji samo narod pljačkaju. Zato Juan nije obožavao nijednog
boga.
A sad je u ovom stranom hramu sedeo i pažljivo motrio naokolo.
Bilo je to prijatno mesto. Kroz duge, uzane prozore rano jesenje
sunce prodiralo je u velikim snopovima i padalo na cveće u
oltaru, na ženske haljine živih boja, na mnoga lica različitog izra-
za, među kojima je bilo malo mladih. Odjednom je muzika
zaplovila iz nekog nepoznatog mesta, u početku vrlo tiho, a zatim
je sve više rasla, sve dok vazduh nije počeo podrhtavati od nje.
Juan se okrenuo da vidi odakle ona izvire i opazio je kraj sebe
starog učitelja, pognute glave, zatvorenih očiju, s nekim slatkim,
zanesenim osmehom na licu. Gledajući naokolo, Juan je primetio
mnoge druge u toj nemoj tišini, pa se pitao šta bi trebalo da učini,
iz učtivosti. A kad je pogledao Meri, zapazio je da ona sedi isto
onako kao u automobilu, ispravljena i gorda, uzdignute brade,
otvorenih očiju, uperenih negde daleko. I kad je Juan video da
ona tako sedi, ni sam nije hteo da pogne glavu nekom
nepoznatom božanstvu za ljubav.
Sećajući se da mu je starac rekao da ovaj narod u veri nalazi
svoju snagu, Juan je gledao naokolo da vidi gde je ta snaga. Ali
nije mogao lako da je otkrije. Kad se ozbiljna muzika utišala i opet
povukla u skrovito mesto iz koga je i izašla, pojavio se sveštenik u
odeždi i pročitao neke reči, koje su, izgleda, svi pažljivo slušali,
sem nekolicine koji su, kako je Juan primetio, više obraćali
pažnju na svoje haljine, tuđa lica i druge sitnice. Ali su stari
učitelj i njegova žena slušali pažljivo, iako Meri, s pogledom
uprtim u daljinu, nije menjala izraz prema onom što se događalo,
tako da Juan nije znao da li ona zaista nešto sluša. Muzika se još
nekoliko puta čula, pa su onda otpevali neke reči koje Juan nije
razumeo, a zatim je onaj sveštenik u odeždi počeo savetovati i
opominjati prisutne u hramu, čitajući im iz neke velike knjige.
Juan je to slušao i učinilo mu se to opominjanje kao dobro,
bezopasno. Govorio je čovek dobrog izgleda i savetovao svoje
sugrađane da budu plemenitiji prema sirotinji, da se lišavaju, da
slušaju svoga boga, jednom rečju, pričao je kao što svi sveštenici
na svetu imaju običaj da čine.
Kad je završio, naredio im je da sagnu glave, a on je glasno počeo
čitati molitvu tome bogu. Opet seJuan obazreo da vidi šta treba
da radi, i opet je video da je stari bračni par pobožno pognuo
glavu. A opet je ona devojka kraj njega uspravno držala svoju
ponositu glavu, pa zato ni on nije hteo da se prigne. Otvorio je oči
da vidi da li će sveštenik izneti kakvu bilo sliku, pošto je svet
pognuo glavu, spreman da se moli. Ali sveštenik nije izneo
nikakvu ikonu, niti lik kakvog boga, a malo posle, pošto je završio
govor, svet nije ni čekao da se bog pojavi, već se podigao i krenuo
kući. I Juan je pošao u svoj stan ne razumevajući baš ništa od
onog što je video i čuo, a od svega mu je najvidnija bila slika
jasnog profila one ponosite žene koja nije htela da sagne glavu.
Toga dana se rodila jedna nova stvar u Juanovom životu. Kad se
vratio kući s njive na kojoj je bio zasejao ozimu pšenicu i gde je
hteo videti koji je red najbolje izrastao, našao je pismo na stolu. U
Juanovom usamljeničkom životu u toj tuđinskoj zemlji pisma su
bila vrlo retka. Znao je da će mu jednom u tri meseca ležati na
stolu pismo od oca, i skoro su uvek ona slova kičicom ispisana
govorila iste stvari, da je Tigar dobro, da se odmara do idućeg
proleća, kad će opet krenuti u rat, da Juan mora čestito da uči
što najviše želi da nauči, da se kući mora vratiti čim završi
školovanje, jer je jedinac. Ili bi na stolu ležalo pismo od gospođe,
Ajlanine majke, tiho, lepo pismo, u kome se govorilo o sitnim
stvarima, koje gospođa svakodnevno obavlja, kako Ajlan pomišlja
da se uda, kako je tri puta već obećala, i to svojevoljno, ali je sva
tri puta tvrdoglavo odbila da se uda za onog kome je obećala
ruku, tako da se Juan pomalo smejao toj Ajlaninoj svojeglavosti. I
pošto bi mu majka o svemu tome napisala, često bi, kao utehe
radi, dodala:
Ali Mejling je moja nada. Uzela sam je k nama ti kuću. Ona uči
vrlo dobro i svršava sve poslove potpuno tačno, i toliko je sva
prožeta pravim metilom tačnosti da mi je tako reći ona dete koje
sam želela da imam, i ponekad više moja kći nego i Ajlan."Takva
su pisma mogla očekivati Juana. Jednom ili dva puta pisala je i
Ajlan. Pisma su joj bila na dva jezika, sva zajedljiva, puna
začikavanja; u njima je slatko pretila Juanu ako joj ne donese za-
nimljive sitnice sa Zapada, i često se klela da očekuje da će Juan,
možda, dovesti i zapadnjačku snahu. Ili mu je Seng ponekad
pisao, ali vrlo retko i neredovno. Juan je znao, pomalo tužan, da
je život njegova brata od strica ispunjen onim mnogim stvarima
koje nalazi lep i duhovit mladić, čiji stranački izgled izaziva samo
još više pažnje u očima ovih varošana koji neumorno svugde traže
samo nove stvari.
Ali ovo pismo nije bilo nijedno od gore pobrojanih. Ležalo je, belo i
četvrtasto, na stolu, a Juanovo ime bilo je jasno napisano crnim
mastilom. Juan ga je otvorio. Bilo je od Meri Vilzon. Pri dnu je
stajalo napisano njeno ime, jasno i krupno, ali slova su bila
ispisana snažnim i oštrim potezima, ni nalik na ona prosta slova
koja je gazdarica svakog prvog škrabala po računima. U pismu je
bio poziv Juanu da dođe, zbog naročitog razloga, kad hoće, jer
osoba koja piše ovo pismo nosi u sebi brigu sve od onog dana kad
su zajedno bili u crkvi i hoće da mu kaže nešto što je peče. Zato i
jeste tako slobodna prema Juanu.
Juan se ogromno začudio. Obukao je svoje tamno, lepo odelo,
umio se, oslobodio mirisa zemlje i krenuo, pošto je večerao. Pri
izlasku, gazdarica mu je doviknula da mu je danas ostavila na
stolu jedno pismo od neke gospođe, kojoj on sad svakako ide.
Celo društvo se glasno nasmejalo, a najviše od svih riđokosa
devojka. Ali Juan ništa nije rekao. Ljutilo ga je jedino što se taj
grubi smeh odnosi na Meri Vilzon, koja je i suviše čista da bi
takva sredina mogla čak i ime da joj spomene. Juan je osećao
kako sve više mrzi tu sredinu i zakleo se da od njega niko od njih
neće čuti njeno ime. Zeleo je, idući učiteljevoj kući, da ne misil na
to ismejavanje, na te podsmešljive poglede.
Ali toga se nije mogao osloboditi. Osećao je kao neko ustezanje
kad je ponovo stao pred ona vrata.I zato je, kad su se ona otvorila
i devojka se na njima pojavila, bio hladan i postiđen, te joj nije
prihvatio ruku kad mu ju je toplo ispružila, već se pravio da to
nije ni primetio, pošto se još uvek gadio na pokvarenost onog
društva kod kuće. I ona je osetila tu hladnoću. Ona izvesna
svetlost nestade joj s lica pa iščeze i osmeh koji je Juanu bio
upućen. Ozbiljno ga zamoli da uđe unutra. Glas joj je bio miran i
hladan.
Ali kad je ušao u sobu, video je da je ista onakva kao i one prve
večeri: topla, bliska i osvetljena plamenovima sa ognjišta. Stare,
duboke stolice kao da su ga pozivale. Ona ista nepomičnost i
toplina dočekale su Juana.
Ipak je Juan čekao da vidi gde će ona šesti da ne bi bio bliže njoj
nego što treba da bude. Devojka je, ne gledajući ga, nekako
bezbrižno sela na onisku stolicu kraj vatre, preko puta jedne
velike stolice. Ali je Juan, sedajući, uspeo da odgurne malo
stolicu, tako da je bio dovoljno blizu devojke da joj jasno vidi lice,
ali, ipak, kad bi ispružio ruku ih“ kad bi ona to učinila, ruke im
se ne bi mogle dodirnuti. Tako je on želeo da bude, tako je izvrsno
znao da je smeh onog običnog sveta samo pokvareni smeh.
I tako su njih dvoje sedeli. Od starih nije bilo ni traga. I ne
pominjući ih, ova žena je počela da govori neposredno i otvoreno,
kao da ono što ima da kaže nije baš lako reći, ali je potrebno da
se kaže:
 Gospodine Vang, izgledaće vam čudno što sam vas zvala večeras.
Mi smo gotovo doista jedno drugom stranci. A ipak sam toliko
mnogo čitala o vašoj zemlji znate da radim u biblioteci poznajem
nešto malo vaš narod i divim mu se mnogo. Zvala sam vas ne
samo vas lično radi, već vas kao Kineza. A ja govorim kao
savremena Amerikanka savremenom Kinezu.
Ovde je zastala i zagledala se za trenutak u vatru. Najzad je uzela
grančicu koja se bila zakačila između gomile cepanica na ognjištu
i počela je njome nemarno da džara zažareno ugljevlje ispod
cepánica koje su gorele. A Juan je čekao pitajući se šta treba da
kaže, ne osećajući se baš prijatno u njenom društvu, jer nije bio
navikao da bude sam u društvu sa ženom. Sve dok ona nije
nastavila:
 Zbilja me je mnogo uznemirio napor mojih roditelja da vas
privuku svojoj veri. O njima ne mogu ništa drugo reći sem da su
najbolji ljudi koje znam. Vi poznajete moga oca, vidite, svakome je
jasno... kakav je on čovek. Svet govori o svecima. On je jedan od
njih. Nikad ga još nisam videla ljutitog, ili neljubaznog. Nikad
nijedna devojka, nijedna žena nije imala bolje roditelje. Jedina je
nevolja što mi je otac, kad mi već nije dao i svoju dobrotu, ostavio
svoj mozak. U svoje vreme sam ga upotrebila i on se okrenuo
protiv vere, protiv one snage koja hrani život moga oca, tako da ja
u nju ne verujem. Ne mogu da razumem kako ljudi kao moj otac,
jakog, oštrog uma, ne koriste tu pamet u svojoj veri. Njegova vera
mu zadovoljava duhovne potrebe. Njegov intelektualni život je
izvan vere, a između toga dvoga nema prolaza... Moja majka,
naravno, nije intelektualka. Nju je lakše i jednostavnije razumeti.
Da je i otac kao ona, ja bih se samo uveseljavala njihovim
pokušajem da od vas stvore hrišćanina jer bih znala da nikad
neće uspeti.
Sad žena okrete svoje poštene oči pravo prema Juanu. Umirila je
ruke, grančica joj se klatila u prstima. I tako gledajući, postajala
je sve iskrenija:
 Ali, bojim se da otac može uticati na vas. Znam da ga obožavate.
Vi ste mu đak. Učite iz knjiga koje je on napisao, a on je privržen
vama kao retko kome đaku. Mislim da on već u mašti gleda kako
ćete se u svoju zemlju vratiti kao veliki hrišćanski vođa. Je li vam
govorio da je nekada i sam želeo da bude misionar? On pripada
onom pokoljenju kad se svaki ozbiljan i dobar dečak, devojčica,
nalazio pred misionarskim pozivom, kako se to onda želeo da
bude misionar? On pripada onom pokoletragičnog osećanja, neku
vrstu poraza... Čudno je to kako se generacije razlikuju! Mi
osećamo prema vama isto, oni i ja ...
13“
195U tom trenutku su joj duboke lepe oči gledale pravo u
njegove, bez ikakva stida, ali i bez umiljavanja.
 Ali kako se razlikujemo nastavila je. Oni to osećaju zato što ste
Kinez. Kako bi im divno bilo pridobiti vas za njihovu stvar! A za
mene, kako samo drsko znači i pomisliti da bi se moglo od vas
napraviti nešto više nego što ste pomoću vere! Vi pripadate svojoj
rasi i svom vremenu. Kako se iko srne usuditi da vam nametne
ono što je vama strano?
Ove reči je izgovorila, a neka vrsta topline je iz nje izbijala. Juan
je bio osvojen, iako ne sasvim, jer je ona govorila kao da i ne gleda
Juana kao pojedinca, već kao predstavnika cele rase. Činilo se
kao da preko njega govori milionima. Između njih je bio čitav zid
prijatnosti, razuma, uzajamnog popuštanja. I Juan je zahvalno
odgovorio:
 Razumem sasvim dobro šta mislite. Ali, veru j te mi, ni najmanje
ne slabi moje divljenje koje osećam prema vašem ocu što znam da
veru je u nešto što moj mozak ne može da prihvati.
Oči joj se opet okrenuše prema vatri, koja je utonula u žar i
pepeo. Sjaj je sada bio stalniji na devojčinom licu, kosi, rukama,
tamnom crvenilu haljine. Rekla je zamišljeno:
 Ko mu se ne bi divio? Zbilja mi je bilo teško, vama to mogu reći,
osloboditi se onog verovanja iz detinjstva kome me je on naučio.
Ali sam bila poštena prema njemu, koliko sam god mogla. I
mnogo puta smo o tome razgovarali. S majkom nisam uopšte
mogla o tome da govorim. Uvek bi počinjala da plače, a zbog toga
bih postajala nestrpljiva. Ali otac je primao razgovor na svakoj
tački. I mogli smo da razgovaramo. Uvek je poštovao moje
neverovanje, a ja sve više i više njegovo verovanje. Skoro sasvim
podjednako i mislimo do izvesne tačke, gde razum mora da stane,
a čovek mora da veru je bez razumevanja. Tu se rastajemo. On je
u stanju preko toga da pređe zaista verujući, a ja ne mogu. Moje
pokolenje to ne može.Odjednom se podiže snažno, uze jednu
cepanicu i baci je na ugljevlje. Mnoštvo varnica polete kroz široki
crni odžak i opet buknu plamen i ponovo je Juan ugleda kako
blista na novoj vatri. Ona mu se okrete, stojeći iznad njepa,
naslonjena na kamin. Govorila je ozbiljno, ali kao s nekim
poluosmehom:
 Mislim da je to sve što sam htela da kažem. To je i dovoljno. Ne
zaboravite da im ne verujem. Kad roditelji budu pokušavali da vas
ubede, setite se njihovog pokolenja. To nije naša generacija, ni
vaša, ni moja.
I Juan se, takođe, podigao, vrlo zahvalan. I dok je stajao kraj nje
razmišljajući šta da kaže, reči su mu neočekivano potekle, rekao
je ono što nije nameravao da kaže:
 Zeleo bih rekao je polako gledajući devojku da vam govorim na
svom maternjem jeziku, jer sam našao da mi vaš govor nikako
nije prirodan. Vi ste učinili da sam zaboravio da nismo iste rase.
Nekako, prvi put otkako sam ušao u vašu zemlju osetio sam da
mi govori biće, a da između nas nema prepreke.
Ovo je rekao pošteno i jednostavno. Ona ga je pogledala pravo u
oči, kao dete. Oči su im bile u istoj visini. Odgovorila je polako, ali
vrlo toplo:
 Verujem da ćemo biti drugovi, Juane?
A Juan odgovori, upola obazrivo, kao da stavlja nogu na neku
nepoznatu obalu, ne znajući gde stoji i šta ga tamo čeka, ali ipak
odlučno:
 Ako je to vaša volja! A zatim je, gledajući je neprestano, dodao
slabim glasom, sav postiđen: Meri!
Ona se tad nasmeja brzim, zadovoljnim osmehom, prihvatajući
što je izgovorio, a zatim ga zaustavi, kao da bi mu kazala:
Dovoljno smo rekli za danas." Još su neko vreme razgovarali o
izvesnim sitnicama iz knjiga i drugim stvarima, dok se u tremu
nisu začuli koraci. Meri odjednom uzviknu:
 Evo ih! To su ono moje dvoje dragih. Išli su na verski sastanak.
Odlaze tamo svake


srede.
Brzo se uputila fflWBtvorila ih i pozdravila stare, koji su ušli
sJHSEnenog lica od hladnog jesenjeg vazduha. MaRHpBu svi već
bili oko vatre. Više nego ikad trudili "Su se da se Juan oseća kao
kod kuće, zamolili su ga da sedne, a Meri je otišla da donese voća
i toplog mleka, koje su stari voleli pre spavanja. I Juan se, iako je
mrzeo mleko, ipak poslužio i pijuckao ga pomalo, samo da bi i
sam izgledao kao član te porodice, sve dok Meri nije to primetila,
nasmejala se i rekla:
 Ah, kako da se ne setim!
Skuvala je posle čaj i donela mu ga. Svi su se zbog toga malo
smejali.
Ali je zatim naišao trenutak o kome je Juan najviše razmišljao.
Razgovor je bio nešto zastao, a majka je uzdahnula i rekla:
 Meri draga, ah, što nisi pošla s nama večeras! Dobar je to bio
sastanak. Mislim da je doktor Džons govorio vrlo dobro, zar ne,
Henri? Govorio je o moći vere da nas provede i kroz najveće
iskušenje.
A zatim je blago rekla Juanu:
 Vi se morate osećati vrlo usamljeni, gospodine Vang? Cesto
mislim kako je strašno biti tako udaljen od dragih roditelja i kako
je njima teško što vas moraju pustiti tako daleko. Ako vam je to
prijatno, milo će nam biti da večeravate kod nas svake srede, a
posle možemo ići u crkvu.
A Juan je, uviđajući koliko je starica pažljiva, odgovorio samo:
 Hvala vam!
Govoreći ovo, zadržao je pogled na Meri, koja se ponovo smestila
na malu stolicu, tako da su joj oči bile niže od njegovih, ali vrlo
blizu. U očima i licu joj se sad video neki dragi, poluveseli izraz,
pun nežnosti prema majci, ali i s puno razumevanja prema
Juanu. Taj pogled je ovo dvoje mladih vezao uzajamnim
razumevanjem, kao da su tu potpuno sami.
Otad je Juan imao osećanje da živi u nekom tajnom, skrivenom
duševnom bogatstvu. Više mu ovaj
Jnarod nije bio potpuno tuđ, niti njegovi običaji strani. Cesto je
zaboravljao da mrzi taj svet, mislio da i njega samoga sad mnogo
manje vređaju nego ranije. On je sad kroz dvoje vrata ulazio u taj
svet. Jedna su bila spoljna vrata. To je bila ova kuća, u koju je
svraćao slobodno, dobrodošao. Ona dotrajala mrka soba postala
mu je dom u ovom tuđem mestu. Ranije je mislio da je
usamljeništvo lepa stvar. Zato ga je mnogo cenio. A sad je uviđao
da ona dobro dolazi kad čovek hoće da se otrese dosadnih i nepri-
jatnih stvari, ali nije više slatko od trenutka kad Čovek pronađe
društvo koje mu se sviđa. U ovoj sobi Juan je pronašao takvu
sredinu.
Nosio je u sebi stalno draga sećanja na stare knjige, koje izgledaju
tako male i tihe. Kad bi se ponekad našao sam u toj sobi, a u kući
slučajno nikoga ne bi bilo za neko vreme, uzimao bi po koju
knjigu i osećao da mu ona govori vrlo mnogo. Te knjige su mu bile
bliže nego ma na kome drugom mestu, jer ga je soba
zapljuskivala nekom naučničkom tišinom i prijateljstvom.
Tu je često imao i prijatno društvo svog starog učitelja. U toj sobi,
više nego u učionici, pa čak daleko više nego li i na njivi, Juan je
upoznao svu lepotu duše tog čoveka. Starac je provodio vrlo
jednostavan, detinjski čist život. Sin farmera, student, zatim
učitelj mnogo godina, on je tako malo poznavao svet da bi se reklo
kao da u njemu i nije živeo. Ipak je živeo u dva sveta: razuma i
duše. Juan je ispitivao oba ta sveta, postavljajući mnoga pitanja i
slušajući dugo u tišini kako mu starac otkriva svoje znanje i
verovanje. Ali Juan nije osećao neku uskost, već široku
jednostavnu opštost jednog razuma neograničenog vremenom i
prostorom, razuma koji prihvata i misli o ljudima i bogu. Bilo je to
prostranstvo pametnog dečjeg mozga, kod koga nema granice
između istine i tajanstva. Ipak, ta jednostavnost je bila toliko
prožeta mudrošću da je Juan morao da je obožava i čudio se,
uznemiren, uskosti svoga razumevanja. Jednog dana, tako
uznemiren, rekao je Meri kad je ušla i zatekla ga samog,
zamišljenog: Vaš otac me je skoro ubedio da postanem hrišćanin!
Ona je odgovorila:
 A nije li on skoro ubedio i sve nas? Ali ćete videti, kao što sam i
ja uvidela, da je tome prepreka ono: skoro. Naša dva razuma su
drukčija, Juane manje jednostavna, manje pouzdana, ali
radoznalija.
Tako je ona govorila, odlučno i mirno, i privlačila Juana k sebi, i
on je osećao da ga nešto odvaja od ivice do koje je i protiv svoje
volje došao, ali ipak, nekako i s voljom, jer je voleo starog čoveka.
A ona ga je svakog puta odvlačila.
Ako su mu spoljna vrata bila ova kuća, ta žena mu je otvarala put
u samu dubinu njegova srca. Preko nje je učio mnoge stvari. Ona
mu je pričala o svome narodu, kako je došao na obale zemlje u
kojoj sad živi, sklopljen gotovo od svih naroda i plemena na svetu,
kako je silom, lukavstvom i raznim ratnim sredstvima ugrabio
zemlju iz ruku onih koji su je držali i prisvojio je za sebe. Juan je
to slušao kao što je bio navikao da sluša, u svom detinjstvu, priče
o Tri kraljevstva. Ona je dalje pričala kako su njeni preci probijali
put do najudaljenijih morskih obala, hrabro i očajnički. I dok je
ona to pričala, ponekad u sobi kraj vatre, ponekad u šetnji po
bašti, u kojoj je lišće opadalo pred zimu, Juan je osećao da ta
žena, i pored sve svoje spoljne blagosti, ima neku unutrašnju
čvrstinu, koja se nalazi u samoj njenoj krvi. Oči su joj mogle biti
svetle, odlučne i hladne, a brada isturena ispod pravih usana.
Oduševljavala bi se kad bi govorila, vrlo gorda na prošlost svoje
rase. Juan se nje tada i plašio.
Događale su se tu najčudnovatije stvari. U takvim trenucima je
Juan u njoj osećao neku snagu muškarca, a u sebi manju snagu,
slabiju, manje nego u muškarca, kao da su njih dvoje čovek i
žena, ali izmenjeno, on ne sasvim čovek, a ona ne sasvim žena.
Ponekad se u njenim očima pojavljivao vrlo pobednički izraz, kao
da se osećala da je jača od njega, tako da se on odmicao od nje
sve dok ne bi izmenila taj izraz. Zato, iako je često u njoj gledao
lepotu, iako se divio njenom brzom razumu, ipak nikad nije
osećao da mu telo žudi za njenim kao za ženom koju treba
milovati i voleti, jer je bilo nečega u njoj što ga je pomalo i plašilo i
tako uzdržavalo ljubav koja je sve više rasla.
Juan je bio zadovoljan time, jer još uvek nije želeo da misli o
ljubavi i ženi. Iako se nije mogao otrgnuti od te žene, jer je imala
mnogo štošta da ga privlači, ipak je bio zadovoljan što ne želi da
je dodirne. Da ga je neko zapitao, on bi čak i sad rekao:
 Nije pametno da se venčavaju dvoje raznih boja tela. Postoje i
spoljne teškoće dveju rasa, od kojih nijedna ne voli takve brakove.
Ali, javlja se i unutrašnja borba između jednog i drugog supružni-
ka, i to stvara isto tako dubok jaz kao i krv nema kraja borbi
između dve različite krvi.
Nailazilo je, ipak, i vreme kad je bivao uzdrman u toj svojoj
rešenosti da se od nje obezbedi. Ona mu ponekad nije bila
potpuno tuđa čak ni po krvi, jer mu nije pokazivala samo svoj
narod, već mu je govorila i o njegovom narodu, o stvarima koje on
uopšte nije znao. Bilo je mnogo Juanu nepoznatih stvari o
njegovom rođenom narodu. On je živeo sa svojim narodom
delimično kod oca, a delimično u ratnoj školi s mladićima
obuzetim plamenom borbe; zatim u kući od zemlje, a onda,
delom, i u velikom gradu. Ali između tih rascepkanih delova nije
bilo jedinstva da bi se stvorio jedan svet. Kad bi ga neko zapitao o
rođenoj zemlji i narodu, on bi govorio o činjenicama razdvojenim i
nesjedinjenim, tako da bi se još u samom govoru setio i nečega
što je protivno onom što iznosi. Na kraju bi se videlo da uopšte i
ne govori o svojoj zemlji, sem što pobija one stvari koje je onaj
sveštenik izneo, i to jedino iz ponosa.
Ali kroz oči ove žene sa Zapada, koja nikad nije kročila u zemlju u
kojoj je njegov narod provodio život, on je video svoju domovinu
onako kako je želeo da je vidi. Samo je njega radi, Juan je to
znao, ona čitala sve što je mogla o njegovom narodu, sve knjige i
zapise putopisaca, priče i pripovetke napisane na njenom jeziku,
takođe i pesme, pa čak je provodila vreme i nad slikama. Od
svega toga ona je stvorila u svom mozgu jedan san, jedno dublje
znanje o izgledu Juanove zemlje. Za nju je ona izgledala savršeni
kraj, u kome ljudi i žene žive po pravdi i u miru, u društvu čvrsto
zasnovanom na mudrosti mislilaca te zemlje.
A Juan, slušajući je, gledao je svoju zemlju istim očima. Ona je
govorila:
 Čini mi se, Juane, da ste vi tamo u svojoj zemlji resili sve ljudske
probleme. Divni odnos oca i sina, prijatelja i prijatelja, čoveka i
čoveka o svemu je razmišljeno, sve je jednostavno i lepo izraženo.
Kako se samo divim mržnji vašeg naroda prema nasilju i ratu!
Juan je zaboravljao svoje detinjstvo sećajući se samo da je doista
mrzeo nasilje i rat. A pošto je takvo bilo njegovo mišljenje, držao je
da i narod isto misli. Sećao se seljaka kako ga preklinju da ne
započinje nikakve ratove. Zato su mu njene reči izgledale istinite,
vrlo istinite.
A ponekad, kad bi se zagledala u neku sliku koju je našla i
sačuvala da je s njime posmatra, sliku kakve tanane, visoke
pagode, koja se propinje u nebo sa stenovitog vrha, ili možda
sliku jezerca oivičenog vrbama, po kome u senci plivaju bele gu-
ske, ona bi prestala da diše, pa bi tiho uzdahnula:
 Oh, Juane, divno divno! Zašto mi se čini, kad pogledam ove
slike, da prikazuju mesto u kome sam već živela i koje dobro
poznajem? U meni je neka čudna žudnja za tim predelima. Mislim
da vam zemlja mora biti najlepša na svetu!
A Juan, gledajući slike, gledajući ih kroz njene oči, sećao se samo
lepote onih nekoliko dana provedenih na zemlji, gde je video takva
jezerca, pa je prihvatio ono što je ona najiskrenije govorila i potvr-
đivao s prilično iskrenosti:
 Tačno je. To je vrlo lepa zemlja. Devojka bi nastavljala da govori
gledajući uznemireno Juana: Kako mi svi moramo da vam
izgledamo svirepo, i kako svirep naš život! Mi smo tako novi i
svirepi!
I Juan je odjednom osećao da je i ovo tačno. Sećao se kuće u kojoj
je živeo, one brbljive žene koja se često ljutila na svoju kćer tako
da je svojom praskom svu kuću ispunjavala, sećao se sirotinje u
gradu, ali je vrlo blago govorio:
 U ovoj kući sam bar našao mir i poštovanje na koje sam
naviknut.
Kad bi Meri bila u ovom raspoloženju, Juan ju je skoro voleo.
Ponosito je mislio:
To moja zemlja ima snagu nad njom. Kad misli i sanjari o njoj,
postaje plemenita i tiha. Ona njena krutost iščezava. I tada je
žena."
Pitao se Juan da li bi se jednog dana moglo dogoditi da je zavoli,
uprkos svome protivljenju. Ponekad bi o tome mislio i ovako
pravio planove:
Kad bi ona živela u mojoj zemlji, koju je već toliko prihvatila kao
svoju, bila bi uvek takva: blaga, puna ženstvenosti, očarana,
oslanjajući se na mene u svakoj prilici."
Juan je u takvom raspoloženju mislio da bi slatko bilo, da bi
prijatno bilo učiti je njegovom jeziku; slatko, takođe, živeti u kući
koju bi ona stvorila, domu sličnom ovome, na koji se toliko svikao
i zavoleo ga zbog njegove udobnosti i topline.
Ali, tek što bi se uljuljkao u to sanjarenje, jednog dana bi našao
da se Meri ponovo promenila. Ona njena krutost je opet izbijala,
ono njeno ja više od svega, tako da je bila u stanju da se prepire,
da osuđuje, da presađuje, da isteruje stvari do kraja s dvetri oštre
reči, čak i u razgovoru sa ocem, jer je bila pažljivija s Juanom
nego bilo s kim drugim. Tad bi se on nje opet plašio, osećao je u
njoj neku divljinu koju nije mogao da ukroti. Tako ga je ona
privlačila, a posle ga bacala od sebe.
I pete i šeste godine svog boravka u Americi Juan je ostao u
zavisnosti prema toj ženi. I uvek je ona bila više nego žena prema
njemu, pa je se plašio ili je bila manje nego žena, pa je nije želeo,
a nikako nije bio u stanju da potpuno zaboravi da je žena. Ipak,
na kraju se videlo da mu je ona jedini prijatelj.
I sve je jasnije bivalo da će joj se pre ili posle morati još više
približiti ili, naprotiv, ohladneti prema njoj. I on se udaljio od nje.
Do toga je došlo zbog jedne ne baš velike stvari.
Juan je bio mladić koji nije mogao uzimati učešća u glupostima
svojih drugova. Te poslednje godine su u tu školu došla dva brata
Kineza, ali s Juga, gde su ljudi živog govora i naravi, promenljive
ćudi, pripravniji za smeh. Ta dva mladića su bili toliko prijatni,
tako su se bez muke odavali lakom životu oko sebe, da su ih svi
voleli i od njih tražili da za vreme đačkih gluposti pokazuju šta
znaju. Naučili su kao pajaci da pevaju bučne pesme i da izvode
razne veštine koje đaci vole. Tako su ta braća izlazila pred gomilu,
smejala se i igrala kao pajaci i rado primala tapšanje. Između njih
i Juana bio je dublji jaz nego li između njega i nekog belog
čoveka, ne samo zato što im ni maternji jezik nije bio isti, jer Jug i
Sever ne govore jednim jezikom, već zato što ih se Juan potajno
stideo. Belci se mogu, mislio je, kriviti i previjati u svojoj gluposti
koliko hoće, ali njegovi zemljaci ne smeju to pred tuđinima da
čine. A kad bi začuo glasan smeh, gromko odobravanje, lice bi mu
se uozbiljilo i ohladnelo, jer je primećlvao da se iza te
razdraganosti krije ismejavanje.
Naročito jednog dana to nije mogao da podnese. Jedne večeri je
bila priređena neka zabava u jednoj dvorani. Juan je pošao tamo i
pozvao Meri Vilzon, jer je ona sad često želela da izlazi s njim na
javna mesta. Tako su i zauzeli mesto sa ostalim svetom. Ona dva
Kantonca su se pojavila i te večeri, kad je na njih došao red,
prerušeni kao stari seljak i njegova žena. Seljak je imao dugi lažni
perčin niz leđa, a žena je bila gruba i govorljiva kao svaka
nepristojna žena. I Juan je morao ovde sad da sedi i da posmatra
to dvoje kako izigravaju budale, svađajući se tobož i psujući oko
neke kokoške, koju su napravili od krpa i perja i oboje je držali,
cupkajući je komad po komad. Govorili su tako da ih svi
razumeju, ali nekako i na svom jeziku. Zbilja, slika je bila vrlo
smešna, a ono dvoje tako duhoviti da se niko nije mogao uzdržati
od smeha, pa se čak i Juan ponekad smeškao, iako mu je bilo
nelagodno oko srca. I Meri se često smejala, a kad su ono dvoje
otišli, okrenula se Juanu, još uvek nasmejana lica:
 Kao da mi se ukazao delić tvoje zemlje, Juane. Milo mi je što sam
ovo videla.
Ali njemu su ove reči oterale osmejak s lica. Rekao je suvo:
 To uopšte nije bila slika iz moje zemlje. Nijedan seljak više ne
nosi perčin. Ovo je sasvim obična lakrdija, slična onim vašim u
Njujorku.
Meri je videla da je mnogo uvređen, pa je brzo rekla:
 Naravno, to sam i ja primetila. Glupost je, ali ima ipak nečega u
njoj, Juane?
Ali Juan nije hteo da odgovori. Sedeo je ozbiljno celo to veče, sve
dok se nije završilo. A na vratima njene kuće se poklonio, i kad ga
je ona zamolila da uđe, odbio je, iako je u poslednje vreme žudeo
tamo da odlazi i neko vreme da ostaje s njom u toploj sobi. Kad je
odbio, pogledala ga je upitnim pogledom, ne znajući u čemu je
nesporazum, ali primećujući da nečeg ima; odjednom je postala i
malo nestrpljiva prema njemu, osećala je da je stran, nekako
drukčiji, teške naravi i pustila ga je da ode rekavši:
 Možda drugi put!
On je zatim otišao još više uvređen što ga nije molila da uđe.
Mislio je mračno:
Ona bljuvotina je učinila da i o meni rđavo misli, jer je vrlo glupo
videla moj narod."
Otišao je kući i bio toliko ljut misleći na njenu hladnoću da se
uputio u sobu u kojoj su ona dva pajaca spavala, zakucao na
vrata i ušao iznenadivši ih, poluobučene, baš pred spavanje. Na
stolu su im bili lažni perčini, dugi zalisci i ostale stvari koje su
upotrebljavali za prerušavanje. Ugledavši to, Juan nije mogao da
se uzdrži, već je postao još bešnji. Rekao je vrlo hladno: Došao
sam samo da vam kažem da je vrlo rđavo što ste učinili večeras.
Nije to prava ljubav prema zemlji kad naše najmilije izlažete
poruzi naroda koji je uvek sklon da nam se ruga.
Ove reči su potpuno zaprepastile oba brata. U prvi mah su gledali
jedan u drugog i u Juana, a zatim je jedan od njih prsnuo u
smeh, a za njim i drugi. Tada je stariji rekao na onom tuđem
jeziku, jer su im i onako jezici bili strani:
 Dopuštamo ti da braniš čast naše zemlje, stariji brate! Imaš
dovoljno dostojanstva za čitav milion drugih!
Na ove reči su se opet slatko nasmejali. Juan nije mogao da
podnese njihove široke usne, sitne, vesele oči i zgurena tela.
Gledao ih je kako se smeju, a zatim je bez reči izišao napolje i
zatvorio vrata za sobom.
 Ti ljudi s Juga mrmljao je nama pravim Kinezima i nisu nikakav
rod. To su mala plemena...
U postelji te noći, dok su gole grane šarale senke po belom,
mesečinom obasjanom zidu, bilo mu je milo što nema veze s
južnjacima, zadovoljan je bio što nije ostao u njihovoj vojnoj školi,
osećao se u ovoj tuđinskoj zemlji vrlo daleko od tih stvorenja koja
su drugi smatrali kao da pripadaju njegovoj rasi i narodu. On je
ponosito stajao sam, mislio je, i on jedini će pokazati kakav doista
jeste njegov narod.
Tako je Juan skupio sav svoj ponos da bi bio što jači, jer je te noći
bio vrlo uznemiren; nije mogao da podnese da Meri njegov narod
vidi u bilo kakvoj glupoj svetlosti, jer je cenio njeno mišljenje.
Izgledalo mu je kao da ona i njega vidi tako isto, pa zato to nije
mogao podneti. Ležao je, zbog svega toga, vrlo ponosit i usamljen,
naročito usamljen što se i prema toj dvojici zemljaka osećao
tuđinom, usamljen i što ga ona nije pozvala da uđe u kuću. Gorko
je mislio:
Gledala me je nekako drukčije. Gledala me je skoro kao da sam
jedan od one dve budale."Tada se odlučio da o tome više ne vodi
brigu, sećao se onih trenutaka kad mu ta devojka nije bila draga,
sećao se da je ponekad i nepodnošljiva, kao i njen glas, oštar kao
komad čelika, i da je u trenucima bivala suviše otvorena, više
nego što bi žena smela da bude pred čovekom; setio se onog dana
u automobilu kad je terala kola kao da su neka njena životinja,
terala ih sve brže i brže, a lice joj je bilo kao kamen. Sva ta
sećanja nije voleo, a na kraju je u svom nadutom srcu rekao:
 Moram da završim svoj rad. Zavrišiću ga kako valja. I onog dana
kad budem svršio s onim što je preda mnom, nijedno ime,
zaklinjem se, neće biti na listi najboljih ispred moga. Tako ću
učiniti čast svome narodu.
I tako je najzad zaspao.
Ali u toj svojoj samoći se nije mogao više povući u potpunu
usamljenost, jer mu to Meri nije dozvoljavala. Pisala mu je opet
posle tri dana. Morao je priznati da mu se srce snažno uzbudilo
kad je na svom stolu video četvrtasto pismo. Osećao je tu svoju
usamljenost daleko više nego ranije, pa je zato brzo uzeo pismo,
radoznao šta će ona u njemu reći. Kada je pocepao omot, postao
je malo hladniji, jer su reči bile sasvim obične, kao da ih ne piše
osoba koja prijatelja tri dana nije videla, iako je navikla da ga viđa
svakoga dana. Bila su svega četiri reda, koja su govorila da joj
majka ima jedan tek rascvetan cvet, pa želi da ga Juan vidi, i ona
ga pita hoće li doći sutra ujutru? Jer će sutra biti sasvim
rascvetan... I to je bilo sve.
U tom trenutku je Juan bio bliži nego ikad da zavoli tu ženu. Ali
njena hladnoća ga je žacnula. Rekao je u sebi, pun onog starog
osećanja tvrdoglavosti i detinjarije:
Lepo, kad ona veli da treba da vidim njenu majku, zašto, onda, i
da ne idem da joj vidim majku!"
I u svojoj detinjastoj ljutnji je mislio da sutradan sve vreme
posveti majci.Tako je i učinio. I dok je s gospođom stajao kraj
cveta i posmatrao mu jasno belilo, Meri je ušla navlačeći
rukavice. On joj se samo malo naklonio, bez reči. Ali ona nije
htela tu njegovu hladnoću. Ne, iako se zadržala tek koliko da kaže
majci nekoliko običnih domaćih stvari, pogledala je Juana pravo
u lice, pogledala ga je tako mirno i slobodno, bez ikakvog drugog
izraza sem prijateljstva, da je Juan zaboravio na onu uvredu,
mada je ona odmah otišla. Odjednom mu cvet postade lep,
odjednom je počeo više pažnje da obraća staroj majci, onom što
ona govori, iako je dotle smatrao da suviše mnogo priča, da suviše
brzo deli pohvale i da joj često nailaze izlivi ljubavi.
Ali sad, u vrtu, mislio je da je ona odlična žena, vrlo plemenita, i
uvek nežna prema svemu što je mlado! Mladice koje su izbijale
kroz zemlju dodirivala je tako pažljivo kao da su neko malo dete, i
skoro bi se zaplakala kad bi se mladi pupoljak otkinuo s ražine
stabljike, ili bi neko slučajno stao na biljku. Uživala je da opipava
svojim rukama, zagnjurenim u zemlju, korenje i seme.
Danas je u tom vrtu Juan zajedno s njom saosećao. I malo posle
joj je i sam, u toj orošenoj bašti, pomagao da plevi korov i
pokazivao joj kako se može presaditi mladica a da ne zgrči žilice u
novoj zemlji, već da ih čvrsto rasprostre. Obećao je da će joj
nabaviti neko seme iz svoje njive, potražiti neku vrstu vrlo zelenog
i belog kupusa, odličnog ukusa, jer je ubeđen bio da će se majci
to dopasti. Ta sitnica je učinila da se opet osećao kao ukućanin i
da se sad čudio kako je ikad i mogao pomisliti da je gospođa
brbljiva, i kako mu je drukčije mogla izgledati sem kao vrlo
prijatno stvorenje materinskog ophođenja.
Ipak, toga dana nije osećao potrebu da toj gospođi priča i nešto
drugo osim o cveću ili povrću koje je zasadila. Ubrzo je uvideo da
joj je duša isto tako jednostavna, samo na svoj način, kao duša
njegove majke, dobroćudna duša, uzanih vidikka, koja se brine o
jelu koje treba skuvati, kako će ogovarati neku prijateljicu, o vrtu
i njegovom napretku, o vazi cveća na stolu u trpezariji. Ljubav joj
je bila posvećena bogu, mužu i kćeri. U toj svojoj ljubavi živela je
vrlo verno i jednostavno, da je Juana ponekad zbunjivala taj
jednostavnost, jer je ustanovio da je ta gospođa, koja odlično ume
da čita i može da uzme koju bilo knjigu i da je razume, sva obu-
zeta čudnim verovanjima, kao neki seljak u njegovoj zemlji. To je
uvideo iz razgovora s njom, jer je baš govorila o nekom prazniku u
proleće:
 Mi ga nazivamo Uskrs, Juane, i toga se dana naš dragi Gospod
podigao ponovo iz mrtvih i otišao na nebo.
Ali Juan je imao dobro srce i nije se nasmejao, jer je znao da se
mnoge takve priče šire u narodima svih zemalja. Čitao je o njima
u ranom detinjstvu, iako skoro nije mogao ni misliti da gospođa u
tako što veruje, ali je primećivao pobožnost u njenom blagom
glasu i video je dobrotu u iskrenim očima, plavim i jasnim kao u
deteta, skrivenim ispod sede kose. Zato je Juan znao da ona zbilja
veruje.
Ti časovi u vrtu dovršili su ono što je Merin otvoreni pogled
započeo. A kad se ona vratila, Juan se oslobodio od svog
uvređenog srca i ništa o tome nije govorio. Susreo je devojku kao
da su se sva tri dana viđali. Ona je rekla, kada su nasamo ostali:
 Jeste li ova puna dva sata proveli s majkom u vrtu? Nemilosrdna
je kad nekoga tamo prigrabi!
Juan je osećao da ga njen osmeh oslobađa, pa je uzvratio
smehom i rekao:
 Da li ona doista veruje i u takve priče kao što je ona o ustajanju
iz mrtvih? I mi imamo takvih priča, ali im se često ne veruje, čak
im ne veruju ni žene koje nisu škole svršile.
Na ovo je Meri odgovorila:
 Ona veruje u to, Juane. Da li ćete mi verovati ako vam kažem da
bih se uporno borila da vi takva verovanja ne prihvatite, jer bi ona
za vas značila laž, a u isto vreme bih se borila da ih majka zadrži,
jer su ona njoj istina i potrebna. Bez njih bi bila izgubljena, jer


pomoću njih i s njima će morati i da
umre. Ali vi i ja mHramo imati svoje verovanje s kojim ćemo živeti
i umreti!
I sama gospođa je to jutro mnogo zavolela Juana, tako mnogo da
je kasnije mnogo puta zaboravljala i njegovu rasu, njegovu
narodnost. Govorila je nekako zbilja zabrinuto kada bi spomenuo
svoju kuću:
 Juane, neprestano zaboravljam da nisi običan američki mladić.
Tako lepo ovde pristaješ.
Ali na ovo je Meri brzo odgovorila:
 On nikad neće biti potpuni Amerikanac. A jednom je dodala
tihim glasom:
 To mi je milo. Dopada mi se kakav je. Juan se ovoga sećao jer
kad je Meri progovorila,
s nekom potajnom snagom, majka je odjednom zaćutala, ali je
zabrinuto gledala kćer. Juan se pitao u tom trenutku da li ga ona
sad ne voli tako kao ranije. Ali i to je prošlo, pošto je jednom ili
dva puta bio s njom u vrtu, jer je tog ranog proleća neka vrsta
štetočina pala na ružina stabla, pa je Juan vredno pomagao
starici i zaboravio na njene male ispade prema njemu. Ali čak i pri
toj tako neznatnoj stvari kao što je ubijanje gusenica Juan je
osećao neku zbunjenost u sebi. Mrzeo je mnoge te svirepe crviće,
koji su lepotu pupoljaka i listova uništavali u svakom času svoga
života. Zato je želeo da uništi i poslednjeg crva. Ali su mu ipak
prsti mrzeli to skidanje gusenica s drveta, muka ga je spopadala
od toga i činilo mu se da ne može dovoljno ruke da opere. Ali
gospođa nije imala takvo osećanje. Svaka gusenica koju bi
skinula činila joj je zadovoljstvo, ubijala ih je mirne duše jer su
one doista i bile prava napast.
Tako se Juan upoznao s gospođom i još više se približio svom
starom učitelju, gotovo do kraja. Ali, zaista, niko nije bio u stanju
da se sasvim približi tom starcu, koji je imao tako čudno složenu
dušu, duboku, jednostavnu, mističnu i inteligentnu. Juan je bio
u stanju da često razgovara s njim o knjigama i mislima u njima
iznesenim, ali ponekad, usred te ozbiljne diskusije o nekom
zakonu nauke, starčeve misli bi se iskrale u neki daleki svet, gde
ga Juan nije mogao pratiti. Starac bi tako razmišljao:
 Možda su, Juane, ti zakoni samo ključevi kojima bi se mogla
otvoriti vrata jednog zatvorenog vrta. Tad ćemo morati
nemilosrdno odbaciti ključ i hrabro ući u vrt putem razmišljanja,
ili, nazovi tako, verom, Juane. A taj vrt, božji vrt...
Tako je starac preklapao, a Juan je slušao i ništa nije razumevao,
dok jednog dana nije rekao:
 Gospodine, ostavite me pred vratima. Ja ne mogu da odbacim
ključ.
Na ovo se starac tužno nasmešio i odgovorio:
 Ti si baš kao i Meri. Vi mladi ličite na ptice. Plašite se da okušate
krila i preletite kroz mali svet koji poznajete. Sve dok se budete
držali razuma i dok ne počnete da verujete u snove i maštu, neće
od vas izići nijedan veliki naučnik, nijedan veliki pesnik, jer ista
mudrost obojicu stvara.
Ali se Juan od svih tih reči najviše sećao ovih:
 Ti si baš kao i Meri.
Zbilja je on bio kao Meri. Između njih dvoje, rođenih deset hiljada
milja jedno od drugog, sa dve različite krvi, koje se nikad nisu
pomešale, bilo je sličnosti, i to dvojake. Sličnost mladosti, uvek
iste, i u staro i u novo doba, kao i njene bunotvnosti. A druga
sličnost je postojala kao između srodnog mladića i devojke,
sličnost koja se sreće uvek i pored razlike u krvi.
Jer, otkako je proleće počelo bujati i drveće ponovo ozelenelo, a u
šumi nedaleko od kuće izbili mali cvetovi ispod uvenulog zimskog
lišća, Juan je osećao u krvi neku novu slobodu. U ovoj kući
ničega nije bilo od čega bi mu se telo uzdržavalo. Ovde je za-
boravio da je tuđinac. Gledao je na njena tri ukućana i
zaboravljao razliku, tako da su mu i plave oči starog para
izgledale prirodne, a Merine oči su ga očaravale svojom
promenljivošću i v“še mu se nisu činile tuđe.
Sve mu se više devojka sviđala. Neka blagost se uvek pojavljivala
kod nje. Nikad nije bivala oštra, niti joj je glas postajao hladan
kao ranije. Lice joj se malo zaoblilo, a obrazi postali malo rumenij
i, usne mekše i ne tako stisnute. Nije se više kretala onako
mlitavo, već s nekom lakoćom, koju ranije nije imala. Ponekad bi,
kad bi Juan naišao, izgledala vrlo zaposlena. Dolazila je i odlazila,
tako da ju je retko i viđao. Ali, otkako je proleće došlo, i to se kod
nje izmenilo. I, skoro nesvesno i jedno i drugo su udešavali da se
svako jutro nađu u vrtu. Tu bi mu ona prilazila, sveza kao i sam
taj dan, crne kose, začešljane preko ušiju. Juanu je izgledala
najmilija u plavoj haljini. Zato joj je i rekao jednog dana, smešeći
se:
 Seljački narod u mojoj zemlji nosi plave odeće. Lepo vam ta boja
pristoji.
Ona se nasrne jala i odgovorila mu:
 Milo mi je!
Juan, koji je dolazio rano da doručkuje s njima, dobro se sećao
jednog dana. Očekujući Meri u vrtu, sagnuo se iznad jedne leje
mladica dana i noći" da pažljivo počupa korov koji se upleo među
cveće. Ona je uto naišla i zastala posmatrajući ga. Lice joj je bilo
nekako čudno i nasrnejano. I dok je on gledao cveće, pružila je
ruku i skinula mu s kose neki listić ili travčicu koja se tu zaplela.
Osetio je kako mu njena brza ruka dodiruje obraz. Znao je da ga
nije namerno dodirnula, jer je u tom pogledu uvek bila oprezna,
tako da se činilo da bi se ustručavala i pomoć da primi ako bi joj
se na putu dogodila neka nezgoda. Ona nije, kao mnoge devojke,
pružala ruku da čoveka dotakne bilo iz koga razloga. I ovo je sad
zbilja Juan prvi put osetio njen dodir, sem slučajnog hladnog
stiska ruku prilikom pozdrava.
Ali ovoga puta se nije izvinjavala. Po njenim iskrenim očima i
naglom crvenilu u obrazima Juan je primetio da je i sama osetila
dodir, da je znala šta je uradila. Pogledali su jedno drugo brzo i
obrnuli glave. Ona je mirno zapitala:
 Hoćemo li na doručak? A on je mirno odgovorio:
 Moram samo da operem ruke. Tako je taj trenutak prošao.Posle
toga je razmišljao malo o tom dodiru i sećanje mu se vratilo
daleko na onaj drugi dodir, tamo davno, onaj dodir mrtve devojke.
Čudnovato, pored onog otvorenog i snažnog dodira, ovaj laki
skorašnji dodir izgledao mu je nekako neznatan, a onaj prvi goreo
je mnogo jače. Mrmljao je u sebi:
Bez sumnje nije ni znala šta je uradila. Ja sam budala!"
I odlučio je da to zaboravi, da svoje misli pažljivije brani od tog
sanjarenja, jer takvo maštanje doista nije voleo.
Tako je celo to poslednje proleće Juan živeo čudnim dvostrukim
životom. U sebi je imao jednu svoju tvrđavicu, obezbeđenu od
žena. Osećao je blagost novog godišnjeg doba, opojnost noći s
mesečinom, dok su se šetali niz ulicu, pod rascvetanim i tek
olistalim drvećem, ka usamljenim putevima koji vode u polje; ili
tišinu sobe, u kojoj bi ponekad sami sedeli dok prolećna kiša
rominja na prozorskim oknima; ali čak ni u tim časovima kad je
bio sam s njom, nije mogla da prodre u tu tvrđavicu. Juan se
čudio sam sebi, ne znajući kako se to on, koji je ponekad mogao
biti toliko strastven, ipak nije želeo da preda.
Jer je ta bela žena bila na neki način u stanju da ga uzbudi, ali
ipak da ga drži i na razdaljini. Sve je to uspevala pomoću
zajedničkih stvari koje su oboje voleli. On je voleo lepotu i nikada
nije mogao pobeći od nje, pa zato mu je i ona često izgledala lepa,
njeno čelo i vrat tako beli spram crne kose. Ali ipak nije voleo tu
belinu. Cesto joj je gledao radosne oči, jasne i sive ispod mrkih
obrva, često se divio mislima koje su unosile svetlost i bistrinu u
te oči, a ipak nije voleo sive oči. Tako isto je mislio i o njenim
rukama, brzim, živim, otvorenim, lepim rukama, koščatim od
pune snage. Ali nekako i nije voleo takve ruke.
Pa, ipak, toj devojci ga je stalno privlačila neka njena snaga, tako
da je često toga proleća, kad bi imao mnogo posla, zastajkivao
usred rada na njivi, u sobi ili u biblioteci, da bi se uhvatio u
mislima o njoj. Pitao se u takvim prilikama:Hoće li mi ona
nedostajati kad odem odavde? Vezan sam nekako za ovu zemlju
preko te žene!"
Gubio je vreme razmišljajući da bi mogao produžiti boravak i
nastaviti učenje, ali odmah bi se otvoreno zapitao:
Ali zašto, zbilja, da ostajem? Ako doista samo zbog te žene, onda
nema razloga, pošto neću da se oženim devojkom ove rase."
Ali ipak je osećao i kao neki bol razmišljajući dalje:
Otići ću kući!"
Tad bi pomislio kako je možda više nikad neće ni videti kad
jednom bude otišao, jer kako bi se mogao ikad više vratiti. Pri
pomisli da je više nikad neće videti činilo mu se da će zbilja
morati da odloži svoj odlazak.
XI
Tako bi se to pitanje vuklo i dalje i pretvorilo sve više u odgovor
da mora ostati da nisu stigle preko mora vesti koje su ličile na
poziv rođene zemlje, na njen zahtev da se vrati.
Za sve ove godine koliko je Juan bio odsutan on, tako reći, i nije
znao šta se u njegovoj zemlji događa. Cuo je da ima nekih manjih
ratova, ali na to nije obraćao pažnju jer su se te stvari oduvek de-
šavale.
Vang Tigar mu je za ovih šest godina pisao jednom ili dva puta o
tim manjim ratovima, koje je i sam preduzimao, jednom protiv
nekog malog razbojničkog vođe, a drugi put protiv jednog ratnika
koji je bez pitanja prošao kroz njegove krajeve. Ali Juan je brzo
prelazio preko tih novosti, prvo zato što nikad nije ni voleo rat, a
posle toga i zato što mu te vesti uopšte nisu izgledale stvarne, jer
je živeo u ovoj mirnoj stranoj zemlji. Ponekad bi ga neki drug u
školi onako uzgred zapitao:
 Je li, Vang, čini mi se da se vodi neki novi rat u Kini? Čitao sam
u novinama. Neki Čang ili Tang ili Vang ...A postiđeni Juan brzo
bi odgovorio: Nije to ništa... Taj se rat ni po čemu ne razlikuje od
bilo kakvog razbojništva u kom god kraju sveta...
Ponekad bi mu i njegova pomajka, koja mu je redovno pisala
svakog godišnjeg doba, javljala u pismu:
Revolucija raste brzo, ali ne znam kako. Otkako je onaj Meng
otišao, nemamo više revolucionara u svojoj porodici. Ćula sam da
je najzad izbila na Jugu nova revolucija. Ali Meng još ne može da
se vrati kući. On je tamo među njima, jer je tako pisao, ali se ne
može vratiti kući čak ni kad bi hteo, jer se vlastodršci ovde mnogo
boje i vrlo su okrutni u gonjenju onih kakav je Meng."
Ali Juan nije potpuno prestajao da misli na svoju zemlju i pratio
je sve vesti koje je mogao naći o toj revoluciji, posvećivao bi se
strasno svakom štampanom retku koji bi govorio o kakvim
promenama, kao na primer ovo:
Stari mesečev kalendar je promenjen u zapadnjački kalendar", ili
Zabranjeno je stezati noge ženama", ili Novi zakoni neće dopuštati
da muškarac ima više od jedne žene". I mnoge je druge slične
stvari čitao tih dana. Svaku je promenu Juan s radošću čitao i
verovao je na osnovu svega što je čitao da mu se zemlja menja.
Zato je mislio i na sebe i napisao Sengu:
Kad se vratimo idućeg leta, nećemo poznati svoju zemlju. Izgleda
mi nemogućno da se tako brzo, za šest kratkih godina, izvršila
tako velika promena."
Na to mu je Seng odgovorio, posle više dana oklevanja:
Hoćeš da se vratiš kući ovog leta? Ali ja još nisam voljan. Hoću da
živim ovde još godinudve, ako mi otac bude slao novaca."
Kad je pročitao ove reči, Juan se morao setiti, s velikim prezirom,
one žene koja je komponovala onu tešku, opojnu muziku za
Šengove stihove. I odmah je prestao da misli na nju. Ali je želeo
da se Seng požuri i vrati kući. Istina, Seng još nije dobio diplomu,
iako je u školi proveo više vremena nego što je potrebno. I Juan
se uznemireno brinuo što Šeng u pismu ništa ne govori o novim
stvarima u njihovoj zemlji. Ali je odmah i opravdavao Šenga, jer
zbilja nije bilo lako u ovoj bogatoj, mirnoj zemlji misliti na
revoluciju, borbe za pravedne stvari, a i sam je Juan često
zaboravljao na to i tonuo u miran život.
A tad je, kao što je saznao kasnije, revolucija bila na vrhuncu.
Začelo je išla svojim starim putem, s Juga; a Juan je provodio
dane nad knjigama i pitao se šta oseća prema toj beloj ženi koju
je voleo i nije je voleo. Siva armija revolucije, u kojoj je i Meng bio,
prolazila je kroz srce njegove zemlje, prema velikoj reci. Tu se ona
borila, ali je Juan, udaljen deset hiljada milja, živeo u miru.
U tom potpunom miru bi možda živeo i za večita vremena, jer se
jednog dana ljubav između njega i te žene odjednom proširila.
Toliko su dugo stajali na istom mestu, malo nešto više nego
prijatelji, malo nešto manje nego ljubavnici, da je Juan primio
kao prirodnu stvar da se svake večeri prošetaju i porazgovaraju,
pošto stari odu da spavaju. Pred njima ništa nisu pokazivali. I
Meri bi pošteno odgovarala na svako pitanje:
 Nema šta da se kaže. Sta ima drugo među nama osim
prijateljstva?
I zbilja, među njima nije bilo nijednog razgovora koji drugi ne bi
mogli čuti, a da se ničemu ne začude.
Ipak, svake večeri su osećali da im se dan nije završio ako ne bi
nasamo ostali neko vreme, pa makar i dokono razgovarali o
običnim dnevnim događajima. Ali u tom kratkom času su više
nego preko celog dana oboje žudeli da upoznaju misli jedno
drugom, da upoznaju srca.
Jedne noći toga proleća šetali su se u bašti među ružama,
zasađenim kraj jedne vijugave staze. Na kraju te staze nalazila se
senica, šest brestova je bilo zasađeno u krug, pa su docnije izrasli
i stvorili gustiš. Ispod te senice je starac postavio drvenu klupu,
jer je voleo tu da sedne i razmišlja. Te noći je senkatamo bila
potpuna, jer je izišao svetao mesec, pa je ceo vrt bio pun svetlosti,
osim onog dela gde je stajalo šest brestova. U jednom trenutku su
njih dvoje zastali u senci, i žena je polunamerno rekla:
 Gledaj kako su mračne te senke! Cini mi se da se izgubimo čim
uđemo unutra.
Stajali su u tišini i Juan je zapazio da se oseća nekako čudno i
nelagodno od te bistre mesečine:
 Mesečina je tako jaka, da se skoro može videti boja novih listova.
 Ili se može osetiti kako je senka hladna, a mesečina topla!
odgovorila je Meri izlazeći ponovo na svetlost.
U šetnji tamoamo opet su posle tu zastali. Ovoga puta je Juan
zastao prvi i rekao:
 Je li ti zima, Meri?
Sad joj je sasvim lako izgovarao ime.
Ona je odgovorila: Ne! zamuckujući, a zatim, ne znajući ni sama
kako je do tog došlo, našli su se u senci. Devojka se brzo približila
Juanu i uhvatila ga za ruku. On je osetio ženu u svom naručju, a
svoje ruke oko nje, obraz na njenoj kosi. Osetio joj je drhtanje,
osetio je da i sam podrhtava, a zatim su, kao jedno biće, utonuli
na klupu. Meri je podigla glavu, pogledala ga, ispružila ruke i
prihvatila njegovu glavu, s rukama na njegovim obrazima. A tad
je prošaputala:
 Poljubi me!
A Juan, koji je takve scene video samo naslikane u kućama
zabave, a sam nikad tako neštto nije činio, osetio je da mu Meri
privlači glavu, osetio joj je tople usne na svojima. Devojka se sva
pripila uz njega i primakla njegovim usnama.
U tom trenutku se trgnuo. Zašto je to učinio nije znao da kaže, jer
je i sam u sebi osećao nešto što ga je nagnalo da je ljubi sve
strasnije i duže. Ali od te želje bilo je jače neko gađenje, koje nije
razumeo, neko gađenje njegova tela prema tuđinskom telu.
Ustuknuo je, brzo ustao, vreo i hladan, posramljen i zbunjen. Ali
žena je i dalje sedela, zapanjena. Cak joj je i u tom polumraku
mogao primetiti belo lice, okrenuto prema njemu, zaprepašćeno
lice, koje je pitalo zašto je ustuknuo. Ali ni za živu glavu nije mo-
gao da odgovori ni reći, ni reči! Znao je da se mora povući. Najzad
je progovorio, zaustavljajući disanje, neobičnim glasom:
 Hladno je, treba da uđeš u kuću. Ja moram da idem.
Međutim, ona se i dalje nije pokretala, a malo zatim je rekla:
 Ti idi ako hoćeš. A ja ću ovde da ostanem malo...
A on, osećajući da je propustio da uradi nešto što je trebalo, a
znajući istovremeno da je učinio jedino što je smeo, odgovorio je
nekako usiljeno, učtivo:
 Moraš da uđeš, nazepšćeš!
Ona je namerno odgovorila ne pomerajući se:
 Već sam nazebla. A šta to mari?
A kad joj je Juan čuo hladan i mrtvački glas, brzo se okrenuo,
ostavio ju je tu i otišao.
Čitave sate nije mogao da spava. Mislio je samo o njoj i pitao se
da li i dalje sedi sama u onoj senici. Brinuo se za nju, ali je ipak
znao da je učinio što mu je dužnost nalagala. Kao dete je mrmljao
u sebi izvinjavajući se:
To mi se nije dopalo. Zbilja mi se nije dopalo."
Sta bi se dogodilo između njih posle ovoga, Juan nije znao jer je
domovina, kao da je znala šta on oseća, zvala Juana natrag.
Idućeg jutra se probudio čvrsto rešen da se vidi sa Meri, ali je
ipak oklevao, polubojažljiv, jer su mu sad, ujutru, one istine bile
sasvim jasne, to jest da je nekako prevario devojku iako je znao
da ne može ništa drugo uraditi sem onoga što je učinio.
Kad je, najzad, otišao u kuću, našao je sve troje strašno ozbiljne i
zapanjene nečim što su pročitali u novinama. Starac je zabrinuto
zapitao Juana:
 Juane, je li ovo istina?
Juan je zajedno s njima pogledao u novine. Tu su se nalazile
velikim slovima ispisane reči da su novi revolucionari ustali na
bele ljude i žene u jednom gradu u njegovoj zemlji, da su ih
isterali iz kuća i čak ubih“ neke među njima, jedno dvatri popa...
Juanu je srce zastalo. Uzviknuo je:
 Ovo je neka pometnja.
A starica je promrmljala, jer je očekivala da će tako reći:
 Oh, Juane, znala sam da to mora biti netačno...
Ali Meri ništa nije rekla. Iako je Juan nije pogledao kad je ušao,
niti kasnije, ipak je primećivao da je ona tu, nema, podbočena, da
ga posmatra. Ali nije hteo da joj uzvrati punim pogledom, već je
ponovo čitao novine uzvikujući stalno:
 Nije istina, ne može biti istina. Takva se stvar nikad ne može
dogoditi u mojoj zemlji. Ali, ako se i zbilja tako nešto desilo, onda
mora da postoji kakav užasan uzrok ...
I oči su mu potražile taj uzrok. Tad Meri uze reč. Juan je dobro
poznavao devojku i umeo je da joj sagleda u srce još od prvog
trenutka kad progovori jasnim i odsečnim rečenicama, glasom
pomalo tvrdim i neizvesnim:
 I ja se pitam koji je uzrok, Juane? Ali njega nema... Cini mi se da
je to potpuno nevin svet, zatečen u kući...
Na ove reči Juan je pogledao a i ona njega jasnim, sivim i ledenim
pogledom. Te su ga oči optuživale, a on kao da joj je tiho
doviknuo: Učinio sam što nisam mogao izbeći!" Ali one su ga i
dalje optuživale.
A zatim je Juan, pokušavajući da se pribere, seo za sto i počeo da
govori više nego što je želeo:
 Pozvaću svog rođaka Šenga. On će to znati jer živi u velikom
gradu, znaće u čemu je stvar. Ja poznajem svoj narod... On nije u
stanju tako nešto da učini. Mi smo civilizovan narod... Mi volimo
mir, mrzimo prolivanje krvi. Tu mora biti neke greške...A stara
gospođa je vatreno ponavljala:
 Znala sam da je greška. Znam da se bog brine da se takva stvar
ne dogodi našim dobrim misionarima.
Ali Juan odjednom oseti da mu dah zastaje od tog jednostavnog
objašnjenja i zamalo što nije uzviknuo:
Ako su to popovi kao onaj.. ."
Tad mu se pogled opet zadrža na Meri, i on zaćuta. Ona ga je i
dalje gledala, gledala ga je nemo i tužno, a on nije mogao reći ni
reči. Srce mu je žudelo za njenim oproštajem. Ali, to isto njegovo
srce se i povlačilo da ne bi, prilikom izvinjenja, popustilo onom
čemu se njegovo telo nije htelo podati.
Više ništa nije rekao. Svi su ćutali sem starca koji je, pošto je
završio s doručkom, rekao Juanu dižući se:
 Hoćeš li mi reći, Juane, šta budeš doznao novo?
Tada se i Juan naglo diže ne želeći da ostane sam s Meri ako bi ih
i gospođa ostavila. Otišao je teška srca plašeći se da se vest ne
pokaže istinitom. Nije mogao podneti da na njega padne takva
sramota, naročito i zato što ga je Meri krišom osuđivala zbog onog
sinoćnjeg povlačenja i smatrala to kao znak njegove slabosti. I
utoliko pre je morao dokazati da njegov narod nije kriv.
Nikad se više to dvoje nisu našli blizu jedno drugom, jer dok su
dani prolazili, Juan je sve više bivao obuziman strašću da dokaže
nevinost svoje zemlje. Osećao je da bi, kad bi mogao to učiniti,
istovremeno i sebe opravdao. Tih poslednjih nedelja u školi,
ispunjenih poslom i radom, Juan je samo o tome lupao glavu.
Delić po delić je morao dokazivati da onaj slučaj nije došao
krivicom njegove zemlje. Seng je odgovorio da se zaista ono
dogodilo. Njegov mirni glas je spokojno dolazio kroz telefonsku
žicu. Zbilja, vest je bila tačna. A Juan je nestrpljivo viknuo:
 Ali zašto? Zašto?A Sengov glas je odgovorio sasvim bezbrižno,
tako da se Juanu učinilo da ga vidi kako sleže ramenima:
 Ko zna? Narod, revolucionari, svog velikog cilja radi. Ko zna pravi
razlog?
Ali Juan je bio u očajanju:
 Ne verujem... Mora biti da je bilo nekog razloga ... Neko izazivanje
... Nešto tako...
A Seng je mirno odgovorio:
 Ko će mu znati istinu...
Zatim je promenio predmet razgovora i zapitao:
 Kad ćemo se opet videti? Nisam te video već odavno. Kad se
vraćaš kući?
Juan je samo odgovorio: Uskoro jer je znao da se mora vratiti
kući. Ako ne bude u stanju da opravda svoju zemlju, onda se
mora odmah vratiti, pa je zato trebalo požuriti i posvršavati sve
poslove.
Zato više nije išao u vrt, niti se nalazio nasamo s Meri. Oni su na
prvi pogled izgledali vrlo prijateljski jedno prema drugom, ali ništa
nisu imali jedno drugom da kažu. A Juan je razmišljao kako da je
više ne vidi. Jer ukoliko nije mogao da dokaže nevinost svoje
zemlje, utoliko se gasilo prijateljstvo s učiteljevom porodicom.
Ono dvoje starih su to uviđali, pa iako su bili i dalje ljubazni s
njime, ipak su se pomalo odvajali. Istina, nisu mu ništa
prebacivali, saosećali su u njegovoj utučenosti, ali ga nisu
razumevali.
Ali Juan je osećao da mu prebacuju. Na svojim plećima nosio je
ponos svoje zemlje. Svakoga dana je čitao u novinama o
podvizima nove vojske, o njenom maršovanju kroz pobeđene
zemlje i hvatao ga je neki strah. Ponekad se pitao šta je s ocem,
jer se vojska stalno kretala u pravcu severa, iz pobede u pobedu.
Ipak, otac mu se činio strahovito daleko. Blizu, sasvim blizu, bili
su ti plemeniti, ćutljivi stranci, u čiju je kuću još uvek morao da
svraća, jer su oni tako želeli. Više nisu ništa govorili o tome šta
novine pišu štedeći ga svega što bi ga moglo namučiti.Ali ipak, i
pored sveg tog ćutanja, optuživali su ga. Samo to njihovo ćutanje
je optuživalo, kao i ozbiljnost Meri i njena hladnoća, i molitve ono
dvoje starih, jer bi ponekad pre obroka, na koji bi ga naterali da
ostane, starac svojim slabim, uznemirenim glasom dodao molitvi i
ove licemerne reći:
 Spasi, o bože, i one koji su tvoje sluge u udaljenoj zemlji i koji
žive u velikoj životnoj opasnosti!
A gospođa bi najozbiljnije dodala svojim mekim glasom:
 Amin!
Juan nije mogao da podnese tu molitvu, niti ono amin. A još
manje zbog toga što je čak i Meri, koja ga je opominjala da se
čuva zatucanosti ono dvoje starih, sad saginjala glavu u znak
poštovanja, ne zato, mislio je Juan, što zbilja veruje u molitve, već
zbog toga što saučestvuje u njihovom besu protiv Kineza. Tako se
i ona udruživala s njima protiv njega, ili tako se njemu možda
samo činilo.
Ponovo je Juan bio usamljen. Radio je mnogo na kraju te školske
godine, spremao se za ispite. Bio je usamljen i u onim časovima
kad se nalazio s porodicom starog učitelja. Bio je sam među svim
đacima, jedini od sveg svog naroda, pa ipak je dobio prvu
nagradu. Jedini je on slušao kad mu je ime bilo spomenuto
povodom velike nagrade. Svega mu je nekoliko njih prišlo i
čestitalo, ali on je u sebi mislio da ga se ništa ne tiče da li mu
čestitaju ili ne.
Sam je pakovao svoje knjige i odelo. Najzad mu se učinilo da je i
onom starom paru milo što odlazi, iako se ona njihova licemerna
učtivost nije menjala. U svom povređenom ponosu Juan je
pomislio:
Pitam se da li se nisu poplašili da ću se možda venčati s njihovom
kćeri, pa im je sad milo što odlazim."
Gorko se nasmejao i poverovao je u ovo. A zatim, razmišljajući o
Meri, prošaputao je u sebi:
 Njoj treba da budem zahvalan. Ona me je spasla da ne postanem
hrišćanin. Da, ona me je spasla, ali sam se i ja posle spasao
nečega drugog.Kao što je Juan voleo i mrzeo svog oca u
detinjstavu, tako je sad napustio i ovu tuđu zemlju i s mržnjom i
s ljubavlju. Morao je da je voli, kao što se mora voleti svaka lepa,
nova i jaka zemlja. Juan je voleo lepotu, pa je zato morao voleti i
lepotu šume u planinama, livade bez grobova ljudi i životinja,
zemlju plodnu, zdravu i zadovoljnu, gradove bez ljudskoga
smrada. A nije ni voleo sve te predele, jer se, ako su i bili lepi,
morao pitati da li ima lepote i u onim golim brdima njegove
rođene zemlje. Bunilo ga je što mrtvaci leže u plodnoj zemlji za
obrađivanje, tako da su grobovi usred polja. Kad je pogledao
bogate predele koji su promicali kraj njegova voza, pomišljao je:
Da je ovo moja zemlja, voleo bih je mnogo."
On nije mogao sasvim da voli neku lepotu ili stvar koja nije bila
njegova. Pa nije mogao baš mnogo da voli ni narod kome to
pripada zato što nije njegov.
A kad je već jednom seo na lađu i ponovo krenuo za svoju rođenu
zemlju, mnogo je vremena proveo razmišljajući o tome šta je
stekao za tih šest godina boravka. U pogledu obrazovanja mnogo
je postigao. Glava mu je bila puna korisnog znanja, nosio je jedan
mali kovčeg pun zabeležaka i knjiga razne vrste. Povrh toga, imao
je i vrećice pšenice koju je marljivo pobrao od ploda dobivenog
pažljivim izučavanjem. Nameravao je da to seme zaseje u svoje
njive, da ga požnje i posle razda svima drugima, kako bi se
povećao prinos u žetvama. Bio je svestan toga svoga znanja.
Ali je raspolagao još nečim i višim. Imao je nekoliko prečišćenih
pojmova. Znao je, kad se bude ženio, da mu žena mora biti
njegove krvi i rase. Nije bio kao Seng. Jer za Juana nije bilo sad
više nikakve tajanstvenosti u belom telu, bledim očima i kovrčavoj
kosi. Ma kakva mu nevesta bila, ona mora b“ti njemu slična,
crnih očiju, prave i crne kose, a kože njegove boje. On se mora
oženiti svojom zemljakinjom jer mu je posle one noći pod
senicom, ona bela žena, koju je u neku ruku bliže poznavao, po-
stala potpuno tuđa. Ona se nije promenila, iz dana u dan se
držala onako isto kao i ranije, odlučna, učtiva, brzo je razumevala
njegove reči i misli, ali ostajala je uvek tuđa. Svoje misli su,
možda, uzajamno i mogli da čitaju, ali one su se nalazile u dva
različita sveta. Samo je još jednom pokušala da ga privuče k sebi.
Izišla je na stanicu, zajedno sa starim bračnim parom. A kad joj je
pružio ruku da se pozdravi, ona ju je čvrsto stegnula, a sive oči su
joj se zažarile i potamnile. Pitala je slabim glasom:
 Zar više nećemo ni pisati jedno drugom?
A Juan, koji nikad nije bio u stanju nikom da pričini bol, zbunjen
onom tugom u njenim očima mucajući je rekao:
 Da, naravno, zašto se ne bismo dopisivali? Ali ona je, tražeći mu
pogledom lice, spustila
ruku i promenila izgled. Više ništa nije rekla, čak ni kad je stara
majka izgovorila brzo:
 Dabome, Juan će nam pisati.
Tad im Juan obeća da će pisati o svemu novom u svojoj zemlji. Ali
kad je voz kretao i kad je morao pogledati Meri u lice, on je znao,
da je ona ubeđena da im nikad neće pisati. On je odlazio kući, a
oni su bili tuđinci. Njima nije imao šta da kaže. Kao što čovek
ostavlja odelo koje više neće upotrebljavati, tako je i on bacio na
stranu tih šest godina svoga života, sem onog znanja i knjiga u
svom kovčegu ... Ali, ipak, dok je razmišljao na lađi o tom
minulom vremenu, pojavljivala mu se u srcu neka neželjena
ljubav, jer je u toj stranoj zemlji bilo toliko stvari koje je voleo da
ima, i jer nije mogao da mrzi ono troje, pošto su zbilja bili dobri.
Ali ta ljubav je bila neželjena, jer sad se vraćao kući i sećao
malopomalo svega što je zaboravio. Sećao se svoga oca, sećao se
uskih uličica punih sveta, ni lepih, ni čistih, setio se ona tri dana
provedena u zatvoru.
O tome je ovako razmišljao. Za ovih šest godina revolucija je došla
i, bez sumnje, promenila je mnogo štošta. Zar se nije sve
promenilo? On je ostavioMenga kao begunca, a sad mu je Seng
javio da je Meng kapetan u vojsci i može da se kreće slobodno
kud hoće. Bilo je promena, jer na lađi Juan nije bio jedini Kinez.
Bilo je tu dvadesetak mladića i devojaka koji su se vraćali kući
kao on. Svi su oni zajedno mnogo pričali, zajedno su ručavali za
istim stolom. Pričali su o svemu što se dogodilo. Juan je čuo kako
su stare, uzane ulice porušene i nove, velike ulice, široke kao u
ćelom svetu, probijene kroz stare gradove, kako ima automobila
daleko po drumovima, kako se i seljaci, koji su od davnina naučili
da idu peške ili u najbolju ruku da jašu na magarcu, sad u
kolima voze. Cuo je koliko mnogo topova, aeroplana za
bombardovanje i naoružanih vojnika ima ta nova revolucija.
Pričali su mu ti mladići i devojke da su ljudi i žene izjednačeni, da
je protivno novom zakonu prodavati i pušiti opijum, da su sad sva
ona stara zla iščezla.
Oni su mu pričali o tolikim mnogim stvarima o kojima ranije nije
čuo da se pitao kako je uopšte mogao imati onakve uspomene o
svojoj zemlji. Zato je bio radoznaliji nego ikada da vidi tu svoju
novu zemlju. Voleo je svoju mladost. I među tom omladinom svog
naroda, jednoga dana, dok su sedeli za stolom, srce mu je
zaigralo kad je rekao:
 Kako je velika stvar što smo rođeni u ovo vreme, što možemo biti
slobodni i činiti što hoćemo u svome životu.
Svi su se međusobno pogledali, svi ti mladi ljudi i žene, željni
života. Smejali su se razdragano, a jedna devojka je proturila
svoju lepu nogu i rekla:
 Gledajte me! Da sam rođena u doba svoje majke, šta mislite, da li
bih hodala na dve ovako zdrave noge?
I svi su se tome smejali kao deca. Ali devojčin smeh je imao dublji
značaj nego obično dobro raspoloženje. Rekla je:
 Prvi put smo, u istoriji svog naroda, slobodni, prvi put od
Konfučija!
Na to jedan veseli mladić viknu:
 Dole Konfučije!Svi povikaše:
 Tako je! Dole Konfučije! Srušimo ga zajedno sa svim onim starim
stvarima koje mrzimo, srušimo ga zajedno i sa svim dužnostima
sina prema ocu.
Malo posle su počeli govoriti ozbiljnije. Lupali su glavu
razmišljajući i praveći planove šta bi sve mogli da učine za
napredak svoje zemlje, jer u ćelom tom Juanovom društvu nije
bilo nijednoga stvora koji ne bi bio ispunjen svešću da treba
pomoći zemlji. U svakoj rečenici svaka njihova druga reč bila je
Zemlja", Ljubav prema zemlji". Ozbiljno su merili svoje mane,
svoje mogućnosti i poredili ih s drugim ljudima. Govorili su:
 Ovi zapadnjaci nas prevazilaze u moći pronalaženja, u snazi
svojih tela, u onoj bezobzirnosti da idu napred u poslu koji
započnu ...
Drugi glas je zapitao:
 U čemu smo mi bolji?
Pogledali su jedan drugog, razmislili i rekli:
 Mi smo jači u strpljenju, razumevanju i dugoj izdržljivosti.
Uto je ona devojka koja je bila pružila svoju lepu nogu nestrpljivo
povikala:
 Naša je slabost što umemo tako dugo da patimo! Sto se mene
tiče, odlučila sam da ništa ne trpim, ništa od svega što mrzim.
Pokušaću da naučim naše žene da ništa ne podnose. Nisam
videla u onoj tuđoj zemlji nijednu ženu koja bi trpela nešto što ne
voli. I zato su oni tako daleko i otišli!
Jedan duhoviti mladić ubaci:
 Tako je, tamo muškarci vuku sve na svojim leđima, pa mi se,
braćo, čini da i mi moramo to naučiti!
Svi su se nasmejali, jer mladome je lako prsnuti u smeh. Onaj
duhoviti dečak je krišom bacio pogled pun divljenja na gordu,
lepu, ali nestrpljivu devojku, koja bi htela da uvek sprovodi svoju
volju.
Tako su svi ti mladići i devojke, i Juan s njima, provodili dane na
lađi, odlično raspoloženi, željno očekujući da se vrate kući. Ni na
kog drugog nisuobraćali pažnju, jer su bili svesni snage svoje
mladosti, nije im trebalo više znanja nego onoliko koliko su imali.
Bili su željni da se vrate kući, zadovoljni gto se svaki od njih
istakao u nekoj grani svojom vrednošću i sposobnošću, kojom
može pripomoći svojoj zemlji. Ali i pored tog svog zadovoljstva,
Juan je morao zapaziti da su čak i one reci koje su oni
upotrebljavali stranog porekla. Cak i kad bi razgovarali na svom
jeziku, morali su da dodaju strane reči da bi dopunili neku misao
za koju nije bilo pogodnog izraza u njihovom jeziku. Većina
devojačkih haljina je bila stranog porekla, a mladići su bili u
potpuno tuđinskom odelu, tako da se, kad bi ih neko pogledao s
leđa, ne bi znalo koje su rase. Svake su večeri igrali, mladići i
devojke zajedno, onako po stranačkom običaju ponekad i bez
stida, prislanjajući obraz na obraz, ruku na ruku. Jedino Juan
nije igrao. U tim sitnicama se on nekako osećao da je daleko i od
svog naroda, u tim sitnicama koje su njemu bile strane. Mislio je,
zaboravljajući da je i sam nekad igrao:
To je tuđa stvar, to igranje!"
Ali, povlačio se i zbog toga što nije hteo da te nove žene uzme u
svoje naručje. Plašio ih se, jer su vrlo slobodno pružale ruku i
milovale mladiće, a Juan je bio takve prirode da se bojao tih
dodira.
Tako su dani prolazili, a Juan se sve više pitao kakva će mu
zemlja izgledati posle toliko godina provedenih na strani. Onoga
dana kad je trebalo da pristanu, Juan je sam otišao na palubu i
posmatrao kad će se zemlja pojaviti. Ona je pružala svoju senku
po okeanu još mnogo pre nego što se mogla videti. U bistroj,
hladnozelenoj okeanskoj vodi, Juan je primetio žute mrlje ilovače,
koju je reka otkidala prolazeći kroz hiljade milja zemlje i nosila
bučno dalje da bi je bacila u more. Na tom mestu je ta granica
bila tako jasna kao da ju je ruka povukla. Svaki se talas od nje
lomio i bežao Juan je u jednom trenutku bio na okeanu, a idućeg
trenutka, kao da je lađa preskočila neku pregradu, našao se u
kovitlavim žutim talasima. Tad je znao da je kod kuće.
15“
227Kad je docrUJIBšaa da se okupa, jer je bilo pravo leto s
velikim vrućinama, pojurila je žuta voda a Juan je u prvi mah
pomislio: Da li da se okupam u njoj?" Jer mu je u prvi mah
izgledala prljava. Ali malo posle reče:
 Zašto da se ne kupam u njoj? Ona je puna zemlje mojih otaca!
Okupao se i osećao rashlađen i čist.
Tad je lađa ušla u ušće reke. Tu se s obe strane videla zemlja,
žuta, niska i ružna. Na njoj su bile niske kućice iste boje. Na
obalama nije bilo ničeg lepoga, kao da se zemlje nije ticalo da li će
je ljudi smatrati lepom ili ne. Ta zemlja ležala je tu kao i uvek.
Reke su nosile sprudove da bi oterale more što dalje i prigrabile
za sebe što više prostora.
Cak je i Juan morao priznati da zemlja nije lepa. Stajao je na
palubi, među mnogim ljudima svoje rase. Svi su gledali tu svoju
zemlju, i Juan je čuo kad neko reče:
 Nije lepa, zar ne? Nije lepa kao planine one druge zemlje?
Ali on nije hteo ništa da kaže. Bio je gord i mislio je za sebe:
Moja zemlja skriva svoju lepotu. Ona je kao poštena žena koja
nosi prostrane haljine pred strancima na vratima, a jedino iza
zida svoje kuće navlači žive boje, stavlja prstenje na prste i drago
kamenje u uši."
Prvi put posle mnogo godina ova misao se pretvorila u stihove, i
Juan je osećao potrebu da zapiše ta četiri reda. Izvukao je malu
sveščiću iz džepa i začas su se stihovi na njoj stvorili. To brzo
nadahnuće unelo je svoju svetlost u uzbuđenje toga dana.
Odjednom se iz te niske, sumorne zemlje podigoše kule. Njih
Juan nije video kad je napuštao zemlju, jer se probudio noću u
kabini u kojoj je bio sa Sengom. Sad ih je gledao otvorenih očiju,
kao i svi drugi putnici. Te kule, bleštave na jarkom suncu, dizale
su se iz ravnice. Juan je čuo jednog belog čoveka gde kaže: Nisam
ni sanjao da je to tako moderan grad.
Juan je, sa skrivenim ponosom, zapazio divljanje toga čoveka,
iako sam ništa nije rekao niti je dozvolio da mu se lice pokrene,
već samo ostao naslonjen na ogradu i nepomično posmatrao
svoju zemlju.
U trenutku kad mu se ponos budio, lađa je pristala i gomila
prostog sveta jurnula je na palubu. Navalili su nosači s dokova i
kejova bogoradeći za malo posla, da ponesu sanduk ili kovčeg na
svojim leđima ili takav neki sličan posao. A u luci su male lađice
milele po jakom suncu, pune prosjaka koji su prosili i gurali
korpe na dugim motkama, a mnogi od tih prosjaka su bili bolesni.
Polovina toga prostog naroda je bila napola gola zbog vrućine. I u
ovoj žurbi da nađu posla oni su se grubo, onako znojavi, gurali
među lepo obučenim belim ženama.
Juan je primetio da se te bele žene povlače u stranu. Neke su se
plašile tih ljudi, a sve su bile u strahu od prljavštine, znoja i
prostote. I Juan je osećao sramotu, jer su ti prosjaci i taj običan
svet bili pripadnici njegova naroda. Tu se u njemu dogodila vrlo
čudna stvar, jer je prezirući tela tih belih žena, u isti mah
omrznuo i te prosjake i golišave nosače. U sebi je mislio:
Vlasti ne bi trebalo da dozvole ovom svetu da izlazi ovako pred
svakoga. Nije pravo da ih stranci vide, na prvom koraku. A mnogi
i ne vide drugi narod sem njih..."
Juan se čvrsto odlučio da tu ružnu sliku ispravi jer je nije mogao
podnositi, i mada je to drugima izgledalo sitnica njemu nije.
Odjednom se umirio jer kad je sišao s lađe, video je majku kako
ga pozdravlja, a s njom i Ajlanu. Stajale su U gomili. Jednim
pogledom je Juan s ogromnim zadovoljstvom primetio da tu nije
bilo nijedne žene koja bi se mogla uporediti s Ajlanom. Cak kad se
i s majkom pozdravljao, osećao je radost od njene snažne ruke,
iskrenu dobrodošlicu u njenim očima i osmehu, morao je
primetiti da su oči cele lađe okrenute prema Ajlani. Bilo mu je
milo što su je morali da posmatraju, nju, kćer njegove rase i krvi.
Ona je bila u stanju da izbriše svu sliku onih siromašaka i
nosača, jer je bila lepotica. Kad je video sestru poslednji put,
Juan je bio još dečak i nije znao da ceni njenu lepotu. A sad, dok
su išli po keju, uviđao je da ona može slobodno da stane među
sve lepotice sveta i da pri tom ništa ne izgubi.
Dobro joj je stajalo što je izgubila ono mačje umiljavanje iz svog
prvog devojaštva. Oči su joj bile i dalje svetle i brze, glas lak i
pokretljiv kao uvek, ali je ipak imala neko izrađeno dostojanstvo,
iz koga je samo ponekad izbijao osmeh kao varnica. Oko toplog,
ljupkog lica lepršala joj se crna, glatka kosa, koju nije kovrčala
kao druge devojke, već ju je zadizala i zaglađivala kao da je od
slonovače, a razdeIjak je napravila po sredi. Toga je dana nosila
dugu, pravu haljinu srebrne boje, najnovije mode, s visokim
okovratnikom, ali kratkim rukavima, tako da su joj se videli lepi
laktovi. Haljina je bila pripijena uz telo, tako da se u neprekidnoj
liniji ogledalo savršenstvo njenog ramena, struka, butine.
I Juan je gledao svoju sestru ponosito, zadovoljan njenim
savršenim izgledom. U njegovoj zemlji ima i takvih lepotica!
Nešto malo iza njegove majke stajala je visoka devojka, skoro
dete, ali ipak devojče. Ona nije bila lepa kao Ajlan, ali je imala
jasan i plemenit izgled. I da nije tu bila Ajlan, ona bi izgledala
prilično lepa, jer se, iako je bila visoka, kretala skladno, imala je
bledo, duguljasto lice, crne široke oči ispod punih, pravih obrva.
Niko se nije setio u tom pozdravljanju i prvom razgovoru da kaže
Juanu ko je ona. Ali baš kad je hteo da zapita, setio se da će to
biti ono dete Mejling, koja je prva uzviknula na vratima zatvora
kad ga je ugledala. Juan se poklonio bez reči, a ona mu je
uzvratila na isti način. Tad je pomislio da joj se lice ne može lako
zaboraviti.
Bio je tu i onaj pisac priča, koga se Juan još sećao, po imenu Vu.
Gospođa je nekad molila Juana da od njega čuva svoju sestru.
Sad je, međutim, taj čovek stajao samouvereno među ostalim
članovima porodice, vrlo ukrućen u zapadnjačkom odelu, malih
brkova ispod nosa, a kosa mu je bila namazana voskom i tako
crna kao da je politirana. Ceo njegov izgled je ostavljao utisak
čoveka koji ima prava tu da stoji. To je Juan uskoro i razumeo,
jer je, posle prvih pozdrava i poklona, majka nežno uzela ruku
toga mladića, a zatim i Juanovu, pa rekla:
 Juane, ovaj će se čovek venčati s Ajlanom! Odložili smo venčanje
do tvog povratka, jer je Ajlan tako želela.
Juan se vrlo dobro sećao šta je gospođa mislila o tome čoveku, pa
se čudio zašto mu ništa o tome nisu pisali. Zato ništa nije mogao
drugo ni da kaže sem nekoliko učtivih reči. Prihvatio je Vuovu
meku ruku, rukovao se po novom običaju, nasmejao i rekao:
 Vrlo mi je milo što ću biti na venčanju svoje sestre, vrlo sam
srećan.
Vu se nasmejao olako i nekako ravnodušno. Spustio je očne
kapke, pogledao Juana i probrbljao na engleskom trudeći se da
izgovor bude što moderniji:
 Ja sam onaj koji je srećan, u to sam uveren! a drugom je rukom
prešao preko kose.
Tom prilikom se Juan seti one čudne privlačnosti te ruke, o kojoj
je i ranije mislio.
Juan je, nenaviknut na takav razgovor, izvukao ruku koju mu je
Vu držao, i okrenuo glavu nekako neodlučno. Tad se setio da je
taj čovek bio oženjen nekom drugom ženom. Zato se još više čudio
i odlučio da krišom zapita majku kako se to svršilo, jer sad ništa
više nije mogao da razume. Ipak, nekoliko trenutaka zatim, kad
su izišli na ulicu gde su ih čekali automobili, Juan je morao da
primeti da su Ajlan i Vu kao skrojeni jedno za drugo, oboje pred-
stavnici svoje rase. Ali je brzo izmenio mišljenje. Činilo mu se da
je neko staro, snažno drvo pustilo lepe pupoljke iz svog
čvornovatog, spletenog stabla.
Gospođa je tad uzela Juana za ruku i rekla mu:
 Moramo ići kući vrlo brzo jer je ovde sunce strašno toplo, pošto
se odsijava od vode.Juan je dozvolio da ga odvedu na ulicu. Tu
su ih čekali automobili. Gospođa je imala svoja kola, u koja je
odvela Juana, stalno se naslanjajući na njegovu ruku, a s druge
strane je išla Mejling.
Ajlan je ušla u drugi, mali, zatvorenocrveni automobil, napravljen
svega za dvoje. S njom je bio i njen verenik. U tom izvanrednom
automobilu su njih dvoje izgledali kao bog i boginja, toliko su bili
lepi. Krov od kola bio je zavaljen, pa im je sunce padalo na leđa i
sjajnu kosu, na glatku, zlatnu kožu bez ijedne mrlje. Sjaj crvenila
nije smetao njihovoj lepoti, već je samo još jasnije isticao savršeni
oblik i lepotu njihovih priljubljenih tela.
Juan se opet morao diviti takvoj lepoti. Neki ponos, u ime cele
rase, jurnuo mu je u srce, jer nikad u stranoj zemlji nije video
tako jasnu lepotu. Zbilja, nije trebalo da se plaši povratka kući.
U jednom trenutku, dok ih je Juan posmatrao, nekakav prosjak
je ispao iz zapanjene gomile, koja je stajala i gledala kako prolazi
taj bogati svet. Pojurio je prema gospodskim, zatvorenocrvenim
kolima, stavio ruku na ivicu automobila i počeo da zapomaže po
običaju.
 Malo srebra, gospodaru, malo srebra!
Na ovo je mladi gospodar vrlo grubo uzviknuo:
 Skloni te svoje prljave ruke!
Ali je prosjak nastavljao da zapomaže s još više snage. Najzad,
dok je "on još uvek visio na automobilu, Vu je skinuo s noge
tvrdu zapadnjačku cipelu, pa potpeticom udario iz sve snage
prosjaka po prstima. Jadnik je zakukao:
 Ah, majko moja! pao natrag u gomilu. Ranjene prste je držao u
ustima.
A mladić je mahnuo bledom rukom Juanu i besno poterao kola.
Zatvorenocrvena mašina je skočila kroz jako sunce.
Prvih dana u rođenoj zemlji Juan je pustio da mu srce slobodno
igra sve doK nije video pravu sliku stanja koje je bilo oko njega. U
početku se tešio: Ipak ovde nije mnogo drukčije. Moja je zetolja
kao i sve druge zemlje u današnje doba. I zašto da se plašim?
Zbilja se tako Juanu činilo, jer se krišom plašio da će mu kuće,
ulice i narod možda izgledati jadno i siromašno. Ali nije ih gledao
tim očima. Ovo je moglo biti i zbog toga što se za vreme Juanovog
odsustvovanja gospođa preselila iz one male kuće u kojoj je živela
u veliku, prostranu kuću, sagrađenu po stranoj modi. Kad je
prvog dana Juan ušao s njom u kući, rekla mu je:
 To sam učinila zbog Ajlane. Smatrala je da Je ona kuća suviše
mala, suviše siromašna, da bi joj drugarice mogle dolaziti u
posetu. Učinila sam ono što sam ti ranije rekla. Uzela sam
Mejlingu da stanuje sa mnom ... Juane, čini mi se da će mi ona
biti jedino dete. Jesam ti kazala da će postati lekar kao i moj
otac? Učim je svemu što je on mene učio. Ona sad pohađa jednu
stranu školu za medicinu. Ima da uči još dve godine, a zatim
mora još više godina da radi u bolnici. Ja joj stalno govorim da su
naši lekari bolji za unutrašnje bolesti. Ali, ipak, ne može se poreći
da su za operacije strani lekari veštiji. Mejling će obe te veštine
dobro poznavati. Osim toga, ona mi pomaže oko nahočadi, koju
još uvek nalazim po ulicama, daleko više nego ranije, Juane, jer
sad su i mladići i devojke vrlo slobodni!
Ali Juan odgovori iznenađeno:
 Zaboga, mislio sam da je Mejling devojčica... Sećam je se kao
deteta.
 Već joj je dvadeseta odgovorila je majka mirno i odavno je
napustila detinjstvo. Po pameti je mnogo starija, starija od Ajlane,
kojoj je dvadeset i treća. Mejling je vrlo hrabra, mirna devojka.
Išla sam jednoga dana da je gledam kako pomaže lekaru kad je
odsecao neku veliku izraslinu s vrata jedne žene. Ruke su joj bile
veste kao i muške. Doktor je pohvalio moju kćer što nije drhtala i
što joj se nije smučilo od mirisa krvi. Ona se ničega ne boji. Vrloje
hrabra i mirna devojka. Ipak, ona i Ajlan se vole,iako s Ajlanom
neće da ide na zabave, a ova opet neće da gleda stvari koje
Mejling radi.
Juan i gospođa su sedeli sami u gostinskoj sobi, jer je Mejling
odmah otišla napolje. Nikoga nije bilo u blizini osim služavke,
koja je svaki čas unosila čaj i slatkiše. Juan je tad radoznalo
zapitao:
 Mislim da je onaj Vu bio oženjen nekom drugom ženom, majko?
Majka uzdahnu i odgovori:
 Znala sam da ćeš me i to pitati. Imala sam tako mnogo muke s
Ajlanom! Juane, želela ga je, i on je nju želeo. Ništa se nije moglo
učiniti, ni na kakav način nisam mogla da je urazumim. Zbog
toga sam i uzela veliku kuću, jer ako se baš moraju viđati, neka
to onda bude ovde, pošto moraju da se sastaju. Ništa mi drugo
nije ostalo već da slegnem ramenima i da sačekam dok dobije
razvod od prve žene i bude slobodan... A, zbilja, ta žena je staro-
modna, Juane. Nju su mu roditelji izabrali i oženili ga kad je imao
šesnaest godina. Prosto ne znam koga više da sažaljevam, tog
čoveka ili tu jadnu ženu! Ćini mi se da patim za njih oboje. I ja
sam bila na taj način udata, ni ja nisam bila voljena, i zato znam
kako je njoj. A opet sam obećala kćeri da se može udati za koga
hoće jer znam šta znači ne biti voljen. Tako ja osećam nevolje obe
te žene. Ali nekako je to udešeno suviše ovlaš, kao što se sve te
stvari sada svršavaju, na moju žalost, Juane. On je slobodan a
ona, jadna žena, vraća se u unutrašnjost, u svoj rodni grad. Cak
sam otišla i da je vidim, jer je ovde živela s mužem iako, u stvari,
nije živela. Zatekla sam je kako s dvema devojkama stavlja svoje
haljine u kovčege od crvene kože, koje je kupila kao deo svog
miraza. Jedino mi je ovo rekla:
Znala sam da mora doći ovaj kraj... Znala sam da mora doći ovaj
kraj..."
 To nije lepa žena. Starija je od njega pet godina. Ne govori nijedan
od stranih jezika, koje sad svi moraju znati. Noge su joj bile
uvezane, pa se jadnica trudila da ih sakrije u velike tuđinske
cipele.To je za nju zbilja kraj. Jer šta joj ostaje? Nisam je pitala.
Moram sad misliti samo na Ajlanu. U ovo vreme, mi stari ne
možemo ništa drugo sem da puštamo da nas mlađi čiste po svojoj
volji... Ko tu može bilo šta da učini? Zemlja je oborena, niko nas
ne vodi, nema zakona, nema kazne...
Juan se malo nasmešio kad je starica završila ovim recima.
Sedela je ona tu, stara i mirna, i uvek nešto tužna, sede kose.
Govorila je ono što starost uvek govori.
A Juan je osećao u sebi hrabrost i nadu. Tog istog dana mu je
ono nekoliko časova što je proveo po povratku, kao i ovaj grad i
sve oko njega, ulilo nove snage. Sve mu je izgledalo napredno i
bogato. Svuda, prolazeći brzo, video je kako se dižu nove radnje,
trgovine za prodaju mašina, dućani u kojima se prodaje
svakovrsna roba sa svih strana sveta. Nije više bilo onih mnogih
jadnih ulica punih običnih ćepenaka, niskih krovova, s domaćom
robom. Grad je bio jedan od centara sveta. Nove zgrade su se
dizale nad starima sve više i više. Za šest godina, koliko je Juan
bio odsutan, dvadesetinu divnih zgrada je izniklo u nebo.
Te prve noći, pre nego što je legao, stajao je na prozoru svoje sobe
i gledao na grad:
 Skoro liči na grad u kome živi Šeng.
Svuda oko njega su buktale svetlosti, čuo se šum motora, duboko
mrmljanje miliona ljudskih bića i sav onaj huk i nemir života koji
je sve više nadirao. To je bila njegova zemlja. Slova koja su
plamtela po oblacima bez meseca bila su slova njegovog
maternjeg jezika reklamirajući robu koja se u njegovoj zemlji
pravila. Bio je to njegov grad. Veliki kao svaki drugi u svetu. Setio
se jednog trenutka i one žene koja je odgurnuta da bi bilo mesta
za Ajlanu. Umirivao je srce koje je razmišljalo:
Tako moraju svi biti poterani ukraj ako ne mogu da podnesu ovo
novo vreme. To je pravda. Ajlan i Vu su u pravu. Novo se ne može
opovrgnuti."
S nekom vrstom čvrste, jasne radosti legao je da spava.Za tih
nekoliko dana silne radosti, Juan je svuda prolazio po velikom
gradu. Činilo mu se da mu sreća natkriljuje sve snove, jer je
napustio zemlju pravo iz tamnice, a sad je zbilja bio kod kuće.
Činilo mu se da su sva tamnićka vrata otvorena, ne samo one nje-
gove tamnice već svih zatvora. Ono što mu je otac rekao da se
mora oženiti devojkom i protiv svoje volje, činilo mu se kao neki
rđav san, zaboravljen san; rđav san mu je izgledalo i ono vreme
kad su mladići i devojke bili proganjani i streljani zato što su
tražili slobodu. Ona sloboda za koju su oni umirali sad je došla za
sve! Tako je u svojoj zanesenoj glavi mislio Juan, ne poznajući ni
život, ni svoju zemlju, ne znajući ni da li je sloboda zbilja došla.
Po ulicama grada je gledao omladinu kako ide tamoamo,
slobodnog, hrabrog izgleda i spremna da radi što želi. I mladići i
devojke išli su ravnopravno. Posle dandva došlo je pismo od
Menga, koji je pisao:
Došao bih da te vidim, ali sam vezan za novu prestonicu. Sad od
tog starog grada stvaramo novi, rođače moj, rušimo stare kuće.
Sagradili smo veliki novi put, koji preseca grad kao čist vetar.
Sagradićemo još mnogo ulica na sve strane. Nameravamo da
porušimo stare, neželjene hramove i u njima da otvorimo škole,
jer narodu sad više nisu potrebni hramovi... Umesto hramova,
dajemo im nauku ... A što se mene tiče, kapetan sam u vojsci.
Blizak sam svom generalu, koji te poznaje iz one ratne škole. On
mi je rekao: ,Kaži Juanu da ima jedno mesto i za njega, da radi.“
I to je tačno, rođače moj, jer je razgovarao s jednim čovekom, koji
je na mnogo višem položaju nego što je on sam. U školi ovde ima
jedno mesto gde ti možeš da predaješ štogod hoćeš. Dođi ovamo,
živi i pomaži nam da sagradimo ovaj grad."
Kad je Juan pročitao te reči ohrabrenja, pomislio je s ushićenjem:
Ovo je od Menga, koji se nekada krio. A gledaj šta je sad od njega
postalo!"Juanu je srce bilo veselo što njegova zemlja ima već
jedno mesto i za njega. Razmišljao je o tome ... Da li on zbilja želi
da uči mlade ljude i žene? To bi bio najbrži način da posluži
svome narodu. Ostavio je da o tome razmišlja još dandva, dok ne
ispuni svoje obaveze.
Prvo je morao da ode svome stricu i njegovim ukućanima, a zatim
je, kroz tri dana, dolazilo Ajlanino venčanje. Najzad, morao je da
poseti i svoga oca. Od njega je zatekao dva pisma. Kad je ugledao
četvrtasta, kriva slova, naškrabana na dve strane, velika,
nepouzdana slova kakva obično starci pišu, osetio je u srcu neku
staru nežnost. Zaboravio je da se ikad plašio, da je ikad mrzeo
svoga oca, jer mu je sad izgledalo da je Tigar isto onako
bespomoćan kao neki stari glumac davno zaboravljenog pozorišta.
Ali je doista morao otići da vidi oca.
Ako se za ovih šest godina Ajlan prolepšala i dete Mejling
podevojčila, za Vanga Veleposednika i njegovu gospođu su,
međutim, naišli dani starosti. Istina, Juanova majka, tako je bar
izgledalo, uspela je nekako da se održi kroz ove godine, samo joj je
kosa nešto više osedela, a mudro lice joj je postalo još mudrije i
strpljivije, ali i mršavije. Međutim, strica i njegovu ženu Juan je
zatekao vrlo stare. Više nisu živeli u svojoj kući, već s najstarijim
sinom. Tamo je Juan otišao i našao ih u kući zapadnjačkog
oblika, koju je njihov sin sagradio usred prijatnog vrta.
U toj bašti starac je sedeo ispod bananina drveta. Zatekao ga je
razdraganog i veselog kao svakog starkelju. Bio je već digao ruke
od svih opasnih strasti. Najveći mu je greh bio što je kupovao
slike na kojima su naslikane lepe devojke. Imao je nešto više od
stotinu takvih slika. Kad je bio dobro raspoložen, zvao je slugu da
mu ih donese, pa je obrtao sliku po sliku i zverao u njih. Tako je
sedeo kad je Juan naišao, a jedna služavka je stajala kraj njega.
Jednom rukom je terala lepezom muve, a drugom prevrtala slike,
kao stranice neke knjige za decu.Juan je jedva prdRHHiMijtica.
Taj starac je svojom pohotljivošću teflHRoKod sebe do poslednjeg
trenutka. Ali, da li StBšto je ponekad pušio pomalo opijuma, što
starci često čine, ili zbog nečeg drugog, starost mu je najzad
naišla tako iznenadno, kao neki nagli mraz, i sterala mu sve salo
sa tela, tako da je sad sedeo otromboljene kože, kao da se nalazi
u suviše širokom, odelu. Gde mu je nekad bilo čvrsto salo, sad je
visila žuta koža. A haljine nije promenio, pa su mu i one mnogo
visile. Istina, bile su od dobrog satina, ali ipak su to bile stare ha-
ljine, za onu pređašnju debljinu. Vukle su se niz pete i preko
ruku, a okovratnik je visio i pokazivao mu smežurani vrat.
Kad je Juan stao pred njega, starac ga je jedva pozdravio i rekao:
 Eto, sedim sam i gledam ove slike, jer moja gospođa smatra da
su nepristojne.
Nasmejao se zatim po svom starom običaju, ali taj smeh je bio
nekako promukao. I smejući se tako, gledao je služavku. I ona se
pravila da se smeje da bi starca odobrovoljila, ali je buljila u
Juana, kome se činilo da su stričev glas i smeh nekako slabiji.
Malo posle starac ponovo zapita Juana, pošto je razgledao slike:
 Koliko ima otkako si otputovao?
A kad mu je Juan odgovorio, opet je zapitao:
 A kako je moj drugi sin?
Juan mu je rekao, a starac je počeo nešto da mrmlja, kao da mu
je neka misao bila stalno u glavi kad se setio Senga:
 On mnogo troši u toj stranoj zemlji, moj najstariji sin kaže da
Seng mnogo troši...
I starac se uozbiljio, pa mu Juan reče, da bi ga odobrovoljio:
 Vraća se kući idućeg leta, kazao mi je tako! Starac je promrmljao,
zureći u sliku jedne de
vojke ispod bambusa:
 A, tako, kaže da će doći!Tad se nešto zamislio, pa odjednom reče,
vrlo ponosit:
 Znaš, moj sin Meng je kapetan!
Kad se Juan nasmešio i rekao da zna to, starac je ponosito dodao:
 On je sad veliki kapetan. Ima veliku platu. Dobra je to stvar imati
vojnika u porodici kad su vremena ovako burna. Moj sin Meng je,
u ovim danima, na velikom položaju. Obišao me je. Nosi vojničku
uniformu, kao oni u inostranstvu, tako su mi bar rekli. Ima i
revolver o pojasu i mamuze. Video sam ih.
Juan je zaćutao, ali nije mogao da sakrije osmejak s lica pri
pomisli kako se Meng za ovo nekoliko godina promenio od
begunca, koga je otac proklinjao, u kapetana, koga otac obožava.
Za sve vreme ovog njihovog razgovora starac ■e nekako nelagodno
osećao. Počinjao je sa sitnim učtivostima koje se ukazuju gostu, a
ne sinovcu, šeprtljao je oko čajnika na malom stolu kraj sebe kao
da se trudi da Juanu sipa čaj. Tako se ponašao sve dok ga Juan
nije zaustavio, ali je onda počeo da traži u nedrima lulu da bi je
ponudio Juanu. Juanu je tad bilo jasno da ga stric zbilja smatra
kao stranca gledajući ga svojim uznemirenim starim očima.
Najzad je starac rekao istinu:
 Ličiš mi nekako na stranca. To tvoje odelo, pa hod i kretanje čine
da si mi stran.
Iako se Juan na ovo nasmejao, ipak nije bio baš tako mnogo
zadovoljan. Došlo mu je nešto, pa nije mogao da odgovori. Vrlo je
brzo uvideo, iako je bio odsutan šest godina, da tom starcu nema
šta da kaže, niti ovaj njemu, pa se pozdravio... Osvrnuo se jed-
nom, ali stric ga je već zaboravio. Namestio se da spava, brada
mu se malo pomicala, a zatim usta otvorila, dok su mu oči ostale
zatvorene. I dok ga je Juan posmatrao, on je već zaspao. Jedna
muva mu je stala na jagodicu, a devojka se zagledala u Juanovu
čudnu, stranačku pojavu i zaboravila da maše lepezom. Muva se,
međutim, odšetala do starčeve opuštene usne, ali se on nije
budio.A gospođa je na tflHUHftobacila:
 Treba ih sve Rođak se malo pBKJSolJib u tesnom stranom
kaputu, ispružio punačKe ruke i rekao:
 A ko će ih zaustaviti? I zna li ko kako ih danas zaustaviti?
Juan je promrmljao:
 Vlada!
 Vlada? zapitao je rođak. Zar ona zbrka đaka i ratnika koju
nazivamo vladom! Sta njih može da zaustavi? Ne, svaki čovek radi
na svoju ruku, pa novac juri u naSe banke, a mi smo bezbedni jer
nas čuvaju strani vojnici i štite strani zakoni. Zbilja, imam dobro,
unosno mesto. Dobio sam ga zahvaljujući milosti svojih
prijatelja...
 Mojih prijatelja dodala je brzo gospođa. Da nije mene i da nisam
uspostavila prijateljstvo sa ženom onog velikog bankara, a preko
nje upoznala njenog muža i molila ga za tebe...
 Tako je, tako je rekao je čovek brzo znam ja to...
Zaćutao je i nekako se oneraspoložio, kao da je bilo nečeg o čemu
nije hteo da razgovara, kao da je platio neku potajnu cenu za ono
što ima. Tad je gospođa ponovo zapitala Juana, vrlo slatkorečivo,
jer je bilo neke hladne, uglađene slatkorečivosti u svem što govori,
kao da je sve to prvo okušala pred ogledalom:
 Lepo, Juane, vratio si se kući, kao pravi čovek! Mora biti da sve
znaš!
Juan se nemo nasmejao da bi opovrgao da zna sve. A ona se
osmehnula i stavila svilenu maramicu na usne, pa ponovo rekla:
 Oh, siguran sam da znaš mnogo, a nećeš o tome da govoriš, jer
se nisi vratio posle toliko godina s onoliko isto znanja sa koliko si
otišao.
Sta bi na ovo odgovorio, Juan ni sam nije znao. Osećao se
neprijatno, kao da je žena njegovog brata od strica čudna i
pokvarena, ili kao da se samo takva pravi, tako da nije znao
upravo kakva je. Ali u tom trenutku je došla jedna služavka
vodeći staru gospođu, pa je Juan ustao da pozdravi strinu.
Stara gospođa je ulazila u tu bogatu tuđinsku obu naslanjajući se
na služavku. Bila je visoka, uspravljena osoba, još uvek crne
kose, ali naborana lica, iako su joj oči bile, kao i ranije, oštre i
kritičke prema svemu što bi videla. Nikakvu pažnju nije obraćala
na svoga sina i snahu, ali je Juanu dozvolila da se pokloni. Posle
je sela na stolicu i naredila lužavci:
 Donesi mi pljuvaonicu!
Kad je služavka poslušala, starica se nakašljala i vrlo učtivo
pljunula, a zatim rekla Juanu:
 Zdrava sam kao uvek, zahvaljujući bogovima, aem što imam ovaj
kašalj, a ponekad me obuzima i ravnodušnost, naročito izjutra.
Kad je baba ovo rekla, snaha ju je pogledala s velikim prezirom,
ali je sin pomirljivo primetio:
 Uvek je to tako kod ljudi u godinama, majko. Majka nije ni
obraćala pažnju na njega. Gledala
je Juana od glave do pete i zapitala:
 Sta mi radi drugi sin u onoj dalekoj zemlji? A kad je čula od
Juana da je Šengu dobro, odlučno je rekla:
 Oženiću ga kad dođe kući.
Na to se snaha nasrne jala i nemarno rekla:
 Ne znam da li će se šeng oženiti protiv svoje volje, jer današnji
mladići...
Gospođa baci jedan pogled na svoju snahu, pogled koji je
pokazivao da je već više puta iskazala Sta o njoj misli, te sad za to
više nema potrebe. Zato je i nastavila da govori Juanu:
 Moj treći sin je činovnik. Nema sumnje da si o tome čuo. Da,
Meng je sad kapetan nad mnogo ljudi u novoj vojsci.
Juan je tako po drugi put čuo o toj stvari i ponovo se krišom
nasmejao, sećajući se koliko je ta gospođa vikala protiv Menga.
Njegov rođak je primetio osmejak, spustio solju čaja iz koje je
glasno srkao i rekao: Tako je to. Moj brat je došao s
pobedonosnim armijama s Juga. Sad ima vrlo veliki položaj u no-
voj prestonici, ima vojnike pod svojom komandom. Čujemo da se
o njemu priča da je vrlo hrabar i neustrašiv. Očekujemo ga
svakog dana da nas poseti jer mu sad više ne preti opasnost od
starih upravljača, pošto su rasterani i pobegli su u susednu ze-
mlju. Samo, on ima mnogo posla i nema ko da ga zameni.
Ali stara gospođa nije htela da trpi da iko drugi govori sem nje.
Nakašljala se i ponovo hraknula, a zatim zapitala:
 Kakvo ćeš sad mesto, Juane, zauzeti, pošto si bio u
inostranstvu? Treba da dobiješ vrlo visoku platu?
Na ovo Juan blago odgovori:
 Pre svega, kao što znate, Ajlan će se kroz tri dana venčati, a posle
idem do oca, pa ću tek onda videti kakvi mi se putevi otvaraju.
 Ta Ajlan! uzviknula je stara gospođa, polako izgovarajući
Ajlanino ime. Ja ne bih dozvolila svojoj kćeri da se venča s
onakvim čovekom! Pre bih je odvela u manastir!
 Ajlan u manastir! uzviknula je njena snaha kad je to čula i
nasmejala se svojim izveštačenim, zajedljivim smehom.
 Da je ona moja kći, to bih i učinila! odlučno je rekla stara
gospođa i popreko pogledala snahu. Više ništa nije rekla, sem što
se naglo zasopila. Kašljala je sve dok je služavka nije protrljala i
udarila po leđima, da bi dobila daha.
Najzad je Juan krenuo. Vraćajući se kući kroz suncem obasjane
ulice, kao da je birao da se šeta baš tog lepog dana, mislio je da
su ono dvoje starih već jednom nogom u grobu. Da, zbilja su
nogom u grobu, mislio je radosno. Ali je bio mlad, a ovo je bilo
vreme mladosti. Tog divnog letnjeg jutra činilo mu se da sreće
samo mlad svet u ćelom tom gradu mlade nasmejane devojke u
haljinama svetlih boja, golih ruku, po novoj modi. S njima su išli
mladići, slobodno, smejući se. U tom gradu mu je danas sve
izgledalo bogato i mlado. On je osećao da pripada toj zajednici.
Život mu je godio.
Ali, ubrzo niko od ukućana nije ni o čemu drugom mislio, sem o
Ajlaninom venčanju, jer su Aj lan i njen mladoženja bili nadaleko
poznati među mladim bogatašima ne samo svoje rase već i drugih
naroda. Pozvali su na svadbu više od hiljadu zvanica, a na gozbi
posle svadbe bilo je isto toliko osoba. Juan nije imao prilike da
razgovara nasamo s Ajlanom, sem za ono kratko vreme kad se
prvog dana vratio. Ali osećao je da nije s njom istinski razgovarao.
Nestalo je bilo one njene naravi da začikava druge kroz smeh, a
Juan nije mogao prodreti u ljupku samouverenost koja ju je sada
skrivala. Pitala ga je s izrazom koji je ličio na onaj njen stari,
pošteni izraz:
 Milo ti je što si se vratio kući, Juane?
Ali kad je Juan odgovorio, video je da ga njene oči, iako su ga
gledale, uopšte ne vide, već da su okrenute u nju samu, da
gledaju neku njenu misao. Izgledale su samo kao lepi oblik
tamne, tečne svetlosti. Tako je bilo za vreme celog razgovora.
Juan je bio zbunjen tom njenom odsutnošću, pa je zapitao:
 Drukčija si: ne izgledaš mi srećna. Da li želiš da se udaš?
Ali ona odsutnost je još uvek postojala. Ajlan je širom otvorila
svoje divne oči, progovorila hladnim, srebrnastim glasom i
nasmejala se:
 Nisam tako lepa, Juane. Ostarela sam, pobledela i poružnjala!
Juan je žurno odgovorio:
 Ne, ne, lepša si, ali...
Ona je, međutim, brzo dodala rugajući mu se pomalo, kao što je
bila navikla:
 Sta? Zar treba toliko da budem smela pa da odgovorim da hoću,
da moram da se venčam s tim čovekom? Zar sam ikad nešto
učinila, brate, što nisam želela? Zar nisam uvek bila nevaljala i
samovoljna? U najmanju ruku, čujem to od svoje strine. Majka je
suviše dobra da bi mi to rekla, ali znam da i ona tako misli..video
da sJHBT oči prazne, bezizraznestašno isl“Hffig£j3odizala svoje
lepe obrve. Otada više s niomđSHSaBMvarao. jer je sva
5g neke nove hafajraznovrsnijih boja. A kad bi Juana pozvali s
njom u goste, mogao ju je videti samo izdaleka, ljupku, divnu
pojavu, čudnu tih dana i njemu samom, nekako silno izmenjenu
u samome biću, kao pojavu koja gleda sve oko sebe kao u snu.
Cutala je kao nikad ranije smeh joj se retko čuo, oči su joj bile
tihe, a ne sjajne, i celo telo, okruglasto, meko i plemenito, kretalo
se polako s nekom ledenom skladnošću, umesto onih njenih
starih, brzih, veselih skokova. Zbacila je bila sa sebe lepotu svoje
vesele mladosti i naučila se novoj ljupkosti ćutanja i skladnosti.
Danju je spavala, sva iznurena. Juan, majka i Mejling viđali su se
i jeli bez nje. Išli su pažljivo po kući. Ništa se nije Čulo sve do
mraka, kad je Ajlan izlazila da sretne svog dragana i s njime ode
u neku kuću gde su bili pozvani kao gosti. Ako bi i ustala ranije,
činila je to samo neke probe radi kad bi došli krojači. Oni su
donosili mnoge haljine od svile i satina koje je ona poručivala.
Među njima je bila i venčana haljina blede breskvine boje, sa
velom srebrne boje iz inostranstva.
Juan je primetio da je majka postala ćutljiva i ozbiljna za ovo
nekoliko dana pre venčanja. Govorila je sa svima vrlo malo, sem
sa Mejlingom. Videlo se da njoj poverava mnoge stvari. Govorila
joj je:
 Jesi li odnela onu čorbu Ajlani? Ajlan mora posrkati onu supu, ili
ono strano mleko u prašku koje toliko voli da pije kad se uveče
vrati kući. Izgleda mi da je bleda. Ajlani su potrebna dva zrna
bisera da joj pridržavaju veo. Zamoli nekog draguljara da nam
pošalje da vidimo.
Mozak joj se stalno brinuo za Ajlanu. Juan je znao da je prirodno
da se majka tako ponaša, pa mu je bilo milo što je uz nju i ova
mlada devojka da joj pomaže. Jednom, kad majka nije bila kod
kuće, a njih dvoje slučajno se našli sami u sobi očekujući obed,
Juan, ne znajući šta drugo da kaže a osećajući da mora nešto
progovoriti, rekao je Mejlingi:
 Vi vrlo mnogo pomažete mojoj majci. Devojka je svoje poštene oči
okrenula prema njemu i rekla:
 Ona me je spasla kad sam bila mala. Juan je odgovorio:
 Da, znam!
Bio je iznenađen, jer nije bilo nikakvog stida u očima te devojke,
pa ni kad je rekla da je nahoče kome se ne znaju roditelji.
Tad joj je Juan rekao, smatrajući je kao člana porodice, naročito
zbog njene odanosti prema majci:
 Zeleo bih da vidim majku srećniju što mi se udaje sestra. Većina
se majki raduje, mislim, kad im se kćeri udaju.
Ali na ovo Mejling nije ništa odgovorila. Okrenula je glavu u
stranu i u tom trenutku je došla služavka s činijama jela, pa je i
ona prišla da ih porazmesti po stolu. Juan je gledao devojku dok
je ovo radila, vrlo jednostavno, kao da ne radi posao koji priliči
služavci. Juan je gledao devojku i zaboravljajući da to čini.
Primetio je da joj je maleno telo ipak jako vitko, da su joj ruke
odlučne i brze i da ne prave nijedan nepotreban pokret. Setio se
tad i da njegova majka nijednom nije upitala Mejlingu da li je
neka stvar svršena ili ne.
Tako su dani brzo promicali do Ajlaninog venčanja. Trebalo je da
to bude veliko venčanje. U najveći i najmoderniji hotel grada gosti
su bili pozvani da dođu jedan sat pred podne. Pošto Ajlaninog oca
nije bilo ovde, a pošto ni stric nije mogao dugo da stoji, to je njen
stariji brat od strica preuzeo njegovu dužnost. Pokraj nje je bila
majka, koja je nikako nije napuštala.
Ovo venčanje je obavljeno u modernom duhu, sasvim drukčije
nego što se Ajlanin deda Vang Lung venčavao sa svojim ženama,
sasvim drukčije od starih venčanja sa bezbroj običaja, koje su i
njegovi sinovi upražnjavali onako kako su im određivali još
njihovi preci. U to vreme varošani su svoje sinove i kćeri venčavali
na razne načine: u nekim gradovima po novijim običajima, a u
nekim po starijim, ali su Ajlan i njen dragan začelo morali da se
venčaju po najnovijim. Zbog toga je i bilo mnogo muzike iz stranih
instrumenata, najmljenih za taj dan, cveće je bilo postavljeno na
sve strane. Samo to koštalo je mnoge stotine srebrnjaka. Ljudi
raznih boja tela dolazili su u najraznovrsnijim odelima, jer su
Ajlan i njen dragan imali širok krug prijatelja. Sav se taj svet
okupio u veliku dvoranu hotela. Napolju su ulice bile zakrčene
automobilima, sirotinjom, i besposličarima, koji su se gurali da bi
što bolje videli, da bi kakve bilo koristi imali tog dana, isprosili
nešto ili neprimetno gurnuli ruku u tuđ džep i izvukli što nađu,
iako su bili najmljeni i stražari da zadržavaju narod.
Kroz tu ogromnu gomilu išli su Juan, majka i Ajlan. Sofer je
neprestano svirao u trubu da nekog ne bi pregazio. Kada su
stražari ugledali njihov automobil i mladu u kolima, pojurili su
napred vičući:
 Mesta, mesta...
Kroz tu vrevu Ajlan je išla gordo, bez reci, malo pognute glave pod
dugim velom pričvršćenim uz kosu s dva bisera i vencem malih
mirišljavih narandžinih cvetića. U ruci je držala veliku kitu belog
jorgovana i malih ruža, vrlo mirišljavih.
Još nikada nije bilo ni približno tako lepe neveste. čak je i Juan
bio očaran njenom lepotom. Hladan smešak lebdeo joj je na
usnama, iako ga nije otvoreno pokazivala. Oči su joj se presijavale
ispod spuštenih kapaka. I ona sama dobro je poznavala svoju
lepotu. Na njoj nije bilo nijedne privlačne tačke koju nije znala i
istakla od vrhunca. I sama gomila je zaćutala kad je mlada naišla.
A kad je izišla iz kola, hiljadu očiju se upilo u nju, halapljivo, opi-
jeno njenom lepotom. U početku je gomila ćutala, a zatim je
nastalo mrmljanje:
 Ah, gledaj je!
 Aah, kako je lepa, kako je lepa! Još se nijednom ovakva mlada
nije videla!
Nema sumnje, Ajlan je sve to čula, ali se pravila kao da ništa ne
primećuje.
Isto tako, kad je ušla u veliku dvoranu i muzika počela da svira,
svi gosti su okrenuli glavu. I njih je obuzelo ono ćutanje puno
divljenja. Juan je prvi ušao i stao kraj mladoženje. Posmatrao je
kako nevesta polako ulazi između gostiju. Dva mala deteta,
obučena u belo, bacala su ispred nje ruže, da bi po njima gazila.
A s njom su išle devojke, obučene u raznobojnu svilu. Tako je
Juan morao da učestvuje U opštem divljenju njenoj lepoti. h tom
trenutku, iako se toga tek kasnije setio, video je vrlo jasno i
Mejlingu, jer je i ona išla kao pratilica uz Ajlanu.
Kad je venčanje bilo svršeno i mladenci potpisali ugovor pošto su
se poklonili onima koji su zastupali obe porodice, poklonili
gostima i svima kojima je to iz učtivosti sledovalo nastala je
bogovska gozba i veselje, a bračni par je otišao na put. Kad se
Juan vratio kući, mislio je o svemu i setio se, na svoje veliko
iznenađenje, i devojke Mejling. Ona je išla sama ispred Ajlane, pa
čak ni Ajlanina blistavost nije potpuno pomračila Mejlingu. Juan
se sad dobro sećao da je nosila dugu haljinu boje zelene jabuke,
kratkih rukava, visokog okovratnika, tako da joj je lice izgledalo
bistro, malo bledo i odlučno. Baš ta njena pojava, koja nije bila
slična Ajlaninoj, učinila je da nije ostala pomračena pred onom
lepotom. Lice devojke Mejling nije se isticalo ni bojom, ni živošću,
ni sjajnim očima, ni smehom kao Ajlanino. Bilo je zanimljivo
usled savršene linije profila, linije za koju je Juan mislio da će
zadržati snagu i plemenitost i kad mladost mine. Ona je i sad
izgledala starija nego što jeste. Ali, jednog dana kad bude zašla u
godine, njen pravilni niski nos, čisti okruglasti obrazi, oštro
izvajane usne, prava crna kosa, koja tako lepo pada sve to će joj
ponovo dati mladost. Život nju neće moći mnogo da izmeni. Kao
što joj je sad već svojstvena izvesna ozbiljnost, tako će i u svoje
zrelo doba biti mlada.Juan se sećao te ozbiljnosti. Od svih
učesnika na svadbi svega su dve osobe bile ozbiljne majka i
Mejling. Čak i na gozbi, gde su se točila raznovrsna strana vina i
svi stolovi bili puni gostiju, slobodnih i raspoloženih više nego što
se moglo očekivati, i kad su se čaše visoko dizale i kucale, a
mlada i mladoženja se takođe smejali prolazeći kroz goste i u tom
trenutku je majčino lice bilo ozbiljno, a isto tako i Mejlingino. One
su tiho govorile i upućivale sluge gde je bilo potrebno, dogovarale
se s upravnikom hotela. Juan je mislio da su ozbiljne zbog svih
tih briga, pa ih je zaboravio i gledao unaokolo po sjajnoj dvorani.
Ali te noći, kad je sve bilo svršeno i kad su ostali sami, sem
sluškinja koje su prolazile unaokolo, ostavljale stvari na svoje
mesto i spremale kuću, gospođa je sedela u svojoj stolici,“potpuno
nema i vrlo zabrinuta, da je Juan pomislio da joj mora nešto reći i
odobrovoljiti je. Zato je blago rekao:
 Ajlan je bila divna, lepša nego ikad. Najlepša žena.
Gospođa nemarno odgovori:
 Da, bila je divna. Već tri godine je smatraju za najlepšu među
mladim bogatim gospođama u ovom gradu, čuvenom sa svoje
lepote.
Sedela je još malo u stolici, a zatim reče, s nekom čudnom
gorčinom:
 Ah, zašto je tako lepa? Prokletstvo je to moga života, a tako isto i
života moga deteta. Njoj nije bilo nužno da ma šta radi. Nije
morala da upotrebljava ni pamet, ni ruke, niti bilo šta drugo, već
je samo puštala svet da je posmatra. Pohvale su joj navirale sa
svih strana, najlepše želje, sve za šta drugi moraju da se bore.
Tako veliku lepotu može da podnese samo stvor sa velikim umom,
a Ajlan nije dovoljno velika da tako nešto može da izdrži.
Na ove reči Mejling podiže glavu sa ručnoga rada i viknu blago,
preklinjući:
 Majko!
Ali gospođa je uporno nastavljala, jer svoje razočaranje nije više
mogla da trpi: Govorim samo što je istina, dete moje. Protiv te
lepote sam se borila celog života, ali sam izgubila ... Juane, ti si
mi sin. Mogu ti reći. Čudiš se zašto sam je pustila da se uda za
tog čoveka? Imaš i prava da se čudiš, jer ga ja ne volim, niti imam
poverenja u njega. Ali moralo je do toga doći, jer je Ajlan sa njim
zatrudnela.
I tako, sasvim jednostavno, gospođa je rekla ove strašne reci. A
Juanu, kad ih je čuo, zastalo je srce. Bio je još suviše mlad da bi
osetio šta to sve znači, da njegova rođena sestra... Pogledao je,
sav posramljen, Mejlingu. Glava joj je bila nagnuta nad ručnim
radom. Ništa nije govorila. Lice joj se nije menjalo, nije bilo ni
ozbiljnije ni mirnije.
Ali gospođa je uhvatila Juanov pogled i razumela ga:
 Nemoj se uznemiravati, Juane, zbog Mejlinge, jer ona zna sve. Ne
bih mogla izdržati da nije bilo nje. Ona mi je pomogla da
razmislim šta treba uraditi. Nikoga nemam, Juane. Bila je prava
sestra mom jadnom, lepom, ali budalastom detetu. I ono se na
nju oslonilo. Čak nije dala ni tebe da pozovem, Juane. Jednom
sam pomislila da bi mi sin bio potreban, jer nisam vična vođenju
brakorazvodne parnice, a nisam smela reći ništa ni tvom
najstarijem bratu od strica, jer sam se stidela. Ali Mejling nije do-
zvolila da ti upropastim školovanje.
Još nikako Juan nije mogao da kaže ni reči. Krv mu je jurila u
obraze, sedeo je zbunjen, postiđen, ali i ljut. A gospođa se, dobro
razumevajući to njegovo osećanje, tužno nasmejala i rekla još
jednom:
 Nisam smela da javim ni tvom ocu, Juane, jer je njegov jedini lek:
ubistvo. Evo, to je tragičan završetak sveg mog staranja da
vaspitam i školujem svoje dete u potpunoj slobodi! Jesu li to novi
dani? Nekada bi oboje bili osuđeni na smrt zbog takvog zločina! A
sad im ništa neće biti. Vratiće se, živeće veselo, a Ajlanino dete će
se roditi pre vremena, ali niko je neće mnogo ogovarati, nego
samo malo, sa rukom na ustima, jer se danas mnoga deca rađaju
pre vremena. To je novo doba.Gospođa se tužni




imejala, ali suze su joj se
w
pojavile u očima. Tad je Mejling savila što je šila, zabola iglu i
utešno rekla:
 Ti si, majko, tako umorna da ne znaš šta govoriš. Uradila si sve
što si mogla za Ajlanu. To i ona dobro zna, to mi svi dobro znamo.
Hajde, spavaj, a ja ću ti doneti čorbu pred spavanje.
Gospođa je poslušno ustala, kao da se ovako šta često dešavalo.
Otišla je naslanjajući se na devojačko rame, puna zahvalnosti. A
Juan je gledao te dve žene kako odlaze, još uvek bez reči, jer je
veoma bio zbunjen onim što je čuo.
Tako je Ajlan, njegova rođena sestra, učinila strašnu stvar! Tako
je ona zloupotrebila svoju slobodu. Na njegov život je opet naišla
ona strašna divlja stvar kojoj je dva puta izbegao. Pošao je u svoju
sobu polako, vrlo uznemiren, uznemiren kao i uvek onim
dvojstvom u sebi, kao da mu se ništa jednostavno ne može
dogoditi, niti ljubav, niti bol. Jer sada je, s jedne strane, bio
postiđen Ajlaninom bezobzirnošću, pošto se takve stvari nisu
smele dogoditi njegovoj sestri, o kojoj nikako nije hteo drukčije da
misli već samo s ponosom, a, s druge strane, bio je uznemiren i
nekom potajnom slašću, svojom divljom strašću, koju je želeo da
utoli. Bila je to prva sumnja koja ga je dohvatila otkako se vratio
u svoju zemlju.
Kad je venčanje bilo obavljeno, Juan je znao da mu učtivost ne
dopušta da odlaže posetu ocu. Zeleo je da ga vidi, naročito zbog
toga što je sad bilo tužno u kući. Majka je postala ćutljivija nego
inače, a Mejling je sve svoje vreme posvećivala isključivo školi. Za
ona dva dana uoči polaska skoro nije ni video devojku. Jednom
mu se učinilo da ga izbegava. Tad je pomislio:
To je zbog onoga što je majka pričala o Ajlani. Sasvim je prirodno
da se čedna devojka seća takvih stvari."
Dopadala mu se ta njena čednost. A kad je došlo vreme da mora
poći na put i šesti u voz za Sever, osetio je da želi da se oprosti s
Mejlingom, da neće otići na put od mesecdva a da se pre toga ne
vidi s njom. Zbog toga je čak i čekao, propustio voz i resio da pođe
onim docnijim, noćnim, samo da bi je video kad se vrati iz škole,
samo da bi večerao s njom i majkom, samo da bi s njima tiho
porazgovarao pre odlaska.
I dok su razgovarali, Juan je mislio kako mu devojčin govor ne
izgleda stidljiv i isprekidan, kao u drugih devojaka, već jasan, tih i
prijatan. Ona je uvek bila zauzeta nekim ručnim radom. A kad bi
služavke ulazile da se raspitaju šta će se sutra kuvati, nisu se
obraćale gospođi, već Mejlingi, koja je izdavala naređenja kao da
je to oduvek činila. Govor joj nije bio nimalo stidljiv. Te večeri,
pošto je gospođa bila ćutljivija nego obično, a Juan takođe,
Mejling je pričala šta je sve radila u školi, pričala je kako je
odavno želela da bude lekar.
 Majka mi je prva o tome govorila počela je devojka i bacila
zahvalan pogled na gospođu. A sad mi se taj poziv mnogo sviđa.
Samo treba mnogo učiti. A to mnogo i staje. Sve je to moja
pomajka za mene učinila. Uvek ću joj biti zahvalna. Gde ja
budem, tu će i ona biti. Želim da jednog dana imam svoju bolnicu
u nekom gradu, bolnicu za decu i žene. Imaću vrt u sredini, a oko
njega će biti zgrade pune postelja za bolesnike. Bolnica neće biti
velika, taman tolika da sav posao mogu posvršavati, ali moraće
biti čista i lepa.
Ta mlada žena je iznosila svoje želje toliko ozbiljno da je
zaboravila na ručni rad. Oči su joj se svetlele, a usne smešile. A
Juan je gledao devojku i začuđeno mislio, dok mu je cigareta
dogorevala među prstima:
Ipak je ova devojka lepa!"
I zaboravio je da sluša gledajući tako u nju. Odjednom je osetio
da je nezadovoljan. A kad se zapitao zašto, uvideo je da se
oneraspoložio kad je čuo da devojka zamišlja život samo za sebe,
tako da joj niko više nije potreban. Juanu se činilo da nije dotom
kad devojka ne pomišlja na venčanje. I dok je tako razmišljao,
zapazio je i lice u gospođe. Prvi put posle venčanja oči su joj bile
ozarene nekim zanimanjem, pa je sve slušala šta mlada devojka
govori. I samo je toplo rekla:
 Ako ne budem mnogo stara, i ja ću pomagati u bolnici. Biće to
bolji život nego ovaj moj. Velika je to uteha kad se žene ne moraju
naterivati na venčanje.
Juan je ovo čuo. Verovao je u istinitost tih njenih reči, odnosno
rekao bi to i sam da ga je majka zapitala, ali se ipak nekako
čudno osećao. Smatrao je da se uopšte ne srne odricati, niti
postavljati pitanje da li treba žene da se udaju, iako to i nije bio
predmet za razgovor između jedno? čoveka i dve žene. Jer mu je
ta njihova žudnja za slobodom nekako hladila srce i zato je, kad
se pozdravljao, bio hladniji nego što je mislio, bio je nekako
zbunjen jer je osećao da je uvređen, ali nije tačno znao kakvo su
mu zlo one nanele.
Dugo je još o tome razmišljao pošto je legao u uzanu postelju u
vozu, mislio je o novoj ženi, o njenom ponašanju, o Ajlani, koja je
toliko bila slobodna da je rastužila majku, a ta ista majka se
raduje velikim životnim slobodnim planovima one druge devojke.
Tad Juan pomisli, sa malo gorčine:
Sumnjam da ona može biti tako slobodna. Uvideće da je teško
izvesti sve što je zamislila. Bez sumnje će poželeti jednog dana
muža i decu, kao što sve žene za tim žude."
Tom prilikom se Juan setio svih žena koje je poznavao, i kako se
one u svim zemljama, na kraju krajeva, potajno uvek naslanjaju
na muškarce. A kad se setio Mejlinginog lika i razgovora, doista
nije mogao reći da je kod nje video takve želje ni u izrazu, ni u
glasu. Pitao se da li, možda ne postoji neki mladić o kome ona
sanja. Odjednom je, kao što vetar dune u mirnoj letnjoj noći,
postao ljubomoran na sve te mladiće koje nije poznavao, tako
ljubomoran da se čak nije mogao u sebi ni nasmejati što uopšte
vodi brigu o snovima devojke Mejling. Sumorno je razmišljao o
tome kako bi morao da stavi do znanja gospođi da nekako
opomene Mejlingu, i da bi trebalo da na nju malo bolje pazi.
Toliko se brinuo, kao o nikome u svom životu, a nijednom se nije
upitao zašto to radi.
I tako razmišljajući, dok se voz njihao i škripao pod njim, najzad
je zaspao vrlo nemirnim snom.
Mnoge su se stvari posle dogodile koje su za neko vreme isterale
te misli iz Juanove glave. Otkako se vratio iz tuđe zemlje, živeo je
samo u velikom primorskom gradu. Ništa drugo nije video sem
njegovih širokih ulica, prepunih i danju i noću najraznovrsnijih
prevoznih sredstava, automobila, tramvaja i lepo obučenog sveta
koji užurbano juri na sve strane. Ako je i bilo sirotinje, onih koji
vuku kolica, raznih prodavača, ipak, sada, u leto, nisu izgledali
tako bedno. Nije bilo onih zimskih prosjaka koji su umakli ispred
poplave ili gladi pokušavajući da žive na gradskim ulicama. Grad
je Juanu izgledao vrlo veseo.
U njemu se nalazila i nova kuća njegovog brata od strica, puna
udobnosti i bogatstva; bila je tu i uspomena na venčanje, i na sve
one bogate poklone. A kad je polazio, gospođa mu je gurnula u
ruku debeli presavijeni svežanj hartije, za koji je Juan znao da
predstavlja novac. Uzeo ga je rado, jer je mislio da joj je otac to
poslao za njega. I Juan je sasvim zaboravio da sirotinje uopšte
ima u svetu, jer mu je rođena kuća bila puna.
Ali, kad se probudio idućeg dana u vozu i pogledao kroz prozor,
video je zemlju kakvu se nije nadao da će ugledati. Voz je stao
kraj jedne ogromne reke. Tu su svi morali da siđu i prebrode reku
da bi nastavili put. I Juan je to učinio, gurajući se s drugim
svetom na otvorenoj, širokoj skeli, ali koja ipak nije bila dovoljno
velika za sav narod, tako da je Juan, pošto je poslednji došao,
morao stajati na ivici blizu vode.
Sećao se dobro da je prešao preko te reke i onda kad je odlazio na
Jug, ali onda nije video ono što i danas. Njegove oči, priviknute na
druge slike, imale su sad jedan nov prizor. Video je na reci pravi
grad malih čamaca, povezanih jedan uz drugi. Odatle se dizao
zadah od koga se Juanu smučilo. Bio je to osmi mesec u godini,
pa, iako je zora tek zarudela, bila je već vrućina. Sunce nije jako
sijalo, nebo je bilo mračno, pokriveno niskim oblacima, koji su
toliko pritiskivali da je izgledalo kao da prekrivaju reku i zemlju.
Nije bilo ni najmanjeg vetrića. U mutnoj svetlosti, narod je gurao
svoje čamce da bi napravio prolaz za skelu. Ljudi su iskakali zi
malih koliba, skoro goli. Lica su im bila klonula zbog vrućine od
neprospavanih noći, žene su vikale na rasplakanu decu, vukle ih
za čupavu kosu, a gladni mališani su plakali, goli i neumiveni.
Sve te prenatrpane lađice nosile su što su mogle više ljudi i žena i
mnogo dece, a iz same vode na kojoj su živeli i koju su pili dizao
se smrad prljavštine, koju su u nju sami bacili.
Taj prizor je iznenadno otvorio Juanu oči. Potrajao je samo jedan
trenutak, pa je iščezao, jer se skela brzo probila kroz male čamce
kraj obale i zašla u čiste vode matice. I Juan odjednom ugleda,
umesto ispijenih lica, brze žute talase. Opet iznenadno, gotovo pre
nego što je mogao i da primeti promenu, skela je okrenula uz
vodu i prošla pored jedne velike, belo obojene lađe, koja se dizala
čista, kao planinski vrh pod snegom, iznad sivih oblaka. Juan i
sav ostali svet podigli su glave i videli neku stranu lađu i
plavocrvenu tuđinsku zastavu. Kad je skela obišla tu lađu, videli
su se crni topovi tuđinski topovi.
Juan je tad zaboravio na smrad sirotinje i njihove male
prenatrpane lađice. Pogledao je uz i niz reku i na njenim žutim
grudima spazio sedam velikih stranih ratnih lađa, tu u srcu
njegove zemlje. Zaboravio je na sve drugo dok je o tome mislio. U
njemu se podigao gnev protiv tih lađa. Čak kad je i na obalu
silazio, morao se obazreti prema njima, pun mržnje, pitajući se
šta li tu one rade. Stajale su tu, bele, nepobedive. Iz onih crnih
topova, mirno upravljenih i na jednu i na drugu obalu, ne jednom
je izletela smrt u njegovu zemlju. Juan se toga vrlo dobro sećao.
Gledajući te lađe, zaboravio je na sve,sem da će iz tih topova
bljunuti vatra na njegov narod.
 One nemaju prava da budu tu mrmljao je. Moramo ih isterati iz
svojih voda!
Misleći na to, sav ogorčen, popeo se na drugi voz i produžio put
ka ocu.
Čudnu stvar je Juan otkrio u svome srcu. Sve dok je plamteo
gnev u njemu protiv tih belih lađa, pri sećanju kako su one
pucale na njegov narod, pri sećanju na sva ona zla kojima su
njegov narod tlačili drugi tuđinski narodi, a bilo ih je mnogo, jer
je Juan u školi učio o nepravednim ugovorima na koje su careve
naterivale tuđinske vojske, poslate u Kinu da pljačkaju i robe, a
takve su se stvari događale čak i u njegovo vreme: u samom
velikom gradu, dok se nalazio u inostranstvu, kineske mladiće su
streljali po ulicama beli stražari zato što su tražili slobodu za
svoju zemlju dok god je u njemu plamteo gnev pri sećanju na sve
te nepravde, on se u neku ruku osećao srećnim, obuzet nekom
vatrom, pa je stalno razmišljao, i pri jelu i gledajući sa svoga
sedišta polja i sela kraj puta:
Moram nešto učiniti za svoju zemlju. Meng je u pravu i bolji je od
mene. Istinoljubiviji je nego ja, jer je uporan. Ja sam i suviše
slabić. Zbog jednog plemenitog učitelja ili jedne žene pametne
glave mislio sam da su svi ti stranci dobri. Moram da budem kao
Meng i da ih sve iz dna srca mrzim. Tako ću mržnjom pomoći
svom narodu... Jer jedino nas mržnja sada može spasti..."
Tako je Juan razmišljao sećajući se onih stranih lađa.
Ali, iako je Juan želeo da što prisnije oseća tu mržnju, morao je
priznati da se nekako i ohlađivao. A ta hladnoća je rasla,
malopomalo. Jedan ogroman debeo čovek sedeo je na sedištu
preko puta njega, tako blizu da Juan nije mogao stalno da
izbegava pogledom njegovo silno telo. I kako je žega sve jače
pekla, sunce sijalo kroz oblake, bez vetrića, na metalni krov
vagona, i vazduh u vozu postojao sve topliji, taj debeli čovek je
poskidao sa sebe odelo, sem gaća. Sedeo je tako razgolićen. Videle
su mu se grudi, trbuh, sastavljen od nekoliko naslaga žute
zejtinjave puti, a čak su mu i podvojci visili do ramena. Kao da
mu i to nije bilo dosta, već je počeo da kašlje, iako je bilo leto.
Kašljao je mnogo, pljuvao gnoj sve češće, tako da ni Juan nije bio
pošteđen. I zato se u Juanu, zajedno s onim opravdanim gnevom i
željom da zaštiti zemlju, javljao sad i prezir protiv ovog svog
zemljaka. Najzad Juana obuze potpuno očajanje. Skoro se nije
moglo disati od vrućine u ovom drmusavom vozu i od prizora koje
nije hteo da vidi jer u toj vrućini i umoru putnici ništa drugo i
nisu mislili već kako će živi dočekati kraj putovanja. Deca su
vriskala na grudima majki, a na svakoj stanici muve su uletale
kroz prozor i padale na oznojena tela, na ispljuvke po podu, na
jelo, na detinja lica. A Juan, koji u mladosti nikad nije obraćao
pažnju na muve, jer ih je svuda bilo pa zašto onda o njima lupati
glavu? sad je, međutim, pošto je proputovao svet i čuo za smrt
koju one donose, bio u paničnom strahu. Nije sad mogao da vidi
ni mrlju na ćasi čaja ili na komadiću hleba, koji je kupio od
jednog prodavca, ili na tanjiru pirinča i jaja, koji je kupio od sluge
u vozu. Uzalud se pitao šta mu vredi toliko se ljutiti na muve kad
su i slugine ruke strašno prljave, a lepljiva prljavština se bila
nahvatala i na krpi kojom je sluga otro tanjir pre nego što je
nasuo pirinač. Onako gnevan, Juan je viknuo na njega:
 Bolje ostavi tanjir, nego što ga brišeš tom sudoperom!
Covek ga samo pogleda, ljubazno se nasmeja i obrisa se onom
istom krpom po znojavom licu, jer mu je bilo vrućina. Krpu zat“m
zakači za vrat i ode dalje. Spustio je kašiku i počeo da viče na tog
čoveka, na muve i prljavštinu na podu. Tad i slugu razbesne ta
nepravda. Zvao je nebo za svedoka i vikao:
 Ovde sam ja sam i moram da svršavam tuđi posao. Nije moje da
čistim pod, niti da teram muve!A ko bi u leto i mogao ubiti sve
muve? Tako mi boga, da i ceo narod u našoj zemlji posveti život
ubijanju muva, ne bismo im mogli doskočiti, jer su muve nešto
što dolazi od same prirode!
I pošto se tako izbesneo, čovek se opet nasmejao iz sveg srca, jer
je bio dobre naravi i kad se ljuti. Otišao je tako smejući se.
Ali su i svi putnici, pošto su onako umorni bili, spremni da
gledaju bilo kakav prizor i da slušaju kakav mu god razgovor,
pažljivo pratili svađu i svi odreda su ustali protiv Juana.
Neki su povikali:
 Zbilja su muve neiscrpne. Niko ne zna odakle dolaze, ali svoje
moraju da prožive!
Jedna starija žena je rekla:
 Imaju i one prava na život! Ne bih se usudila ni da mu vi
oduzmem život!
Treći je zajedljivo dobacio:
 Ovo ti je jedan od onih đaka iz inostranstva koji dolaze da nas
uče stranim običajima!
Na ovo je onaj debeli čovek, koji je slatko jeo pirinač s mesom i
pio čaj, srčući glasno, odjednom rekao:
 To li je on, dakle! A ja, eto, sedim ceo dan i gledam ga, lupajući
glavu ko li može biti, pa nikako da se setim!
Pogledao je Juana s čudnim zadovoljstvom, jer je sad znao ko je.
Srkao je i dalje čaj gledajući ga tako i podrigujući. Najzad sam
Juan nije mogao da ga gleda, pa je okrenuo glavu prema zelenoj
ravnici.
Juan je bio i suviše ponosit da bi mu odgovorio. Nije mogao ni da
jede. Sedeo je i gledao kroz prozor, sat za satom. Pod toplim,
oblačnim nebom zemlja je bila sve siromašnija, sve ravnija, sve su
se više videli tragovi poplave ukoliko su više išli na sever. Na
svakoj stanici je narod Juanu izgledao sve jadniji, sve više
zaražen čirevima, nadutih očiju, sve neumiveniji, iako je svugde
bilo vode. Mnoge žene su imale stegnute noge, po starom, rđavom
običaju, za koji je Juan verovao da se već davno izgubio.
Gledao je taj svet i nije ga mogao podneti.
17
259To je moj narod", rekao je najzad gorko u sebi i zaboravio,
bogati mekušac, na one strane ratne lađe.
Još jedna velika briga ga je mučila. U jednom udaljenom uglu
vagona sedeo je nekakav belac, koga Juan nije video. Prošao je
pored Juana da siđe s voza u jednom malom seocetu, ograđenom
zidom od blata, u kome je živeo. U prolazu kraj Juana primetio ga
je, video mu je mlado lice i setio se kako je vikao protiv muva, pa
mu je na svom jeziku rekao trudeći se da bude pažljiv i učtiv:
 Nemojte gubiti nadu, prijatelju. I ja se borim protiv muva i
nastaviću da se borim.
Juan odjednom podiže glavu kad je čuo strani glas i reči. Ugledao
je mladog, mršavog čoveka, običnog čovečuljka, u sivom
pamučnom odelu i belom šeširu protiv sunca. Imao je obično lice,
davno izbrijano. Juan je odmah video da je to neki strani lekar.
Nije mogao ništa da odgovori. Bilo mu je vrlo teško što zna da i
jedan belac vidi sve što je i on sam video i da zna sve što je i on
saznao. Juan je okrenuo glavu i nije hteo da odgovori. Ali je sa
svog sedišta video stranca kako silazi i gura se kroz gomilu, upu-
tivši se prema gradu ograđenom zemljanim zidom.
A Juan se pitao optužujući samog sebe:
Zašto sve ovo nisam ranije video? Ništa dosad nisam video!"
To je zaista bio početak onog što je Juan morao da vidi. Jer kad je
najzad stao pred svoga oca Vanga Tigra, video ga je onako kakvim
ga nikad nije zamišljao. Tigar je u očekivanju sina stajao
naslonjen na vrata dvorane. Sva ga je snaga bila napustila, čak i
ona njegova zla ćud. Ostao je samo jedan sivi starac, čiji su dugi,
retM beli brci padali niz bradu. Oči su mu bile crvene,
poluoslepele od starosti i silnog pića, tako da Juana nije mogao
videti kad mu se približio, već ga je prepoznao po glasu.
Juan je bio zapanjen kad je ugledao mahovinu koja je prekrivala
dvorišta kroz koja je prošao, i koliko je u njima malo vojnika,
svega nekoliko pocepanih, dokonih mladića; čak ni stražar na
vratima nije imao puške, već je pustio Juana ne pitajući ga kud
ide, niti ga je pozdravio kao generalskog sina. Juan nije očekivao
ni da će oca videti tako oronulog i mršavog. Stari Tigar stajao je
tu u pohabanoj haljini od sive materije, koja je bila pocepana na
laktovima jer se Tigar stalno naslanjao na stolicu. Na nogama je
imao kućnu obuću od platna, podvrnutih peta. Nije ni sablju
imao pri ruci. Juan je viknuo:
 Oče moj!
A starac je odgovorio drhtavim glasom:
 Jesi li to zaista ti, sine moj!
Držali su se za ruku, a Juan je osećao kako mu suze naviru u
očima pri pogledu na starčevo lice, nos, usta i zamagljene oči,
nekako sad veće nego što su ranije bile, suviše velike na njegovom
svetlom licu. Juanu se činilo, gledajući mu lice, da ne može biti
da je to njegov otac, da to i nije Tigar, koga se on nekada plašio,
čiji je namršten pogled nekada bio strah i trepet, čija sablja
nekada nije bila daleko od ruke, čak ni u snu. A ipak je to bio
Tigar, jer kad je čuo da je Juan tu, pred njim, naredio je:
 Donesite vina!
Ćulo se neko sporo šuškanje i pojavio se verni čovek rasečene
usne, sasvim ostareo, ali još uvek poverljivi generalov čovek.
Pozdravio je generalovog sina naklonivši malo unakaženo lice i
nalio vina, a starac je uhvatio sina za ruku i poveo ga.
Sad se pojavio jedan čovek, a za njim još jedan, koje Juan ranije
nije video, ili mu se bar tako činilo. Bila su to dva mlada, ozbiljna,
ali dobrop izgleda čoveka, jedan stariji, a drugi mlađi. Stariji je bio
mali, drhtav čovečuljak, obučen vrlo pažljivo, a na gornjem delu
tela imao je kaput s rukavima od crne svile. Na glavi je nosio
malu okruglu, svilenu kapu, a na njoj belo dugme kao znak
žalosti za nekim rođakom. Iznad crnih kadifenih cipela, belom
pamučnom trakom je bio zavezao čakšire. Iz tog odela virilo mu je
staračko lice, tako glatko kao da na njemu nikad nije izrasla
nijedna dlaka, ali strašno zbrčkano, a oči su mu svetlele.Onaj
mlađi čovek je ličio na starca, samo mu je haljina bila
zatvorenoplave boje. I on je nosio znake tuge, kao sin koji je
izgubio majku. Pogled mu nije bio oštar, već prepreden, kao u
majmuna kad svojim sitnim, praznim očima gleda čoveka, na
koga liči, ali ne ipak toliko da ga može razumeti i reći mu ono što
sam želi. To je bio sin onog prvog.
Dok ih je Juan nekako čudno gledao, onaj stariji reče suvim,
visokim glasom:
 Ja sam ti drugi stric, sinovče. Nisam te video još od vremena kad
si bio dečak. A ovo je moj najstariji sin, tvoj rođak.
Juan se ogromno iznenadi i pozdravi s obojicom, ali nekako
nerado, jer su mu se činili vrlo neobični zbog starinskog izgleda i
ponašanja, ali ipak je bio učtiv, mnogo učtiviji od Tigra, koji
uopšte nije obraćao nikakvu pažnju na njih, već je sedeo i
radosno gledao u Juana.
Doista, Juan je bio dirnut tom detinjskom radošću koju je otac
pokazivao zato što mu se sin vratio. Tigar nije skidao pogleda sa
sina i pošto ga je tako neko vreme gledao, prsnuo je u smeh.
Ustao je sa stolice, prišao Juanu, opipao mu ruke i snažna
ramena, opet se nasmejao i promrmljao:
 Jak je kao što sam i ja bio u njegovim godinama. Sećam se da
sam imao tako snažne ruke, da sam mogao baciti gvozdeno koplje
od osam stopa i podići vrlo težak kamen. Na Jugu, kod onog
starog generala, to sam obično činio uveče i uveseljavao drugove.
A sad, sine, ustani da ti vidim butine!
Juan se podigao pokorno, strpljiv i radoznao. A Tigar se okrenuo
bratu, glasno nasmejao i viknuo onim svojim starim glasom:
 Vidiš li ovoga mog sina? Kunem se da nijedan od tvoje četvorice
ne bi mogao njemu biti ravan!
Vang Trgovac ništa na ovo ne odgovori, već se nasmeja kratko i
strpljivo. Ali mu sin pažljivo odgovori:
 Mislim da su moja dva mlađa brata isto tako razvijena, najmlađi
je čak i veći od mene, a ja sam najmanji od svih, iako sam
najstariji.Sin Vanga Trgovca je prvo pogledao svoga oca, ali pošto
je ovaj ćutao, još uvek s onim tužnim osmehom, sam je hrabro
nastavio:
 Ja radim i pomažem ocu u trgovini žitom i naplaćivanju
zakupnine. Nekad smo svi mi to radili, ali su nastala vrlo teška
vremena u ovome kraju. Zakupci su se toliko pogospodili da neće
da plaćaju zakupnine. Dobija se i manje žita. Moj drugi brat
pripada tvome ocu, jer ga e moj otac dao svome bratu. Jedan brat
će otići u svet, a sad je u jednoj radnji na Jugu, kao činovnik,
pošto mu prsti odlično rade na računaljci. Mnogo mu srebra
prolazi kroz prste. Treći je brat kod kuće s porodicom, a najmlađi
ide u školu, jer u našem gradu imamo školu nove vrste.
Očekujemo da će se oženiti čim se bude moglo, jer nam je majka
umrla pre nekoliko meseci.
Tad se Juan seti one krupne, bučne žive seljanke koju je video u
stričevoj kući kad ga je jednom otac tamo odveo. Ona je uvek bila
vesela, pa se Juan u čudu pitao da li je mogućno da ona sad leži
nepomična i mrtva, a taj njen mali muž, njegov stric, i dalje živi
bez velikih promena. Juan je zapitao:
 Kako se to dogodilo?
Sin je sad pogledao oca i oboje su ćutali, dok najzad Tigar nije
odgovorio, pošto je čuo pitanje, kao da je to nešto što se njega
lično tiče:
 Kako se dogodilo? Mi imamo jednog neprijatelja, naša porodica
ga ima. To je neki mali razbojniklutalica, u brdima oko našeg
starog sela. Jednom sam mu oteo jedan grad na prepreden način,
otvorenim lukavstvom i opsadom, ah“ on to nije hteo da mi
zaboravi. Tako mi boga, namerno se nastanio blizu moga poseda i
vrebao nekoga od rodbine. A ovaj moj brat je oprezan i pronašao
je da nas taj razbojnik mrzi, pa nije hteo da pođe da uzme svoj
deo žetve i zakupninu od seljaka, već je poslao svoju suprugu.
Ona je obična žena, pa su je razbojnici lako uhvatili kad se kući
vraćala, opljačkali je, odsekli joj glavu i bacili kraj druma. Rekao
sam svome bratu: Pričekaj nekoliko meseci dok ne skupim ljude.
Zaklinjem se da ću uništiti tog razbojnika, zaklinjem se, zaklinjem
se..."
Glas Vanga Tigra, koji je bio vrlo slabačak, gubio se od gneva.
Počeo je rukom da traži nešto naokolo, a stari verni čovek, koji je
blizu stajao, stavio je u gospodarevu ruku čašu vina i rekao kao
po nekoj staroj navici:
 Umiri se, generale moj. Nemoj da se srdiš, jer ćeš se razboleti!
Sluga se premestio s noge na nogu, zevnuo malo i sav srećan
pogledao Juana, diveći mu se.
Vang Trgovac ništa nije rekao dok je Tigar ovo pričao. A kad ga je
Juan pogledao, da bi mu kazao nekoliko učtivih reči u znak utehe
u stričevim starim sjajnim očima primetio je suze. I dalje je ćutao,
samo je podigao prvo ivicu jednog rukava, pa onda drugog, i
pažljivo izbriaso jedno, pa drugo oko, a zatim je, po svom
davnašnjem običaju, izvukao staru suvu ruku i obrisao nos. Juan
je bio toliko iznenađen da nije mogao da govori kad je video da taj
stari čovek tvrdog srca proliva suze.
Sin je to primetio, pa je, ne skidajući uporni pogled s oca, tužno
rekao Juanu:
 Priča sluga koji je bio s njom da je razbojnici ne bi tako lako ubili
da je samo malo manje bila govorljiva i pokornija prema njima. Ali
ona je imala celog svog života brz i dug jezik, kojim se služila kad
god je htela. Osim toga, bila je vruće krvi, pa je na njih odmah od
prve dreknula: Hoćete li da vam dam svoje drago srebro, vi, sinovi
proklete majke?" Sluga je pobegao što je brže mogao kad je ona
tako oštro viknula, ali kad se malo posle obazreo, glava joj se već
kotrljala. S njom smo izgubili i one zakupnine, jer su sve odneli.
Tako je sin govorio.
Reči su mu tekle jedna za drugom kao da je imao jezik svoje
majke, a očevo telo. Ali je on bio dobar sin, koji je voleo majku, pa
ga je sad glas izdao, te je izišao u dvorište, iskašljao se i olakšao
srcu, obrisao oči i malo protugovao.A Juan, ne znajući šta će,
podigao se i nalio u ćasu čaja za svog strica. U toj sobi se osećao
kao u snu, stranac prema tom svetu koji je bio njegove krvi. Da,
njega je čekao život koji oni nisu nazirali, a njihov mu je život
izgledao beznačajan kao smrt. Odjednom, ni sam ne znajući
zašto, setio se Meri, o kojoj dugo vremena nije mislio.
Zašto mu se ona pojavila u mislima tako jasno kao da su se neka
vrata otvorila, i pokazala mu se onakva kakvu ju je Juan često
viđao u prolećne vetrovite dane, tamo preko mora, kad joj se lepa
crna kosa lepršala na belom i rumenom licu, a oči svetlele? Za
nju ovde nije bilo mesta. Ovo mesto ona ne bi poznala. Slike
njegove zemlje, o kojima je govorila, slike koje je stvarala u svojoj
mašti, bile su doista samo slike. I dobro je, začelo, mislio je Juan
brzo gledajući oca i ostale, utonule u svoje misli pošto je prvi
uzbudljivi trenutak sastanka prošao dobro je, začelo, što je nije
zavoleo! Pogledao je unaokolo po staroj dvorani. Prašina se videla
na sve strane, prašina koju su već davno ostavile stare, nemarne
sluge. Između kamenih ploča na podu rasla je zelena mahovina, a
po pločama su se videle mrlje prolivenog vina, starih upljuvaka,
pepela i prosute hrane. Polomljeni šipovi na prozoru bili su
zalepljeni hartijom, koja je sad visila u komadima, a usred bela
dana miševi su jurili po gredama. Stari Tigar je sedeo klimajući
glavom, pijan od toplog vina. Usta su mu bila razjapljena, a ono
njegovo veliko telo opušteno i bespomoćno. Iznad njega visila je
sablja u nožnicama. Juan je sablju u tom trenutku prvi put
ugledao. Bila je vrlo lepa, iako nešto zapuštena. Nožnice su
izgledale izvanredne, iako je bilo prašine u izdubljenim šarama,
iako su crvene svilene kićanke visile izgrižene od pacova ...
Ah, kako je Juan bio sad zadovoljan što ne voli onu stranu ženu!
Neka ona sačuva svoje snove o njegovoj zemlji. Neka nikad ne
dozna istinu.
Juan zamalo što ne zajeca... Da li je ono staro bilo sasvim iščezlo
iz njega? Mislio je o starome Tigru, o svome stricu, malome
čovečuljku smežuranog, mršavog lica, i njeBHHPHhu. Sva trojica
su još bili njegovi, bio je vHBPza njih krvlju rođenih žila, koju nije
mogao da prolije i da je hteo, bio je vezan bogatstvom, koga se
nije mogao otresti jer snage nije imao. Ma koliko da se trudio da
se oslobodi svoga roda, ta krv je u njemu morala teći dokle god je
živ.
XIV
Dobro je bilo što je Juan znao da mu je mladost prošla i da sad
mora biti čovek i starati se sam o sebi.
Neko vreme je ležeći u postelji i čekajući da zaspi osluškivao što
nikad dotle nije čuo: noćne zvuke toga malog grada u kome se
njegov otac tako davno ukopao. Mislio je: Da me je neko pitao,
zakleo bih se da se u ovom malom gradu ništa preko noći ne
čuje." A ipak se čulo lajanje pasa po ulicama, dečji plač,
mrmljanje onih koji još nisu zaspali, usamljeni zvuk zvona sa
nekoga hrama, a iznad svih tih šumova jasno se čulo, iako ne iz
blizine, zapomaganje jedne majke za mrtvim detetom. Nijedan
zvuk nije bio glasan, jer su dvorišta naokolo bila mirna, ali je
Juan, koji je bio radoznao za sve jer se nekako osećao kao
stranac u tom mestu u kome nekada nije bio tuđin slušao svaki
posebni šum.
Odjednom se čulo škripanje vrata i drvenih šarki i pomolila se
svetlost svece. Juan je video kako se vrata otvaraju i u sobu ulazi
verni čovek, koji se sagnuo i svecu pažljivo stavio na pod. Zadihao
se bio malo, jer su mu leđa bila ukrućena, ali se opet podigao,
zatvorio vrata i navukao polugu. Juan se začudio i iznenađen
čekao šta će mu reći.
Verni čovek je prišao polako Juanovoj postelji, pa kad je video da
mladić nije navukao zavese, progovorio mu je:
 Ne spavaš, mladi gospodaru? Ima nešto što ti moram reći!
Kad je Juan video kako se starac previo na kolenima, rekao mu je
plemenito:
 Sedi i govori.Ali čovek je znao svoje mesto i neko vreme nije hteo
da popusti, dok najzad nije prihvatio Juanovu ljubaznu ponudu i
seo na stolicu za oblačenje obuće, kraj postelje. Počeo je da šišti i
šapuće kroz rasečenu usnu. Iako su mu oči bile plemenite i
poštene, toliko je bio strašan da ga Juan nije mogao gledati, i
pored sve te njegove dobrote.
Ali je ubrzo Juan, slušajući šta mu starac govori, zaboravio kako
izgleda. Iz tog dugog, zadihanog i iskidanog pričanja Juanov
mozak je počeo neke stvari da sređuje sve jasnije i jasnije. Najzad
je starac stavio obe ruke na suva, stara kolena i glasno
prošaputao:
 I tako je od godine na godinu, mali generale, tvoj otac zapadao u
sve veći dug kod tvoga strica. Prvo je uzajmio ogromnu svotu da
te spase iz onog zatvora, a zatim je svake godine, da bi ti mogao
biti u tuđini bezbedan, uzajmljivao sve više. Puštao je da mu
vojnici odlaze, puštao ih je da odlaze, tako da mu za borbu nije
ostalo, zaklinjem se, ni stotinu njih. U rat ne može da ide. Njegovi
su ga ljudi napustili i otišli drugim ratnicima. Bili su to sve obični
najamnici, pa kad su im plate zastale, ti plaćenici se nisu hteli ni
boriti. A ono nekoliko što je ostalo uopšte nisu vojnici. To su
gadni lopovi i nitkovi, koji ovde žive zato što ih on hrani. Varošani
ih mrze, jer idu od vrata do vrata i traže pare, a pošto imaju
puške, svet ih se i boji. Ali, u stvari, to su samo naoružani
prosjaci. Jednom sam generalu rekao šta čine, jer je on uvek bio
plemenit i nije dopuštao ljudima da uzimaju više nego što im
pripada, a nikad nije dozvoljavao da pljačkaju narod u doba mira.
On je tad izišao napolje, dreknuo na njih, mrštio se, usukivao
brkove, ali šta to vredi, mladi gospodaru! Vide oni da je on star,
da drhti čak i kad viče! Napravili su se kao da su se uplašili, a
kad je otišao, lepo sam video kako mu se smeju. Odmah su
ponova pošli u prošnju, pa to i sad po miloj volji čine. A šta vredi
da ponovo govorim generalu? Za njega je bolje da ostane
spokojan. I tako uzajmljuje novac svakoga meseca, to znam, jer ti
je stric ovde vrlo često, a to ne bi činioMSpare ne bi bile po sredi.
I tvoj otac na nekakavTSačin uzajmljuje pare od njega, a znam da
mu narod ovih dana slabo plaća poreze, a i ono što se skupi,
vojnici zadržavaju za sebe. Zato i ne bi mogao imati dovoljno
novaca da mu stric ne daje.
Ali Juan nije mogao svemu tome odmah da poveruje, pa je Ijutito
rekao:
 Ako je otac tako smanjio vojsku kao što ti kažeš, a vojnicima daje
samo hranu, onda mu i nije potrebno toliko mnogo novaca kao
ranije. A mislim da mu je otac i zemlju ostavio.
Starac se potom još više naže i oštro prošaputa:
 Ta zemlja je sada stričeva. Kunem se, njegova je i ničija druga,
jer kako bi mu drukčije otac platio za sve što mu duguje? Mali
generale, zar misliš da nije mnogih para stajalo to što si ti išao u
strane zemlje? Tvoju rođenu majku je pustio da se malim
zadovolji; dve tvoje sestre je venčao za trgovce u ovom malom
gradu, ali je za tebe svakog meseca slao pare preko one druge
gospođe.
U tom trenutku je Juan uvideo koliko je za sve to vreme bio
detinjast. Godinama je on smatrao da je sasvim prirodno što mu
otac plać sve što poželi. Nije, doduše, bio široke ruke, nije se
kockao, nije zahtevao mnogo odela, niti je činio stvari koje mladi
ljudi ponekad rade rasipajući očeva imanja. Ali iz godine u godinu
su i te njegove najnužnije potrebe stajale njegova oca stotinama
srebrnjaka. A sad se setio i Ajlaninih svilenih haljina, njenog
venčanja, gospođine kuće, njene nahočadi. Ali, iako je znao da je
gospođi nešto novca ostavio i njen otac, čije je jedino dete bila,
tako da je nasledila priličnu svotu, ipak je Juan sumnjao da se
tim parama mogao sav onaj raskoš podmiriti.
Juan oseti kako mu srce živo zakuca za starim ocem, koji toliko
godina nije sebe žalio, već, uzajmljujući i ponižavajući se, nije
dozvolio da mu se sin muči bez srebra. Zato Juan reče ozbiljno,
kao odrastao čovek: Hvala ti što si mi ovo rekao. Sutra ću videti
strica i brata, pa ću znati šta se događalo i koliko duguje moj
otac...
Tu zastade, kao da mu je neka nova misao sinula u glavi, pa
dodade:
 ... i ja!
Cele noći Juan nije mogao da zaboravi tu misao. Stalno se budio i
donekle tešio što su mu to ipak rođaci, pa zato ni dug nije dug, ali
je ipak osećao neku težinu misleći o njima. Bili su, doduše, iste
krvi, ali se nekako tuđe osećao prema njima, kao da su druge
rase. U jednom trenutku, razmišljajući o tome, usamljen u
mračnoj noći, učinilo mu se da se i u ovoj svojoj postelji iz
detinjstva, u samoj očevoj kući, oseća stran isto onako kao i tamo
preko mora. Odjednom mu se postavilo jasno pitanje:
Kako to da nigde nemam doma?"
Smučilo mu se sve što je video u vozu, sve što je tih dana
proživeo, uplašio se svega toga, pa je skoro glasno rekao:
 Bez kuće sam i kućišta!
Sklanjao je srce od tog jauka, jer mu je izgledao grozan, nije
mogao da ga podnese niti razume.
Zato se idućeg dana više puta podsećao da su mu oni ipak rođaci,
da nije potpuno tuđin, da rođena krv ne može zla da mu nanese.
Nije mogao ni oca da krivi. Lako mu je bilo shvatiti koliko mu je
otac bio primoran na to zaduživanje i svojom staršću i svojom
ljubavlju prema sinu. A od koga je mogao bolje uzajmiti nego od
rođenog brata? Tako se ujutru Juan i utešio. Bio je zadovoljan što
je dan lep, vrlo lep, što duvaju blagi vetrovi, koji nagoveštavaju je-
sen, jer mu je lakše bilo kad sunce sija u dvorištu, kad prijatni
vetrići rasteruju zaparu iz soba.
Idućeg jutra, po doručku, Tigar je otišao da obiđe svoje ljude.
Toga dana se pred Juanom pravio kao da se zanima svojim
vojnicima. Skinuo je sablju i viknuo vernom čoveku da dođe i da
je obriše. Posle se i svađao što je tako prašnjava. Juan se morao
nasmejati i s tugom je uvideo da su one sinoćne reči
istinite.Kad je video da je otac otišao, Juan je pomislio da mu se
javio pogodan trenutak za razgovor nasamo sa stricom i njegovim
sinom. Zato je počeo otvoreno, posle uobičajenih učtivosti:
 Striče, znam da ti otac nešto duguje. Pošto je on već oštareo,
hoću da znam koliko je dužan da bih na sebe primio svoj deo.
Juan je bio pripravan da čuje za veliku svotu, ali se nije nadao
onolikim strašnim obavezama. Ova dva poslovna čoveka su se
međusobno pogledali, a mlađi je otišao i doneo jednu beležnicu,
kakva se upotrebljava u radnjama za beleženje dugova. Ta knjiga
je bila velika i imala je mekane korice. Sin je knjigu predao ocu
obema rukama. Starac je primio knjigu i svojim suvim glasom
počeo da čita godinu, mesec i dan kad je Tigar počeo da se zadu-
žuje. Juan je slušao gde se nižu godine za godinama, od one kad
je pošao u školu na Jug, pa sve do danas. Svota se svake godine
pela s tolikim interesom da je Vang Trgovac na kraju pročitao:
 Jedanaest hiljada, pet stotina i sedamnaest komada srebrnjaka u
svemu!
Juan je čuo ove reči i seo kao da ga je kamen udario. Trgovac je
ponovo zatvorio knjigu, predao je sinu, sin ju je ostavio na sto, i
obojica su čekali na Juana. A on je progovorio slabačko, iako se
trudio da mu glas bude prirodan:
 Kakva vam je jemstva otac dao?
Vang Trgovac je odgovorio, pažljivo i suvo, gotovo i ne pomerajući
usne, jer mu je bio takav način govora:
 Prirodno, na umu mi je da mi je on brat, pa mi i nisu potrebna
jemstva one vrste kao kad bi dužnik, recimo, bio stranac. Osim
toga, neko vreme su mi položaj i vojska tvoga oca bili zaštita, ali
više nisu. Jer, otkako je poginula majka moga sina, osećam da
nema za mene više nikakve bezbednosti kad krenem u sela.
Osećam da me se niko ne boji i da svi znaju da ti otac nije ono što
je nekad bio. Nego, doduše, nijedan ratnik nije više ono što je ra-
nije bio jer ova nova revolucija s Juga preti da se probije čak i na
Sever. Vremena su rđava. Svugde su pobune, a zakupci su na
selu postali drski kao nikada ranije. Ipak imam na umu da mi je
tvoj otac brat, pa mu čak nisam uzeo ni zemlju u zalogu, iako ni
ona ne podmiruje sav onaj zajam koji sam mu dao naravno, za
tebe.
Kad je Juan čuo ove poslednje dve reči, pogledao je strica, ali
ništa nije rekao. Pustio je da ovaj nastavi:
 Više sam voleo da svoj novac uložim na tebe, tako da ti budeš
jemstvo koliko više možeš. Ima mnogo stvari koje bi mogao da
učiniš za mene, Juane, za mene i moje sinove, jer smo iste krvi.
Tako je starac govorio, istina ne grubo, ali vrlo razumno, kao
stariji u porodici nekom mlađem. A kad je Juan čuo ovih nekoliko
reči, i taj tanki, suvi glas, i video stričevo nabrčkano lice, razljutio
se i zapitao:
 A šta ja mogu da učinim, striče, kad još nemam nikakva
zaposlenja?
 Moraš naći posla odgovorio je stric. Dobro je poznato da sada
svaki mladić koji je bio u stranim zemljama može tražiti veliku
platu, onoliku platu kolikoj se ranije mogao nadati samo uprav-
nik oblasti. Potrudio sam se, pre nego što sam pozajmio novac za
tebe, da mnogo štošta doznam od svog sina, koji je činovnik na
Jugu. On mi je javio da je danas izvanredna stvar biti na strani
obrazovan za neki posao. A najbolje bi bilo ako bi mogao naći
neko mesto gde novac protiče, jer mi sinovi pričaju da se sad od
bogatijih ljudi uzimaju veće poreze za podizanje novih stvari. Novi
upravljači imaju velike planove, da izgrade velike puteve, tuđinske
zgrade i mnoge razne stvari. Ako bi mogao naći neko dobro mesto
gde novac mora i da ulazi i da izlazi, lepo bi od tebe bilo jer bi to
značilo pomoć i za nas sve.
Starac je ovo rekao, a Juan ništa nije mogao da odgovori. U tom
trenutku je sasvim jasno video kakav mu život starac sprema.
Ništa nije rekao, već je samo buljio u strica, ali njega lično nije
video, već samo ograničeni cicijaški mozak, koji ovakve


plano
ve stvara. Znao je da, prema starim zakonima, stric može da pravi
takve planove, da može da zahteva i njegov život. Kad se Juan
toga setio, srce mu se bešnje no ikad podiglo protiv tih bednih
zakona prošlosti, koji su kao bukagije pričvršćeni za noge mladih,
tako da nikako ne mogu brzo da koračaju. Ali Juan ipak nije
rekao šta misli. A razmišljajući o tome, setio se starog oca, setio
se da ga stari Tigar nije zlonamemo upetljao u takve stvari, već
samo zato što drugog puta i nije bilo da nađe novaca i sinu pruži
što želi. Zato je Juan sad sedeo u nedoumici, potajno u sebi
prezirući ovog svog strica.
Ali stric nije primetio taj mladićev prezir. Nastavio je onim svojim
istim, jednoličnim glasom:
 Ima još mnogo stvari koje bi mogao da uradiš. U mene su dva
mlađa sina koji nemaju od čega da žive. Vremena su tako zla da
mi posao ne ide kao ranije, pa otkad sam čuo kako dobro ide sinu
mog starijeg brata u banci, pitao sam se zašto se ne bi mogli i
moji sinovi tamo da zaposle. Zato, kad budeš našao dobro mesto
za tebe, smatraću za otplatu jednog dela duga ako povedeš sa
sobom i onu dvojicu mojih mlađih i nađeš im uposlenja. Naravno,
to će zavisiti od veličine svote koju budu dobivali svakog meseca.
Tad je Juan ljutio viknuo, jer se više nije mogao da uzdrži:
 Tako sam ja prodat kao zaloga! Moj život pripada vama.
Stric je na ovo samo otvorio oči i mirno odgovorio:
 Ne znam šta hoćeš ovim recima da kažeš? Nije li dužnost da se
pomaže jedan član porodice? Ja sam se žrtvovao za svoja dva
brata, od kojih je jedan tvoj otac. Bio sam im nadzornik na zemlji,
kroz sve ove minule godine držao sam onu veliku kuću koju nam
je otac ostavio, plaćao sve poreze, radio sve za zemlju koju nam je
otac ostavio. Bila mi je to dužnost i nikad je se nisam odrekao.
Posle mene činiće to moj najstariji sin. Ali, sad zemlja nije ono što
je nekad bila. Otac nam je ostavio dovoljno zemlje i zakupaca da
se smatramo za bogataše. Ali naša deca nisu bogata. Vremena su
teška. Porezi su veliki, zakupci malo plaćaju i ne boje se nikoga.
Stoga moja dva najmlađa sina moraju naći utočišta, kao i onaj
moj drugi sin, a tvoja je dužnost, jer je na tebe red došao, da
pomogneš svoju braću od strica. Od najstarijih vremena je
najsposobniji u porodici pomagao ostale.
I tako su stari okovi držali Juana. Nije mogao ništa da odgovori.
Dobro je znao da bi neki drugi mladi čovek na njegovom mestu
raskinuo tu vezu, pobegao u svet, živeo po svojoj volji i sasvim
zaboravio svoju porodicu jer su došla i nova vremena. I Juan je
veoma mnogo želeo da i on bude tako slobodan. Žudeo je za tom
slobodom dok je sedeo ovde u ovoj mračnoj staroj sobi, gledajući
ta dva svoja rođaka, žudeo je da ustane i vikne:
Dugovi nisu moji! Nikome ništa ne dugujem sem sebi samome!"
Ali, znao je da tako ne može da vikne. Meng bi to, možda, i učinio,
vođen svojom idejom, a Šeng bi se nasmejao i pravio se da je
prihvatio te okove, a zatim bi na sve zaboravio i živeo po svojoj
ćudi uprkos svemu. Juan je, međutim, bio druge prirode. On nije
mogao da se otrese tih okova koje mu je u glupoj ljubavi otac
nametnuo. Nije zbog toga mogao kriviti ni oca, jer je, kad je o
tome malo bolje razmislio, video da otac i nije mogao drukčije da
uradi.
Gledao je snop sunčeve svetlosti koji je dolazio kroz vrata, a tišinu
je remetilo svađalačko cvrkutanje divljih ptica u bambusovom
žbunju. Najzad je tužno progovorio:
 Onda sam ti doista zaloga, striče. Upotrebio si me kao sredstvo
da obezbediš sinove i svoju starost.
Starac je ovo saslušao, razmislio se malo, nalio čaja u ćasu,
polako ga posrkao, a zatim starom suvom rukom obrisao usta i
rekao:
 To je dužnost koju svako pokolenje vrši i mora da vrši. Tako ćeš i
ti činiti kad ti se sin rodi.
 Ne, ja neću! odgovorio je Juan brzo.Do toga trenutka uopšte
nikada i nije mislio o svome sinu. Ali sad mu se učinilo da te
starčeve reči otvaraju vrata budućnosti. Da, i on će jednog dana
imati sinove. Imaće i ženu, imaće i decu. Ali ti sinovi moraju biti
slobodni oslobođeni od njegova očinskog uticaja. Neće biti
vojnici, niti pripremani za neki namenjeni poziv, niti vezani
porodičnim obzirima.
I odjednom je omrznuo celu svoju porodicu, stričeve, rođake, pa
čak i svoga oca, jer je on baš u tome trenutku ušao, umoran posle
obilaženja vojnika, željan da prihvati vino, da pogleda malo Juana
i čuje šta on priča. Ali Juan to nije mogao da podnese... Brzo je
ustao i bez reči otišao, da bi bio sam.
U svojoj staroj sobi, na postelji, ležao je Juan, plakao i drhtao,
plakao kao ono nekada kad je bio dečak. Ali nije dugo plakao, jer
se Tigar zadržao u dvorani svega koliko da od one dvojice dozna
šta se dogodilo. Došao je za Juanom, otvorio vrata i pritrčao
postelji koliko su mu stare noge brže mogle. Ali Juan nije hteo da
se okrene prema njemu. Ležao je licem zagnjurenim u ruke, a
stari je Tigar sedeo kraj njega, gladio ga rukom po ramenima,
milovao ga i neprestano iznosio obećanja i isprekidana izvinjenja:
 Vidiš, sine, ti ćeš raditi samo ono što želiš. Ja još nisam star. Bio
sam mnogo len. Pokupiću odmah ljude i krenuti u borbu, ponovo
ću osvojiti celu pokrajinu i naplaćivati porez koji mi je onaj
razbojnik oteo. Oborio sam ga jednom, pa ću to učiniti i drugi
put. I ti ćeš onda sve imati. Osećaš ovde sa mnom i imaćeš sve. I
oženićeš se kojom hoćeš. Ono ranije nisam imao pravo. Više
nisam tako starinski, Juane... Znam kakve su sada želje mladih
ljudi...
Stari Tigar je upravo rekao što je Juanu bilo najpotrebnije da čuje
da bi se oteo ovom očajanju i plaču. Na ove reči se Juan naglo
okrenuo i uzviknuo:
 Neću ti više dozvoliti da se tučeš, oče! Ja... Juan je hteo da
uzvikne: Ja se neću oženiti".
Ali to je ocu još davno rekao, pa su mu ove reči gad pobegle s
jezika same od sebe. Nešto ga je zaustavilo usred tog pustoša u
duši. Iznenadno je postavio sebi jedno pitanje. Zar on zbilja ne
želi da se oženi? Još koliko pre jednog sata vikao je da će mu
sinovi biti slobodni. Naravno, jednog dana će se oženiti. Poduže je
oklevao da ove reci izgovori, a onda je rekao ocu vrlo polako:
 Da, jednog dana ću se oženiti onom koju želim za ženu!
Stari Tigar je bio vrlo zadovoljan kad je video da je Juan okrenuo
glavu i prestao da plače, pa je veselo zapitao:
 Oženićeš se, oženićeš se, samo mi reci ko je ona, sine moj, i
dozvoli mi da pošaljem provodadžiku. Javiću i tvojoj majci! Da,
zbilja, neka prokleta seljančura i ne bi bila dostojna moga sina!
Juan je gledao oca i uviđao nešto što nije znao da mu se vrzma po
glavi.
 Nije mi potrebna provodadžika polako je rekao, ali mu misli nisu
bile s tim recima. Počeo je u mislima sagledavati jedan lik, jedan
mladi ženski lik. Ja ću sam za sebe govoriti. Mi to sada sami
svršavamo, mi mladići današnjeg doba...
Sad je došao red na Tigra da razrogači oči, te strogo reče:
 Sine, gde je ta poštena žena s kojom se može tako otvoreno
razgovarati? Nisi zaboravio na moje stare opomene da se čuvaš
takvih žena, sine? Jesi li izabrao dobru ženu, sine?
Ali Juan se nasmejao. Zaboravio je dugove i ratove i sve nevolje
ovih dana. Odjednom su mu zbrkane misli pošle čistim putem,
koji dotle uopšte nije video. Postojalo je biće kome je mogao sve
kazati, znao je šta ima da radi! Ti stari nikako ne mogu da ga
razumeju, ne mogu da mu shvate potrebe. Ne uviđaju da on ne
pripada više njima. Ne, oni ne mogu da vide dalje od onih
tuđinaca. Ali Juan je poznavao jednu ženu svoga vremena, koja
ne vuče koren iz starog doba, kao on, koja nije rastrzana, jer je
imala snage da iščupa svoj koren i zasadi ga u nova vremena, u
kojima život i mora da teče. Lik jojje sad video jasnije
neVBSBjedan drugi u ćelom svom životu. Pred tim likom su svi
drugi tamneli, zasenilo se čak i očevo lice pred njegovim rođenim
očima. Samo ga je ona mogla osloboditi od samoga sebe samo ga
je Mejling mogla osloboditi i kazati šta ima da radi. Ona koja leci
sve što dodirne mogla je i njemu reći šta da radi! Srce mu se u
grudima počelo dizati od silne lakoće. Morao se njoj vratiti. Ustao
je s postelje i spustio noge na pod. Tad se setio da ga je otac nešto
pitao, pa mu je odgovorio, izvan sebe od nove radosti:
 Dobra žena? Da, oče, izabrao sam dobru ženu!
Juan je bio nestrpljiv kao nikada u životu. Ovde nije bilo nikakvog
kolebanja ni ustezanja. On ide pravo k njoj.
XV
Ali, i pored sve te svoje iznenadne nestrpljivosti, Juan je uvideo
da mora još mesec dana ostati sa svojim ocem. Izmišljao je
izgovore da ode, ali Tigar se toliko nalazio uvređen i jadan da je i
Juan bio dirnut, pa je odustao od namere da mu kaže kako ga
neki posao čeka u primorskom gradu. Znao je da i zbog majke
nije lepo da ode. Ona je u to vreme živela u svom rodnom mestu u
selu. Ta žena, otkako je ono dolazila u kućicu od naboja, zbog
Juana, povratila se svojoj ljubavi iz detinjstva i seoskom životu.
Pošto je obe ćerke razudala, često je odlazila u selo u kome je kao
devojka živela. Nastanila se s najstarijim bratom, koji ju je
nekako podnosio jer je imala srebra, i hvalila se pomalo pred
svetom da je žena jednog ratnika. A žena njenoga brata volela je
to šepurenje svoje snahe, jer se tako i ona uzdizala iznad ostalih
seoskih žena. Ali, iako je verni čovek poslao jednog glasonošu da
izvesti majku da je Juan došao, ona je ipak oklevala dandva.
Juan je mnogo želeo da vidi majku, bio je čak i nestrpljiv, jer je
nameravao da joj izloži kako će sam izabrati sebi ženu, kako ju je
već sam i izabrao, pa mu je ostalo jedino da to i majci saopšti.
Zato je ostao i živeo tu još mesec dana. A to mu je bilo olakšano
jer su mu se stric i njegov sin vratili u veliku staru kuću, te je
Juan ostao sam sa ocem.
Ali, ono radosno saznanje da voli Mejlingu toliko ga je raspoložilo
da je bio učtiv čak i prema stricu. Krišom je razmišljao, s nekim
dubokim olakšanjem:
Ona će mi pomoći da nađem puta da se iskobeljam iz ovoga duga.
Ništa oštro stricu neću reći dok s njom prvo ne razgovaram."
Razmišljajući tako, rekao je stricu odlučno prilikom rastanka:
 Budi ubeđen da dug neću zaboraviti. Ali ne pozajmljuj nam više
novaca, striče, jer će mi prva briga biti, kad prođe ovaj mesec
dana, da nađem dobro mesto za sebe. A što se tiče tvojih sinova,
učiniću što god mogu za njih.
Tigar je čuo ove reči i rekao odrešito:
 Budi uveren, brate, da ću ti sve tvoje vratiti, jer što ja ne mognem
da postignem ratovanjem, moj sin će učiniti svojim položajem,
pošto će, bez sumnje, sa ovolikim svojim znanjem naći dobro
činovničko mesto.
 Naravno, nema sumnje, samo ako pokuša odgovorio je trgovac.
Ali kad je polazio, rekao je svome sinu:
 Daj Juanu u ruku onu hartiju koju si napisao! Sin je izvukao iz
rukava komadić presavijene
hartije, predao ga Juanu i rekao svojim brbljivim glasom:
 Ovo je, rođače, tačan račun onog dugovanja. Otac i ja mislili smo
da i sam želiš da sve jasno vidiš.
Cak ni u tom trenutku Juan se nije mogao rasrditi na ta dva mala
čoveka. Ozbiljno je uzeo hartiju smeškajući se u sebi, a na licu
mu se ogledala sušta učtivost. Tako ih je ispratio.
Od one stare zbunjenosti i pometenosti kod Juana sada nije bilo
više ni traga. Pokazao se učtiv prema ovoj dvojici, a kad su oni

otišli, bio je strp
ljiv i prema ocu kaBBFposle večere stao da priča duge priče o
svojimiratovima i pobedama. Svome sinu za ljubav, Tigar je
preživljavao ceo svoj život, ponosio se svojim pobedama. l dok je
govorio, skupljao je stare obrve, čupao olinjale brkove, oči su mu
svetlele, pa mu je na kraju, pričajući sve to sinu, i samome
izgledalo da je imao slavan život. Ali je Juanu, koji je mirno sedeo,
osmehivao se slušajući uzvike staroga Tigra, gledao mu
namrštene obrve i pratio pokrete kojima je ubijao Leoparda iz-
gledalo prosto neverovatno da se ikada svoga oca plašio.
Na kraju krajeva, dani mu ipak nisu polako prolazili. Misao o
ženidbi s Mejlingom je tako iznenadno naišla da je Juan mogao
da živi i od samoga sanjarenja o njoj. Ponekad mu je bilo milo što
je ostao, milo mu je bilo što može ovako da sedi i sluša očeve
priče. A potajno se čudio svome tupome srcu, koje tu ljubav nije
ranije otkrilo, recimo na dan Ajlaninog venčanja, kad je
posmatrajući svadbenu povorku i Ajlaninu lepotu, spazio i
Mejlingu i našao još tada da je lepa. Već je toga trenutka trebalo
da bude svestan svoje ljubavi. Trebalo je da sazna za svoju ljubav
i dvadesetak puta kasnije, kad je viđao devojku po kući kako
naređuje, kako pomaže služavkama. Ali nije bio svestan svoje
ljubavi sve dok nije one noći, onako usamljen, ležao i plakao.
Kroz to sanjarenje mu je stalno prodirao Tigrov srećni starački
glas. Juan je sve to podnosio, sedeo i slušao, iako to ranije nikad
ne bi mogao izdržati, jer nije u srcu nosio ovu ljubav koja je sve
više rasla. Kao u nekom snu je slušao šta mu otac govori, ne
razlikujući nikako ratove koje je njegov otac već vodio od onih
koje je tek nameravao da započne. A starac je torokao:
 Imam još uvek nekih prihoda od onog sina koga mi je dao mlađi
brat. Ali, on nije ratnik, nije pravi gospodar. Ne verujem mu
mnogo, jer strašno mnogo vremena gubi u dokonom smejanju.
On je rođeni lakrdijaš, pa će takav i umreti. Veli da je moj
poručnik, ali malo mi šalje, a nisam u njegov kraj odlazio već šest
godina. Moram otići tamo, s proleća, jer ću tamo morati otpočeti i
s nizom bitaka. A znam dobro da će taj moj sinovac odmah prići
bilo kome neprijatelju, čak i protiv mene ...
A Juan, skoro i ne slušajući, nije ni hajao za tog svog rođaka koga
se jedva i sećao, sem po onome što je njegova majka imala običaj
da govori:
 Onaj moj sin, general na Severu!
Doista je bilo prijatno ovako sedeti i pomalo od
Savarati ocu, s vremena na vreme, a misliti na voenu devojku.
Juan je u tom razmišljanju nalazio mnogo utehe. Zaricao se u
sebi da se neće stideti da Joj pokaže ova dvorišta, jer će ga ona
razumeti. Oni su oboje ljudi iste krvi. Njihova je to zemlja, ma ko-
liko sramote bilo u njoj. Čak bi joj mogao kazati: Otac mi je stari
budalasti ratnik, prepun raznih priča, da već više ne zna ni koje
su tačne, a koje izmišljene. Smatra sebe za velika čoveka, a takav
u životu nije bio!"
Takve stvari bi joj mogao ispričati znajući da bi ih razumela.
Sećajući se one njene jednostavnosti, osećao je kako ga lažan stid
napušta. Oh, što ne pođe do nje, da opet postane svoj čovek, ne
više raskidan na dve strane, već onakav kao što je bio ono neko-
liko dana u selu, u onoj kući od naboja njegovoga dede, kad je bio
sam i slobodan! S devojkom bi opet bio sam, slobodan, i opet
sasvim jednostavan.
Najzad, nije mogao više da misli ni o čemu drugom, sem kako da
pred njom otvori svoje srce. Toliko je bio ubeđen da će ga ona
pomoći, da je majku, kad je najzad došla, pozdravio kako treba, i
ništa ga nije zabolelo pri pomisli da mu je ona majka. Ali joj
doista nije imao šta da kaže. Ona je sad bila prava stara seljanka.
Pogledala je Juana oslanjajući se na oguljen štap, pomoću koga
se kretala u poslednje vreme, a stare oči kao da su joj pitale:
Kakvog to sina ja imam?"
A Juan, visok i sasvim izmenjen u stranačkom odelu, pogledao je
tu ženu u staromodnom kaputu i suknji od crne pamučne
tkanine i zapitao se:Zar sam ja zbilja rođen iz tela ove žene? Ne
osećam nikakvu srodnost naših tela."
Ali sad nije patio, niti je bio posramljen. Da je voleo onu belu
ženu, rekao bi joj strašno postiđen:
 Ovo mi je majka!
Ali devojci Mejiing je mogao mirno reći:
 To je moja majka!
A ona, znajući da je hiljade ljudi rođeno od takvih majki, ništa u
tome ne bi našla čudno. Za nju bi to bilo prirodno... Juan bi se
stideo pred Ajlanom, ali ne pred Mejlingom. Mogao je pred njom
otvoriti celo svoje srce i ne biti posramljen. To saznanje ga je
umirivalo, čak i pored nestrpljivosti da što pre vidi devojku.
Jednog dana je rekao majci otvoreno:
 Ja sam veren, odnosno kao da sam veren. Izabrao sam devojku.
A starica mu je blago odgovorila:
 Otac mi je to već kazao. Ja sam već razgovarala s jedno dvetri
devojke, ali otac te uvek pušta da radiš šta hoćeš. Njegov si sin
uvek i bio, a moj skoro nikako. On je uvek besneo, te se nisam
usuđivala da mu protivrečim. Ah, ona njegova učena žena uspela
je da pobegne, ali ja sam ostala i dopuštala mu da na meni
iskaljuje bes. Nadam se da je to neka pristojna devojka, da zna da
sašije kaput i obrne ribu na vreme. Nadam se da ću je nekada i
videti, iako dobro znam kakva su ova nova vremena, da mladi
rade šta hoće, da snahe i ne dolaze da vide svoje svekrve, kao što
bi morale.
A Juanu je izgledalo da je ovoj ženi bilo milo što o svemu tome ne
mora da vodi brigu. Sedela je, nekako prazno zurila, micala očima
i bradom, pa zaboravila sina i polako zaspala, ili se pravila da
spava. Njih dvoje nisu pripadali istome svetu. Sto je on bio njen
sin, za Juana to ništa nije značilo. Zbilja mu je sad sve izgledalo
beznačajno, sem da bude blizu svoje voljene.
Pošto se pozdravio s roditeljima trudeći se da bude učtiv, da
pokaže da mu je žao što ih mora napustiti, Juan je opet pošao
vozom na Jug. Čudno je bilo kako je ovoga puta malo gledao
putnike u vozu. Da li se oni ponašaju pristojno ili ne, sad mu je
bilo sasvim svejedno, jer nije mislio ni o čemu drugom sem o
Mejlingi. Razmišljao je o svemu što je mao o njoj. Sećao se da ima
uzanu ruku, vrlo jaku, vrlo nežne prste. Čudio se koliko ta ruka
može biti brza i pouzdana kad odseca neku izraslinu s čovečjeg
tela. Celo joj je telo imalo tu vitku snagu, snagu jakih kostiju,
dobro spojenih tom lepom bledom kožom. Sećao se Juan stalno
koliko je ona vesta u svim ■poslovima i kako je služavke gledaju, i
da je i sama Ajlan od Mejlinge zahtevala da kaže da li joj neki
kaput dobro stoji; samo je Mejling bila u stanju da učini što
gospođa želi.
,,U dvadesetoj godini je okretna kao žena deset godina starija",
mislio je Juan.
Juan je prema toj devojci osećao dvostruku privlačnost. Imala je
istrajnosti i ozbiljnosti kao iskusne žene koje je sretao, kao
njegova majka, njegova strina i sve druge odgajene na starinski
način, a istovremeno je ćutala pred ljudima. Govorila je uvek i na
svakom mestu otvoreno i jasno, lepo se osećala u svakom
društvu, ali ipak na drugi način, ne kao Ajlan. Za vreme ovog
putovanja, dok su sela i gradovi prolazili, Juan ništa nije video.
Samo je sedeo i mislio o Mejlingi. U sećanju je prikupljao i
najmanju njenu reč, najbeznačajniji izraz i sastavljao dragu sliku.
Kad je tako preživeo sve što je mogao, pustio je da mu misli
dočaravaju trenutak kad će je ugledati, kad će progovoriti o svojoj
ljubavi. Tako savršeno, kao da je stvarnost, Juan joj je video
ozbiljno lice kako ga posmatra dok govori. A posle ... Juan je
morao imati na umu da je ona mlada, da nije drska, da nije
devojka spremna na sve, već plemenita i vrlo uzdržljiva. Ali ipak
bi uzeo tu njenu uzanu ruku, tu blagu, hladnu njenu ruku ...
Ali ko može da udesi srećniji trenutak po svojoj želji, ili koji
zaljubljeni stvor zna kako će se i sam u takvom trenutku osećati?
Jer Juanov jezik, koji je tako lako sročio reči u vozu, nije mogao
ništa da kaže kad je taj trenutak nastupio. Kuća je bila tiha kad
je ušao u hodnik. Stajao je tu samo jedan sluga. Ta tišina udarila
je Juana kao hladan vetar.
 Gde je ona? viknuo je sluzi, a zatim, prisetivši se, rekao je nešto
blaže: Gde je gospođa, moja majka?
Sluga je odgovorio:
 Otišle su u dom nahočadi da vide jedno bolesno, a skoro nađeno
dete. Rekle su da će možda zakasniti.
Tako je Juan morao rashladiti srce i čekati. Čekao je, pokušavao
da misli, da se zanima ovim ili onim, ali nije gospodario svojim
mozgom. Svom svojom snagom se okretao onoj velikoj svojoj nadi.
Noć je već pala, a njih dve se još nisu vraćale. A kad je služavka
donela večeru, Juan je morao da ode u trpezariju i da jede sam.
Jelo mu je izgledalo suvo i bez ukusa. Skoro da je mrzeo ono malo
dete zbog koga se toliko odložio onaj čas za kojim je on tolike
nedelje žudeo.
U trenutku kad se spremao da ustane, jer nije mogao da jede,
vrata su se otvorila i ušla je gospođa, vrlo umorna, istrošena,
oronula, a za njom Mejling, tiha i tužna, kakvu je Juan nikad nije
video. Gledala je Juana kao da ga uopšte nije videla, viknula mu
tiho, kao da on uopšte i nije bio na putu:
 Naše odojče je umrlo. Učinili smo sve što smo mogli, ali je ipak
umrlo!
Gospođa je uzdahnula, sela i tužno rekla:
 Vratio si se, sine moj. Još nisam videla tako lepo novorođenče,
Juane. Ostavljeno je pre tri dana na pragu. Nije bilo siromašno,
jer mu je kaputić bio od svile. U početku smo mislile da je zdravo,
ali jutros je dobilo grčeve. To je onaj stari neprijatelj koji kosi
malu decu pre no što navrše deseti dan od rođenja. Gledala sam
kako ta bolest odnosi najlepšu, najzdraviju decu, kao neki zli
vetar, i ništa joj ne može stati na put.
Devojka je slušala i ništa nije mogla da jede. Uzane ruke su joj
bile stisnute u pesnice na stolu. Znam šta je to! Nije neizlečivo!
Ijutito je uzviknula.
Juan joj je gledao ozlojeđeno lice, koje je bilo potreseno više nego
ikad. Primetio je da su joj oči pune suza. To neraspoloženje i te
suze su bile kao pravi led na njegovom zagrejanom srcu. Uviđao
je da su te suze prepreka između devojčinih misli i njega. Mislio je
o njoj, samo o njoj, ali u tom trenutku njene misli nisu bile
posvećene njemu. Iako je bio nedeljama odsutan, ona nije mislila
o njemu. Zato je Juan sedeo, slušao i mirno odgovarao na pitanja
koja mu je majka postavljala o očevoj kući. Ali, morao je da uvidi
da Mejling uopšte i ne sluša taj razgovor, niti njegove odgovore.
Sedela je tu nekako čudno odsutna, spuštenih ruku u krilu.
Istina, pogled joj je išao od lica do lica, ali ništa nije govorila.
Samo su joj oči bile pune suza. A kad je Juan video da su joj misli
daleko od njega, te večeri ni sam ništa nije mogao da govori.
Ali, zar se mogao odmoriti dok ne kaže šta mu srce peče? Cele
noći je isprekidano sanjao čudne ljubavne snove, ali nijednom mu
se nije pojavila čista ljubav.
U jutru se probudio sav iznuren od tih snova. Bio je siv dan, pravi
jesenji dan, na prelazu iz leta u jesen. Kad je ustao i pogledao
kroz prozor, ništa nije video sem polutame. Tamnosivo nebo
nagnulo se nad ravni sivi grad, a po sivim ulicama ljudi su se
kretali mrzovoljno, sitni i sivi po zemlji. Njegove strasti je nestalo
u tom mrtvilu i čudio se kako je ikada i mogao da sneva o ljubavi
s Mejlingom.
U takvom raspoloženju je sišao da doručkuje. I dok je jeo bez
volje, jer mu je hrana izgledala neslana i bez ukusa, gospođa se
pojavila. Nije počela ni da jede, tek što se pozdravila s Juanom,
odmah je primetila da s njime nešto nije kako treba. Zato je
počela polako da mu postavlja pitanja, ne bi li videla šta mu je.
Juan je osećao da mu je nemogućno da joj govori o svojoj novoj
ljubavi, pa je pričao da mu je otac uzajmio mnogo novaca od svog
strica. Gospođa je bila vrlo iznenađena, pa je uzviknula: Zašto mi
nije rekao da je u tolikoj neprilici s novcem? Mogla sam manje da
trošim. Milo mi je što sam svoj novac upotrebila za Mejlingu. Zbi-
lja, ponosim se time. Otac mi je dosta ostavio, pošto nije imao
sina. Svoj novac je ostavio u jednu pouzdanu stranu banku, gde
je i ležao ovih poslednjih godina. Otac me je mnogo voleo, pa je
prodao mnoge njive koje je nasledio i pretvorio ih u srebro. Da
sam to znala, mogla sam ...
Ali Juan je tupo odgovorio:
 A zašto da vi to uradite? Potražiću neko mesto i upotrebiti ono
što sam naučio. Stedeću od plate što više mogu, pa ću vratiti
stricu.
Onda se zapitao otkud će, ako pristaje da odužuje i dug stricu,
nabaviti novac za venčanje, za kuću i sve one stvari koje su
mladome mužu potrebne? U staro vreme su sinovi živeli s ocem,
sinova žena i deca su jeli iz zajedničkog lonca. Ali danas Juan to
nije mogao podneti. Kad se setio dvorišta u kojima je Tigar živeo i
one svoje stare majke, koja bi morala postati svekrva devojke
Mejling, Juan se zakleo da neće tamo živeti. Njih dvoje bi morali
imati negde svoju kuću, kuću kakvu Juan voli, sa slikama po
zidovima, sa udobnim stolicama, kuću čistu, i samo njih dvoje u
njoj. O tome je tako silno mislio tu pred očima gospođe da je ona
blago rekla:
 Ipak mi još nisi sve ispričao.
Odjednom je Juanu prsnulo srce i on je uzviknuo, crven u licu,
zažarenih očiju, da je skoro osećao kako mu gore pod kapcima:
 Imam još nešto da ti kažem, moram još da ti govorim! Osećam
ljubav prema njoj, pa ako je nemam, umreću.
 Prema njoj? upitala je gospođa Čudeći se. A ko je to: ona?
I gospođa se zamislila, a Juan je uzviknuo:
 A ko drugi nego Mejling!
Sad se gospođa zaprepastila, jer nije o tome ni sanjala, jer je
Mejlingu dotle smatrala samo kao dete, kao dete koje je jednog
hladnog dana našla na ulici i donela u svoju kuću. Gledala je
Juana, ću tala i razmišljala neko vreme, pa rekla:
 Ona je još mlada i puna volje za učenjem. A malo zatim nastavila
je:
 Roditelji su joj nepoznati. Ne znam šta će ti otac reći kad dozna
da je nahoče?
Ali Juan nestrpljivo odgovori:
 Moj otac ne može o tome ništa da kaže. U ovo novo doba neću da
me vezuju starinski običaji. Sam biram devojku za sebe.
Gospođa je ove reci nekako primila jer se na njih već navikla,
pošto se Ajlan njima često služila. A znala je iz razgovora s
drugim roditeljima da mladići i devojke svugde iste stvari govore,
te stari moraju da trpe kako znaju. Zato je samo zapitala:
 A jesi li razgovarao s devojkom?
Juana je ovde napustila sva hrabrost. Postao je stidljiv kao kakav
starinski ženik:
 Nisam, ne znam kako da počnem! Razmišljao je malo, pa ponovo
rekao:
 Uvek mi se čini da su joj misli stalno posvećene poslu. Druge
devojke svoje dopadanje izražavaju pogledom, dodirom ruke, tako
sam bar slušao da se devojke ponašaju, ali ona nikako ne
započinje.
 Ne odgovorila je gospođa ponosito. Mejling to nikad ne čini.
Juan se toga nije setio sedeći ovako sav obeshrabren. Mislio je da
zamoli gospođu da u njegovo ime razgovara. I brzo mu sinu misao
da je to zaista i najbolje. Mejling će saslušati gospođu, koju toliko
voli i poštuje, pa će i njemu dobro biti.
Zato mu se odjednom učinilo da je bolje da te reci on sam ne
izgovori, iako su nastala nova vremena. Veridba će tako biti, na
neki način, po novom običaju, ali i po starom. A pošto je devojka
mlada, to će joj se možda i dopasti. O svemu tome Juan je
premišljao, pa je najozbiljnije rekao gospođi:
 Hoćete li, majko moja, da govorite u moje ime? Istina je, vrlo je
mlada. Možda će se uplašiti ako joj ja kažem...Na ove se reči
gospođa malo nasrne ja, pogleda nežno Juana i odgovori:
 Ako hoće da se uda za tebe, sine moj, neka bude, samo ako i otac
dozvoli. Ali je neću primoravati. Jednu stvar nikad neću učiniti:
da naterujem devojku da se udaje. To je jedina dobra stvar koju je
novo vreme ženama donelo. Više se ne mogu naterivati na brak...
 Ne, ne uzviknuo je Juan.
Ali on nije ni sanjao da Mejling nije želela da se uda jer mu je
prirodno izgledalo da se sve devojke udaju.
Dok su tako razgovarali i završavali doručak, ušla je Mejling, vrlo
sveza i čista u svojoj haljini od tamnoplave svile, koju je u školi
nosila. Crna prava kosa bila je začešljana iza uha. Nije nosila ni
naušnice, ni prstenja. Nije bila kao Ajlan, koja se bez nakita
osećala kao neodevena. Mejling je izgledala spokojna, hladnih i
nepomičnih očiju, izvajanih i ne mnogo crvenih usta, nasuprot
Ailani. Obrazi su joj bili bledi i glatki. Iako nije bila rumena u licu,
imala je svetlozlatnu kožu, punu zdravlja. Učtivo se pozdravila.
Juan je primetio da je noćni otpočinak odneo onu sinoćnu
utučenost, tako da je sad bila mirna i spremna za posao.
Juan je posmatrao devojku kako seda i uzima činiju, a gospođa
je, međutim, već počela da govori, nasmejanih očiju. Da je Juan
samo mogao, zaustavio bi je odmah, da sačeka pogodniji
trenutak. 2eleo je da taj trenutak na svaki način odloži. Obuzela
ga je nekakva stidijivost, oborio je oči i osećao se neverovatno
bedno. Gospođa je govorila, a onaj smešak je sve jasniji bivao,
naročito kad je videla kako se Juan oseća:
 Dete, imam da ti postavim jedno pitanje. Ovaj mladić, ovaj Juan,
iako je sasvim savremen mladić i sam hoće da izabere sebi ženu,
u poslednjem trenutku je osetio slabost i vraća se starim
običajima, vraća se provodadžiki. A ja se primam te uloge. Ti si
mlada, ali hoćeš li se udati za njega?Gospođa je ovako otvoreno
iznela stvar, suvim, slobodnim glasom. Juan ju je skoro omrznuo
u tom času, jer mu se činilo da celu stvar i nije mogla gore da
izvede, nije mogla više da poplaši bilo koju devojku.
I Mejling se poplašila. Spustila je času, ostavila Štapiće i
pogledala gospođu u najvećem strahu. A zatim je strašno slabim
glasom propištala:
 A moram li se udati?
 Ne, dete odgovorila je gospođa, uozbiljena ako nećeš, ne moraš!
 Onda neću! uzviknula je devojka radosno, ozarenog lica. Mnoge
moje drugarice morale su da se udaju, pa su plakale i plakale što
su zbog venčanja bile primorane da napuste školu. I ja se toga
bojim. Ah, hvala ti, majko!
I mlada devojka Mejling, koja je uvek bila mirna i pribrana, brzo
se podiže sa svog mesta, priđe i pade na kolena pred gospođu, po
starom običaju i pokloni joj se. Ali gospođa odmah podiže devojku
i obgrli je jednom rukom.
Tad gospođin pogled pade na Juana. Sedeo je tu, a ona vrela krv
mu je napustila obraze, pa je bio strašno bled. Usnice su mu bile
toliko blede da ih je zubima držao kako se ne bi tresle, jer nije
hteo pred njima da plače. Gospođa ga je sažaljevala, pa je blago
rekla gledajući devojku:
 Ipak, Mejline, ti voliš našega Juana? A devojka je brzo odgovorila:
 Ah, da, on mi je brat. Volim ga, ali ne toliko da se venčam s
njime. Ne volim brak. Hoću da svršim školu i da budem lekar.
Hoću da učim i samo da učim. Svaka se žena udaje, a ja ne volim
da se udam i da pazim na kuću i decu. Hoću da budem lekar!
Kad je Mejling izgovorila ove reči, gospođa je pogledala Juana s
nekom vrstom ponosa. A Juan, gledajući ove dve žene, osećao je
da su se žene udružile protiv jednog muškarca. I to nije mogao da
podnese. Bilo je i nečega dobrog, mislio je sin velikog pljačkaša
Tigra, u starim običajima, jer je prirodno da se žena uda i rađa
decu. I Mejling mora želeti da se uda. A to što neće, znak je da
ima i neke pokvarenosti u njoj. Razmišljao je Juan, dirnut u svoj
muški ponos:
 Čudno je što su žene danas takve! Ko je čuo o devojci koja neće
da se uda kad joj vreme dođe? Vrlo je čudno, doista, kad mlada
žena neće da se uda žalosna činjenica za narod i buduće
pokolenje!
Mislio je kako su i one najpametnije žene budalaste. Pogledao je u
mirne oči devojke Mejling i učinile su mu se teške i hladne.
Gledao je ljutito. Ali gospođa je odgovorila u njeno ime, vrlo
odlučno:
 Ona se neće udavati dok to ne zaželi. Ziveće onako kako sama
želi. A ti se, Juane, moraš s time pomiriti.
I obe ga žene pogledaše, kao njegove neprijateljice koje mu je
donela nova sloboda; starija je držala mlađu zagrljenu... Da,
morao je da se pomiri s time!
Nešto kasnije, tog istog tmurnog dana, Juan je napustio sobu i
postelju na koju se bio bacio, izišao napolje i lutao ulicama, sav
smušen. U svom očajanju je plakao i plakao, a srce ga je teško
peklo kao da je ranije bilo suviše toplo, pa se naglo ohladilo, kao
da ne može da kuca kako valja.
Šta sad da radi? Tako se Juan pitao u svom očajanju. Lutao je
tamoamo ulicama, gurao se, puštao da ga guraju i nikoga nije
video ... Dobro, ako mu je radost otišla, dužnost je ostala.
Postojao je neisplaćeni dug. Imao je starog oca o kome se trebalo
brinuti. I zato je počeo da razmišlja šta može da učini, gde da
nađe mesto, kako da uštedi od plate, da bi dug izmirio. Govorio je
sebi da mora izvršiti dužnost, da se mora upregnuti u posao.
Tako je dan odmicao, a on je lutao na sve strane, po čitavom
gradu. Sve ga je više mrzeo. Nije mu se dopadao njegov stranački
izgled, ni strani lik ulica, ni strano odelo koje su čak i njegovi
sugrađani nosili, nije mu se dopadalo ni odelo na njemu samome,
činilo mu se u tom trenutku da su stari običajiipak bolji. Besno je
dovikivao svom hladnom, ranjenom srcu:
 To su ti strani običaji naučili naše žene ovakvoj tvrdoglavosti i
pustom pričanju o slobodi, tako da se više ne odazivaju prirodi,
već žive kao kaluđerice ili ljubavnice!
Setio se s naročitom mržnjom kćeri svoje bivše gazdarice, setio se
njene raskalašnosti, setio se Meri, :čije su usne bile suviše crvene,
pa ih je prezirao. Uajzad je počeo zagledati svaku strankinju u
prolas tolikom mržnjom da ih više nije mogao podli. Mrmljao je:
 Pobeći ću iz ovoga grada. Idem daleko gde hi više videti ništa
strano, ništa novo, živeću tamo
naći ću svoj život u rođenoj zemlji. Ah! Zašto sam
I odjednom se seti onog starog seljaka, koga je nekada poznavao,
svog učitelja u kopanju njive. Odlučio je da ode tamo, da ga vidi i
ponovo oseti svoj narod, koji nisu pokvarili ti stranci niti njihovi
običaji.
Sklonio se u stranu i seo na tramvaj da bi što pre stigao. Njim je
otišao što je bilo mogućno dalje, a zatim je krenuo pešice. Išao je
vrlo daleko tražeći onu njivu koju je nekada zasejavao, tražeći
seljaka i njegovu kuću. Ali, taj kraj nije mogao da nađe sve do
mraka, jer su se ulice izmenile, izgradile, bile prepune sveta. Kad
je, najzad, stigao i prepoznao mesto, nije bilo njive. Na tlu koje je
još koliko pre nekoliko godina rađalo tako obilato, za koje je seljak
ponosito govorio da mu na njemu porodica živi već stotinu
godina, sad je stajala fabrika za preradu svile. Bila je to velika
nova građevina, prostrana kao čitavo selo, sazidana od novih
crvenih opeka. Po zidovima su blistali mnogi prozori, a iz
dimnjaka je izbijao crni dim. Dok je Juan stajao i gledao,
zapiStala je sirena, gvozdena vrata se otvorila, a iz njene utrobe
pokuljala je lagana i gusta reka ljudi, žena i male dece, oronulih
od dnevnog rada, utučenih pomišlju na sutrašnji dan i sve one
dane za koje su znali da će se zlopatiti kao danas. Odela su im
bila


strane zemlje?umrljana znojem, a pjgJBfljk su visile mrtve
gusenice iz čijih se čauraftHflMpla
Juan je stajao iHRSHbica razmišljajući skoro izbezumljeno da
WreWWnjih mora biti i lice onog seljaka, da je i on progutan,
zajedno sa zemljom, da je i njega progutalo to moderno čudovište.
Ali njega nije bilo tu. Bio je to sve bledi varoški svet, koji se
izvlačio rano zorom iz svojih straćara i vraćao se u mrak. Seljak je
nekamo otišao. On, njegova stara žena i njihov bivo otišli su na
druge njive. Morali su to da učine, govorio je Juan samome sebi.
Negde oni sad žive svojim životom, kao i ranije. Razmišljajući o
njima, Juan se nasmešio i tako za trenutak zaboravio svoj bol.
Zatim je zamišljen pošao kući. Tako će i on sam pronaći svoj pravi
život.
XVI
Sutradan su se dogodile dve stvari koje su imale uticaj na Juanov
život. Gospođa mu je rekla još rano ujutru:
 Sine, mislim da nije baš najbolje da živiš u ovoj kući, bar ne za
neko vreme. Pomisli i sam kako je teško Mejling da te viđa svakog
dana znajući kako se u svom srcu odnosiš prema njoj.
Juan je odgovorio na ovo s onim gnevom koji mu je od juče ostao:
 Dobro znam kako se ona oseća, jer se i sam tako osećam. Mislim
i želim da budem negde gde ne moram da je viđam svakoga dana,
gde ne moram, kad je vidim ili kad joj čujem glas, uvek da se
podsetim da me ne želi.
Ove reči Juan je započeo hrabro i ljutito, ali, pre nego što je došao
do kraja, glas mu je nekako zadrhtao. Iako je pokušavao da
uzdrži neraspoloženje, da kaže kako želi da ode nekamo gde neće
biti Mejlinge, ipak, pomišljajući sad o tome, bio je svestan, sav
bedan i utučen, da na kraju krajeva ipak voli da bude kraj nje, da
joj čuje glas, da je vidi, uprkos svemu što se dogodilo. Ali, ovoga
jutra gospođa jebila raspoložena kao i uvek, nije imala potrebe da
brani Mejlingu ili pravo žena protiv muškaraca, bila je plemenita i
sve je razumevala. Dobro je osetila drhtaje u Juanovom glasu,
primetila je kako zamuckuje, kako je počeo brzo da jede, dok su
sami sedeli za stolom, jer Mejling još nije bila došla. Zato je
gospođa počela da ga teši:
 To ti je prva ljubav, sine, i s mukom se javila. Poznajem ti
prirodu. Slična je prirodi tvoga oca. A avi mi kažu da on liči na
svoju majku, ozbiljnu strpljivu dušu, čvrsto vezanu uz one koje
voli. A Ajlan Uči na tvoga dedu. Stric mi priča da ima iste njego
; ive vesele oči... Sine, još si vrlo mlad da bi ove stvai i primio
suviše k srcu. Idi i nađi neko mesto koje voliš, idi i nađi posla.
Posveti se otplaćivanju duga stricu, upoznaj se s mladim ženama
i ljudima, a po“ le godinudve...
" Ovde je malo zastala, pogledala Juana. I on je Uzvratio
pogledom očekujući šta će reći.
 A posle godinudve, možda će se Mejling i Izmeniti. Ko zna? rekla
je majka.
Ali Juan je bio izgubio sve nade. Rekao je tvrdoglavo:
 Ne, ona se ne menja, majko. Vidim da me ne može ni podnositi.
Sasvim iznenadno sam se odlučio za nju. Ne volim strane devojke
ne volim ih. Ali ona je prava devojka za mene... Ona je od one
vrste koju volim... Nekako je i starinskog i savremenog kova..
Ovde je Juan odjednom zastao i napunio usta hranom, ali nije
mogao da je proguta, jer mu je grlo bilo stegnuto od suza koje se
stideo da pusti. Činilo mu se detinjasto plakati zbog ljubavi. Zeleo
je da misli da ga se ljubav ništa ne tiče.
Gospođa je ovo dobro znala, pustila ga je malo i najzad
miroljubivo rekla:
 Neka bude tako za sada. Čekaćemo. Mlad si, pa možeš čekati, a
istina je i da imaš i duga. Potrebno je da uvek imaš na umu da
treba da ispuniš sinovlju dužnost, a dužnost je dužnost, uprkos
svemu.
u
291Gospođa je ov čenosti. U tome je




K izvukla Juana iz utu™er je on jedno dvatri
puta progutao pljuvačku i izrekao što je još juče govorio, ali danas
mu je izgledalo odvratno:
 Jeste, tako se to uvek kaže, ali kunem se da mi je dojadilo. Uvek
sam slušao svoga oca. I kako me je nagradio? Hteo je da me veže
za neku neobrazovanu seljanku, da me veže zauvek. Nikada on
nije znao šta mi čini. A sad me je svezao za strica. I opet sad želim
ono što sam i ranije radio. Idem zajedno s Mengom da se udružim
protiv onoga što narod zove dužnost. Ponovo ću to učiniti. Nije
nikakav izgovor što otac veli da je to uradio u dobroj nameri.
Rđavo je biti tako dobronameran i oštetiti me, kao što je on učinio
...
Juan je znao da sad bezrazložno govori, jer da je Tigar baš i
pokušao da ga natera na plaćanje duga, pa on ga je i oslobodio iz
zatvora novcem koji je uzajmio na sve strane. Ali, ipak, Juan je
besneo i bio spreman da primi gospođin prekor. AU umesto toga,
ona mirno reče:
 Mislim da bi za tebe bilo vrlo dobro da odeš u novu prestonicu i
tamo da živiš!
Jako iznenađen što ga gospođa nije izgrdila, Juan nije znao šta da
kaže. Pitanje ženidbe je bilo uklonjeno i više nisu o tome
razgovarali.
Istog dana slučajno je došlo još i jedno pismo od Menga. Kada ga
je Juan otvorio, prvo je naišao na prebacivanje što mu nije odmah
odgovorio. Meng je nestrpljivo pisao:
,,S mnogo teškoća sam zadržao mesto za tebe, jer se u ovo doba
za svaku priliku javlja po stotinu ljudi. Dođi brzo, pođi odmah, još
danas, jer se za tri dana od danas otvara velika škola, pa nemamo
vremena da se dopisujemo odavde tamo."
Na kraju je Meng vatreno dodao:
Ne ukazuje se svakome prilika da radi u novoj prestonici. Ima ih
hiljadu koji se nadaju da će biti zaposleni. Ceo se grad pregrađuje
zida se sve što je potrebno velikome gradu. Stare krivudave ulice
se ruše, sve će biti novo. Dođi i vrši svoju dužnost."
Čitajući te reći, Juan je osećao kako mu srce skače. Bacio je
pismo na sto i glasno povikao:
 Onda idem!
Trenutak kasnije već je počeo da trpa u torbu knjige, stvari, sve
svoje zabeleške i tako se opremio za naredni deo svoga života.
U podne je rekao gospođi o Mengovom pismu:
 Ovo je najbolji način da odem, jer se mora! . Gospođa se složila s
time. I više nisu govorili.
Gospođa je opet dobila svoj uobičajeni izraz plemenitosti i
odsutnosti.
., Ali mu je te večeri, kad je Juan seo za sto kao i obično, mnogo
pričala o sasvim običnim stvarima.
; Ikebalo je da se Ajlan vrati kroz dve nedelje, jer je ftišla s mužem
na mesec dana u jednu staru prestonicu na Severu, a pola
meseca je već prošlo. Pričala Je o kašlju koji se pojavio u dečjem
domu i uzeo toliko maha da je osmoro dece obolelo. Najzad je mir-
no rekla:
 Mejling je bila tamo celog dana trudeći se da okuša lek koji
stranci upotrebljavaju protiv toga kašlja. Nekakva tečnost se
ubacuje u krv pomoću jedne igle. Rekla sam joj da ćeš možda vrlo
brzo otputovati i da dođe večeras kući, kako bismo još jedno veče
bili svi zajedno.
I pored raznovrsnih misli i planova koji su se preko celog dana
vrzmali Juanu po glavi, više puta se pitao da li će još jednom
videti Mejlingu. Ponekad je želeo da je više ne vidi. A kad bi to
pomislio, osetio bi, ipak, s velikom strašću da bi je vrlo rado
video, ali da ona to i ne zna. Žudeo je da mu se oči pripiju za nju,
pa makar joj i ne čuo glas. Ali sam nije mogao tražiti da je vidi.
Ako se dogodi da je vidi, neka bude, ali ako ona tamo ostane,
moraće i to podneti.
Ta nezadovoljena ljubav je stvorila neku vrstu uzbuđenja u
njemu. U svojoj sobi je zastajao dvadesetak puta preko dana,
bacao se na postelju i puštao maha tužnom sanjarenju pateći što
ga Mejling ne želi. Cak je i plakao, jer je bio sam. Ili bi u trenu-
cima odlutao do prozora, naslonio se i zurio iznad grada, koji je
izgledao nemaran kao vesela žena, zurio je iznad bleštavog grada
sličnog ogledalu na suncu. Tad bi mu se opet javljao bes u srcu
što voli a nije voljen. Smatrao je da je gorko izigran sve dok se nije
setio nečeg što je bio zaboravio. Njega su žene dva puta volele, a
on im nije uzvratio ljubavlju. Kad se toga setio, poplašio se mnogo
i viknuo svome srcu:
 Zar me ona isto onako neće voleti kao što ja nisam one voleo? Da
li ona mrzi moje telo kao što sam ja mrzeo njihova tela?
Ali je to bio i suviše veliki strah da bi ga mogao podneti, pa se
brzo utešio:
 Nije to isto. One me nikada nisu iskreno volele kao što ja volim
nju. Još niko tako nije voleo kao ja!
I opet bi razmišljao, ponosito:
 Volim je što je mogućno čistije i više. Nisam mislio ni da joj ruku
dodirnem... O tome sam razmišljao vrlo malo, jedino ako bi i ona
mene volela...
Činilo se Juanu da bi ona razumela, činilo mu se da mora
razumeti kako je velika i čista ljubav koju joj nudi. Zbog toga ju je
morao videti još jednom i pokazati joj kako joj je veran, čak i kad
ga ona ne želi.
A kad je čuo da gospođa baš tako govori, osetio je kako mu krv
prosto juri u lice. U jednom trenutku se ponadao, kao u nekoj
groznici, da ona neće doći, da je uopšte i ne želi videti pre svoga
odlaska.
Ali pre nego što je stigao da umakne, Mejling je mirno ušla, kao i
obično. U početku Juan nije mogao da je pogleda pravo u lice.
Podigao se dok ona nije sela, a zatim je video tamnozelenu svilenu
haljinu, pa posle i njene divne uzane ruke kako se prihvataju
štapića od slonove kosti, boje njenoga tela. Ništa nije mogao da
kaže. Gospođa je to primetila, pa je devojci sasvim običio rekla:
Jesi li završila sav svoj posao?
A Mejling je odgovorila na isti način:
 Da, ubrizgano je i poslednjem detetu. Ali, ćlni mi se da sam kod
neke dece zakasnila. Već kajlju, ali pomoći će im lek makar malo.
Zatim se nasmešila blago i rekla:
 Znaš onu malu od šest godina, što je zovu Mala Guska? Povikala
je na mene kada sam joj prišla s iglom i zaplakala se: ,,Oh, mala
majko, pusti me da kašljem, ja mnogo kašljem. Čuj me, ja već
kašljem." I zatim se na silu boga nakašljala.
Tad se obe nasrne jaše, pa i Juan malo. Primetio je da je u tom
trenutku pogledao Mejlingu skoro nesvesno. A na svoju sramotu,
oka nije mogao skinuti s nje kad je počeo da je gleda. Ne, oči su
mu bile prikovane uz nju, nije mogao izustiti ni reči. Zaustavio je
disanje, a očima je po njoj lutao. I tad je, iako je primetio da joj
bledi obrazi crvene, a ona njega pogledala pravo u oči, pogledala
ga je mirno i rekla brzo i skoro bez daha, kakvu je nikada ranije
nije video, rekla mu kao da ju je nešto pitao, mada ni sam nije
znao šta:
 Ipak ću ti pisati, Juane. I ti meni možeš pisati!
A zatim, kao da više nije mogla da izdrži njegov pogled, okrenula
se postiđena i pogledala gospođu, sva zažarena u licu, ali držeći
glavu visoko i hrabro:
 Da li se ti slažeš s time, majko? Gospođa je na ovo odgovorila
trudeći se da joj
glas bude prirodan, kao da govori o običnim stvarima:
 A zašto da ne, dete? To su pisma između brata i sestre, pa ako i
ne budu takva, ništa ne znači za današnje vreme!
 Da odgovorila je devojka veselo i pogledala Juana zažarenim
pogledom.
Juan je uzvratio na pogled pogledom, a srce, koje mu je tih dana
bilo toliko pritisnuto tugom, odjednom je pronašlo vrata spasa
širom otvorena. Pomislio je:
Mogu joj sve reći!"Bilo je to pravo ushićenje, jer u eelom svom ži-
votu on još nikoga nije bio našao kome bi mogao sve reći. Zato je
devojku voleo više no ikad.
Te noći, u vozu, mislio je:
Bio bih u stanju ceo svoj život provesti bez ljubavi, samo kad bih
imao jednog prijatelja kome bih mogao sve reći!"
Ležao je u uzanoj postelji i osećao se pun čistih misli, ozaren
ljubavlju i ispunjen velikom hrabrošću. Od onih njenih nekoliko
reči osećao se visoko uzdignut iz onog stanja u koje je zapao.
Rano izjutra voz je jurio kroz venac niskih brežuljaka, na svežem
suncu, a zatim je s teškom mukom obilazio oko podnožja jednog
starog, velikog gradskog zida, uz silnu jeku. Zastao je odjednom
ispred jedne velike, nove zgrade, sagrađene od sivog betona po
stranačkim uzorima. Juan je s prozora video sasvim jasno Menga,
koji se ocrtavao na sivom staničnom zidu. Stajao je tu, a sunce se
odsjajivalo na sablji, revolveru zakačenom o pojasu, na tucanim
dugmetima, belim rukavicama, na njegovom mršavom licu jakih
jagodica. Iza njega je bila postrojena jedna četa vojnika. Svaki od
njih je držao ruku na obaraču.
Do toga trenutka Juan je bio običan putnik, ali kad je izišao iz
voza i kad je svet video da ga pozdravlja jedan tako hrabar oficir,
svi su počeli da mu prave put. Jadni odrpani ljudi, koji su molili
druge putnike da ponesu na leđima njihove kovčege i korpe,
okanili su se toga posla, pritrčali Juanu i počeli da ga zagledaju.
Ali kad je Meng video kako svet galami, ljutito je viknuo:
 Bežite s puta!
A zatim, okrećući se svojim ljudima, naredio im je oštro:
 Pripazite na stvari moga brata!
A zatim je bez reči uzeo Juana za ruku i proveo ga kroz gomilu,
govoreći mu nestrpljivo, po starom običaju:
 Mislio sam da uopšte nećeš doći. Zašto mi nisi odgovorio na
pismo! Ali, ne mari! Sad si tu! Bio sam mnogo zauzet, inače sam
hteo da te dočekam na lađi, Juane, jer dolaziš u srećno vreme, u
srećno vreme kad se traže ljudi kao što si ti. Na sve strane zemlja
nas traži. Narod je u velikom neznanju.
U tom trenutku zastao je pred jednim malim činovnikom i viknuo
mu:
 Kad vojnici donesu stvari moga brata od strica, ti ih propusti!
Na to mu odgovori činovnik, čovek skroman, novajlija:
 Gospodine, naređeno nam je da otvorimo sve kovčege zbog
opijuma i nedozvoljenih knjiga.
Meng je pobesneo i viknuo strašnim glasom. Oči su mu se
iskolačile, a obrve nabrale: j ■!. Znaš li ti ko sam ja? Moj general
je najveća ličnost u Glavnom štabu, a ja sam mu prvi kapetan.
Ovo je moj rođak! Zar ću ja dopustiti da me vređaju ti sitni propisi
određeni za obične činovnike?
Govoreći tako, spustio je ruku u beloj rukavici na revolver, tako
da mali činovnik povika brzo:
 Gospodine, oprostite mi! Nisam video ko ste! Kako su i vojnici
naišli u tom trenutku, zabele
žk je svoj znak na Juanov kovčeg i korpu, i propustio ih.
Okupljeni narod pažljivo se uklonio da propusti rođake gledajući
otvorenih usta. I sami prosjaci su zaćutali i povukli se pred
Mengom, čekajući da on prođe, pa tek onda da počnu da
bogorade.
I tako, prolazeći kroz gomilu, Meng je doveo Juana do jednog
automobila. Vojnik je skočio i otvorio vrata, Meng je zamolio
Juana da se popne, pa je i sam ušao, vrata su se odmah zatvorila,
vojnici poskakali sa strane, i kola su jurnula najvećom brzinom.
Bilo je rano jutro, a po ulicama se okupila velika gomila sveta.
Mnogi seljaci su došli sa povrćem u korpama koje su visile o
obramicama. Prolazili su i karavani magaraca s džakovima
pirinča, ukrštenih na povijenim im leđima; prolazile su sake pune
vode iz obližnje reke. Ljudi i žene su išli na posao, a mnogi
muškarci u čajdžinice, na jutarnji obrok. Prolazio je tuda
najraznovrsniji svet za svojim poslom. Vojnik koji je upravljao
kolima bio je vrlo vest i neustrašiv u toj vožnji. Neprestano je
svirao u trubu, probijao se silom kroz narod, tako da je svet bežao
na obe strane ulice kao da je dunuo neki silan vetar; gonili su i
žestoko udarali magarce da bi ih spasli, a žene su vukle decu u
stranu, tako da se Juan poplašio. Gledao je Menga nadajući se da
će reći vojniku da vozi malo sporije kroz poplašeni svet.
Ali Meng je bio naviknut na tu brzinu. Sedeo je uspravljen, gledao
napred i ponešto pokazivao Juanu, sa izvesnom uobraženošću.
 Vidiš li ovaj put, Juane? Pre godinu dana je bio svega četiri stope
širok. Kola nisu mogla tuda proći. Nosiljke i kolica to je bilo sve.
Čak i u najširim ulicama su ranije najviše mogla da prođu mala
kola, koja vuče samo jedan konj. A sad gledaj ovaj put!
Juan je odgovorio:
 Vidim ga!
Pogledao je između vojnika i video široku ulicu. S obe strane su
se nalazile ruševine kuća i dućana, uklonjenih da bi se napravio
prostor za ulicu. Ali su se iz tih ruševina podizale i nove radnje i
nove kuće, tanke zgrade, koje su brzo nicale, tuđinskih oblika,
svetlih boja i velikih izloga.
Ali preko te nove ulice ubrzo je pala i jedna senka. Juan je video
visoki, stari gradski zid i na njemu veliku kapiju. A u podnožju
zida, naročito na mestima gde je vijugao i pravio zaklon, bile su
načičkane male kolibice od trske.
Sad, izjutra, tu se narod budio, žene su palile vatru ispod bakrača
na ognjištu od četiri cigle, skupljale su listove kupusa s đubrišta i
pripremale jelo. Deca su jurila gola, prljava, a ljudi su izlazili, još
umorni, da vuku kolica ili tegle velike terete.
Kad je Meng video gde je svrnuo Juanov pogled, rekao je:
 Iduće godine nećemo dozvoliti da se ovde podižu te kolibe.
Sramota je za sve nas što imamo takav svet u blizini. Veliki ljudi
iz stranih zemalja doći će u našu prestonicu, a ovakvi prizori su
zbilja sramota!
I Juan je to shvatio. Mislio je kao i Meng da te kolibe ne treba tu
da budu, jer je doista strašno bilo videti te ljude i žene i trebalo je
učiniti nešto da se odatle sklone. Mislio je o tome neko vreme i
najzad reče:
 Držim da bi im trebalo dati posla! A Meng odgovori brzo:
 Naravno, dobiće posla, biće poslani kućama na zemlju i tako će...
Pri tome se Mengu lice promeni, kao da se setio nekog starog
bola, pa reče vatreno:
 To siromaštvo baš sputava našu zemlju. Najbolje bi bilo kada
bismo mogli da očistimo celu zemlju i sagradimo je samo s
mladim ljudima! Zeleo bih da srušim ceo ovaj stari grad taj stari
luđački zid koji je sad neupotrebljiv, jer se borimo topovima, a ne
strelama! Koji nas zid može spasti od bombardera? Srušimo ga, a
napravimo od njegovih opeka fabrike, škole za mlade, da rade u
njima! Ali ti stari ništa ne razumeju... Oni neće da dozvole da se
zid sruši... Oni prete...
Kada je Juan čuo da Meng tako govori, zapitao ga je:
 Ali, ja sam mislio da ih ti razumeš? Cini mi se da si se ljutio u
svoje vreme kad su i ti stariji bili ugnjetavani, ljutio si se kad god
bi neki stranac ili policajac udarao bilo kog našeg čoveka?
 Tako i sada mislim! odgovorio je Meng brzo, okrećući se prema
Juanu, koji je primetio mračan pogled svoga brata od strica. Kad
vidim da stranac spusti ruku i na najsiromašnijeg prosjaka, ljut
sam više nego ikada, jer se stranaca ne plašim. Uvek izvlačim
oružje. Ali sad više znam nego ranije. Znam da je baš ta
zaostalost glavna smetnja svemu što hoćemo da učinimo. Imamo
je suviše mnogo.
Tako je Meng glasno govorio. Juan je slušao, razmišljao nešto
malo duže i uvideo da ima istine u onome što je njegov rođak
govorio. Setio se odjednom onog stranog popa koji je stajao pred
radoznalom masom i pokazivao joj one rđave slike. Cak i u ovom
novom, velikom gradu, na ovim širokim ulicama, među sasvim
novim radnjama i kućama, Juan je video neke od onih stvari koje
mu je sveštenik pokazivao jednog prosjaka kome su oči bile iz je-
dene od neke bolesti, one kolibe iz kojih su tekle pomije, tako da
se smrad dizao i pored sve svežine jutra. Tad se u Juanu opet
probudi gnev protiv onog stranog popa koji nije priznavao da su i
stranci mnogo doprineli bedi te zemlje. Taj ga gnev probode i
pričini mu bol, pa uzviknu u svom srcu, isto tako vatreno kao i
sam Meng:
 Zaista, moramo nekako očistiti tu prljavštinu. Juan je odlučno
mislio da je Meng u pravu. U
ovo novo doba, kakvog smisla ima da se živi tako jadno? On je bio
suviše osetljiv prema narodu. Neka samo očvrsne svoje srce kao
Meng, a ne da traci vreme saosećajući s onim što je prošlo za sva
vremena.
Tako su najzad stigli do Mengovog kvarta. Juan nije mogao tu da
živi jer nije bio vojnik, ali Meng je iznajmio za njega jednu sobu u
obližnjoj krčmi. Izvinjavao se Juanu kad je ovaj napravio kiselo
lice, jer je soba bila mala, mračna i prljava:
 Grad je sad toliko prepun da je nemogućnonaći sobu bilo po koju
cenu. Kuće se ne zidaju dovoljno brzo, jer grad raste tolikom
brzinom da ga zidanje ne može nikako stići.
Meng je ovo govorio ponosito, a zatim nastaviojoš ponositi je:
 Za dobru stvar mi to činimo, rođače, pa zatosve moramo podneti
dok budemo izgrađivali novu prestonicu!
Juan je to razumeo i rekao da će i on podneti žrtve, rekao je da
mu se soba dopada.
Još te iste noći je sedeo sam za malim stolom ispred prozora sobe
u kojoj je sad živeo, sedeo je sam i pisao prvo pismo Mejlingi.
Dugo je razmišljao šta da kaže na početku, pitao se da li da
započne starim, učtivim pozdravnim recima. Ali bilo je u njemu
nečeg nemirnog na kraju toga dana. Stare kuće u ruševinama,
male moderne radnje, široke nedovršene ulice koje su
nemilosrdno sekle kroz stari grad, sve ga je to oneraspoložilo,
zajedno s Mengovim nadnvenim ponašanjem. Razmišljao je još
trenutak, pa je počeo pismo izrazitim stranačkim načinom:
Draga Mejling!"
Kad su se te reči ponosito zacrnele, Juan je neko vreme
razmišljao o njima pre nego što je nastavio. Gledao je u njih pun
nežnosti. Draga" to lidje značilo ništa drugo već voljena! A
Mejling" da ona ona je ovde ... Onda ponovo uze pero JL brzim
rečenicama joj iznese što je video toga dana j jedan novi grad
dizao se iz ruševina, jedan mladi jpad.
Novi grad je ščepao Juana u svoj vrtlog. Nikad rJoS nije bio toliko
zauzet, toliko srećan, bar tako je mislio. Bilo je posla na sve
strane, bilo je zadovoljstva u radu, svaki sat je bio pun značaja za
budućnost velikog broja ljudi. Kod svih ljudi kojima ga "je Meng
vodio Juan je primetio istu želju, isti život. Svugde u tom gradu,
koji je predstavljao srce ze"mlje, tek nedavno prokucalo srce, bilo
je puno ljudi, ne mnogo starijih od Juana, koji su pravili planove.
Među arhitektama najvažniji je bio jedan mali vatreni južnjak,
nestrpljiv u govoru, brz u svemu što preduzima, hitrih ruku,
malih, lepih ruku, nalik na detinje. I on je bio Mengov prijatelj. A
kada je Meng rekao za Juana: Ovo mi je prijatelj", dovoljno je bilo.
Arhitekta je odmah izneo pred Juana svoje planove grada, izlagao
mu kako će srušiti starinski besmisleni zid i upotrebiti stare
opeke, koje su posle toliko stotina godina upotrebe još bile divne i
čvorste kao blokovi kamena, daleko bolje od onih koje se danas
prave.
 Te opeke govorio je on zapaljenih očiju treba da stvore velike
dvorane za sedišta vlade, skupocene dvorane, sagrađene u novom
stilu.Jednoga dana odveo je Juana u svoje kancelarije, koje su se
nalazile u jednoj staroj, iskrivljenoj kući, pune prašine i otkinute
paučine.
 Ne vredi uopšte ništa raditi s ovim starim sobama govorio je on.
Neka takve ostanu dok nove ne budu završene, a onda će ove
kuće biti srušene i na njihovom mestu nove sagrađene.
Te prašnjave sobe bile su pune stolova za kojima su mnogi mladi
ljudi crtali planove. Neki su bojili vrlo živim bojama krovove i
ukrase koje su nacrtali. Svi su ti ljudi bili puni života, iako su
sobe bile toliko izanđale.
Arhitekta je pozvao, a jedan činovnik je dotrčao.
 Donesi planove za novo sedište vlade! naredio je.
Posle ih je razastro pred Juana. Bile su tu naslikane doista vrlo
otmene građevine, sagrađene od starih opeka, a na svakom krovu
lepršala se nova zastava. I ulice su bile ucrtane, sa zelenim
drvećem s obeju strana, a narod, i ljudi i žene, vrlo dobro obučen,
šetao se po ulicama. Nisu se videli karavani magaraca, saka ili
kolica, niti ijedno od onih jadnih prevoznih sredstava koja su se
sad još mogla videti, već jedino veliki automobili, svetlocrvene,
plave i zelene boje, puni srećnog sveta. Nije bilo nijednog
prosjaka.
Juan je gledao planove i morao je priznati da su divni. Zapitao je
opčinjen:
 A kad to može biti ostvareno? Mladi arhitekta je odgovorio
ubedljivo:
 Za pet godina! Sad život brzo teče!
Pet godina! To nije bilo ništa. Juan se opet našao u svojoj jadnoj
sobi, razmišljajući i gledajući po ulicama na kojima sad nije bilo
onih zgrada s plana. Nije bilo ni drveća, ni bogatog sveta, a
sirotinja se još svađala i tukla. Ali je mislio da pet godina ne
znače ništa. Sve će biti sagrađeno. Te iste noći pisao je Mejlingi
šta se priprema. Napisao je sve, ispričao do sitnica kakva će biti
slika novoga grada, ubeđen više nego ikad da će grad zaista i biti
sagrađen, jer su planovi bili jasno napravljeni, tako da je čak bila
predviđena i boja krovova crepovi će biti otvorenoplavi i drveće je
bilo predviđeno i ucrtano do poslednjeg lista. I ne znajući, pisao je
devojci Mejlingi kao da je sve to već svršeno...
1 postoji jedna divna dvorana... Postoji jedna ■velika kapija...
Postoji drveće duž velike ulice ..." Slično je bilo i s drugim
stvarima. Mladi lekari Ifllčili su se stranačkom načinu operisanja
starih izPimalina s čovečjeg tela, prezirali su stari način lečeja
svojih prethodnika, spremali se da izgrade veće bolnice, a drugi
su nameravali da otvore velike u koje će čak moći da dolaze i
seoska deca, ro da u celoj zemlji više neće biti nijednog stvora ne
bi znao čitati i pisati. Drugi su smišljali da zakonima upravljaju
narodom. Ti zakoni su spremljeni do poslednjih pojedinosti. Bile
su remljene i tamnice za one koji se ne budu pokoivali tim
zakonima. Bilo je i ljudi koji su priprelali da nove knjige budu
napisane novim jezikom, u njima će se govoriti o slobodnom
zaključenju Hrakova između muškaraca i žena u celoj zemlji.
Bio je tu i vojskovođa nove vrste, koji je spreilfrtoao nove vojske i
nove ratne lađe, nove načine ratovanja, pripremao se da jednog
dana povede veliki rat i pokaže svetu da je njegov narod sila kao i
svaki drugi. Taj vojskovođa je bio Juanov stari učitelj, njegov bivši
kapetan, a sadašnji Mengov general. U njegovu vojsku je Meng
krišom pobegao kad je Juan ono dospeo u zatvor.
Juan se neprijatno osetio kad je doznao, da je Mengov general baš
taj čovek. Milije bi mu bilo da je to bio neki drugi jer nije znao
kako će ga general primiti. Međutim, nije se usudio da odrekne
poslušnost kad je ovaj naredio Mengu da povede svoga rođaka sa
sobom.
Tako je Juan jednog određenog dana pošao s Mengom, ali, iako
mu je lice bilo mirno i nepomično, ipak mu je srce drhtalo.
Ali, nije imao potrebe da se plaši generala prolazeći kroz veliku
kapiju na kojoj su stajali stražari, vrlo čisti i uredno
obučeniJHERuškama koje su se sijale i bile im pripremne
uHKvna, ni kad je kroz čista i uredna dvorišta ušaoflHflUk video
generala
koji je sedeo za stolom. OHBSFuan uvideo da
mu stari učitelj neće nijedHBecju spomenuti ništa o onim
njihovim starinKeprečišćenim računima. Učitelj je bio ostareo od
vremena kad ga je Juan poslednji put video. Sad je bio čuven i
slavan zapovednik armije. Lice mu nije bilo nasmejano, ra-
spoloženo, ali ni ljutito. Kad je Juan došao, nije se podigao, već
mu je pokazao glavom prema jednom sedištu. Juan je seo
kosimice, jer je nekad bio učenik toga čoveka, i ugledao je kako
ga, kroz strane naočari, posmatraju dva oštra oka, kojih se
odavno sećao. Sećao se i onog oštrog glasa koji ipak nije bio
neljubazan, sećao se toga glasa koji ga je sad odsečno upitao:
 Tako si nam, ipak, sad prišao?
Juan klimnu glavom i odgovori jednostavno, kako je u detinjstvu
još govorio:
 Otac me je gurnuo!
I ispričao je svoj život.
General ga je opet zapitao gledajući ga vrlo pažljivo:
 Ti još uvek ne voliš vojsku? Jer, i pored svega što sam te naučio,
ti nisi vojnik!
Juan je neko vreme bio u nedoumici, obuzet onim svojim starim
strahom, a zatim odjednom odluči da bude hrabar, da se ne plaši
toga čoveka, pa odgovori:
 I sad još mrzim ratove, ali mogu da se odužim na drugom polju!
 Kako? zapitao je general. A Juan je odgovorio:
 Biću učitelj, zasad, u novoj velikoj školi, jer moram da
zarađujem. A posle ću videti kako mi se put otvara.
General je postao prilično nestrpljiv. Pogledao je u strani časoviik
na svome stolu, kao da ga Juanviše ne zanima jer nije vojnik.
Zato se Juan podiže i pričeka dok general ne zapita Menga:
 Jesi li spremio planove za nove logore? Novi švojni zakon zahteva
povećanje broja ljudi iz svake lasti. Novi kontingenti stižu kroz
mesec dana od
Meng je lupnuo petama, pošto nije sedeo u gelovom prisustvu,
oštro pozdravio i rekao vrlo ponositim glasom:
 Planovi su svršeni, generale, i čekaju vaš otpis, da bi bili
izvedeni.
Tako se taj kratki sastanak završio. I pored sve svoje stare mržnje
koja mu je silno izbila kad 1 prolazio kroz gomile vojnika koji su
se na vežbavežbali raznim ratnim veštinama, Juan je mouvideti
da se ti ljudi razlikuju od onih očevih ijivaca i lakrdijaša. Svi su
bili mladi, toliko mladi ih je polovina bila ispod dvadeset godina.
Tigrovi idi su se uvek svađali i smejali. Pri povratku u le na
odmor, posle vežbe, gurali su se grubo, i pravili šale, tako da su
dvorišta odjekivala veselja, galame. Svakoga dana je Juan znao
kad vreme ručku, jer je slušao grohotan smeh, psovke cerekanje
u unutrašnjem dvorištu u kome je živeo svojim ocem. Ali ovi
mladići su dolazili u kasar! mirno, a hod im je bio tako ujednačen
da je ličio jedinstven, silan marš. Niko se nije smejao. Juan fije
prolazio kraj njih, video im je lica, mlada, prosta, ozbiljna. Bila je
to nova vojska.
Te noći pisao je devojci Mejling: Izgledali su mu suviše mladi za
vojnike. Lica au im ipak bila lica mladih seljaka."
Tad se malo zamislio sećajući se njihovih lica i dodao:
Ipak imaju vojnički izraz. Ti ga ne poznaješ, jer nisi živela kao ja.
Hoću da kažem da su im lica jednostavna, prosta, tako prosta da
su ti ljudi, ja to znam, u stanju da ubiju isto tako slobodno kao
što jedu tako su prosti."U tom novom gradu Juan je našao novi
život i rad. Najzad je otvorio kovčeg s knjigama i postavio ih na
policu koju je kupio. Tu su bile i vrećice sa semenom koje je
odgajio u stranoj zemlji. Gledao je to seme nekako sumnjivo,
pitajući se kako će napredovati ako ga zasadi u tamniju, težu
zemlju. Tad je otvorio jednu vrećicu i prosuo seme na dlan. Zlat-
no, željno zemlje zrnevlje pšenice ležalo mu je u ruci. Morao je
naći komadić zemlje da ga zasadi.
Zatim ga je ščepao kolut dana, nedelja i meseci, svaki dan brži od
onog pre njega. Vreme je provodio u školi. Jutrom je išao u
učionice, neke nove, a neke stare. Nove zgrade su bile sumorne,
sive, stranog oblika, sagrađene suviše brzo od betona i vitkih gvo-
zdenih stubova. Ali Juan je imao svoje učionice u jednoj staroj
zgradi, u kojoj nisu hteli da poprave ni razbijeni prozor. Jesen je
bila duga, topla, zlatna jesen. U početku Juan ništa nije govorio,
iako su jedna stara vrata visila probijena, pa se nisu mogla
zatvoriti. Ali jesen je zahladnela, a jedanaesti mesec zaurlao je
krilima silnog vetra iz severozapadnih pustinja, pa je fini žuti
pesak ulazio kroz svaku pukotinu. Juan je, umotan u svoj veliki
kaput, stajao pred svojim đacima koji su drhtali i popravljao im
rđavo napisane zadatke. Vetar mu je bacao pesak u kosu dok je
na tabli pisao stihove strane poezije. Ali, sve je to bilo uzaludno,
jer su svi đaci samo mislili na to kako će se što bolje zaviti u svoje
odelo.
Prvo se Juan obratio pismom upravniku škole, jednom činovniku
koji je od sedam nedelja pet provodio u primorskom gradu. Ali, na
ta pisma ovaj nije obraćao pažnju, jer je imao mnogo mesta, a
glavno mu je bilo da nagomilava plate. Tad se Juan razljutio pa je
lično otišao upravniku i izneo mu težak položaj svojih đaka: kako
je razbijeno staklo na prozorima, kako su daske toliko ispucale na
drvenom podu da strašan vetar bije po nogama, kako se vrata ne
mogu da zatvore.Ali upravnik, koji je imao mnogo posla rekao je
nestrpljivo:
 Strpite se malo, strpite se malo! Novac koji amo moradâse troši
ha nove stvari, ne možemo iti ono što je staro, neupotrebljivo! Te
reči je Juah slušao na svim stranama po
Juan je razmišljao da li ove reči dovoljno goistinu. On je snevao 6
novoj, velikoj učionici, îepim, toplim sobama, potpuno zaštićenim
od hladmeđutim, nailazili su sve hladniji dani ukoliko zima dublje
zavladavala. Da je Juan samo mogao, bi od svoje plate užeo
stolara i jednu sobu obez“o od zime, jer je voleo svoj sadašnji rad,
osećao neku vrstu ljubavi prema mladima koje je učio.
većinom nisu bili bogati, jer su bogataši slali je sinove u“privatne
škole, u kojima su učitelji stranci, u kojima su imali vatre i dobru
hranu celog dana. U ovoj javnoj školi, koju je otvohova država,
nije sè plaćala školarina. U nju su ili sinovi malih trgovaca, sinovi
slabo plaćenih tëlja i nekoliko bistrih seljačića, koji su se nadali
će postati nešto više nego njihovi očevi sa sela. su oni bili mladi,
jadno odeveni i slabo hranjeni, ih je voleo jer su se trudili da
shvate čemu ih učio, mada u tome nisu uvek uspevali, jer su neki
Etoali više, a neki manje. Ipak su svi zajedno malo tiiali.
Gledajući tableda lica i bistre oči, Juan je poieleo da ima novaca i
da im sam opravi učionicu.
Ali para nije imao. Cak mu ni plata nije bila redovno isplaćivana,
jer su prvo dobijali platu oni iznad njega. Kad ne bi bilo dovoljno
para jednog meseca, ili ako bi se isplaćivanje obustavilo iz drugih
razloga: zbog vojske, zbog nove zgrade nekog ministarstva, ili ako
bi pare zastale, Juan i noviji učitelji bi morali strpljivo čekati. Ali
Juan nije bio strpljiv jer je žudeo da se oslobodi dugovanja. Zudeo
je da se oslobodi makar jednog duga. Pisao je i rekao Vangu
Trgovcu:
Sto se tiče tvojih sinova, za njih ne mogu ništa učiniti. Ovde
nemam nikakve moći. Jedino mogu


da
sačuvam svoje mesto. Slaću ti polovinu onoga što zaradim sve
dok ne bude isplaćeno što si mome ocu pozajmio. Ali neću da se
staram o tvojim sinovima."
Tako je Juan, sa novim vremenom, odbacio bar nešto od starih
okova krvnog srodstva. Ali zbog toga nije smeo novac da troši ni
na đake. Mejlingi je pisao o celoj toj stvari, da želi da popravi
sobu, da je u njoj hladno, i da ne zna šta da radi. Ona mu je
ovoga puta brzo odgovorila:
Zašto ih iz te stare, neupotrebljive kuće ne odvedeš u neko toplo
zimsko dvorište? Ako ne pada kiša ili sneg, onda ih vodi napolje,
na sunce!"
Držeći pismo u ruci, Juan se čudio kako se toga nije ranije setio,
jer su ovde zime bile suve, s mnogo sunčanih dana. Posle toga,
učio je đake nekoliko dana na jednom mestu izloženom suncu u
jednom uglu između dve zgrade. Ako bi.se. neko i smejao u
prolazu, Juan je puštao da se smeje, jer je sunce bilo toplo. Zbog
te usluge morao je još više da zavoli Mejlingu, jer se vrlo brzo
dosetila kako će se sitnicom pomoći pre nego što nova školska
zgrada ne bude dovršena. Ta njena brzina naučila je nečemu
Juana. Ona mu je mnogo brže odgovorila nego što joj je on
postavljao pitanja o stvarima za koje nije znao šta da radi. On je
tako postajao oštroumniji i oslobađao se sveg onog kolebanja u
svojoj duši. Ako je govorio o ljubavi, nije mu odgovarala. Ali, ako
bi joj pisao o neprilikama, rado mu je otpisivala. Ubrzo su pisma
između njih letela, tako da ih se nakupilo kao jesenjeg lišća.
Bio je još jedan način kojim se Juan grejao tih hladnih dana na
pragu prave zime. Radio je na zemlji i sejao strano seme. U školi
je morao da predaje mnoge stvari jer nije bilo dovoljno učitelja za
sve one mlade koji su hteli da uče. Na svestrane su se otvarale
nove škole u kojima su se učile tuđinske stvari, koje se dotle nisu
predavale. Omladina je jurišala na škole, pa se nije moglo naći
dovoljno učitelja da je nauče svemu onom za čim je žudela. A
pošto je Juan bio u stranim zemljama, to mu je bila ukazana čast
i tražili su od njega da predaje sve.Među njegovim predmetima
nalazilo se i sejanje na nov način i gajenje biljaka. Dobio je jednu
njivicu izvan grada, blizu jednog zaseoka. Tu je on vodio tvoje
đake svrstavajući ih po četvoro u red, kao u vojsci. Na njihovom
čelu marširao je kroz ulice gra“4a, ali umesto pušaka nabavio im
je motike, koje su sili preko ramena. Narod u prolazu ih je gledao
Suđeno:
 Kakva li je ovo novost? Juan je čuo jednog vrlo poštenog, ali
neobra
anog čoveka koji je vukao kolica kako viče:
 Svakog dana vidim ponešto novo u ovom idu, ali ovo je najnovije
što sam dosad ugledao.
"e narod s motikama u rat!
Juan se nasmejao kad je ovo čuo i odgovorio:
 To je najnovija vojska napretka! To se Juanu dopalo dok je
koračao po zimskom
icu. Zaista je to bila neka vrsta vojske, jedina jska koju je on
pristao da vodi, vojska mladih ji su odlazili da zasejavaju zemlju.
Idući, Juan je 10 nogama po onom starom taktu koji je naučio
kao dete u očevoj vojsci, iako nije bio svestan .oga što radi. On je
tako silno marširao da je jednačeni hod njegovih đaka počeo da se
urav"ava prema njegovom. Uskoro mu je taj takt ušao samu krv.
A kad su prošli kroz tamnu gradsku ipiju, o čije je zidine
pokrivene mahovinom marš Odjekivao, i izišli na polje, taj takt je
u Juanovom mozgu počeo da stvara kratke, odsečne reči. To mu
♦e odavno nije dogodilo. Činilo mu se da je prošao kroz neko doba
zbunjenosti i pometenosti, a sad ga tad ponovo umiruje, sad mu
stvara čiste misli i nekako ih prečišćava u stihove. Skoro ne
dišući čekao je reči, a kad su naišle, prihvatio ih je. One su ga
podsećale na onu radost od nekoliko dana u zemljanoj kući.
Došle su reči jasne, tri živa stiha, ali mu je četvrti nedostajao.
Odjednom ga je obuzela neka nelagodna žurba jer je put bio pri
kraju, njiva na vidiku, pa je silom pokušao da dobije četvrti stih
pesme, ali on uopšte nije došao.Posle je morao sve to da zaboravi
jer su sad đaci počeli da mrmljaju i da sé žale. Oni su jedva disali
i govorili su da ih je suviše brzo vodio, a nisu mogli izdržati
takvim korakom. Neki su se žalili da im je motika teška, da nisu
naviknuti na takav rad.
Zato je Juan morao da zaboravi na svoje stihove, pa je ljubazno
viknuo da bi utešio đake:
 Tu smo, evo zemlje! Odmorite se malo pre nego što počnemo
kopati.
Mladići su seli na jednu uzvišicu na ivici njive. Zbilja im je znoj
curio s bledih lica, a tela su im se nadimala od napornog disanja.
Jedino dvatri mladića sa sela nisu bila u takvom položaju.
Dok su se odmarali, Juan je otvorio vrećicu s dobrim stranim
semenom. Svaki je đak sastavio šake, a Juan je sipao sve do vrha
to zlatno zrnevlje. Ono mu je izgledalo nenaknadivo. Setio se kako
ga je odgajio na stranom tlu deset hiljada milja odatle, setio se
starog sedog učitelja. Morao; se setiti i one strane žene koja je
stavila svoje usne na, njegove. I dok je neprestano sipao, žito,
sećao se toga trenutka. Zeleo je da to nije učinila! Ipak,, na kraju
krajeva, taj ga je trenutak spasao, nastavio je posle toga život
sam, sve dok nije našao Mejjlingu. Zatim je brzo uzeo svoju
motiku i počeo da kopa.
 Gledajte vikao je okupljenim đacima ovako se mora motikom
ižjnahnuti! U početku čovek mnogo snage izgubi ako ne drži
motiku kako. valja...
Goredole letela je: njegova motika baš kao što ga je onaj stari
seljak učio, a oštrica se presijavala na suncu. Jedan po jedan
mladić se dizao i pokušavao da kopa kao on. Ali poslednji su se
digli, seoski mladići. Njih dvojica, iako su dobro znali kako se
kopa, bili su najsporiji i nagtromiji. Juan je to primetio i oštro im
viknuo:
 A zašto vas dvojica nećete da radite?
U početku dečaci nisu hteli da odgovore, ali onda jedan
promrmlja tupo:
 Ja nisam došao u školu da, učim ono što sam celog veka kod
kuće radio. Došao sam ovamo da naučim bolje stvari za život.
Juan se naljutio kad je ovo čuo, pa je brzo Dvorio:
 Da si ti ovo dobro znao da radiš, ne bi imao ebe da napuštaš
kuću da bi našao bolji život.
Ije sej, pametnije obrađuj zemlju, pa će ti bogažetve omogućiti i
prijatniji život! Oko Juana i njegovih đaka okupila se i gomila iz
zaseoka. Stajali su i gledali zapanjeno tu u mladih đaka koji su
došli s motikama i semeU početku su seljaci bili poplašeni, pa su
ćuAli su ubrzo počeli da se smeju kad su videli mladići ne mogu
motikom da udare u zemlju, je Juan rekao one reči đacima sa
sela, neki se seljaka oslobodiše, pa povikaše:
 Nemaš pravo, učitelju! Ma koliko da čovek dl, ma kakvo seme on
zasejao, žetva zavisi od bal
Juan nije mogao da podnese da mu neko proeči pred đacima, pa
nije hteo da odgovori tom irazovanom čoveku. Praveći se da ne
čuje taj "alasti razgovor, on je pokazivao đacima kako se e
zasejava po kupama, kako treba pritisnuti zemiznad semena,
kako treba staviti na kraju svakog a jedan znak s imenom
pšenice, kad je zasejana od koga.
Sve te stvari seljaci su gledali otvorenih usta, veći šale na račun
tako velike pažnje. Slatko su smejali i vikali:
 Jesi li izbrojao svako seme, brate?
 Jesi li dao ime svakom semenu, i da li si rako obeležio na ljusci?
 Majko moja! Kad bi se toliko staralo oko svakog semena, ne
bismo imali vremena da požnjemo više od jedne žetve za deset
godina!
Ali mladići koji su išli za Juanom bili su besni ha te proste šale, a
među njima najviše su se ljutila ona dva đaka sa sela. Oni
povikaše:
Ovo je seme iz inostranstva. Nije prosto kao ono vaše!
Šale seljaka su učinile da su radili s više volje nego i njihov
učitelj.Ali poslRHHHBremena umukla je šala među seljacima.
PflraB1 se uozbiljili. Svi su zaćutali. Jedan po jedluTOpiJuvali kao
slučajno, okretali leđa i odlazili u selo.
Juan je bio srećan. Divno je to ponovo sejati, divno je osećati
zemlju pod prstima. To je bila masna, bogata, plodna zemlja, crna
prema žutoj pšenici iz inostranstva... Tako je posao za taj dan bio
završen. Juan je osećao da mu je telo osveženo ovim dobrim
umorom. Kad je pogledao, video je da čak i onaj najbleđi među
đacima ima nov, zdrav izgled. Svima je bilo toplo, iako je oštar
vetar duvao sa zapada.
 Ovako se najbolje čovek zagreje! rekao je Juan smešeći se na
đake. Bolje greje nego svaka druga vatra!
Mladići su se nasmejali da bi odobrovoljili Juana jer su ga voleli.
Ali đaci sa sela ostali su namršteni, iako su im se obrazi
zacrveneli.
Te noći u svojoj sobi, potpuno sam, Juan je o svemu tome pisao
Mejlingi, jer mu je izgledalo neophodno, kao hrana i piće, da joj
svake večeri napiše šta je bilo u toku toga dana. Kad je završio,
podigao se i otišao do prozora i pogledao grad. Tamni krovovi
starih kuća stršili su tu i tamo, crni na mesečini. Ali između njih
na sve strane dizale su se visoke nove kuće, crvenih krovova,
stranog oblika, s mnogo prizora iz kojih je izbijala svetlost. Preko
grada se pružalo nekoliko novih ulica i stvaralo široke putanje
svetlosti i sjaja, od čega je i mesec tamneo.
Dok je gledao taj bujni grad, dok ga je gledao, a nije ga mnogo
video jer mu je pred očima jedino bilo jasno Mejlingino lice, vrlo
svetio i mlado, a grad je služio samo kao zaleđina tome licu
odjednom mu se pojavio četvrti red njegove pesmice, tako jasno
kao da ga je pročitao. Odjurio je do stola, zgrabio pismo koje je
maločas zapečatio, pocepao omot i dodao ove reči:
Ova četiri reda došla su mi danas. Prva tri na njivi, ali poslednji
nisam mogao naći sve dok nisam došao u grad i mislio o tebi.
Došao je tako jednostavno kao da si mi ga ti rekla!"
Tako je Juan živeo u tome gradu, zaposlen preko celog dana, a
noću je pisao pisma Mejlingi. U njenim pismima je sve bilo tačno,
svega nekoliko teci, reči tačnih. Ali one nisu bile prazne, već pune
enačenja, jer ih je malo bilo. Ona je pisala da se vAjlan vratila
posle nekoliko meseci, jer su mladenci ..svoj medeni mesec
produžili, pa su tek sad došli 3kući.
Ajlan je lepša nego ikad", pisala je Mejling £ali je nestalo one
njene topline. Možda će joj dete povratiti. Ono će se roditi kroz
nepun mesec. Ona dolazi kući, jer kaže da bolje spava u svojoj aj
postelji. Danas sam obavila svoju prvu pravu raciju. Trebalo je da
odsečem nogu jednoj ženi. vOga je bila stegnuta od detinjstva,
tako da se pola gangrena. Nisam se ništa plašila. Još uvek voda
se igram s napuštenom decom, jer sam i ja 10 od njih. Ona su
moja braća i sestre." Cesto je pisala o veselim dečjim stvarima
koje "ti čula.
Jednom prilikom Mejling je javljala: Tvoj stric i stariji rođak
naredili su Sengu da se vrati kući. Kažu da troši mnogo srebra,
pa više ne mogu da skupljaju zakupninu sa zemlje, a žena
starijeg brata ne želi da se jedan deo plate šalje u inostranstvo.
Tako se novac ne može naći na drugoj strani. Zato se Seng mora
vratiti, jer se nema više para."
Juan je ovo čitao pažljivo sećajući se kako je poslednji put video
Senga, lepo obučenog u novo odelo, vitlajući malim lepim štapom
dok je prolazio sunčanim ulicama onog velikog stranog grada.
Zbilja je mnogo trošio na svoju lepotu. Nema sumnje da se mora
vratiti kući, nema sumnje da je to jedini način da se vrati. Juan je
tad pomislio, setivši se one žene:
Bolje je za njega da se vrati kući. Milo mi je Sto će najzad morati
da napusti onu ženu!"Mejling je uvek odgovarala vrlo pažljivo na
svako pitanje koje je Juan postavljao. Ukoliko je zima bivala sve
jača, ona ga je opominjala da nosi deblji kaput, da jede dobro, da
mora dugo spavati i da ne srne mnogo raditi. Više puta ga je
molila da se pripazi od promaje u staroj učionici. Ali bila je jedna
stvar na koju nikad nije odgovarala. Juan je pisao u svakom
pismu:
Nisam se promenio. Volim te i čekam!"
Na ovo nije odgovarala.
Ipak je Juan nalazio da su joj pisma savršena. Četiri puta
mesečno, izvesno kao što dan mora da svane, Juan je znao da se
može nadati da će zateći na stolu, kad uveče uđe u svoju sobu,
duguljasto pismo s njenim rukopisom, jasnim, ali nešto sitnim.
Ta četiri dana u mesecu za Juana su značila praznike. Za svoje
zadovoljstvo kupio je jedan mali kalendar i unapred obeležavao
dane kad će dobiti pisma. Označio ih je crvenom olovkom. Sve u
svemu, dvanaest dana do Nove godine, kad je nastajao raspust,
pa je mogao ići kući i videti joj lice. Posle Nove godine nije hteo da
obeležava dolazak pisama, jer je gajio jednu potajnu nadu.
Tako je Juan živeo od sedmog do sedmog dana, ne mareći da ide
bilo gde sem na posao, ne osećajući potrebu za drugovima, jer mu
je srce bilo puno.
Ponekad je Meng dolazio i naterivao ga da zajedno iziđu. Juan bi
tada sedeo u nekoj čajdžinici i slušao kako Meng i njegovi
prijatelji izražavaju svoje nestrpljenje. Meng nije izgledao više
onako pun nada kao u početku. Juan je slušao Menga kako se
buni, kako se buni čak i na novo doba. Jedne večeri Juan je
sedeo u skoro otvorenoj čajdžinici u novoj ulici s Mengom i
četvoricom kapetana. Svi su bili nezadovoljni svim i svačim.
Svetlost iznad stola prvo im je bila suviše jaka, a zatim slaba, hra-
na im nije bila brzo donesena, a posle su tražili neko strano belo
vino koga nije bilo. Kelner koji je služio Menga i četvoricu
kapetana bio je sav u znoju. Brisao je svoju obrijanu glavu, teško
je disao i trčao tamoamo, jer se bojao da neće zadovoljiti te mlade
kapetane, koji su za pojasom nosili sjajno oružje. Cak i kad su
došle pevačice, koje su igrale oa stranački način, praćakale se
nogama, mladi ljudi nisu bili zadovoljni, već su glasno govorili
kako je kod one devojke oko sitno kao u svinje, a ona “mo ima
nos kao ptica, treća je debela, a četvrta guviše stara, tako da se
oči devojaka napuniše suvgama i besom. Ni Juan nije smatrao da
su lepe, ali Ih je sažaljevao, pa je na kraju rekao:
 Pustite ih! One moraju nekako da zarade svoj pirinač!
if.. Na to je jedan mladi kapetan glasno rekao: :... Ja mislim da
im je bolje da umru od gladi! ; Svi su se pakosno zacerekali,
podigli se uz besno petanje sabljama i otišli.
v Ali te večeri Meng je išao pešice s Juanom do egove sobe. Šetali

su se ulicama, a Meng je izlagao je nezadovoljstvo.
 Istina je da smo svi besni, jer su vođe neivedne prema nama.
Nama je glavno da svi buno jednaki i da nam se svima pružaju
iste mo
.gućnosti. Ali sad nas oni stariji pritiskuju. I onaj oj general! Ti ga
poznaješ, Juane. Video si ga. On ledi gde je, kao svaki stari
ratnik, vuče svakog me"eca grdnu platu kao zapovednik vojske u
ovome jktfarju, a mi mlađi ostajemo uvek na istom mestu. Brzo
sam postao kapetan, bio sam pun nada, spreman sve da učinim,
nadajući se da ću brzo napredovati. Ali iako radim, iako se
trošim, ipak sam se tu zalepio, kao kapetan. Znaš li zašto? Zato
što nas se onaj general plaši. Boji se da ćemo biti jednoga dana
slavniji od njega. Mi smo mlađi i sposobniji, pa nas zato sputava!
Meng je stajao ispod jedne svetiljke i sipao Juanu pitanja jedno za
drugim. Juan je primetio da mu je Mce isto onako ljutito kao u
detinjstvu. Nekoliko prolaznika radoznalo su gledali. Meng je to
primetio, spustio glas i rekao na kraju tiho:
 Juane, znaš šta se govori? Ovo nije bila prava revolucija. Mora
doći još jedna. Ovo nisu pravi borci ea narod. Oni su sebični kao i
oni stari pljačkaši.Mi mladi moramo ponovo početi. Narod je
ugnjetavan skoro kao i ranije. On je izvukao ovu revoluciju na
leđima, on ima i plodove da dobije. Moramo udariti baš naroda
radi. Ovo vodstvo je sasvim zaboravilo na narod. Ono služi
strancima ...
Meng odjednom zastade i pogleda, jer je baš nedaleko od njih iz
vrta jedne poznate kuće za zabavu dolazila neka buka. Iz te kuće
su sijale svetiljke otvorenocrvene kao krv. Tu su ugledali vrlo
ružan prizor. Nekakav strani mornar s neke strane lađe kakve je
Juan viđao da plove rekom pored ovoga grada tukao je, onako
polupijan, stisnutim pesnicama, psujući, čoveka koji ga je
dovezao do tog mesta u svojim kolicima. Mornar se drao onako pi-
jan i besan klateći se blesavo na svojim otežaHm nogama. Kad je
Meng video kako je belac udario Kineza, pojurio je brzo, a Juan za
njim. Kad su došli blizu, čuli su kako mornar strašno psuje
čoveka zato što se usudio da traži više para nego što mu je beli
čovek davao. Od tih udaraca jadnik se pokrivao rukama, jer je
belac bio razvijen i snažan, a udarci su mu bili teški pošto je bio i
pijan.
Meng je stigao do njih i viknuo na stranca:
 Kako se usuđuješ, kako se usuđuješ ...? Skočio je zatim na
mornara, uhvatio ga za ruke
i zavrnuo mu ih iza leđa. Ali mornar nije tako lako hteo da se
pokori, nije ga se ticalo što je Meng kapetan ili šta bilo drugo.
Smatrao je da su svi ljudi koji nisu njegove boje jednaki, i sve ih
je istom merom mrzeo. Zato je počeo da psuje Menga i njih bi
dvojica navalili jedan na drugog, toliko su se mrsko gledali, da
Juan i nosač nisu skočili između njih i sprečili tuču. Juan je
molio Menga preplašeno:
 Pijan je taj čovek, taj prosti Čovek ... Zaboravio si se ...
I dok je tako vikao Mengu, požurio se da ugura pijanog mornara
kroz vrata kuće za zabavljanje. Ovaj je zaboravio na svađu i otišao
svojim putem.
Juan zatim spusti ruku u džep i izvadi nešto sitnog bakarnog
novca. Dao je sve to nosaču i tako zataškao svađu. Jadnik je bio
mali čovečuljak, izboranog lica, nikad dovoljno nahranjen, pa mu
je bilo milo što se tako stvar svršila. U znak zahvalnosti nasrne
jao se malo i rekao:
 Vi razumete, gospodine, mudrost! Zbilja čovek ne treba istom
merom da osuđuje ženu, dete ili pijanog čoveka!
Meng je stajao, ubrzano disao, sav izvan sebe od gneva. Pošto nije
sav svoj bes iskalio na mornaru, to je tražio žrtvu. Kad je video
kako se jadnik zadovoljio s ono nekoliko novčića, kad je čuo
njegov jadni smeh i one mudre izreke, to više nije mogao da
podnese. Javio mu se duh njegovog oca Vanga Veleposednika! Na
čudan način nestalo je onog gneva protiv stranca koji je vređao
njegov narod. Bez reci se zagledao čoveku u lice, nagnuo se i
udario ga preko lica viknuvši:
 To ti je zato što praštaš...
Juan je primetio da je Meng to učinio, pa je povikao:
 Meng, šta to radiš?
A zatim se požurio da nađe još koji novčić kako bi ga dao nosaču i
zataškao taj udarac.
Ali čovek nije uzeo novac. Stajao je zapanjen. Udarac je došao
tako brzo, tako neočekivano, da je stajao razjapljenih usta, a
tanak mlaz krvi tekao mu je iz usta. Odjednom se čovek sagnuo,
uzeo rudu i rekao Juanu jednostavno:
 Naše pravo oslobođenje će doći tek onda kad budemo srušili i
ovakve ljude i strance!
Meng ie odmah posle udarca otišao. Udaljio se odmah, a Juan je
za njim potrčao. Kad ga je stigao, hteo ga je zapitati zašto je ono
učinio, ali je prvo pogledao Mengovo lice. Video je pri jasnoj
svetlosti na ulici da mu teku suze niz obraze. Meng je kroz te suze
divlje gledao i najzad je besno promrmljao:
 Ostajemo sinovi Vanga Veleposednika... Odmah je zatim ostavio
Juana i bez reči skrenuo
u mračnu poprečnu ulicu.
Juan je stajao neodlučan jedan trenutak. Pitao se da li da pođe za
Mengom, jer je ovaj mogao u svom besu da učini i neko drugo zlo
delo, a želeo je isto tako da dođe kući, jer je to bilo veče sedmoga
dana i već je video pismo kako ga čeka. Zato je pustio Menga da
ide onako besan kud hoće.
I tako je dan za danom dokapao do kraja godine. Bilo je svega još
nekoliko dana do raspusta kad je Juan opet mogao da vidi
Mejlingu. Sto god je radio tih dana izgledalo mu je kao sredstvo
da sto pre dođe do onog slobodnog dana. Svoj posao je radio što je
bolje mogao, ali činilo mu se da mu đaci više nemaju nikakvog
života, da i ne znače ništa za njega, pa ga se nije mnogo ticalo da
li uče dobro ili rđavo. Išao je u postelju rano da bi mu brže prošla
noć, a ustajao je rano da bi mu što pre započinjao dan. Ali,
uprkos svemu, vreme mu je tako sporo prolazilo kao da je sat bio
zaustavljen.
Jednom je otišao da vidi Menga. Nameravao je da pođe istim
vozom kući s njime jer je i Meng imao odsustvo. Iako je Meng
govorio da je čovek novog kova, da ga se ne tiče da li viđa svoje,
ipak je postao vrlo uznemiren tih dana, želeo je neku promenu,
hteo je da ide kući, jer ništa drugo nije imao u izgledu. S Juanom
više nije razgovarao o onoj noći kad je udario nosača. Izgledalo je
kao da je zaboravio na tu stvar, i ponovo je bio besan jer stariji
ljudi su toliko bili uporni da nisu hteli da proslavljaju Novu
godinu kako je vlada naredila.
Tih dana je Juan bio raspoložen i smeškao se na svaku sitnicu,
jer je osećao da se Mejling morala promeniti, da ga je morala više
voleti. Iako nije odgovarala kad bi joj on pisao o ljubavi, ipak je či-
tala te reči, i Juan nije mogao verovati da ih je zaboravila. Za
Juana je to bila najsrećnija, najveselija godina koju je ikada
započinjao u svome životu, jer se od nje mnogo nadao.
S takvim nadama je Juan otpočeo svoj raspust, pa čak ni
Mengova zlovolja nije mogla da ih pomuti, iako se Meng s njim
posvađao na putu. Zaista, Mengje bio tako obuzet nekim strasnim
unutrašnjim nezadovoljstvom da mu se ništa nije sviđalo. U vozu
se odmah razbesneo na jednog bogatog čoveka štoJe rasprostro
svoj krzneni ogrtač i zauzeo dva mesta, tako da je jedan loše
obučen čovek morao da stoji. A zatim se isto toliko naljutio na
ovoga čoveka što je to trpeo. Najzad, Juan nije mogao da uzdrži
smeh, pa je onako polusvesno žacnuo Menga:
 Tebi se ništa ne sviđa, brate, niti bogataš to što je bogataš, niti
siromašak, zato što je siro
:!
Ali Meng je bio sakupio i suviše besa u sebi da mogao da sluša
veselje oko sebe. Okrenuo se besno iu i prošaputao:
 I ti si isti takav... Ti sve podnosiš... Ti si duša... Od tebe ništa
neće biti...
Juan je zbog toga Mengovog besa morao da ućuti. "lita nije
odgovorio jer je ceo svet gledao Menga. o je ovaj tiho govorio da ga
niko nije mogao čuti kaže, ipak mu je lice bilo toliko ljutito, a oči
le pod nabranim obrvama da ga se svet plašio je, osim toga, imao
i revolver za pojasom... Juan 1 mirno sedeo. U tom svom ćutanju
mislio je da ng ima pravo. Osećao se nekako uvređen, iako je da
je Meng ljut ne zbog njega, već zbog neke je unutrašnje stvari.
Tako je Juan neko vreme eo natmuren dok se voz probijao kroz
doline, a i polja. Podao se sasvim razmišljanju, pitao se je on i šta
traži u životu. Doista, on nije bio mnodosledan čovek, niti će
takav ikad biti, jer nimogao kao Meng dugo da mrzi. On je bio u
stada bude ljut samo za trenutak, mogao je mrzesamo za
trenutak, nikako dugo vremena. Jedinu ar koju je zaista voleo
bio je mir i u njemu radi. A od svih poslova najviše je voleo ovaj ji
je sada imao. Najlepše je časove proveo s đa sem onih časova kad
je pisao svojoj de
Dok je tako snevao, prekinuo ga je pakosni Menfov glas:
 O čemu misliš, Juane? Sediš tu i smeješ se blesavo kao dete koje
je strpalo slatkiš od ječmenog iecera u zube!Juan je morao da se
postiđeno nasmeje psujući ono crvenilo koje mu je jurnulo u lice,
jer Mengu nije mogao da poveri svoje drage misli.
XVIII
Ali, nijedan susret ne može biti tako sladak u stvarnosti kao u
mislima. Kad je Juan iste večeri stigao kući, pojurio je uz
stepenice. Međutim, opet je naišao na tišinu. Posle jednog
trenutka pojavila se služavka i posle pozdrava rekla:
 Moja je gospodarica rekla da odmah idete u kuću vašeg starijeg
brata od strica. Tamo je gozba u čast povratka mladog gospodara
iz stranih zemalja. Ona vas tamo čeka.
Osim radosti zbog Šengovog povratka, postojala je u Juanu želja
da dozna i da li je i Mejling otišla s majkom. Ma koliko da je želeo
to da zna, ipak o tome nije hteo da pita služavku, jer niko brže od
služinčadi ne može da prozre ljubav mladića i devojke. Zato je
morao da uzdrži svoje srce dok ne dođe do stričeve kuće i sam se
uveri da li je Mejling tamo.
Za sve to dugo vreme Juan je sanjao kako će prvo ugledati
Mejlingu. Uvek je zamišljao da će se niih dvoje susresti nasamo,
tajanstveno sami, na ulasku u kuću. Ona će biti tu. Ali, na žalost,
nje tamo nije bilo. Pa čak da je i otišla u stričevu kuću, mije imao
nade da će je nasamo videti, a pred licem cele porodice morao je
stati pred nju hladan i skrušen.
Tako je i bilo. Ušao je u rođakovu kuću, u prostranu sobu
ukrašenu bogatim stranim ukrasima i stolicama. Tu su svi bili
skupljeni. Meng je došao pre Juana. I tek što se porodica
pozdravila s njime, trebalo je nanovo početi sa pozdravljanjem sa
Juanom. Morao je prvo da se pokloni pred starim stricem, koji se
razbudio i razveselio jer su mu svi sinovi bili oko niega, sem onog
grbavog što je otišao u popove. Ali ni on ni gospođa nisu ga
računaliza sina. Stari bračni par je sedeo u svojim najboljim
prazničnim haljinama. Gospođa se šepurila ponosito. Ozbiljno je
pušila lulu, a devojka je stajala i punila lulu posle svaka dvatri
dima. U ruci je držala brojanice, čija je mrka zrna promicala
stalno kroz prste. Ipak je imala vremena da uzvrati ponekom
moralnom rečju na svaku bezobraznu šalu koju bi starac izvalio.
Kad se stric pozdravio s Juanom, doviknuo mu je, a staro lice se
naboralo u hiljadu bora:
t Juane, vratio mi se sin kući, lep kao devojka. Sav onaj naš
strah da će dovesti ženu iz tuđine bio je nepotreban. Još je
neženja!
Na ovo je gospođa vrlo ozbiljno odgovorila:
 Gospodaru moj, Seng je uvek bio mudar i nije ni mislio na takve
grehove! Molim te da ne govoriš gluposti pod stare dane!
Ali ovoga puta se starac nije poplašio jezika svoje žene. Osećao se
kao glava porodice, kao domaćin te bogate kuće pune mladića i
žena dobrog izgleda. Postao je vragolast, pa se usudio da pred
svima uzvikne:
 Zar je nešto nepristojno govoriti o ženidbi sina! Nadam se da će
se Seng oženiti!
Na ovo mu je gospođa odgovorila dostojanstveno:
 Znam šta je pristojan običaj u sadašnje vreme. I moj sin nema
potrebe da se žali da ga je majka na nešto naterala.
Tad Juan primeti nešto čudno slušajući s poluosmehom peckanje
staroga para. Video je kako se Seng hladno nasmešio i rekao:
 Ne, majko! Ja nisam toliko moderan kao što misliš. Oženi me
kako hoćeš. Ne tiče me se. Mislim da su mi sve žene jednake!
Kad je Ajlan ovo čula, nasmejala se:
 Tako govoriš jer si mlad!
I ostali su se pridružili njenom smehu. Tako je i to prošlo, ali
Juan nije zaboravio Sengov izraz, izraz njegovih očiju dok su se
svi smejali. On je govorio glasom čoveka koji više ni za šta ne
haje, pa čak ni sa kakvom će se ženom venčati.Ali, kako je te
večeri Juan i mogao malo više da saoseća sa Šengom? Pre nego
što se poklonio stricu i strini, oči su mu potražile i pronašle
Mejlingu. Nju je prvo video kako stoji mirno i nepomično kraj
gospođe, svoje pomajke. Samo za jedan trenutak oči su im se
srele, iako se nisu nasrnejale. Ipak, Juan nije mogao biti potpuno
razočaran mada nije bilo onako kako je zamišljao. Zasad je bilo
dovoljno što se ona nalazi u toj sobi, iako joj nije rekao ni reči.
Tad je pomislio da je bolje da joj ništa ne kaže u toj prenatrpanoj
sobi. Neka njihov pravi sastanak bude kasnije, na nekom drugom
mestu. Iako je Juan često bacao pogled na Mejlingu, posle onog
prvog puta nije joj više sagledao oči. Ali majka ga je vrlo radosno
pozdravila. Kad joj je prišao, ona ga je uhvatila za ruku i malo ju
je pomilovala pre nego što je pustila. Juan je zastao za trenutak
kraj nje, ali je Mejling našla izgovor i otišla da donese neku stvar.
Međutim, iako se Juan obraćao svima rođacima, ipak je bio
srećan što zna da je ona tu i kad god je mogao, on bi je tražio
svojim pogledom, dok je ona sipala čaj u ćasu, ili davala kolač
nekom detetu.
Ali, najviše se pažnje te večeri poklanjalo Šengu, pa su Meng i
Juan ubrzo postali nezanimljivi. Seng je sad bio lepši no ikad,
tako lep, tako samouveren da sve zna, tako se osećao pouzdan u
svemu što je govorio, da se Juan pred njim ustručavao kao i ra-
nije; osećao se pred njim kao žutokljunac. Ali Seng nije to želeo.
Uzeo je Juana za ruku, vrlo prijateljski. Juan je osećao dodir
šengovih glatkih prstiju, lepa oblika, nalik na ženske prste. Taj
dodir mu je bio prijatan, ali istovremeno i nekako tugaljiv. A tako
isto i izraz u Sengovim očima, jer je, i pored sve slatke iskrenosti
u njegovim očima, u njegovom licu i ponašanju bilo sad i nečega
zlobnog. Seng je ličio na precvetali cvet čiji je miris jači od običnog
mirisa. Ali zašto je to tako izgledalo, Juan nije znao. Ponekad je
mislio da mu se to samo čini, ali malo posle bi uvideo da nije
tako. Iako se Seng smejao i pričao, iako mu je smeh uvek bio
prijatan, na gvome mestu, a glas ujednačen kao zvono, ni visok,
ni tih, već blagog tona, iako je izgledalo da se upušta vrlo rado i
sa zadovoljstvom u porodično ćaskanje, ipak je Juan osećao da
Seng nije sa njima, već su mu misli negde daleko. Juan se plašio
da je engu, možda, žao što se vratio kući, pa je upotrebio iliku da
ga tiho zapita:
 Seng, žališ li što si napustio onu stranu ilju?
Gledao je Šengu u lice nadajući se da će na emu naći odgovor, ali
je ono bilo spokojno, lepo neuznemireno, a oči tople i mrke kao
dragi kamen.
one ništa više nisu kazivale. Seng se nasmešio sjim uobičajenim,
uvek spremnim smehom i odgovorio:
 Oh, ne, bio sam spreman da se vratim kući. svim mi je svejedno
gde se nalazim!
Juan je ponovo pitao:
 Jesi L“ napisao još koju pesmu? Seng je odgovorio nemamo:
 Da, izdata je jedna mala zbirka mojih sti;va. Nekoliko si već
video, ali su skoro sve napi
le pošto si ti otišao. Ako hoćeš, mogu ti večeras ti jedan primerak?
I opet se nasmejao kad mu je Juan iskreno reso da bi hteo jedan
primerak... Juan je postavio Jš jedno pitanje:
 Hoćeš li ovde ostati da živiš ili ćeš doći u movu prestonicu?
Ovoga puta Seng brzo odgovori, kao da je to ■nešto što ga se
naročito tiče:
 Pa, naravno, ostaću ovde. Vrlo sam dugo bio u inostranstvu, pa
sam se navikao na moderan život. Jasno je da ne mogu živeti u
onako prostom gradu kao što je taj tamo. Meng mi je već nešto
ispričao, ali mi je, iako se ponosi novim ulicama i zgradama,
morao odgovoriti, kad sam ga o tome zapitao, da nema modernih
kupatila, nema pristojnih mesta za zabavu, nema ni dobrih
pozorišta da nema ničega za uživanje civilizovanom čoveku! Re-
kao sam mu: Dragi moj Meng, pa šta onda ima utome gradu
kojim ćutao, i ni reči nij malo, vrlo malo, pi
ponosiš?" A mi odgovori
on je zaMeng se
stranim jezikom, koji je govorio tako lako i dobro da je njime bolje
vladao nego maternjim jezikom.
Žena starijeg brata našla je da Seng izvanredno izgleda, a isto
tako Ajlan i njen muž. Njih troje prosto ga se nisu mogli nagledati.
Iako je Ajlan bila u drugom stanju, smejala se kao nekad, mnogo
više nego obično, pravila šale sa Sengom i uživala u njemu. Seng
joj je odgovarao istom merom, hvalio je. Mlada žena je primala te
hvale. I, doista, bila je lepa kao i uvek, i pored tereta koji je nosila.
Dok druge žene za vreme trudnoće mršave, postaju crvene u licu i
trome, Ajlan je bila kao divan cvet, kao rascvetana ruža na suncu.
Juana je živo pozdravila, kao brata, ali na Senga se osmehivala,
pravila šale s njim. Njen muž je to bezbrižno posmatrao, bez imalo
ljubomore, jer je, ma koliko da je Seng bio lep, za sebe smatrao da
je još lepši, da ga žene više žele, a naročito ona koju je izabrao za
suprugu. Suviše je bio uobražen da bi mogao biti ljubomoran.
Tako je gozba počela u razgovoru i smehu. Svi su sedeli zajedno,
a ne, po starom običaju, mladi i stari odvojeno. Sad više nije bilo
te deobe. Istina, stari gospodar i gospođa sedeli su na najvišim
mestima, ali glasovi im se nisu čuli od Ajlaninog smejanja i
Sengovog uzvraćanja, i žamora ostalih koji su uzimali učešća u
razgovoru. Bilo je to vrlo veselo veče. Juan je morao da se divi
svojoj porodici, tim bogatim, lepo obučenim ljudima. Svaka žena
je bila u najlepšim, najveselijim bojama, po poslednjoj modi, a
muškarci svi, sem starog strica, u zapadnjačkim odelima; Meng u
kapetanskoj uniformi. I deca su bila u haljinama živih boja od
svile i stranih tkanina. Sto je bio pokriven jelima stranog porekla,
slatkišima i stranim vinima.
Tad se Juan nečega priseti. Nije ovo bila sva njegova porodica. Ne!
Mnogo hiljada milja daleko od mora živeo je kao i pre njegov otac
Tigar, a takoIsto i Vang Trgovac sa svojim sinovima i kćerima,
tamo nisu govorili nijedan strani jezik, nisu jeli strane poslastice.
2iveli su kao nekada njihovi Kad bi oni sad ušli u ovu sobu,
mislio je Juan, unili bi se i ne bi se lepo osećali. Stari Tigar bi
brzo postao mrzovoljan jer ne bi mogao da pljuje mu je volja,
pošto je pod bio zastrt svilenim ćiom. A on, iako nije bio
siromašan čovek, znao u najboljem slučaju, za opeku i pločice.
Trgovac bio sav očajan pri pomisli na novac koji je bačen sve ove
slike, na stolice pokrivene svilom, na e strane igračke i sve ono
strano prstenje i nakit j"i su žene nosile. A ova polovina doma
Vang Lunga bi mogla podnositi život koji je Tigar vodio, niti život
u kući Vanga Trgovca, koju je Vang Lung vio sinovima u starome
gradu. Ovi unučici i pra.učići smatrali bi da im je ispod časti da
žive u toj ći u kojoj je hladno za vreme zime, sem kad južno ce
zagreje tu kuću bez tavanice, tu staromodnu ću koja nije više za
njih. A ona kućica od naboja gora i od krovinjare! Zaboravili su
već da čak postoji.
Ali je Juan nije zaboravio. Čudnim povezivanjem Bli, sedeći na
ovoj gozbi i gledajući oko stola koji bio zastrt po novoj modi, on se
odjednom seti kuće od zemlje i ponovo je nekako zavole... ije on
baš sasvim pripadao ovoj sredini, mislio je, lako, ni Ajlani, ni
Sengu... Ta stranačka lica i ibičaji stvarali su u njemu želju da on
sam izgleda manje stranački. Pa ipak ne bi mogao živeti u .oj kući
od zemlje. Iako ga je nešto silno vuklo joj, znao je da tamo ne bi
mogao živeti onako zaOvoljno kao njegov deda. On se nalazio
nekako u Bdini, ostao je usamljen između ove strane kuće i one
od zemlje. Nije imao svog pravog doma. Bio Je čovek vrlo
usamljene prirode, koji ne bi mogao biti potpuno ni tamo ni
ovamo.
Oči su mu za trenutak zastale na Sengu. Da nije bilo one njegove
zlatnožute kože i tamnih, sitnih očiju, mogao bi se smatrati
potpuno za stranca. Pokretima tela je ostavljao utisak stranca, a
govorio je kao i ljudi sa Zapada. To se Ajlani sviđalo, a tako isto i
ženi najstarijeg brata, pa čak je i on sam mislio da Seng unosi
nešto novo, da je ispunjen nečim modernim. Zbog toga je stariji
brat ćutao, pun pakosti, a da bi se utešio, gledao je da se najede
u tišini.
Juan tad brzo, ali krišom pogleda Mejlingu, jer ga najednom
obuze ljubomora kad mu pade na pamet koliko se Ajlan divi
Sengu. Da li i Mejling isto tako posmatra Šenga kao i sve druge
mlade žene, da li se i ona smeje svemu što on govori, da li se i iz
njenih očiju ogleda divljenje? Juan je gledao kako ona mirno
posmatra Senga, a zatim okrete glavu potpuno ravnodušno. Tad
mu se srce malo umirilo. Ona je bila slična njemu. I ona se
nalazila u sredini. Nije bila potpuno uz mlade, ali se razlikovala
od starih. Pogledao je Juan devojku još jednom, obuzet strašću i
žudnjom. Nikakve pažnje nije obraćao na žagor i smeh oko sebe.
Obuhvatao ju je celu svojim pogledom. Sedela je kraj gospođe,
naginjala se i štapićima vrlo pažljivo odabirala belo meso iz glavne
činije. Zatim ga je stavila gospođi na tanjir i nasmejala se. Juan je
u sebi mislio da se Mejling razlikuje od Ajlane i devojaka njene
vrste kao divlja ljubičica ispod kaktusovog stabla od kamelijinog
cveta. I ona se nalazila u sredini, i ona je lebdela. Dakle, on nije
bio usamljen!
Juanu se srce tako naglo zapalilo, toliko je već bilo spremno da se
otkrije, da nije mogao verovati da i Mejling to isto ne oseća. Srce
mu se razapinjalo od te njegove jedine ljubavi, sva su mu se
osećanja pretopila u tu jednu, neodoljivu želju.
Te noći, kad je legao u postelju, nije mogao da spava jer je
razmišljao kako će sutra nasamo razgovarati s Mejlingom i
saznati da i njoj srce sad za njega plamti. Jer, bez sumnje, bar je
on tako mislio, mnoga pisma koja joj je poslao morala su izazvati
neku toplinu, neku promenu u njenom srcu. Razmišljao je kako
će njih dvoje sedeti i razgovarati. Možda će je nagovoriti i da se
prošeta s njime, jer su se sad sve devojke šetale s mladićima koje
su poznavale i u koje su imale poverenja. Smišljao je da joj kaže
kako joj je on u neku ruku brat, ako se bude kolebala. Ali je brzo
odbacio ovo lukavstvo i odlučno rekao:
Ne, nisam joj brat, pa makar ništa drugo i ne bio!"
Najzad je zaspao. Sanjao je čudne, nedovršene snove.
Ali, ko je mogao da prorekne da će baš te noći Ajlan roditi dete? A
to se zbilja dogodilo. Kad se Juan probudio ujutru, primetio je
uzbunu u celoj kući, jurnjavu sluškinja goredole. A kad je ustao,
umio se, obukao i sišao u trpezariju, sto je bio samo napola
postavljen. Jedna bunovna služavka se muvala tamoamo. Nalazio
se dole još jedino Ajlanin muž, obučen u isto odelo kao i sinoć.
Rekao je Juanu veselo:
 Nemoj nikad, Juane, poželeti da budeš otac ako se oženiš jednom
od ovih modernih. Toliko sam se namučio kao da sam sam rađao
dete. Nikako oka nisam mogao sklopiti. Ajlan je plakala i toliko
jaukala da sam pomislio da joj je kraj, ali su mi lekar i Mejling
govorili da joj je sasvim dobro. Ove današnje žene teško rađaju
decu. Sva je sreća što je dete muško, jer me je Ajlan već jutros
pozvala k sebi kraj postelje i zaklela me da od nje ne tražim više
dece!
Muž se ponovo nasmeja i pređe divnom, mekom rukom preko
nasmejanog, ali nešto i tužnog lica. A zatim poče slatko da jede
hranu koju mu je služavka donela. Bio je on otac već nekoliko
puta ranije pa ga ovo sad nije mnogo uzbuđivalo.
Tako se Ajlani dete rodilo u ovoj kući, pa su svi ukućani izgubili
glavu zbog toga događaja. Juan je jedino mogao videti Mejlingu
kad bi ponekad prošla kraj njega. Lekar je dolazio tri puta na
dan. Ajlan je zahtevala samo stranog lekara. Zato su i pozvali
jednog visokog, riđeg Engleza. Ovaj je pregledao porodilju,
razgovarao s Mejlingom i gospođom, pa im je rekao šta Ajlan srne
da jede i koliko dana mora da leži. I o detetu je trebalo voditi
brigu.Ajlan je tražila da se o njemu stara Mejling. Tako je devojka
i to morala primiti na sebe. Dete je mnogo plakalo jer mu mleko
najmljene dojkinje nije baš prijalo, pa su morali da traže druge
dojkinje i ispitaju im mleko.
Ajlan, kao i mnoge njene drugarice toga vremena, nije htela sama
da doji sina da joj se grudi ne bi povećale i upropastile joj lepotu.
Zbog toga se Mejling s njom posvađala prvi put u životu. Vikala je
optužujući Ajlanu:
 Nisi dostojna da imaš ovako dobrog, slatkog sina! Gledaj kako je
snažan, pohlepan i gladan, a tvoje grudi su pune mleka, pa ipak
nećeš da ga hraniš! Sram te bilo, sram te bilo, Ajlan!
Na to se Ajlan zaplakala od besa sažaljevajući samu sebe:
 Ti o tome ništa ne znaš! A kako i možeš da znaš kad si još
nevina! Pojma nemaš kako je to mesecima nositi dete, pa ti
haljine strašno stoje. A sad, posle svih tih muka, zar da izgledam
gadna još godinu, dve? Ne, neka taj odvratni posao svršavaju
služavke! Ja neću, ja neću!
Iako je Ajlan plakala, a lepo lice joj bilo zažareno i pometeno,
Mejling nije htela tako lako da joj oćuti, pa je i Juan čuo svađu.
Mejling se uputila u sobu Ajlaninog muža, u kojoj se i Juan
nalazio. Preklinjala je oca, a Juan je slušao, skoro opčinjen, jer
mu se činilo da tek sad vidi koliko je Mejling silno iskrena i
umilna. Ušla je brzo, izvan sebe od besa, pa je počela vrlo ozbiljno
da govori ocu, i ne primećujući Juana:
 Hoćeš li dopustiti da tako ostane? Hoćeš li Ajlani dozvoliti da
rođeno dete lišava svoga mleka? Dete je gladno, a ona neće da ga
hrani!
Ali muž se samo nasmejao, slegao ramenima i rekao:
 Da li je iko uspeo da natera Ajlanu da učini što neće? Ja bar to
nikad nisam ni pokušavao. A sad se pogotovo ne usuđujem. Ajlan
je moderna žena, znaš!Onda se nasmejao i pogledao Juana, ali je
ovaj posmatrao Mejlingu. Ozbiljne oči su joj se sve više širile
posmatrajući nasmejano lice Ajlaninog muža, a otvoreno, bledo
lice joj je sve više bledelo. Najzad je brzo rekla zadržavajući dah:
 Ah, pokvareni, pokvareni, pokvareni... Zatim se okrenula i otišla.
Muž tada tiho reče Juanu, kao što ljudi govore kad nema žena u
okolini:
 Ipak ne mogu da zamerim Ajlani. Vrlo je teška stvar dojiti štene,
teško je to vraćati se silom kući svaki satdva. A ja od nje ne mogu
zahtevati da se lišava svoga zadovoljstva. Osim toga, ja zaista
želim da ona očuva svoju lepotu. A detetu će sasvim dobro biti i
mleko neke dojkinje umesto Ajlaninog.
Kad je Juan ovo čuo, osetio je potrebu da odbrani Mejlingu. Za
njega je ona imala pravo. Zato se naglo podiže hoteći da napusti
toga čoveka koji mu se nije dopadao:
 Ja lično rekao je Juan hladno smatram da je žena poneki put i
suviše moderna. A Ajlan u tome pogledu preteruje!
Pošao je polako u svoju sobu nadajući se da će uz put sresti
Mejlingu, ali nije imao sreće.
Tako je prolazio dan po dan njegovog odsustva. I nijednom u toku
tih dana nije mogao da vidi Mejlingu više od desetak minuta,
nijednom nasamo, jer su se ona i gospođa stalno trudile oko
novorođenčeta; gospođa je bila sva izvan sebe od radosti, pošto je
najzad dobila sina za kojim je toliko žudela. Iako je već bila
naviknuta na nove običaje, ipak je s nekim slatkim, polustidljivim
zadovoljstvom učinila i nekoliko starinskih stvari. Obojila je jaja u
crveno, kupila je srebrne đinđuve i spremila sve za gozbu kad se
bude navršio prvi mesec od rođenja deteta, mada je imalo prilično
još da se čeka. Za svaki od tih običaja morala je da razgovara s
Mejlingom. Skoro da je i zaboravila ko je majka detetu, jer se
toliko oslanjala na usvojenicu.
Ali, još mnogo pre tog svečanog dana morao se Juan vratiti u novi
grad, na dužnost. Dani su mu pusto prolazili. Postajao je
mrzovoljan i počinjao da misli kako Mejling ne bi trebalo toliko da
bude zauzeta i da bi mogla naći vremena i za njega kad bi htela.
Razmišljajući o tome dan ili dva, skoro uoči samog polaska, došao
je do zaključka da se Mejling namerno tako ponaša, samo da se
ne bi našla s njime nasamo. Čak je izgledalo da ga je i gospođa
zaboravila, da je zaboravila njegovu ljubav, jer je toliko bila
zauzeta uživanjem u detetu.
Tako su tekle stvari sve do dana polaska. Toga dana došao je
Seng vrlo veseo i rekao Juanu i Ajlaninom mužu:
 Pozvan sam večeras na veliko veselje u jednu kuću. Samo nam
nedostaju jedno dva mladića. Da li biste vas dvojica hteli da
zaboravite svoje godine za neko vreme, da se napravite opet mladi
i da budete društvo lepim devojkama?
Ajlanin muž je vrlo hitro odgovorio, sav nasmejan, jer je bio vezan
uz ženu punih četrnaest dana, pa je i zaboravio šta je uživanje.
Ali Juan je nekako ustuknuo, jer na takve zabave godinama nije
odlazio, još od onog vremena kad je pratio Ajlanu, i sad ga je opet
obuzeo onaj stari stid pri pomisli na nepoznate žene. Ali Seng je
hteo da ga povede, pa su i on i Ajlanin muž složno navalili. Iako je
Juan u početku mislio da ne ide, najzad je nemarno u sebi rekao:
,,A zašto da ne pođem? Glupost je sedeti kod kuće i čekati na čas
koji nikad neće doći. A zar se Mejlinge nešto tiče kako se ja
provodim?"
Primoran takvim razmišljanjem, malo posle je glasno rekao:
 Dobro, idem!
U toku tih minulih dana izgledalo je kao da Mejling i ne gleda
Juana, jer je toliko bila zauzeta. Ali je te večeri, kad je on izišao iz
svoje sobe obučen u crno strano odelo, koje je ranije nosio
prilikom izlazaka, kao slučajno prošla pored njega noseći u
naručju malog muškarčića koji je spavao. Zapitala je Juana
začuđeno:
 Kuda ćeš, Juane? Idem večeras da se provedem sa Šengom i
Ajlaninim mužem.
Juanu se učinilo da je ugledao kao neki izmenjen izraz u
devojčinim očima. Ali nije bilo sasvim siguran. Posle je pomislio
da se prevario jer je ona počela previ jati dete i mirno je rekla:
 Nadam se da ćeš se lepo provesti. A zatim je otišla.
I on se doista lepo proveo. Te noći je radio što nikad u životu nije
učinio. Pio je slobodno, pio je kad bi ga bilo ko pozvao da pije. Pio
je toliko mnogo da nije mogao da raspozna lica devojaka koje je
držao u naručju dok je igrao, već je jedino bio svestan da mu je
neka devojka u rukama. Toliko je mnogo pio stranih vina na koja
nije bio naviknut da mu se ta cvećem ukrašena dvorana vrtela
pred očima, sva bleštava. Ali, i pored svega toga, dobro je
izdržavao pijanstvo, tako da niko drugi osim njega nije znao
koliko je pijan. Čak je i Seng uzviknuo, hvaleći ga:
 Juane, baš si srećan mladić. Od one si vrste ljudi koji postaju sve
bleđi ukoliko više piju, a ne kao mi, slabiji na piću, što smo crveni
u licu. Zaklinjem se da te samo oči izdaju, jer ti gore kao ugljevlje!
Pijančeći te noći, sreo je jednu devojku koju je i ranije video. Tu
devojku mu je doveo Seng i rekao:
 Ovo je, Juane, moja nova prijateljica. Pozajmicu ti je za jednu
igru, a posle ćeš mi morati priznati da li si ikad sreo takvu
igračicu!
Tako se Juan našao s devojkom u naručju, s malim vitkim
stvorenjem u dugoj tuđinskoj haljini od neke sjajne materije. Kad
joj je pogledao lice, učinilo mu se da je od nekuda poznaje, jer je
imala lik koji se lako ne zaboravlja. Lice joj je bilo okruglo, tamno,
a usne kajsijaste i strasne. Nije to bilo lepo lice, ali vrlo
čudnovato, lice koje čovek može dugo da gleda. Devojka je
otpočela razgovor, kao čudeći se:
 Odakle vas poznajem? Bili smo na istoj lađi, sećate li se?Juan
natera svoj pijani mozak na razmišljanje, pa smešeći se odgovori:
 Vi ste ona devojka koja je govorila da će uvek ostati slobodna!
Posle ovih reći devojčine krupne crne oči se uozbiljiše, a punačke
usne, obojene tamnocrveno, skupiše se:
 Nije lako ovde biti slobodan. Mislim da imam dovoljno slobode,
ali sam užasno usamljena...
Odjednom je prestala da igra, povukla je Juana za rukav i
uzviknula:
 Hajdemo nekuda da sednemo i da razgovarate sa mnom. Jeste li i
vi tako nesrećni kao ja?... Najmlađe sam dete svoje pokojne
majke, a otac mi je pomoćnik upravnika ovog grada... Ima četiri
milosnice, obične pevačice. Možete onda zamisliti kakav život
vodim! Poznajem i vašu sestru. Lepa je, ali je ista kao i sve druge.
Znate li kakav je život tih žena? Kockanje preko dana i
ogovaranje, a igranje cele noći! Ja ne mogu tako da živim. Hoću
nešto da stvaram... A šta vi radite?
Te iskrene reči su joj tako čudnovato dolazile s obojenih usana da
je Juan morao da na njih obrati pažnju. Devojka je neko vreme
nemirno slušala kako je Juan govorio o novom gradu, o svome
radu, da je najzad pronašao svoj kutak i da obavlja mali posao. A
kada je došao Šeng i uhvatio je za ruku da je povede da s njom
igra, ona se mrzovoljno izvukla, namrštila svoje pune usnice i
ozbiljno mu rekla:
 Pusti me nasamo! Hoću ozbiljno da razgovaram s njime ...
Na ovo se Seng nasmejao i rekao peckajući:
 Juane, načinićeš me ljubomornim!
Ali devojka se već bila okrenula Juanu i počela mu otvarati
uzavrelo srce. Govorilo je i celo njeno telo, mala okruglasta
ramena su podrhtavala, a divne punačke ruke su joj se
najozbiljnije pokretale:
 Mrzim sve ovo. A vi? Više ne mogu da idem u inostranstvo. Otac
neće da mi da novaca. Kaže da ne može više da baca pare na
mene. A one žene što se kockaju od jutra do mraka! Mrzim sve to!
Te milosnice strašne stvari pričaju o meni jer izlazim s
muškarcima!
Juanu se ova devojka uopšte nije sviđala jer ga je nešto odbijalo
od njenih obnaženih grudi, od strane haljine i suviše crvenih
usana, ali je ipak osećao da je iskrena, sažaljevao je njen položaj.
Zato je rekao:
 A zašto ne nađete nešto da radite?
 A šta mogu? zapitala se ona. Znate li šta sam učila na
univerzitetu? Unutrašnje dekoracije u zapadnjačkim kućama!
Celu sam svoju sobu preudesila. Napravila sam nešto u kući
svoje prijateljice, ali besplatno. Kome ovde treba moja umetnost?
Želim da pripadam ovoj sredini, jer je to moja zemlja, ali sam i
suviše dugo bila u inostranstvu. Zato i nemam nigde spokoja,
nemam svoje zemlje...
Juan je već bio zaboravio da je ovo veče sebi odredio za veselje, jer
ga je silno dirnuo teški položaj jadnog stvorenja. Pred njim je
sedela ta devojka, obučena u luckastu sjajnu haljinu, a obojene
oči bile su joj pune suza. Juan ju je sažaljivo posmatrao.
Ali pre nego što joj je mogao reći i jednu reč utehe, Seng se već
vratio. Ovoga puta nije hteo da bude odbijen. Nije primećivao suze
u očima devojke. Stavio joj je ruku oko struka i, smešeći se, odvu-
kao je sa sobom u vrtlog muzike. Tako je Juan ostao sam.
Više nije bio raspoložen za igru. Nestalo je bilo sveg veselja iz ove
bučne dvorane. Čim je devojka dospela u naručje Sengu,
zagledala mu se u lice, a njeno lice je postalo opet vedro i prazno,
kao da uopšte nije ni rekla one reči Juanu... On je sedeo neko
vreme zamišljen. Puštao je da mu sluga stalno puni čašu dok je
tako sedeo sam...
Na završetku te vesele večeri pošli su kući. Juan se još držao na
nogama, iako mu je vino gorelo u telu kao groznica. Ipak je bio još
dovoljno čvrst da održi Ajlaninog muža, koji se na njega oslanjao
jer nije mogao sam da ide, toliko je bio pijan. Lice mu je dobilo
zatvorenocrvenu boju, a brbljao je kao dete.
Kad je Juan zalupao na vrata, ona su se odjednom otvorila, a kraj
sluge je stajala Mejling. Pijani čovek je ugledao devojku i kao da
se najednom setio da postoji nešto između Juana i Mejlinge,
uzviknuo je:
 Ti, ti... trebalo je ... da pođeš sa nama ... Bila je tamo jedna lepa
suparnica... Nije htela... nije nikako htela da ostavi Juana.
I počeo je luđački da se smeje. Mejling ništa nije odgovorila. Kad
ih je ugledala, rekla je hladno sluzi:
 Odvedi gospodara moje sestre u postelju jer je strašno pijan!
Kad je ovaj otišao, iznenadno je ošinula oštrim pogledom Juana.
Tako su se njih dvoje najzad našli nasamo. Juan je osećao
strašno ljutit Mejlingin pogled na sebi. Taj pogled je ličio na silan
nalet hladnog severnjaka. Juan je osećao kako mu ona toplina od
pića brzo tone. U jednom trenutku mu se učinilo da se skoro plaši
devojke ovako visoke, uspravljene i ljutite. Nije ništa govorio.
Ali ne i ona. U toku svih ovih minulih dana skoro ga nije ni
oslovljavala, ali sada su joj reči prosto same iskakale:
 I ti si kao i svi drugi, Juane, kao i svi ostali blesavi Vangi! Bila
sam budala. Mislila sam: Juan je drukčiji. Nije polustranački
kicoš, koji najbolje godine provodi u pijanstvu i igranju!" Ali i ti si
takav, i ti si takav! Pogledaj se! Pogledaj to tvoje glupavo tuđinsko
odelo! Zaudaraš na vino. I ti si pijan!
Ali Juan se rasrdio i napućio kao dete, pa je promrmljao:
 Kad ti nećeš za mene ništa da učiniš... Znaš dobro kako sam
čekao na tebe... Stalno nalaziš izgovore i samo izgovore ...
 Nije istina! uzviknula je ona. I izvan sebe, lupila je nogom,
nagnula se napred i udarila Juanu oštar šamar, kao da je ovaj
zbilja neko ne valjalo dete. Ti znaš i sam koliko sam bila
zauzeta... Koja je ta žena o kojoj onaj trabunja? Ovo je bilo tvoje
poslednje veče ovde, a ja sam nameravala... Mrzim te ...
Briznula je u plač i brzo odjurila. A Juan je stajao u strahu, ne
razumevajući ništa sem da ga mrzi. Tako se završilo njegovo
bedno odsustvo.
XIX
Idućeg dana Juan se sam vratio na posao, jer je Meng imao kraće
odsustvo, pa je već bio otputovao. Pozne zimske kiše su već bile
počele. Voz se provlačio kroz tamni dan, a voda se slivala niz okna
na vagonu, tako da Juan skoro nije mogao ni da vidi nakvašena
polja. U svakom gradu videlo se kako prljavština juri ulicama.
Stanice su bile prazne; samo se videlo ono nekoliko ozeblih ljudi
koji su tu morali stajati po dužnosti. A Juan je razmišljao:
Mejlingu nije više video jer je rano ujutru otputovao, te mu ona
nije poželela srećan put. I u sebi je pomislio da mu je ovo
najružniji čas u životu.
Kad se najzad umorio gledajući kišu, onako rastrzan rđavim
raspoloženjem, izvadio je iz kovčega knjigu stihova koju mu je
Šeng dao one večeri. Te pesme još nije bio pročitao i počeo je
nemarno da prevrće stranice te debele, fine hartije. Na svakoj
stranici bilo je odštampano crnim i jasnim slovima nekoliko
redova ili reči, gomilica nanizanih rečenica, koje su Juanu u
početku izgledale odlične, tako da su ga počele zanimati, pa je
nekako malo i zaboravio na svoje nevolje; počeo je onda ponovo
da čita pesme s više pažnje, i tad je uvideo da su, u stvari, te male
Sengove pesmice potpuno prazne. Bile su to male, ljupke, prazne
reči, izvanredno lepe, ali puste, iako vrlo tačne, tako da im je
Juan skoro i zaboravljao prazninu, ali kad bi im zagledao u
sadržinu, video bi da nje uopšte i nema.
Zaklopio je tu lepu, u srebro uvezanu knjigu, vratio je u omot i
ostavio... A napolju su sela promicala, sela tamna i ogrezla u kiši.
S vrata kuća ljudi su tupo gledali u kišu, koja im je probijala kroz
slamne krovove iznad glave. Kad ima sunca, taj narod može da
živi i napoLju, kao životinje, da životari nekako, ali ovi kišni dani
su ih saterali u njihove krovinjare; ti dugi kišni dani su ih skoro
do ludila dovodili, jer su svađe svugde izbijale, a siromaštvo se
užasno pokazivalo. I sad su gledali, puni mržnje, u nebo koje im
je slalo tako duge kiše...
Stihovi su imali finoću, govorili su o mesečini na zlatnoj kosi
mrtve žene, o zamrznutom vodoskoku u bašti, o divnom ostrvu na
glatko zelenom moru, uzanom ostrvu čije su obale pokrivene
bledim peskom...
Juan je gledao tupa, skoro životinjska lica seljaka, pa je mislio,
vrlo uznemiren:
Ja sam više ništa ne mogu da pišem. Kad bih ja pisao ovakve
stvari kao Seng, koje su zbilja lepog oblika, morao bih se sećati
ovih tamnih lica, ovih krovinjara, pasjeg života, o kome on pojma
nema niti želi da što o njemu sazna. A ipak, ni ja ne bih mogao o
tome životu pisati. Čudim se, doista, zašto sam tako lišen
izražavanja, zašto sam tako uznemiren?"
Tako je zapao u razmišljanja: nijedan čovek ne može nigde ništa
da stvori ako ne pozivi punim životom. Setio se da je na onoj gozbi
pomislio da se nalazi na sredini, negde između starih i mladih. A
zatim se tužno nasmejao setivši se i kako je pomislio da nije sam.
A on je doista bio usamljen...
Tako je kišilo celog puta. Sišao je s voza u kišu i mrak, a stari
grad je stajao tmuran, crn i visok. Pozvao je jedna kolica i uvukao
se unutra. Sedeo je naježen i usamljen dok je čovek vukao kolica
po klizavim ulicama. Jednom se čak spotakao i pao. I dok se
ispravljao, gledajući da za trenutak bar malo odahne i obriše kišu
s lica, Juan je provirio i video da one kolibice još stoje uza zid.
Kiše su ih poplavile, a jadni bespomoćni narod sedeo je u vodi i
mirno čekao da se nebo promeni.Na taj način je počela Juanu
nova godina, o kojoj je mislio da će mu biti najlepša i najsrećnija.
A otpočela mu je s najraznovrsnijim nedaćama. Kiše su padale
celo proleće i ništa nije moglo da iznikne. Iako su sveštenici u
hramovima čitali mnoge molitve, nikakve vajde nije bilo od tih
njihovih molepstvija i prinosnih žrtava, sem novoga zla, jer je to
sujeverje uzbudilo nove upravljače koji nisu verovali u bogove.
Oni su naredili da se u tim krajevima hramovi zatvore. Vojnike su
poslali da žive po hramovima, a popove su uputili u vojničke
male, jadne sobice. Ovo je opet naljutilo starije seljake, koji su,
doduše, popreko gledah“ te sveštenike iz raznih razloga, ali su se
sad poplašili da se bogovi još više ne rasrde. Zato su počeli vikati
da su te strašne kiše i naišle samo zbog toga što su novi
upravljači uzeli vlast. Tako su se oni u jednom trenutku udružili s
popovima protiv novih vlastodržaca.
Kiše su se držale još mesec dana, a velika reka je počela da
nadolazi, da se diže i razliva po pritokama i kanalima. A narod je
na sve strane uviđao da mu se vraćaju one stare poplave, a s
njima da dolazi i glad. Narod je verovao da će novo doba doneti i
neko novo nebo i novu zemlju. A kad je video da nije tako, da se
nebo drži prema njemu kao i dosad, a zemlja ne daje više žetve
negoli ranije, i da nailaze poplave i suše, počeo je vikati da novi
upravljači nisu istinski narodni upravljači, da nisu bolji od onih
starih. Tako su se stare nevolje, utišane za neko vreme
obećanjima, ponovo javile.
Juan se i ovde osećao nasred puta. Meng je za sve to vreme
ostajao zatvoren u uskim kasarnama, nije mogao snagu svoga
mladog tela da troši na uobičajeno vežbanje s ljudima, pa je često
dolazio Juanu u sobu i svađao se s njime za svaku sitnicu.
Psovao je kiše, psovao je generala, psovao je nove vođe, koji,
govorio je, svakog dana postaju sve sebičniji i sve se manje brinu
za narodne potrebe. Bio je toliko zadrt da je Juan jednoga dana
morao vrlo blago da mu kaže: Ipak ne možemo njih kriviti što
ovoliko dugo kiša pada. Pa ako bude i poplave, ne možemo njih
zato optuživati.
Ali Meng je dreknuo:
 Oni ne valjaju, nisu pravi borci! Zatim je spustio glas i
uznemireno rekao:
 Kazaću ti, Juane, nešto što niko drugi ne zna. Kazaću ti to, iako
si beskičmenjak, iako nijednoj stvari ne prilaziš iskreno, ali si
ipak na svoj način dobar, odan i nepromenljiv. Cuj me! Ako
jednog dana odem, nemoj se iznenaditi. Kaži roditeljima da se ne
plaše za mene. Istina je sušta da se iz ove revolucije rađa jedna
nova, bolja, jedina i istinska revolucija, Juane nova revolucija. Ja
i moja četiri druga imamo nameru da idemo i da joj se priklju-
čimo. Naravno, ako nas ti ljudi htednu primiti. Povešću sa sobom
odane nam vojnike, otići ćemo na Zapad, gde se borba vodi. Već je
hiljadama mladih, predanih ljudi krišom prišlo toj revoluciji! A ja,
osim toga, hoću da se borim i protiv ovog generala, koji me
neprestano drži na tako niskom položaju!
Meng je stajao silno ushićen, i tamno mu se lice razvedravaio,
razvedravalo koliko je moglo, jer to lice bilo je tupo. A zatim je
rekao, razmišljajući:
 Ta prava borba, Juane, vodice se za narod. Zauzećemo celu
zemlju i uredićemo je za male, obične ljude. Neće više biti
bogataša, neće više biti sirotinje ...
Tako je Meng govorio, a Juan ga je puštao da priča, ali je sam
ćutao nekako polutužno. Slušao je on te reči celog svog života. A
sirotinje je još uvek bilo. Sećao se da ju je video i u stranoj
bogatoj zemlji. Pitao se da li će ti novi ljudi primiti Menga,
neiskrenog sina porodice Vang. Pustio ga je zato da priča, a kad je
ovaj najzad otišao, Juan je stajao kraj prozora i posmatrao ono
nekoliko ljudi koji su gackali po kiši. Video je Menga kako izlazi i
korača ulicom, uzdignute glave čak i na kiši. Bio je to jedini
ponositi stvor na ulici. Jer su se inače najviše videli prokisli
nosači kako se s mukom bore po klizavojkaldrmi... Tad se opet
setio da ne može nikako da zaboravi što mu Mejling nijednom nije
pisala. A nije ni on njoj pisao, jer je sam sebe tešio:
Nema smisla da joj pišem kad me toliko mrzi!"
I to je udarilo pečat tuge na taj dan.
Tako mu je ostajao još jedino rad. U njega je mogao sliti svu svoju
snagu, ali vreme ga je u tome ometalo. Nezadovoljstvo se proširilo
čak i po školama. Đaci su se bunili protiv propisa. Osećali su se
svesni svojih prava. Svađali su se s upravljačima države i
učiteljima, odbijali da rade, odbijali da idu u škole. Tako je Juan
često odlazio u svoju vetrovitu učionicu, potpuno praznu, bez
ijednog đaka, i nikoga nije imao da uči. Zato je morao da se vraća
kući, da sedi i čita svoje stare knjige, koje je dobro poznavao. A
nije se usuđivao da troši novac na nove knjige, jer je stricu stalno
slao polovinu onog što je zarađivao, za otplatu duga. U tim dugim,
tamnim noćima potpuna isplata duga mu je izgledala isto tako
daleko kao i snovi koje je nekad imao o Mejlingi.
Jednog dana je, u očajanju zbog nerada, jer je već sedam dana
odlazio u učionicu i nalazio je praznu, kroz blato i silnu kišu
pošao na njivu koju je zasejao onom stranom pšenicom. Ali se
videlo da ništa neće biti od žetve jer ili strana pšenica nije mogla
da podnese ovako duge kiše, ili je crna i teška ilovača i suviše
zadržavala vlagu, ili je nešto drugo smetalo, tek je ta strana
pšenica trulila u raskaljanoj zemlji. Proklijala je brzo, izrasla
visoko, svako zrno bilo valjano, željno da buja. Ali su joj zemlja i
nebo bili tuđinski raspoloženi, pa zrnb nije imalo dubokog
prirodnog korena, već je sad ležalo upropašćeno i trulo.
Dok je tako Juan stajao i tužno gledao i mislio o toj ugasloj nadi,
primetio ga je jedan seljak. Izjurio je napolje i pored sve kiše da bi
mu zajedljivo i zadovoljno uzviknuo:
 Jesi li video da ta strana pšenica ništa ne valja! Izrasla je visoko i
lepo, ali nema izdržljivosti! Kazao sam ti, u svoje vreme, da nije
prirodno što su
22“


339
tako krupna KKHP“zrna. A pogledaj moju pšenicu! Ima mnogo
vlageV ali je neće nestati!
Juan je u tišini gledao. Seljak je imao pravo. U susednoj njivi
niska, jaka pšenica stajala je usred blata, retka i niska, ali još
živa... Juan nije mogao da odgovori. Nije mogao da podnese to
obično lice, niti mu se dopadao taj glupi smeh. U tom trenutku je
razumeo zašto je Meng udario onog nosača. Ali Juan nikada
nikog nije tukao. Mirno se okrenuo i pošao svojim putem.
Ni sam Juan nije znao kakav će kraj biti njegovom očajanju u
ovom tmurnom proleću. Te noći je ležao na postelji i jecao, jer je
toliko bio tužan mada ni sam nije znao tačno zbog čega. Činilo
mu se da tuguje zato što su vremena tako bezizlazna, a sirotinja
još uvek sirotinja, a novi grad nedovršen, bezbojan i strašan pod
kišama; i što borba slabi, a novi ratovi su na pomolu; i što mu je
rad u zakašnjenju zbog đačkih štrajkova. Sve je Juanu te noći
izgledalo naopako, ali najgore mu je od svega bilo što za četrdeset
dana nije dobio nijedno pismo od Mejlinge, a njene poslednje reči
su mu još uvek bile jasne u sećanju, baš kao onog trenutka kad
su i bile izgovorene. Devojku nije video od onog trenutka kad mu
je uzviknula: ,,Oh, ja te mrzim!"
Istina, jednom mu je gospođa pisala. Juan je željno zgrabio pismo
nadajući se da će doznati nešto o Mejlingi. Ali se razočarao.
Gospođa je pisala samo o Ajlaninom malom sinu, pisala mu
koliko je radosna jer je Ajlan, iako je otišla sa mužem iz njene
kuće, ostavila dete da se majka o njemu stara, pošto njoj samoj
ono pravi mnogo teškoća. Gospođa je zahvalno pisala:
Toliko sam sebična da mi je skoro milo što Ajlan voli toliko svoju
slobodu i uživanje, jer mi je ostavila dete ... Znam da je to rđavo s
njene strane ... Ali ja sedim i držim sina celog dana u rukama ..."
Razmišljao je o tome pismu ležeći u svojoj mračnoj i
usamljeničkoj sobi i osetio se obuzet još jednom tihom tugom. Taj
novi sin, činilo mu se, zauzeo je sve gospođino srce, tako da joj
Juan nije više potreban. Obuzeo ga je čitav talas samilosti nad sa-
mim sobom i pomislio je:
Mene niko ne voli!"
Tako je plakao sve dok nije zaspao.
Uskoro se neraspoloženje raširilo na sve strane, mnogo više i dalje
nego što je Juan i znao, odsečen od sveta svojim usamljeničkim
životom u novom gradu. Doduše, uredno svakoga meseca pisao je
svom ocu, a Tigar mu je redovno odgovarao. Ali Juan nije više
posećivao oca, nešto zato što je hteo vredno da radi, a trebalo je
biti vredan u ovim promenljivim vremenima, ali više zbog toga što
je ono kratko odsustvo upotrebio da učini nešto za čim je najviše
žudeo da vidi Mejlingu.
Ni iz Tigrovih pisama nije mogao da vidi šta se sprema, jer je
starac stalno pisao jednu te istu stvar, mada to ni sam nije
primećivao. Uvek je pisao, pun hrabrosti, kako namerava da s
proleća napadne onog razbojničkog vođu, jer se mnogo osilio. Ali
on, Tigar, kune se da će ga srušiti sa svojim odanim ljudima, za
dobro svih ostalih.
Ove reči je Juan čitao skoro i ne obraćajući pažnju na njih. Nije
se ništa ljutio kada bi čuo kako mu se stari otac hvali. Na to je
uzvraćao jedino tužnim smeškom, jer je nekada to hvalisanje bilo
u stanju da ga zaplaši, a sad je jedino značilo jadnu, pustu reč.
Ponekad je Juan razmišljao:
Moj otac doista stari. Moram preko leta otići da vidim kako je."
Ponekad bi opet tužno razmišljao:
Trebalo bi, zbilja, narednog raspusta posetiti oca iz zahvalnosti za
sve što mi je u životu učinio!"
Uzdahnuo je i počeo da računa koliko će duga otplatiti do leta i
kolikim otplatama, nadajući se da mu plata neće zakašnjavati,
niti biti zadržavana, što je bivao čest slučaj u ovim burnim
vremenima, koja su bila ni potpuno stara, ni potpuno nova, a
puna nespokojstva.I tako ničeQ£SSr bilo u Tigrovim pismima što
bi pripremilo Juana na ono što se dogodilo.
Jednoga dana, tek što je Juan ustao iz postelje i dok je još napola
umiven stajao kraj male peći, koju je svako jutro ložio da bi se
zagrejao na hladnom i vlažnom vremenu začulo se na vratima
kucanje, tiho, ali istrajno. Uzviknuo je:
 Ulazi!
Na vratima se pomolio čovek za koga nikad ne bi mogao reći da ga
je očekivao. Bio je to njegov brat od strica sa sela, najstariji sin
strica Vanga Trgovca.
Juan je odmah mogao primetiti da je neko zlo snašlo tog malog
čoveka, iznurenog brigama. Videle su mu se crne modrice po
žutom, opuštenom vratu, duboke krvave ogrebotine po sitnom
zbrčkanom licu. Na desnoj ruci nije imao jednog prsta, a jedna
prljava krpa, tamna od krvi, bila je uvijena oko patrljka.
Sve te teške rane je Juan primetio. Stajao je bez reči, ne znajući
ni šta da kaže, ni šta da pomisli, toliko je bio iznenađen. A kad je
mali čovek ugledao Juana, počeo je da plače, ali tako tiho da nije
zaustavljao disanje. Juan je video da ima nešto strašno da mu
saopšti. Brzo se obukao, zamolio rođaka da sedne, stavio je
nekoliko listića čaja u jedan lonac, nalio ključalu vodu iz bakrača
s male peći, a zatim rekao:
 Pričaj mi kad budeš to mogao i reci mi šta se dogodilo. Vidim da
je nešto strašno!
I čekao je.
Covek je uzdahnuo i počeo, ali tihim glasom, gledajući stalno na
zatvorena vrata da li se miču:
 Pre devet dana i još jedne noći razbojničke čete napale su naš
grad. Bila je to greška tvoga oca. On je bio došao mome ocu i
čekao da prođe godina starog meseca, ali nije hteo da bude miran
kao što starci treba da su. Stalno smo ga preklinjali da se umiri,
ali se on na sve strane hvalio kako namerava, čim dođe proleće,
da povede rat protiv onog razbojničkog vođe, hvalio se kako će ga
poraziti kao i ono nekad ranije. A mi imamo mnogo neprijatelja
među zakupcima, jer oni još uvek mrze veleposednike. I nema
sumnje da su to saopštili razbojnicima da ih još više razbesne. Na
kraju krajeva, vođa im se toliko pomamio da je počeo slati ljude
na sve strane da prezrivo pričaju kako se on ne boji starog,
bezubog Tigra i da neće čekati proleće za rat, već će njega i
njegovu kuću napasti odmah... I uprkos svemu, rođače moj, mi
bismo ga mogli još i umiriti jer čim smo to čuli, otac i ja smo
požurili da mu pošaljemo veliku svotu novaca, dvadeset volova i
pedeset ovaca, da ih njegovi ljudi zakolju i pojedu. Izvinili smo se
za uvrede od strane tvoga oca i molili smo razbojničkog vođu da
ne obraća pažnju na pričanje jednog starca. Tako bismo možda i
to prebrodili da se nisu pojavile nevolje u samom našem gradu.
Ovde je rođak zastao i počeo da drhti. Juan ga je umirivao:
 Nemoj se žuriti. Pij topli čaj. Nemaš potrebe da se plašiš. Učiniću
sve što mogu. Pričaj dalje, ako si u stanju.
Tako je čovek uspeo nekako da nastavi, silom uzdržavajući
drhtanje. Govorio je i dalje niskim glasom, napola šapćući:
 Evo vidiš, ne razumem ove nemire u poslednje vreme. Postoji
nova bunotvnička škola u našem gradu. U nju idu svi mladi ljudi,
pevaju pesme i klanjaju se pred novim bogom, čija slika visi na
zidu, a mrze stare bogove. Ni to ne bi bilo toliko važno da nisu
privukli onog stvora koji nam je bio rođak pre nego što se
zakaluđerio onog grbavka koga, bez sumnje, nikad nisi ni video.
Ovde je rođak opet zastao da čuje odgovor Juanov, a ovaj je
rekao:
 Video sam ga jednom, ali još odavno! Juan se setio tog grbavka i
setio se da mu je
jednom otac rekao da misli da u dečaku kuca vojničko srce, jer
kad je Tigar jednom prilikom prolazio pored kućice od naboja,
grbavko je tražio od njega pušku iz inostranstva. I, doista, uzeo je
oružje i tako ga pažljivo razgledao kao da je zbilja njegovo. A Tigar
je uvek govorio, zamišljeno:
 Da mu nije one grbe, tražio bih ga od brata! Juan se sećao
rođaka, pa je klimnuo glavom i
rekao:
 Nastavi samo, nastavi!
Mali čovek je produžio, samo malo glasnije:
 Tog našeg rođaka popa obuzelo je ovo novo ludilo. Ćuli smo da
se priča kako je ušao neki đavo u njega, i da se za poslednje dve
godine izmenio, otkako mu je umrla maćeha, neka kaluđerica iz
okoline, koja je umrla od kašlja koji je dugo vukla. Za života mu je
šila haljine i donosila kolače bez masti, pa je tako bio miran. Ali
čim je ona umrla, postao je buntovan u hramu, pa je najzad
pobegao i pridružio se jednoj grupi nove vrste, ne znam ni ja
kakve. Znam samo da nagovaraju seljake da uzmu zemlju koju
obrađuju. I ta družina se spojila sa starim razbojnicima i stvorila
takav metež u našem gradu i okolini kakav još nikada nismo
imali. Jezik im je tako rđav da ti i ne mogu sve reći šta govore;
znam samo da mrze i roditelje i braću. A kad počnu da ubijaju,
kolju prvo svoje ukućane. Osim toga, kiše su tamo padale kao
nikada ranije, pa je narod, znajući da su poplave na pomolu, a za
njima i glad, postao u ovim vremenima strašno slobodan, te ne
mari više ni za kakve običaje ...
Rođak je toliko odužio priču i neprestano drhtao da Juan to više
nije mogao da podnese, pa je postao nestrpljiv:
 Da, da, znam... I mi smo imali isto kišovito vreme... Ali šta je
bilo?
Posle ovoga rođak je nastavio nekako svečanije:
 Svi ti ljudi su se udružili, stari i novi pljačkaši, i seljaci s njima,
pa su navalili na naš grad i očistili ga do gole kože. Moj otac,
braća, naše žene i deca pobegli su samo sa ono nešto malo stvari
što su mogli da skriju uza se. Pobegli smo u kuću moga
najstarijeg brata, koji je kao neki upravitelj u jednom gradu, u
ime tvoga oca. Ali tvoj otac nije hteo da beži. Ne, on se i dalje
hvalisao, kao kakva matora luda. Jedino je pristao da ode u
kućicu od naboja u selu, koja je pripadala našem dedi...
Ovde je čovek zastao, zadrhtao jače nego dosad i skoro bez daha
rekao:
 Ali su brzo i tamo stigli i vođa i njegovi ljudi. Zgrabili su tvoga
oca, zavezali ga za palce o gredu u srednjoj sobi, u kojoj je sedeo.
Opljačkali su ga do gole kože, oduzeli mu onu sablju koju je
naročito voleo. Nisu ostavili nijednog njegovog vojnika, sem onog
rasečene usne, koji se spasao sakrivši se u jedan bunar. Kad sam
čuo šta se dogodilo, otišao sam krišom da mu pomognem. Oni su
se, međutim, vratili pre nego što sam primetio, uhvatili su me i
odsekli mi prst. Nisam ni rekao ko sam, jer bi me inače ubili.
Mislili su da sam sluga, pa su mi poručili:
Idi i reci njegovom sinu da mu otac ovde visi!"
Tako sam i došao.
Rođak je počeo gorko da jeca. Brzo je odvio krvavu ruku sa prsta i
pokazao Juanu razmrskanu kost i razderano meso. Patrljak je
ponovo počeo da krvari.
Juan je sada doista bio izvan sebe. Sedeo je obuhvativši glavu
rukama i pokušavao da brzo smisli šta treba da uradi. Prvo, mora
otići svome ocu. Ali ako mu je otac već mrtav? Imao je ipak neke
nade, jer je verni čovek bio tamo.
Odjednom je podigao glavu i zapitao:
 A da li su razbojnici otišli?
 Da, otišli su, pošto su uzeli sve što im treba odgovorio je čovek, a
zatim opet zaplakao i nastavio: Ali je velika kuća, velika kuća...
spaljena i potpuno ispražnjena! To su učinili zakupci. Pomagali
su razbojnici, da... oni, zakupci, koji bi morali nama da pomognu
... Dobra kuća našega dede!... Kažu da će uzeti natrag zemlju i
podeliti je... Cuo sam da se tako priča... Ali ko srne tamo da ode i
da vidi šta je istina?
Kad je Juan čuo šta se događa sa zemljom, to ga je više pogodilo
nego sve što je propatio njegov otac. Hoće li on doista ostati lišen
zemlje, i on i njegovi ukućani? Teško se podigao, zapanjen onim
što se dogodilo.
 Idem odmah ocu rekao je, a zatim nastavio razmišljajući malo:
A ti ćeš, rođače, otići u primorski grad, u kuću čiju ću ti adresu
napisati. Tu ćeš naći gospođu moga oca i reći joj da sam pošao
napred; reci joj da i sama dođe, ako hoće, do svoga gospodara!
Tako se Juan odlučio. Pošto se rođak najeo i krenuo na put, Juan
je još istoga dana pošao svome ocu.
XX
Oba ta dana i noći u vozu Juanu se činilo da je sve to samo rđava
priča iz neke starinske knjige. Nije mogućno, mislio je Juan, da u
ovim novim vremenima može da se dogodi jedna takva stvar. Mi-
slio je o velikom mirnom primorskom gradu, u kome je Seng
provodio dokone dane, u kome je Ajlan živela bezbedno i
bezbrižno, uvek sa onim lepim osmehom na usnama, ali potpuna
neznalica, potpuna neznalica u pogledu svih događaja kao što je
poslednji, neznalica kao i ona bela žena koja je živela deset
hiljada milja daleko... Juan je duboko uzdahnuo i pogledao kroz
prozor.
Pre nego što je napustio novi grad, otišao je i pronašao Menga.
Odveo ga je nasamo u ugao jedne čajdžinice i ispričao mu Šta se
dogodilo. Ovo je učinio nadajući se, istina vrlo malo, da će se
Meng razbesneti kad ovo čuje za svoju porodicu i da će reći da i
on polazi da pomogne svome rođaku.
Ali Meng nije to uradio. Saslušao je podižući crne obrve i najzad
rekao jednu od retko poštenih stvari u svome životu:
 Mislim da su moji stričevi zaista ugnjetavali narod. Zato, neka
sad i stradaju. Neću da delim njihove patnje jer nisam učestvovao
ni u njihovim zločinstvima.
Malo docnije je nastavio: Po mom mišljenju, ti si lud. Zašto ideš i
stavljaš život na kocku za jednog starca koji je možda već mrtav?
Sta je tvoj otac za tebe učinio? Mene nije briga ni za jednog od
njih.
Zatim se Meng zagledao u Juana, koji je sedeo tih, skrušen,
bespomoćan pred novom nevoljom koja ga je snašla. I Meng, koji
nije bio sasvim okorela srca, nagnuo se, stavio ruku na Juanovu,
koja je ležala na stolu, i tiho rekao:
 Hajde sa mnom, Juane! Ali ne kao ono prvi put, već sad sa svim
srcem! Pođi s nama u našu novu borbu. Ovoga puta je na pomolu
prava revolucija!
Ali Juan je, iako je pustio da mu ruka i dalje leži na njegovoj,
odmahnuo glavom. Posle toga je Meng ubrzo trgnuo ruku,
podigao se i rekao:
 E, onda je ovo oproštaj. Kad se vratiš, mene više neće biti. Možda
se više nećemo ni sresti...
Sedeći u vozu, Juan se sećao kako je Meng izgledao, kako je bio
visok, hrabar, silan u vojničkoj uniformi i kako je samo brzo
iščezao pošto je izrekao one reči.
Voz je nastavljao put celo to poslepodne. Juan je uzdisao i gledao
oko sebe. Bili su to putnici koji su uvek isti u svakom vozu: debeli
trgovci, umotani u svilu i krzno, vojnici, đaci, majke s
rasplakanom decom. Ali, iza naslona njegova sedišta sedela su
dva mladića, dva brata, što se lako primećivalo. Oni su se vraćali
kući iz inostranstva. Odela su im bila nova, skrojena po
poslednjoj stranoj modi. Cakšire kratke i široke, duge čarape
svetle boje i žute kožne cipele. A na gornjem delu tela imali su
debele odeće od pletene vune, na kojima su bila ispisana strana
slova. Novi kožni kovčezi su se blistali. Mladići su se smejali i
slobodno govorili stranim jezikom. Jedan od njih je imao stranu
tamburu, udarao je u nju i pevao zajedno s bratom tuđinske
pesme, a narod je slušao, iznenađen tom drekom. Sto su govorili,
Juan je dobro razumevao, ali se pravio da ih ne razume jer je bio
tako umoran i bez volje da započinje razgovor. U jednom trenutku
kad se voz zaustavio, čuo je jednog od njih kako govori:
 Ukoliko pre budemo otpočeli sa fabrikama, bolje će biti, jer ćemo
tad moći naterati te bednike da rade!
A posle je čuo kako onaj drugi psuje slugu što mu je prljava krpa
preko ramena kojom briše ćase za čaj. I obojica su popreko gledali
trgovca koji je sedeo do Juana, kašljao i pljuvao na pod.
Ove je stvari Juan video i shvatao jer je i sam nekad tako isto
govorio i osećao. Ali sad je gledao debelog čoveka kako kašlje i
pljuje na pod, i pustio mu je na volju. Iako Juan sam to nije
mogao da radi, puštao je drugima da čine tako do mile volje.
Gledao je sluginu crnu krpu, ali nije vikao na njega. Mogao je bez
reči da gleda i prljavštinu prodavača na stanicama. Bio je nem,
iako ni sam nije znao zbog čega. Jedino mu je izgledalo da nema
nikakve nade da će se taj svet moći izmeniti. Ali, ipak, znao je da
ne može biti kao Seng i živeti samo svoga uživanja radi, niti kao
Meng i zaboraviti na svoje dužnosti prema ocu. Za njega bi bolje
bilo, bez sumnje, da ima potpuno nove poglede, da je bezobziran,
da ne gleda ništa što mu se ne sviđa, da ne oseća veze koje su
neprijatne. Ali, bio je onakav kakav je, a otac mu je još uvek bio
otac. Nije mogao da prenebregne svoju dužnost prema tome
starcu, koji je predstavljao njegovu prošlost i čiji je on deo, ipak,
bio. Tako je strpljivo putovao dalje.
Voz je najzad stao u gradu blizu kućice od zemlje. Juan je sišao,
brzo prošao kroz varoš. Iako se žurio, morao je da primeti da grad
ostavlja utisak kao da su razbojnici nedavno prošli kroz njega.
Narod je ćutao, bio je zaplašen. Ovdeonde videle su se izgorele
kuće. Tek sad su se vlasnici usuđivali da se vrate i razgledaju
ruševine, tužnog izgleda. Ali Juan je prošao pravo kroz glavne
ulice ne zaustavljajući se da vidi veliku kuću. Prošao je kroz
drugu gradsku kapiju i krenuo prema seocetu koga se sećao.
Tako je stigao do kuće od zemlje.Još jednom se sagnuo da bi ušao
u srednju sobu, na čijim je zidovima video stihove koje je sam na-
pisao još u ranoj mladosti. Ali nije mogao da zastane da ih sam
razgleda. Viknuo je, a dve su se prilike pojavile: stari zakupac,
sad sav smežuran, bezub i s jednom nogom u grobu, sam, jer mu
je baba već umrla, a za njim je išao stari verni čovek. Obojica su
viknuli kad su ugledali Juana, a stari verni čovek je uhvatno
Juana za ruku, bez reči, čak se nije ni poklonio pred mladim
gospodarem, jer se mnogo žurio. Odveo ga je u unutrašnju sobu,
u kojoj je Juan nekad sam spavao. Tu je na postelji ležao Tigar.
Starac je ležao, onako dug, ukrućen i miran, ali nije bio mrtav, jer
mu je pogled bio nekud uperen i stalno je nešto sam sebi
mrmljao. Kad je ugledao Juana, nije pokazao nikakvo
iznenađenje. Umesto toga je, kao neko pobožno dete, podigao obe
ruke i rekao:
 Pogledaj ove moje dve ruke!
Juan je pogledao te dve stare smežurane ruke i uzviknuo
užasnut:
 Oh, jadni moj oče!
Tek tad je starac, izgleda, prvi put osetio bol i suze mu povrveše u
zamagljenim očima. Zacvileo je i rekao:
 Ranili su me!
Juan ga je tešio, milovao mu stare otečene palčeve i neprestano
govorio:
 Znam da su to učinili... Znam da su to učinili ...
Počeo je zatim tiho da plače, a tako isto i starac. Plakali su
zajedno, otac i sin.
A zašto je Juan zaplakao? Video je da se Tigru bliži čas. Neka
strašna žuta boja mu se pokazivala po celome telu. Disao je
kratko, čak i dok je plakao, tako da se Juan plašio i preklinjao ga
da bude miran, a sam se uzdržavao od suza. Ali Tigar je imao još
jednu tegobu na duši, pa je ponovo uzviknuo Juanu:
 Odneli su mi moju dobru sablju...J jednom zadrhtale. Hteo je na
usne, ali ruka ga je bolela čim bi je tuKrenuo. Zato ju je pustio da
miruje i pogledao Juana.
Još nikad u svom životu Juan nije bio toliko nežan prema ocu
kao ovo sada. Zaboravio je sve minule godine, činilo mu se da je
oca uvek gledao kao sada u ovom trenutku, kao starca detinjeg
srca. Tešio ga je neprestano govoreći:
 Vratiću ti je ja već nekako, oče moj. Poslaću im srebra i otkupiću
je.
Znao je Juan da ovo ne može učiniti, ali je sumnjao da će starac i
do sutra doživeti, da bi mogao i dalje misliti na svoju sablju. Tako
je sin obećavao ocu sve, samo da bi ga utešio.
Ali šta da učini sem ove utehe? Starac je najzad zaspao, malo
umiren. Juan je seo kraj njega, a verni čovek mu je doneo malo
hrane, koju je neprimetno krao ovdeonde. Ćutao je da ne bi
poremetio laki san bolesnog gospodara. Juan je mirno sedeo sve
dok mu je stari otac spavao. Najzad je spustio glavu na sto, pa i
sam malo zaspao.
Kada je već noć odmakla, Juan se probudio. Bolela ga je svaka
kost, pa je morao da ustane. To je i učinio, i tiho otišao u drugu
sobu. U njoj je bio verni čovek, koji je plakao; ponovo mu je
ispričao što je već čuo. Starac je dodao:
 Moramo nekako napustiti ovu kuću od zemlje jer su seljaci u
okolini puni mržnje. Znaju u kakvom se bespomoćnom stanju
moj stari gospodar nalazi. Napali bi nas, ubeđen sam, mali
generale moj, da ti nisi došao. A kad su videli da si došao, tako
mlad i jak, možda će se za neko vreme i uzdržati ...
Tad stari zakupac to isto reče svojim recima, sav zabrinut,
gledajući Juana:
 Voleo bih da imate neko drugo odelo, mladi gospodaru, a ne ovo
strano. Seljaci mrze varošane jer, i pored obećanja da će doći
bolja vremena, kiše padaju, pa će sigurno biti poplava. Ako vas
vide u stranom odelu, kakvo i drugi nose ...Tu je zastao, otišao i
vratio se sa svojim najboljim odelom od plave pamučne tkanine,
svega dva puta zakrpljenim i rekao:
 Obuci ovo da bi nas spasao, gospodaru. Imam i neke obuće, pa
ako te i posle spaze...
Tako se Juan obukao nadajući se da će im to doneti više
bezbednosti; znao je 3a ranjeni Tigar ne može biti odavde
odnesen, već mora umreti gde je pao, ali ovo nije govorio znajući
da stari verni čovek ne bi mogao da podnese reč smrt.
Dva dana je Juan ostao kraj svoga oca očekujući smrt, ali stari
Tigar nije umirao. I čekajući tako, Juan se pitao da li će gospođa
doći ili ne. Možda i neće doći, jer mora da se stara o detetu, koje
je toliko mnogo zavolela.
Ali ona je došla. Na kraju poslepodneva drugog dana, Juan je
sedeo kraj oca, koji je ležao kao da neprekidno spava, osim kad bi
ga naterali da nešto jede ili da se pokrene. Postao je još bleđi. Iz
otvorenog mu tela na samrti dizao se neki slabi miris po sobi. A
napolju je bujalo rano proleće, ali Juan nijednom nije izišao da
vidi nebo ili zemlju. Razmišljao je o onome što je od starca čuo, da
mu je otac ovde omrznut. I nije hteo da izaziva tu mržnju zbog sa-
moga Tigra, da bi, ako ništa drugo, u miru umro u ovoj staroj
kući.
Tako je Juan sedeo kraj postelje i razmišljao o mnogim stvarima,
a najviše o svom čudnom životu, pometenom, bez ijedne nade
više. Oni stariji su imali jasne i određene poglede novac, rat,
uživanje. Za to su i život žrtvovali. Neki od njih, istina manji deo,
žrtvovali su sve i za bogove, kao njegova stara strina, ili onaj stari
bračni par preko mora. Ali ovi mladi, njegovi vršnjaci, izgledali su
mu strašno pometeni, jer ljudi sve sude po sebi. Kako su samo
mladi bili nezadovoljni starim bogovima i bogatstvima! Jednog
trenutka setio se devojke Meri i pitao se kakav li je njen život
možda kao njegov, možda isto tako bez nekog jasnog cilja... Od
svih koje je poznavao jedino je Mejling pružala prema stvari za
koju je znala da je želi. Kad bi samo mogao njome da se oženi...
I usred toga nepotrebnog razmišljanja čuo je jedan glas, glas
gospođin. Došla je! Brzo se podigao i izišao napolje, veoma
obradovan što ju je čuo. Njenom dolasku se nadao više nego što je
i sam mislio. Ona je sad bila tu a pored nje, s njom, bila je i
Mejling!
Juan nijednom na to nije ni pomislio, niti se tome ponadao.
Toliko je bio iznenađen da je samo gledao devojku i mucao:
 Mislio sam... A ko je ostao s detetom?
A Mejling je odgovarala mirnim, pouzdanim glasom:
 Rekla sam Ajlani da se mora vratiti i paziti na sina. Sudbina je
pomogla, jer se silno posvađala s mužem zbog neke žene koju je
malo više pogledao, pa joj je tako dobro došlo da se nekoliko dana
vrati kući. A gde ti je otac?
 Hajdemo odmah k njemu rekla je gospođa. Juane, povela sam
Mejlingu nadajući se da će mu ona svojom veštinom pomoći.
Juan nije oklevao, već ih je poveo. Zastali su kraj Tigrove postelje.
Da li od razgovora ili zbog ženskih glasova na koje nije bio
naviknut, stari Tigar se jednog trenutka trgao iz svog bunila. Kad
je gospođa primetila da mu teški pogled leži na njoj, blago je
rekla:
 Gospodaru moj, sećaš li me se? A stari Tigar je odgovorio:
 Da, sećam se ...
I opet je utonuo u bunilo, tako da nisu znali da li svesno govori ili
ne. Ali uskoro je oči opet otvorio, ovoga puta prema Mejlingi, i kao
kroza san rekao:
 Kćeri moja...
Juan je hteo da mu objasni ko je ona, ali ga je Mejling zaustavila
sažaljivo govoreći:
 Pusti neka me zove kćeri svojom. Ubrzo će izdahnuti. Nemojte ga
uznemirivati...
Tako je Juan zaćutao, pošto je pogled njegova oca zalutao prema
njemu. Ali, iako je znao da Tigar nije pri potpunoj svesti, ipak mu
je bilo milo da čuje kako Mejling zove: Kćeri moja". Tako su njih
troje tu stajali sjedinjeni nečim zajedničkim, i čekali, ali stari
Tigar je sve dublje tonuo u san.
Te noći se Juan savetovao s gospođom i Mejlingom šta treba da
urade. Mejling je govorila ozbiljno:
 Neće preživeti ovu noć, ako se ne varam. Pravo je čudo kako je
živeo i ova tri dana. Ima snažno staro srce, ali nije dovoljno jako
za sve što je prepatio, nije jako da pretrpi ovaj svoj poraz. Osim
toga, otrov iz ranjenih ruku ušao mu je u srce i stvorio mu
groznicu. Primetila sam to kad sam mu isprala i previla rane ...
Dok je Tigar tako spavao u ropcu. Mejling mu je vesto oprala i
očistila raskidano meso. A Juan je stajao u prikrajku i skrušeno
posmatrao. I za sve to vreme, gledajući tu devojku, pitao se da li
je ovo nežno i plemenito stvorenje ona ista besna žena koja mu je
doviknula da ga mrzi. U staroj, prostoj kući kretala se tako
prirodno kao da je u njoj odrasla. I u toj sirotinji je pronašla neke
stvari koje su joj bile potrebne za prvu pomoć, stvari o kojima
Juan nije začelo ni sanjao da se mogu upotrebiti. Nešto slame je
pokupila i stavila ispod starca, kao dušek, da bi lakše ležao na
daskama. Odnekud je uzela jednu opeku, ugrejala je u toplom
pepelu zemljanog ognjišta i stavila mu pod hladne noge. Napravila
je izvanrednu kašu od prosa i nahranila starca. On, istina, ništa
nije govorio, ali nije ni jaukao kao ranije. Juan je sebi prebacivao
što to sam ranije nije učinio, ali je ipak znao da sve to i ne bi bio
u stanju da uradi. Njene snažne uzane ruke kretale su se tako
blago da je izgledalo kao i da ne pokreću staro, mršavo telo, a
ipak su mu olakšavale poslednje časove.
Kad bi što rekla, Juan je slušao verujući u sve što je govorila.
Kovali su planove. Gospođa je pažljivo slušala starog vernog
čoveka, koji je rekao da moraju krenuti čim smrt dođe, jer se
oblak mržnje sve više skuplja oko njih. Stari zakupac je
zašaputao: Tako je. Danas sam malo prošao po okolini i na sve
strane sam čuo mrmljanje. Priča se da se mladi gospodar vratio
da traži natrag zemlju. Bolje je za vas da odmah odete i sačekate
dok ne prođu ova zla vremena. A ja i ovaj stari čovek zečje usne
ostaćemo ovde, pravićemo se da smo uz njih, a potajno ćemo
stajati uz vas, mladi gospodaru. Jer je greh prekršiti zakon
zemlje. Bogovi nam neće oprostiti ako upotrebimo takva
nezakonita sredstva, bogovi u zemlji znaju ko su pravi vlasnici...
Tako je sve bilo ugovoreno. Stari zakupac je otišao u grad,
pronašao jedan prost kovčeg i preneo ga noću, dok je narod
spavao. Kad je stari verni čovek ugledao taj kovčeg, običan kovčeg
koji bi priličio svakom prostom čoveku, zaplakao še što mu gospo-
dar u njemu mora da leži. Uhvatio je Juana i molio ga: "
 Obećaj mi da ćeš se vratiti jednog dana, iskopati mu kosti i
sahraniti ih onako kako im dolikuje, u velikom dvostrukom
kovčegu. Najhrabriji je čovek bio za koga sam ikad znao. Uvek je
bio plemenit.
Juan je obećao sumnjajući i sam da li se to ikad može ostvariti.
Jer, ko bi mogao reći kakvi dani nailaze? Nije bilo bezbednosti u
ovo vreme čak ni u zemlji u koju je Tigar morao uskoro da legne,
kraj svoga oca.
U tom trenutku se čulo kako neko viče. Bio je to Tigrov glas. Juan
je pojurio, a za njim Mejling. Stari Tigar, budan, divlje ih je
gledao. Jasno je rekao:
 Gde mi je sablja?
Ali nije sačekao odgovor. Pre no što je Juan stigao da mu ponovi
obećanje, Tigar je opustio kapke, zaspao i više ni reči nije rekao.
U noći se Juan digao sa stolice na kojoj je pazio bolesnika.
Osećao se vrlo uznemiren. Prvo je prišao ocu i stavio mu ruku na
grlo, što je radio vrlo često. Još uvek se brzi dah osećao. Doista je
to bilo staro, snažno srce. Svest ga je bila napustila, ali srce je i
dalje tuklo. Tako je moglo da živi još čitave sate.Juan se osećao
toliko uznemiren da je morao izići malo napolje, jer je tri dana bio
zatvoren u kući od naboja. Mislio je da se izvuče na guvno i
udahne malo dobrog, hladnog vazduha.
Tako je i učinio. I pored svih nevolja, vazduh mu je prijao.
Pogledao je naokolo po poljima. Najbliže njive su po zakonu
njemu pripadale, i ova će kuća biti njegova kad mu otac umre, jer
je tako bilo određeno još davno davno, kad mu je deda umro.
Posle je razmišljao o onome što mu je stari zakupac ispričao, kako
se narod razbesneo u okolini. Setio se tad kako su čak i ranije
seljaci bili gnevno raspoloženi prema njemu, iako su ga smatrah“
tuđinom, mada on u ono vreme nije to tako jasno osećao. Sad
ništa nije bilo bezbedno. Juan se plašio. Otkako su došla nova
vremena, niko nije umeo da kaže šta je njegovo. Ništa nije imao
sem svoje dve ruke, mozak i ljubav. A onu koju je volea nije
mogao nazivati svojom.
I razmišljajući tako, čuo je kako ga neko tiho zove. Obazreo se i
ugledao Mejlingu na pragu. Prišao je bliže, a ona je rekla:
 Puls mu je sve slabiji. Bojim se zore. A Juan je odgovorio:
 Neću ni ja spavati.
 Cekaćemo zajedno!
Kada je ona ovo rekla, Juanu je srce silno zakucalo, jer mu se
činilo da još nikada nije čuo da se reč zajedno" ovako slatko
izgovara. Ali nije mogao ni reči da izusti. Naslonio se na zemljani
zid dok je Mejling stajala na vratima. Oboje su ozbiljno gledali
preko njiva, obasjani mesečinom. Bližila se polovina meseca, pa je
mesec bio pun i vrlo jasan. Dok su oni tako gledali, tišina se sve
više skupljala i postajala sve nesnosnija. Najzad je Juan počeo da
oseća da mu je srce toliko toplo, toliko blisko i povezano uz tu
ženu da je morao nešto reći, makar i sasvim obično, samo da bi
čuo rođeni glas, samo da bi čuo njen glas, jer se bojao da ne
poludi i da joj ne dodirne ruku, ruku devojke koja ga je mrzela.
Zato je progovorio, zamuckujući:
S3



355
 Milo mi jelsto si došla... Toliko si mnogo olakšala mome ocu ...
Na to je ona mirno odgovorila:
 Milo mi je što mogu nekom da pomognem. Zelela sam da dođem!
A zatim je zaćutala, kao i maločas. Zbog toga je Juan opet morao
da govori. Počeo je tihim glasom da ne bi remetio noć:
 Da li bi se ... da li bi se plašila da živiš sama u ovako usamljenom
mestu? Činilo mi se da sam ga voleo kad sam bio dečak. Ali sad
ne...
Ona je pogledala preko sjajnih polja, srebrnastih seoskih krovova
od slame i pažljivo odgovorila:
 Mislim da bih mogla svugde da živim, ali je bolje za nas mlade da
živimo u onom novom gradu. Stalno mislim o tom novom gradu.
Hoću da ga vidim. Zelela bih tamo da radim. Možda ću tamo jed-
nog dana otvoriti bolnicu i priključiti svoj život tome novom
životu... Mi tamo pripadamo, mi mladi...
Zastala je, zbunjena rođenim recima. Odjednom se nasmejala.
Juan je čuo smeh i pogledao ju je. Taj pogled je učinio da su oboje
zaboravili gde se nalaze. Zaboravili su na onog starog čoveka na
samrti, zaboravili su da nema više bezbednosti u ovome kraju,
zaboravili su sve sem taj pogled. Tad je Juan prošaputao, ne
skidajući pogleda s njenih očiju:
 Rekla si da me mrziš!
A ona je odgovorila skoro bez daha:
 Mrzela sam te zaista, Juane, ali samo onog trenutka...
Usne joj se malo razmakoše kad ga je pogledala, a oči im još
dublje utonuše jedne u druge. Doista, Juan nije mogao pomaći
oči sve dok ona nije promolila svoj lepi jezik kroz otvorene usnice.
Tek tada su mu se oči upravile na te usne. Odjednom je osetio
kako njemu samome usne gore. Jednom su usne jedne žene
dodirnule njegove i srce mu se razbolelo... Ali on je želeo da
poljubi usne ove devojke! Sasvim naglo i odlučno i kao što nikad
dotle nije nešto drugo poželeo, poželeo je sad te usne. Nije mogao
da misli ni o čemu drugom, već da ih mora poljubiti. Brzo se
nagnuo i poljubio je.
Ona je stajala uspravno, mirno i dozvolila je da je poljubi. To telo
je njegovo njegove rase ... Najzad se odmakao od nje i pogledao
je. I ona mu je uzvratila pogledom, smešeći se, ali je on i pri
mesečini primetio da su joj se obrazi zarumeneli i oči zablistale.
Mejling zatim reče, trudeći se da bude kao i obično:
 Sasvim si drukčiji u toj dugoj pamučnoj haljini. Nisam navikla da
te tako viđam.
Čitav trenutak nije mogao da joj odgovori. Čudio se što ona može
tako slobodno da razgovara posle poljupca, što može da bude
tako sređena. Govorio je s nepouzdanjem:
 Ne sviđa ti se? Izgledam kao seljak...
 Sviđa mi se odgovorila je jednostavno, a zatim ga pažljivo
premerila i dodala: Lepo ti priliči. Prirodnije ti leži nego ono
tuđinsko odelo.
 Ako ti se sviđa odgovorio je Juan grozničavo nosiću uvek
domaće haljine.
Ona je klimnula glavom smešeći se, i odgovorila:
 Ne uvek... Ponekad nosi strane, a ponekad domaće. Prema
prilici... čovek ne može uvek biti isti...
Opet su počeli da gledaju jedno drugo bez reči. Sasvim su
zaboravili na smrt, jer za njih više nije bilo smrti. Ali on je sad
morao da govori, jer kako bi inače mogao da izdrži taj pogled
ujedinjen s njegovim.
 Ono što sam učinio strani je običaj, ako ti se ne sviđa...
Tako je govorio Juan i neprestano je gledao. I nastavio bi tako, pa
čak je molio i za oproštaj, ako joj se doista poljubac nije svideo. A
tad se zapitao da li ga je ona razumela. Ali nije mogao reći ni reči.
Zastao je i neprestano je gledao.
Ona je tad tiho rekla:
 Nije rđavo sve što je strano.Posle toga, sasvim iznenada, nije
htela više da ga posmatra. Oborila je glavu i gledala u tlo. Sad je
postala sramežljiva kao svaka starovremska devojka. Juan je
primetio da joj trepavice trepere. Činilo mu se da se nekako
koleba, da hoće da se okrene i da ga napusti.
Ali, to nije učinila. Držala se hrabro, ispravila je ramena otresito,
podigla glavu, pogledala ga ponovo mirno, nasmejano, spremno. I
Juan se u nju zagledao.
Srce mu se počelo da diže sve više, tako da mu se celo telo
nadimalo od udaraca srca. Smejao se u toj noći. Čega se to on još
maločas plašio?
 Nas dvoje govorio je nas dvoje nemamo se čega plašiti.

				
DOCUMENT INFO
Shared By:
Categories:
Tags:
Stats:
views:68
posted:2/23/2012
language:Croatian
pages:272