malaplava javne 20finansije by P8U358

VIEWS: 30 PAGES: 34

									PREDMET IZUĈAVANJA JAVNIH FINANSIJA
Javne   finansije,kao    nauĉna    disciplina,izuĉavaju  finansijsku
delatnost drţave i dr. javnopravnih tela i organa         kojima su
poverene odreĊene funkcije prikupljanja I trošenja materijalnih
sredstava radi ostvarivanja opšte-korisnih ciljeva.One su najuţe
povezane sa postojanjem drţave,prevashodno sa postojanjem novca.
Sve javne potrebe tj. funkcije I delatnosti drţave moţemo svrstati
u nekoliko kljuĉnih grupa:
I GRUPU cine klasiĉne funkcije vezane za funkcionisanje politiĉkog
i ek.sistema.
II GRUPU ĉine potrebe meĊunar. bezbednosti zemlje,što podrazumeva
postojanje vojne sile.
III GRUPU formiraju potrebe unutrašnje bezbednosti u pogledu
zaštite slobode i prava graĊana,njihove imovine,kao i zaštite
postojećeg politiĉkog,pravnog i ekonomskog sistema i poretka.Reĉ je
o funkc. unutrašnjih organa poslova, ali i pravosudnih organa i
organa tuţilaštva i pravobranilaštva.
IV GRUPU saĉinjavaju funkc. u domenu socijalne sigurnosti graĊana.
(Penzijsko,invalidsko,zdravstveno osig.)
V GRUPU formiraju funkcije u tzv. društvenim delatnostima kao što
su nauka,obrazovanje,kultura, i sl.
VI GRUPU Ĉine funkc. u domenu ek. politike i privrednog razvoja.
VII GRUPU Ĉine vandredne funkcije drţave i njenih organa uslovljene
nepredvidivim         dogaĊajima(U         sluĉaju       elementarne
nepogode,rata,unutrašnjih politiĉkih i socijalnih poremećaja)
Ova nauĉana disciplina se bavi i prouĉavanjem budţeta i drugih
institucija za finansiranje javnih rashoda, kao i specifiĉnim
finansijskim odnosima izmeĊu raznih nivoa vlasti u pogledu
raspodele kako funkcija rashoda tako i prihoda, to je tzv. fenomen
fiksnog federalizma.

JAVNE FINANSIJE I DRUGE NAUĈNE DISCIPLINE
Nauka o javnim finansijama je samostalna nauĉna disciplina koja ima
svoj predmet izuĉavanja, terminologiju, principe i podelu. Opšte
prihvaćena podela javnih finansija se sastoji od tri osnovne nauĉne
discipline.
1) Teoretsku nauku o finansijama- predstavlja sintetiĉku nauku koja
istovremeno objedinjuje ekonomske, pravne i politiĉke aspekte.
2) Finansijsko pravo- podrazumeva skup pravnih propisa kojima se
vrši regulisanje finasnijsko pravnih odnosa do kojih dolazi
prilikom prikupljanja, raspodele i trošenja.
3)   Finansijsku   politiku-   znaĉi  da   preduzimanje  bilo   koje
finansijske mere treba da prethodi detaljno nauĉno sagledavanje
problema i preduzimanje odgovarajućih nauĉnih istraţivanja.
Povezanost javnih finansija sa ostalim finansijskim disciplinama,
posebno sa kreditno-monetarnim, bankarskim i poslovnim finansijama
motivisana je pre svega ĉinjenicom da u uslovima savremene trţišno
orijentisane    privrede    je   nezamislivo    odvojeno   tretirati
makroekonomske i mikroekonomske fenomene i pojave. Nauka o javnim
finansijama tesno je povezana i sa sociologijom, a u poslednje
vreme sa psihologijom.

RAZVOJ NAUKE O FINANSIJAMA
Nauka o javnim finansijama predstavlja relativno mladu nauĉnu
disciplinu, ĉije konstituisanje je izvršeno u XIX veku. Ali i pre
toga su funkcionisali finansijski mehanizmi, naravno, na razliĉite
naĉine i u razliĉitim oblicima. Prva razmišljanja o finansijama
nalazimo još kod starih grĉkih filozofa. Ksenofon je uoĉavajući
probleme u prikupljanju prihoda nuţnih za podmirenje drţavnih
rashoda napisao rad «O drţavnim prihodima» Aristotel razmatra
problematiku rasporeda poreskog tereta.
Prve i sistematizovane misli o javnim finansijama nalazimo u ranom
srednjem veku kod Ibn Halduna koji argumentovano navodi da «se moć
drţave bazira na dva stuba : dobroj vojsci i dobrim finansijama»
U Evropi prve misli o javnim finansijama u srednjem veku nalazimo
kod Tome Akvinskog. Privredni razvoj Evrope, i posebmo razvoj
gradova kao trgovaĉkih I bankarskih centara, koincidira sa pojavom
merkantilista koji smatraju da se bogatstvo stvara u prometu, te
logiĉno da su bili pristalice carina. Sa nastankom fiziokratskog
uĉenja, finansije postaju znaĉajan predmet interesovanja ekonomske
misli.To je vreme kada se javlja teorija o poreskom monizmu putem
uvoĊenja jednog jedinog poreza i to u poljoprivredi, u vidu
neposrednog poreza na rentu od zemljišta.
Klasiĉna ek. misao posebnu paţnju posvećuje javnim finansijama,
prevashodno porezima. A.Smit se zalaţe za poreze na potrošnju i to
onih proizvoda koji nisu potrebni ĉoveku(POSEBNO ALKOHOLA ?) Bio je
protivnik bilo kakvog mešanja drţave u privredni ţivot i oštar
protivnik javnog zaduţenja. No, u teoriji javnih finansija ne
najviše ostao poznat po formulisanju poreskih pravila(opštost i
srazmernost, odreĉenost poreza, ugodnost plaćanja i ekonomiĉnost
naplate.)
U prošlom veku izuĉavanje finansija doţivljava takav razvoj da
dolazi do osamostaljenja nauke o finansijama iz krila politiĉke
ekonomije I njenog formiranja kao samostalne nauĉne discipline.
Do sada, praktiĉno dve doktrine, obeleţavaju dvadeseti vek. Reĉ je
o doktrini funkcionalnih finansija i o doktrini finansija ekonomike
ponude. Rešavanje problema iniciranih velikom svetskom krizom
30~tih god.zahtevalo je preispitivanje do tada vladajućih ideja
«postoje   javni   rashodi,treba   ih   pokriti»   i   liberalistiĉkog
shvatanja o nemešanju drţave u privredni ţivot. J.M.Keynes i
njegovi sledbenici uvideli su da javne finansije ne smeju da budu
neutralne u odnosu na privredni I socijalni ţivot, već se moraju
aktivno postaviti u realizaciji brojnih funkcija.Sa tim svojim
funkcijama,     javne    finansije    postaju    sredstvo     drţavnog
intervencionizma na ekonomskom i socijalnom planu.Na taj naĉin
javne finansije dobijaju ekstrafiskalne ciljeve i poprimaju
funkcionalni karakter. Svakako da je ova doktrina dala odgovarajuće
rezultate na planu smirivanja poremećenih ekonomsko~socijalnih
tokova izazvanih velikom krizom i II Sv. Ratom, ali u promenjenom
ekonomsko~socijalnom   miljeu,   u   kome   dominiraju   recesioni   i
inflatorni momenti, ova doktrina se pokazala manje efikasnom.
Druga polovina sedamdesetih god. Dovodi do prodora novog pravca u
ek. teoriji pod nazivom ekonomika ponude.Generalno posmatrano,
nasuprot stanovištvu funkcionalnih finansija koje je         u osnovi
mikroekonomsko, uz potpuno doziranu ulogu drţave, stoji koncepcija
ekonomike ponude koja je makroekonomskog karaktera, sa suţenom
ulogom   drţave.Fiskalna   politika   treba   da  bude   usmerena   ka
privrednim subjektima, stimulišući ih na racionalnije, ekonomiĉnije
i efikasnije privreĊivanje, na povećanje akumulacije i investicija,
bolje korišćenje kapaciteta,veću motivisanost.

ZNAĈAJ JAVNIH FINANSIJA
U razvijenim zemljama fiskalna pilitika se posebno kritikuje i
osporeva sa aspekta nedovoljne efikasnosti u pogledu:
1. eliminisanja fiskalnih deficita i
2. reduciranja rashoda društvenog standarda i socijalnog osiguranja
rast fiskalnog deficita u ovim zemljama predstavlja znaĉajan
generator inflacije. termin crowing out znaĉi efekat istiskavanja
privatnih investicija iz finasnijskih tokova, što je uslovljeno
ekspanzijom janog sektora. u periodu tzv. društvenog blagostanja
fiskalna neefikasnost je naroĉito došla do izraţaja.
process prenošenja tranzicije centarlno planskih privreda u
privrede koje su trţišno orijentisane praćen je bolnim i radikalnim
poreskim reformama:
oĉekivani gubitak javnih prihoda
najveći deo javne potrošnje pokazuje izraţene znake rigidnosti.

JAVNI RASHODI I JAVNI PRIHODI
Sve od poĉetka ovog veka, u finansijskoj teoriji, a i u praksi nije
se posvećivala odgovarajuća paţnja javnim rashodima.Glavni i skoro
jedini predmet javnih finansija fokusiran je na izuĉavanje javnih
prihoda. Finansijska teorija i praksa s poĉetka XX veka poĉinje da
smatra da javne rashode treba ukljuĉiti u javne finansije, ali da
to ukljuĉivanje
mora biti ograniĉeno. Javni rashodi danas predstavljaju veoma
efikasan instrument ukupne ekonomske i socijalne politike savremene
drţave. Oni se više ne tretiraju kao akt potrošnje, već kao
racionalno korišćenje bogatstva,tj. društvenog proizvoda.Savremena
finansijska teorija svoja izuĉavanja temelji na stavu da su
podjednako vaţni i ravnopravni javni rashodi i javni prihodi.
Postavlja se pitanje da li treba prvo izlagati materiju javnih
rashoda ili javnih prihoda. Javni rashodi su sinonim za javne
potrebe koje se upravo zadovoljavaju angaţovanjem sredstava javnih
rashoda. Pošto javne potrebe omogućuju egzistenciju irazvoj
odreĊene drţavne zajednice, smatra se da je najpre nuĉno definisati
obim potrebnih sredstava za njihovo zadovoljenje, pa tek posle toga
prići razradi modaliteta kojima će se prikupiti tako odreĊena
sredstva.

POJAM I KARAKTERISTIKE JAVNIH RASHODA
Javni rashodi po pravilu predstavljaju zadovoljenje javnih potreba
pomoću novca, odnosno, da su javni rashodi oni izdaci koje drţava
ĉini u javnom interesu zadovoljenja svojih javnih potreba.Postoji
mnoštvo definicija javnih rashoda,ali sve one u biti podrazumevaju
sledeće :
1.javni rashodi sluţe za podmirenje javnih potreba i
2. u savremenim uslovima javni rashodi su po pravilu izraţeni u
novcu.

OBIM JAVNIH RASHODA
Problem veliĉine javnih rashoda(kao jednog od znaĉajnijih pitanja
javnih finansija)se sastoji u postojanju ĉvrste povezanosti rashoda
sa prihodima. Naime, od veliĉine rashoda zavisi iznos prihoda koje
treba prikupiti. Sa svoje strane, obim prihoda uslovljava obim
rashoda i krug I stepen zadovoljavanja javne potrošnje.S obzirom na
ovo rezonovanje postavlja se pitanje, da li postoji neki minimum
ili maksimum javnih rashoda.
- Liberalistiĉka epoha u javnim finansijama nije tretirala pitanje
njihove visine. Naime, tada je osnovni stav bio da javni rashodi
moraju da budu što manji i po mnogim shvatanjima poţeljno je da se
kreću u rasponu od 15~20 % društvenog proizvoda zemlje. Javnim
rashodima se mora postaviti plafon koji oni ne smeju jednostavno
preći, kako ne bi ugrozili razvoj privrede, a time i egzistencije
društva.
- Savremena finansijska teorija ne prihvata stav da su javni
rashodi dobri samo kada su mali, pogotovo ne stav da su oni samo
teret za privredu.Naprotiv, shvatanje je da su javni rashodi u
naĉelu uvek korisni kada su produktivn, a za takav stav nije bitno
koliko su visoki. Stoga se smatra da nije potrebno raspravljati o
limitiranju i visini javnih rashoda. Naime, ne samo da je potrebno
voditi raĉuna o onosu produktivnih i neproduktivnih javnih rashoda,
već je nuţno obratiti paţnju i na izbor unutar svake od tih
kategorija,   a   prevashodno    u   okviru   neproduktivnih   rashoda.
Savremena teorija javnih finansija smatra da pitanje visine i
granice    javnih     rashoda     ima    svoje    dve    dimenzije    :
socijalno~ekonomsku I finansijsku.
U normalnim uslovima privrednog razvoja, socijalno~ekonomski aspect
opredeljuje minimum javnih rashoda kao masu koja mora biti dovoljna
da podmiri osnovne funkcije drţavno~administrativnog aparata i
vitalne funkcije stanovništva.
U prilikama kada je privreda u neravnoteţi i u krizi, ukljuĉivanje
drţave je neminovno i ono zahteva dodatna sredstva namenjena
oţivljavanju privrednih aktivnosti i stabilizaciji poremećenih
tokova    da bi se uklonila eventualno povećana nezaposlenost i
pokrili povećani socijalni rashodi. Stoga, minimum javnih rashoda
mora da se uspostavi na višem nivou.
OdreĊivanje gornje granice je nešto sloţeniji problem.Postoje
razlišita shavatanja o odreĊvanju gornje granice javnih rashoda u
konjukturnoj, odnosno strukturnoj privredi. U privredi koja je u
konjukturi, potreba za povećanjem javnih rashoda prestaje tj.slabi
sa   nastajanjem    ili   smanjenjem    nazaposlenosti,    odnosno   sa
funkcionisanjem trţišta budući da se proizvodnja i potrošnja
povećavaju.   U    sluĉaju    strukturne    privrede,   u    savremenoj
finansijskoj teoriji postoje mnoga neslaganja u pogledu gornje
granice javnih rashoda.Kljuĉni parametar koji se mora uvaţavati je
princip maksimalne društvene korisnosti. To znaĉi da javni rashodi
moraju biti na nivou na kome je postignuta ravnoteţa izmeĊu njihove
socijalne koristi i socijalne nekoristi, odnosno negativnim
posledicama koje nastaju sa opterećenjem društvenog proizvoda. Pri
tome, ovaj se princip ne odnosi na sve javne rashode, već se moraju
diferencirano    posmatrati    rashodi     koji   su   produktivni    i
neproduktivni, odnosno rashodi koji su proizvodni, pravni I
transferni. Kod rashoda koji utiĉu na povećanje proizvodnje nije
moguće odrediti gornju granicu, ali je od velikog znaĉaja njihova
realnost. Kod pravih rashoda gornju granicu odreĊuje mogućnost
njihovog podnošenja, odnosno elastiĉnosti standarda stanovništva.
Kod transfernih rashoda gornju granicu odreĊuje ekonomska snaga
obveznika koji podnose teret plaćanja javnih rashoda. Finansijski
aspekt odreĊivanja visine javnih rashoda se postavlja kao problem
finansijskih mogućnosti, s obzirom da javni rashodi mogu biti
onoliko visoki koliko to dozvoljavaju instrumenti javnih prihoda.
Treba naglasiti da znatan uticaj na nivo javnih rashoda imaju
vandredne situacije i dogaĊaji koji u osnovi menjaju shvatanja o
visini   uĉešća opšte potrošnje u društvenom proizvodu. Tada dolazi
do prilagoĊavanja privrede većem obimu poreskog zahvatanja, a
paralelno sa tim raste i udeo opšte potrošnje u društvenom
proizvodu. Uzroci rasta javnih rashoda su veoma brojni, i grubo se
mogu podeliti u dve grupe : 1.prividni i 2. stvarni uzroci rasta
javnih rashoda. Prvi su oni koji povećavaju rashode, ali ne
povećavaju pritisak na poreske obveznike. Stvarni uzroci su veoma
brojni i oni mogu biti politiĉke, socijalne i finansijske prirode.

NAĈELA JAVNIH RASHODA
S obzirom da se znaĉajan deo stvorenog društvenog proizvoda zemlje
koristi za podmirivanje javnih rashoda, neophodno je definisati
odreĊena naĉela istih.Naime , u finansijskoj teoriji formulišu se
odreĊena naĉela    kojih se valja pridrţavati pri trošenju javnih
rashoda, kako bi prikupljeni prihodi za njihovo podmirivanje bili
što optimalnije iskorišćeni.Osnovna ideja koja leţi u fudamentu
naĉela javnih rashoda jeste zahtev za racionalnim trošenjem javnih
sredstava.
3 velika,klasiĉna naĉela koja su u primeni su:
1.Naĉelo opšteg interesa- zahtev da javni rashodi treba da sluţe za
ostvarivanje samo opšteg interesa.
2. Naĉelo štednje- predstavlja jedno od osnovnih naĉela javnih
finansija I danas ima veliku vaţnost posebno u poslovima
prenapregnute javne potrošnje. Pod ovim naĉelom se ne smatra
štednja u smislu smanjivanja sredstava, već teţnju da se sa što
manje sredstava postignu što veći efekti.
3. Naĉelo usmerenosti I proporcionalnosti- podrazumeva to da javni
rashodi treba da budu visoki koliko i javni prihodi, odnosno da se
finansiraju iz društvenog proizvoda, a ne iz imovine ili na raĉun
budućih    generacija.    Ovaj     princip    zagovara    i   pravilo
proporcionalnosti u trošenju javnih rashoda ne samo u odnosu na
društveni proizvod, već i izmeĊu pojedinih vrsta javnih rashoda, tj.
da se pojedine javne potrebe moraju zadovoljavati srazmerno
mogućnostima.
Ovim   naĉelima  dodaju   se   još    I  naĉela:   skladne  structure
zadovoljavanja potreba, autonomnosti, demokratićnbosti, izvora
sredstava I podudarnosti rashoda i prihoda.

VRSTE I KLASIFIKACIJE JAVNIH RASHODA
Postoji obilje vrsta i klasifikacija rashoda, u zavisnosti       od
osnove koja se uzima. Mozemo navesti sledeće klasifikacije :
1.redovni i vandredni
2.prema objektu trošenja
3. prema subjektu trošenja
4. proizvodni i transferni
5. u novcu i u naturi
- Podela javnih rashoda na redovne i vandredne je veoma stara,gde
se kao kriterijum podele obiĉno uzima vreme. Polazeći od toga,
redovni rashodi imaju sledeće karakteristike:
1. Mogu se unapred predviditi     2. Povisini su manje~više stabilni
3. Redovno se javljaju
Podrazumeva se da rashodi koji nemaju ove karakteristike spadaju u
vandredne.
- Klasifikacija javnih rashoda po objektu trošenja        podrazumeva
podelu istih na liĉne i materijalne javne rashode.Liĉni su javni
rashodi namenjeni izdrţavanju organa uprave, dok materijalni
rashodi obuhvataju rashode namenjene vršenju javnih funkcija.
- Prema subjektu tršenja javni rashodi se dele na rashode koje vrši
drţava i na one koje vrši neko uţe lokalno telo ili samouprava.
- Proizvodni javni rashodi obuhvataju tzv. realne i investicione
rashode.
Realni su rashodi kojima drţava pribavlja produktivne usluge i
dobra,   plaća   radnike   i   sluţbenike   i    kupuje   materijalna
dobra.Investicioni javni rashodi kojima odgovara protivvrednost
dobijena u ekonomskim dobrima koja će kasnije donositi prihode.
Transferne javne rashode karakteriše to što ne stvaraju nova
ekonomska dobra, niti uvećavaju društveni proizvod, već samo vrše
preraspodelu   već   stvorenog   društvenog   proizvoda.Oni   prenose
finansijska sredstva jednog dela stanovništva, tj. privrede, nekom
drugom delu stanovništva, odnosno privrede.
- Podela javnih rashoda na one u novcu i one u naturi jedna je od
najstarijih podela koja danas gubi na znaĉaju. MeĊutim, u izuzetnim
situacijama(rat,elementarne i dr. pojave) ova podela je i danas
moguća.
- Podela javnih rashoda narentabilne i nerentabilne je novijeg
datuma i vezana je za prodiranje drţave u domen privrednih
aktivnosti odnosno za
osnivanje drţavnih privrednih preduzeća. Po ovoj klasifikaciji,
rentabilni bi bili oni javni rashodi koji dovode do stvaranja
prihoda, odnosno gde su prihodi veći od rashoda i obrnuto.




STRUKTURA JAVNIH RASHODA
Struktura javnih rashoda je sledeća:
1.rashodi drţavne uprave- ukljuĉuju kako liĉne tako i materijalne
rashode namenjene finansiranju delatnosti i rada drţavnog aparata
na svim nivoima društveno~politiĉke organizovanosti.
2.rashodi za narodnu odbranu- su u velikoj meri pod uticajem
ukupnih meĊunarodnih odnosa i kretanja u svetu. Inaĉe u najvećem
broju zemalja ova vrsta rashoda predstavlja veoma znaĉajan deo
ukupnih rashoda.
3.rashodi sudstva, tuţilaštva i pravobranilaštva
4.rashodi   za   obrazovanje-    U   savremenim   drţavama,   rashodi
obrazovanja takoĊe spadaju u red rashoda znaĉajnih po svom obimu.
5.rashodi za kulturu, sport
6.rashodi za nauku
7.rashodi namenjeni za ekološke svrhe- Rashodi namenjeni ekološkim
potrebama su najmlaĊi rashodi ali isto tako meĊu rashodima koji
imaju najizrazitiju dinamiku rasta.
8.rashodi za ekon. intervencije i investicije
9.rashodi socijalne sigurnosti stanovništva- Rashodi namenjeni
socijalnoj sigurnosti stanovništva su meĊu najvećim u skoro svim
savremenim drţavama.Zapravo, radi se o dve           vrste socijalne
sigurnosti stanovništva savremene drţave. Prvo, reĉ je o segmentu
socijalnog   osigiranja   koji   obuhvata  :   1.Penzijsko~invalidsko
osiguranje 2.Zdravstveno i     3.Osiguranje za sluĉaj nezaposlenosti
Drugo, radi se o raznim oblicima socijalne zaštite svih onih
kategorija stanovništva koje nisu u poziciji da sebi obezbede
odgovarajuću egzistenciju
10.razni dr. rashodi

EFEKTI JAVNIH RASHODA
Savremena finansijska nauka sve više paţnje posvećuje efektima
javnih rashoda,kao veoma bitnom instrumentu kojim se deluje na
ekonomsko~politiĉka i socijalna zbivanja. Postoje dve osnovne
koncepcije s obzirom na efekte javnih rashoda :
1.Koncepcija o neutralnim javnim rashodima i
2.Koncepcija o aktivnim javnim rashodima.
Shvatanje o neutralnim javnim rashodima nastalo je u okviru
klasiĉne graĊanske finansijske teorije, prema kojoj javni rashodi
imaju neutralno dejstvo na privredna i socijalna kretanja.Pozadina
ove teorije je stav o ne mešanju drţave u ekonomski i socijalni
razvoj.Nasuprot njoj koncepcija o aktivnim rashodima, koja nastaje
pred II Svetski rat i, predstavlja sastavni deo tzv. funkcionalnih
finansija. Suština ove teorije jeste aktivna uloga drţave i njen
svojevrsan ekonomski i socijalno~politiĉki intervencionizam. Efekti
koji se postiţu preko javnih rashoda su veoma brojni i razliĉiti, a
ogledaju se u povećanju društvenog proizvoda.
Pri oceni efekata javnih rashoda u strukturnoj privredi potrebno je
poći od eksplikacije tzv. teorije filtera.Finansijski sistem
savremene drţave treba posmatrati kao jedan dţinovski filter koji
porezima i dr. javnim prihodima uzima finansijska sredstva iz
privrede i od stanovništva i preko rashoda ih vraća privredi i
stanovništvu. Drţava, znaĉi, troši sredstva pojedinca, ali ne tako
kako bi to oni ĉinili i na taj naĉin aktivno utiĉe i na proizvodnju
i na raspodelu.
Jedna od postojećih podela javnih rashoda jeste podela na aktivne i
neutralne.Aktivni javni rashodi su koji koji menjaju privrednu i
socijalnu strukturu drţave,a neutralni bi bili ono koji to ne ĉine.
Dejstvo nekih javnih rashoda je veće, a nekih manje.Od ukupne mase
javnih rashoda, neutralnim javnim rashodima bi mogli smatrati
sledeće: rashode za pravosuĊe, upravu, unutrašnju bezbednost,..
Veoma je znaĉajan uticaj javnih rashoda na proizvodnju. Ovi uticaji
se realizuju neposredno, (što se ogleda u podizanju i stvaranju
proizvodnih i dr. kapaciteta, u ulaganjima u drţavna i javna
preduzeća i sl.)i posredno, što se realizuje preko dejstva rashoda
ostvarenih u obrazovanju, zdravstvu, socijalnoj zaštiti. Specifiĉan
ugao ocenjivanja uticaja javnih rashoda uoĉava se posmatranjem
transfernih javnih rashoda ĉija osnovna funkcija jeste raspodela i
prerasposela društvenog proizvoda.Uticaj transfernih javnih rashoda
realizuje se preko ekonomskih i socijalnih subvencija, koje u
suštini mogu biti direktne i indirektne. Klasiĉan primer direktne
ekonomske subvencije jeste subvencionisanje cena proizvoda i usluga.
Direktne subvencije u korist potrošaĉa su i premije i regresi.
Socijalne subvencije mogu takoĊe biti direktne i indirektne i imaju
za cilj, da poprave ukupnu, tj. pojedinaĉnu socijalnu sliku.

POKRIĆE JAVNIH RASHODA
Klasiĉna teorija je imala dosta jednostavne odgovore na pitanje
kako pokriti redovne, a kako vandredne rashode. Naime, redovni
rashodi se pokrivaju redovnim prihodima, a vandredne treba
pokrivati iskljuĉivo vandrednim javnim prihodima. MeĊutim, dileme
nastaju sa korišćenjem zajmova kao izvora dodatnih sredstava za
pokriće vandrednih javnih rashoda. Klasiĉna teorija ne preporuĉuje
korišćenje javnih zajmova za pokrivanje ni redovnih javnih rashoda,
niti nerentabilnih vandrednih javnih rashoda. To praktiĉno znaĉi da
drţava ne bi smela da koristi javni zajam za pokriće deficita u
periodima krize i stagnacije.Povećanje javnih prihoda odnosno
smanjenje javnih rashoda,po klasiĉnoj teoriji, su dve mogućnosti
kojima drţava treba da pribegava pri pokrivanju vandrednih rashoda.
Savremena gledanja na ovaj predmet su drugaĉija. Za pokriće javnih
rashoda savremena teorija predlaţe da se koriste kako vandredni
javni prihodi tako i zajmovi. Nije sporno i logiĉno da se u
uslovima privrednog razvoja nastali vandredni rashodi pokrivaju
vandrednim porezima, ali i javnim zajmovima.
Situacija je nešto drugaĉija ako se pojave vandredni javni rashodi,
a privreda je u fazi recesije ili stagnacije. Tada obiĉno nema
dovoljno prostora da se uvode vandredni javni prihodi, te u takvim
situacujama privredu treba pokrenuti baš uvećanim javnim rashodima,
a njih treba finansirati javnim zajmovima.
Veoma nepovoljan metod pokrivanja javnih rashoda jeste primarna
emisija,jer   ona  zapravo   predstavlja   zaduţivanje  drţave   kod
centralne, emisione banke.Na taj naĉin se povećava novĉana masa
iznad realnog pokrića u društvenom proizvodu, što po pravilu
predstavlja generator inflacije. Pokriće javnih rashoda putem
primarne emisije i putem izdavanja obveznica predstavlja naĉine
deficitarnog finansiranja tj. metode pokrivanja rashoda koji su
znatno iznad mogućnosti ostvarenja prihoda, koji samo mogu dovesti
do ubrzanja inflacije te stoga ovaj metod treba eliminisati.

PRIRODA I KARAKTER JAVNIH PRIHODA
Da bi mogla uopšte da pristupi izvršavanju brojnih i obimnih javnih
rashoda, savremena drţava mora da raspolaţe odgovarajućim javnim
prihodima. Prihodi drţave~javni prihodi,imaju brojne karakteristike
od kojih su svakako najbitnije sledeće:
1.da se ubiraju,po pravilu, u novcu
2.Da se ubiraju redovno,godišnje
3.Da trošenje ne dovodi upitanje postojeću imovinu
4.Da sluţe podmirivanju troškova koji imaju opšti karakter
U savremenim uslovima i sistemima, javni prihodi se pojavljuju u
razliĉitim oblicima i pod raznim nazivima, kao što su porezi,
takse,doprinosi, naknade, parafiskalni prihodi i sl.

FISKALNO OPTEREĆENJE
Jedno od kljuĉnih pitanja koje se postavlja u savremenom svetu
svakako jeste pitanje visine uĉešća(fiskalno opterećenje) javnih
rashoda odnosno javnih prihoda u ukupnoj novostvorenoj vrednosti u
okvirima svake zemlje u toku jedne godine.
Dva su kljuĉna razloga koji opredeljuju da se fiskalno opterećenje
iskazuje odnosom javnih prihoda prema društvenom proizvodu.
Prvo,ukupna masa javnih rashoda,onako kako je iskazuje odgovarajuća
statistika, sadrţi tzv. bruto javne rashode. U kategoriji bruto
javnih rashoda mnogi ashodi se višestruko iskazuju budući da nije
moguće eliminisati sva tzv.transferna davanja.Drugo, javni rashodi
se pokrivaju i javnim zajmovima(anticipiranje dela javne potrošnje
budućih generacija) koji se ne mogu dovesti u direktnu vezu sa
društvenim proizvodom konkretne godine. Daleko najveći broj
teoretiĉara javnih finansija pri iskazivanju stepena fiskalnog
opterećenja   koristi  odnos   javnih   prihoda  prema   društvenom
proizvodu.Fiskalno opterećenje, prema tome, predstavlja koliĉnik
javnih finansija i društvenog proizvoda jedne zemlje u jednoj
godini

KLASIFIKACIJE JAVNIH PRIHODA
U teoriji javnih finansija se najĉešće pojavljuju sledeće vrste
klasifikacija javnih prihoda:
1. Originarni(izvorni) ~ Derivativni(izvedeni)
2.Javnopravni ~ Privatnopravni
3.Namenski ~ Nenamenski
4. Poreski ~ Neporeski
5. Od stanovništva ~ Od pravnih lica
6. Prihodi širih DPZ ~Prihodi uţih DPZ
7. Povratni ~ Nepovratni
8. Prihodi u novcu ~Prihodi u nature
9. Redovni ~ Neredovni
ORIGINARNI prihodi su prihodi koje drţava ostvaruje svojom
ekonomskom aktivnošću ili po osnovu prava vlasništva.DERIVATIVNI
prihodi su oni koje drţava ostvaruje po osnovu svoje suverene
vlasti tj. po osnovu fiskalnog suvereniteta.
Prihodi OD STANOVNIŠTVA su prihodi koje plaćaju graĊani iz svojih
prihoda, tj. dohotka i iz imovine za podmirivanje javnih
rashoda.Prihodi OD PRAVNIH LICA su oni koje plaćaju privredni
subjekti iz prihoda tj. dobiti koje ostvaruju po osnovu ek.
aktivnosti iz imovine. Prihodi savremenih drţava se po pravilu
prikupljaju u novcu, a vrlo
retko ili skoro nikako u naturi. REDOVNIM prihodima se smatraju oni
javni prihodi koji se        kontinuirano, u odreĊenim vremenskim
intervalima i iz izvora koji se redovno i      neprestano ekonomski
obnavljaju.Nasuprot njima, NEREDOVNIM javnim prihodima se
smatraju prihodi koje drţava ostvaruje ad hoc, neredovno, da bi se
pokrili rashodi koji se izuzetno javljaju, vrlo ĉesto iz izvora
koji se ne obnavljaju. REDOVNI javni prihodi mogu biti dvojaki :
NEFISKALNI koji se mogu ostvariti po više osnova: u vidu poklona,
prihodi koje ostvaruju drţavne ustanove, prihodi koje ostvaruju
drţavna preduzeća.
I mnogo znaĉajniji FISKALNI prihodi kao prihodi koje drţava
ostvaruje   van    trţišnog  procesa,prinudnim putem, prinudnim
prisvajanjem kupovne snage fiziĉkih i pravnih lica potĉinjenih
njenom fiskalnom suverenitetu.U ovu grupu javnih prihoda se
ukljuĉuju tri kljuĉne grupe: porezi,takse i doprinosi.NEREDOVNI
javni prihodi spadaju u one prihode
koji nemaju veći bilansni znaĉaj u savrenenoj drţavi.Mogu se
izdvojiti 2 velike grupe ovih javnih prihoda : vandredni javni
prihodi i javni zajam.

MEĐUNARODNE KLASIFIKACIJE JAVNIH PRIHODA
U savremenom svetu postoje 4 zvaniĉne klasifikacije javnih prihoda:
1.klasifikacija OECD~a
2.klasifikacija Ujedinjenih Nacija
3.Evropski sistem integrisanih ekonomskih raĉuna i
4.klasifikacija MeĊunarodnog monetarnog fonda.
Klasifikacija OECD~a se danas smatra najpotpunijom klasifikacijom
raznovrsnih poreskih oblika koji se sreću u savremenim trţišnim
ekonomijama.Osnovni smisao postojanja meĊunarodnih klasifikacija
poreza leţi u stvaranju mogućnosti za komparativne analize poreskih
sistema i poreskih politika. Klasifikacija OECD~a pod porezima
podrazumeva i u klasifikaciju ukljuĉuje sva obavezna plaćanja
drţavi za koja se ne dobija direktna protivnaknada.U primanja
drţave se ne ukljuĉuju kazne koje nisu       vezane za izbegavanje
plaćanja poreza,kao ni dobrovoljno socijalno osiguranje.
Prema klasifikaciji OECD~a svi porezi su svrstani u 6 velikih grupa:
1.Porez na dohodak,dobit i kapitalne dobitke
2.Doprinosi za socijalno osiguranje
3.Porezi na platni spisak i radnu snagu
4.Porezi na imovinu
5.Porezi na dobra i usluge, 6. ostali porezi
POJAM POREZA
Porez je najznaĉajniji oblik javnih prihoda u savremenim drţavama.
Njim kao i drugim javnim prihodina drţava obezbeĊije sredstva za
finansiranje javnih potreba. Udeo javnih prihoda u društvenom
proizvodu se u ekonomski najrazvijenijim zemljama kreće izumeĊu
jedne trećine i jedne polovine. Porez predstavlja instrument javnih
prihoda kojim drţava, ukjluĉujući i niţe oblike politiĉko-
teritorijalne zajednice, od subjekta pod svojom poreskom vlašću
prirodno uzima novĉana sredstva, bez neposredne protivusluge, u
svrhu pokrivanja svojih finansijskih potreba i postizanja drugih,
prvenstveno ekonomskih i socijalnih ciljeva. Karakteristike poreza,
po kojima se oni razlikuju od dr. javnih prihoda su:
1) DERIVATIVNOST POREZA. Porezi su instrument preraspodele dohodka
odnosno
imovine kojim drţava od fiziĉkih i pravnih lica, nad kojima ima
suverenitet oduzima bilo deo novostvorene vrednosti u godini ili
pak akumulirane novostvorene vrednosti i tako prikupljena sredstva
koristi za finansiranje javnih raspoda. Poreski prihodi su dakle,
derivativni (izvedeni) prihodi drţave i nisu rezultat njene
ekonomske aktivnosti.
2) PRISILNOST. Budući da se porezima umanjuje raspoloţivi dohodak,
tj. imovina fiziĉkih i pravnih lica, prirodno je da ta lica u
naĉelu neće rado prihvatiti obavezu plaćanja poreza. Plaćanje poreza
je za poreske obveznike ţrtva koju su duţni da podnesu. Te otuda
naplata poreza i poĉiva na prinudi. Naime, ako se u redovnom
postupku ne podmiri poreska obaveza primenjuje se prinudna naplata,
koju drţava ostvaruje primenom svog aparata sile.
3) POREZIMA SE FINANSIRAJU JAVNI RASHODI. Jedna od kljuĉnih
karakteristika poreza jeste da se prikupljaju u *opštem interesu*.
Prikupljenim sredstvima obezbeĊuje se finansiranje javnih rashoda
4) ODSUSTVO NEPOSREDNE PROTIVNAKNADE. Kod poreza se ne javlja
neposredna protivusluga od str. Drţave, po ĉemu se ovaj javni
prihod razlikuje od
mnogih   drugih javnih prihoda.Naime,reĕ je o tome da onaj ko je
platio porez nema nikakvu korist od toga.
5)POREZ JE NOVĈANO DAVANJE. Porezi se u savremenim trţišnim
privredama utvrĊuju u novĉanim jedinicama i ubiraju se u novcu.
Osim ovih postoje još neke funkcije poreza:1. Nepovratnost poreza 2.
Princip teritorijalnosti poreza 3. Nedestiniranost poreza i dr.

ELEMENTI POREZA
Svaki oblik poreza ima više ili manje sloţenu strukturu,budući da
se sastoji iz niza elemenata:
PORESKI OBVEZNIK ili poreski subjekt predstavlja ono fiziĉko ili
pravno lice koje je po zakonu obavezno da plaća porez.
PORESKI PLATAC je ono fiziĉko ili pravno lice koje de facto vrši
plaćanje poreza.
PORESKI DESTINATOR je lice koje definitivno snosi por.teret.
PORESKA SPOSOBNOST ili snaga oznaĉava ekonomsku mogućnost obveznika
da odgovori svojoj obavezi plaćanja poreza.
PORESKI IZVOR ĉini sve ono ĉime poreski obveznik raspolaţe i iz
ĉega moţe da plati porez.
PORESKI OBJEKAT tj.predmet oporezivanja predstavlj svaku ĉinjenicu,
odnosno manifestaciju ek. snage koja pruţa osnov da se uvede neki
poreski oblik.
PORESKA OSNOVICA predstavlja kvantitativnu konkretizaciju poreskog
objekta, tj. u novcu iskazanu vrednost poreskog objekta.
PORESKA STOPA je iznos poreza u odnosu na poresku osnovicu .
PORESKA TARIFA je pregled poreskih osnovica sa odgovarajućim
poreskim stopama.
PORESKE OLAŠ ICE su skup ustupaka koje pruţa drţava poreskim
obveznicim.

OPRAVDANJE POREZA
   1. TEORIJA SILE – Ogleda se u pravu jaĉega da gospodari slabijim
   i prinudno zahtevanje dela njegovih ekonomskih izvora. Vladalac
   ima pravo da nametne poresku obavezu podĉinjenim licima. Ima
   mišljenja da su elementi sile prisutni kod poreza kao kategorija.
   2. TEORIJA EKVIVALENCIJE – U pitanju je teorija opravdavanja
   poreza koja je svoj vrhunac doţivela u XVIII veku. Porezi su
   cena koju drţavljanji pristaju da plate da bi u razmeni dobili
   korist od drţave. Teorija ekvivalencije polazi od hipoteze od
   postojanja fiskalnog ugovora izmeĊu pojedinaca i drţave i
   razmene po principu roba za robu, usluga za uslugu.
   3. TEORIJA ŢRTVE – Pojavila se u drugoj polovini XIX veka, kada
   je liberalni kapitalizam prerastao u monopolski. U traganju za
   odgovorom na pitanje kako utvrditi visinu ţrtve koju treba da
   podnesu poreski obveznici, ova se teorija javlja u 3 varijante.
   a) Teorija apsolutno jednake ţrtve- polazi od ideje da svi treba
   da plate jednak porez, draţbinu koju svi drţavljani plaćaju u
   istoj visini nezavisno od svojih ekonomskih, porodiĉnih ili
   liĉnih prilika. Najtipiĉniji primer ovog poreza je glavarina.
   b) Teorija proporcionalno jednake ţrtve- smatra da svi obveznici
   treba da plaćaju porez u istom procentu od svoje osnovice.
   c) Teorija minimalne ţrtve- polazi od hipoteze da graniĉna
   korisnost od dohotka poreskog obveznika opada sa porastom
   dohotka. Zato veći deo poreskog tereta treba da podnesu
   najbogatiji, ĉime se preporuĉuje progresivno oporezivanje.
   d) Teorija suveriniteta- zasniva se na tezi da je ovlašćenje
   drţave da vodi, utvrĊuje i naplaćuje poreze atribut njene
   suverenosti.




PRINCIPI OPOREZIVANJA (poreska naĉela)
Wagner je formulisao 4 grupe poreskih principa:

1. FINANSIJSKI PORESKI SISTEM
a) princip izdašnosti – porezi zajedno sa ostalim javnim prihodima
treba da obezbede sredstva koja su neophodna za pokriće planiranih
javnih rashoda.
b) princip elastiĉnosti- postavlhja zahtev da se porezi što brţe i
što potpunije prilagoĊavaju promenama u visini javnih rashoda.
Ukoliko se elastiĉnosti poreza postiţe promenama poreskih stopa,
bilo povećanjem bilo smanjenjem, govori se o legalnoj elastičnosti.
Za   razliku   od  legalne    elastiĉnosti, ekonomska   elastičnost
predstavlja takvu elastiĉnost koja je prisutna kod poreza ĉiji
finansijski efekat automatski prati rast i opadanje društvenog
proizvoda. Drugim reĉima, prihodi od poreza automatski rastu kako
rastu i javni rashodi i obrnuto.

2. EKONOMSKI PORESKI PRINCIPI
a) princip efikasnosti
b) princip umerenosti poreskog opterećenja
c) princip izbora poreskog izvora
d) princip fleksibilnosti
e) princip stabilnosti poreskog sistema
f) princip identiteta poreskog detinatera i nosioca poreskog tereta
* a) Princip efikasnosti
       Zahtev da porezi treba da budu efikasni oznaĉava da oni
treba da budu tako postavljeni da što manje utiĉu na ekonomske
odluke privrednih subjekata na trţištu. Svaki porez ostavlja efekte
na njihovo ponašanje, jer im umanjuje raspoloţivi dohodak, ali je
moguće uoĉiti razliku izmeĊu nedistorzivnih i distorzivnih poreza.
 * b) Princip umerenosti poreskog opterećenja
        Podrazumeva da porezi ne bi smeli da budu previsoki, jer će
nepovoljno delovati na obveznikovu volju za rad i razvijanje
njegove ekonomske aktivnosti. OdreĊivanje poreskog opterećenja koje
se moţe smatrati umerenim otvara mnoge probleme, kako sa mikro tako
i sa makro aspekta.
   - Na    planu  pojedinaĉnog   obveznika  ,   princip  umerenosti
   oporezivanja podrazumeva utvrĊivanje tzv. Relativnog poreskog
   limita.
   - Na makro planu princip umerenosti oporezivanja podrazumeva
   utvrĊivanja tzv. apsoltunog poreskog limita.
* c) Princip izbora poreskog izvora
       Princip izbora obnovljivih poreskih izvora, nije apsolutan
oporezivanju imovine moţe se pristupiti u odreĊenim vanrednim
okolnostima. Takva situacija je rat ili neka velika prirodna
katastrofa.
* d) Princip fleksibilnosti
       Princip fleksibilnosti podrazumeva automatsko usklaĊivanje
poreskih prihoda sa cikliĉnim promenama društvenog proizvoda.
Razlikovanje fleksibilnih i nefleksibilnih poreza je izuzetno vaţno
sa aspekta voĊenja odgovarajuće stabilizacione politike. Automatske
marţe su one koje su ''ugraĊenje u sistem'' i nosioce ekonomske
politike ne moraju da preuzimaju akcije, diskrecione mere su ipak
one koje se ogledaju u promeni instrumenata ekonomske politike.
Fleksibilni orezi prvenstveno podleţu automatskim merama, ali je
moguće i diskrecionim merama povećati ili smanjivati njihove stope.
Nefleksibilni porezi podleţu samo diskrecionim merama.
* e) Princip stabilnosti poreskog sistema
       Ovaj zahtev ogleda se u potrebi da poreze ne treba ĉesto
menjati, jer svaka promena, više ili manje radikalna remeti uslove
privreĊivanja, izaziva potrese i unosi nestabilnost u ponašanju
obveznika.
 * f) Princip identiteta poreskog detinatera i nosioca poreskog
tereta
        Kod pojedinih poreskih oblika javlja se namera zakonodavca
da poreski teret ne ponese poreski obveznik, već drugo lice i tada
se govori o nameravanom prevaljivanju. Postoje situacije u kojima
se moţe dogoditi i nenameravano prevaljivanje.

3. SOCIJALISTIČKA NAČELA
a) Princip opštosti poreza- podrazumeva da sva lica koja su
rezidenti odreĊene drţave moraju da uĉestvuju u plaĉanju poreza na
svoj svetski dohodak, tj. na svoju svetsku imovinu. Poreska
osloboĊenja: politika oslobaĊanja, ekonomsko- politiĉka oslobaĊanja,
poresko-   tehniĉka    oslobaĊanja,   finansijska   oslobaĊanja    i
socijalistiĉka oslobaĊanja.
b) Princip ravnomernosti poreza- predstvalja materijalnu postavku
oporezivanja. Praviĉnom oporezivanju se mogu postaviti dva zahteva:
1. zahtev za horizontalnom praviĉnošću; sva lica sa istom
ekonomskom snagom treba da plate isti porez.
2. zahtev za vertikalnom praviĉnošću; lica sa većom ekonomskom
snagom treba da plate veći porez od lica sa manjom ekonomskom
snagom.

*Uzroci rasta javnih rashoda su:
- prividni su oni koji povećavaju rashode ali ne i pritisak na
poreske obveznike,a to su: smanjenje kupovne snage novca, prelazak
sa neto na bruto princip budţeta, povećanje teritorije i broja
stanovnika zemlje.
- stvarni mogu biti: politiĉke, ekonomske ili finansijske prirode.

4. PRAVNO- ADMINISTRATIVNI PORESKI PRINCIPI
a) Princip zakonitosti poreza – ima politiĉko(postojanje pravne
sigurnosti graĊana, njihova sloboda) i pravno znaĉenje(uvaţavanje 5
zahteva: 1.samo zakon moţe da bude izvor poreskog prava; 2.
tumaĉenje   poreskih   normi;    3.   analogija;   4   nedopuštenost
retroaktivnosti i 5. odreĊenost poreza).
* Sa aspekta primenjene metode, razlikuju se sledeće vrste
tumaĉenja:
1. teološko, koje ima zadatak da utvrdi cilj zakona
2. logiĉko, koje ima zadatak da smisao zakonske norme utvrĊuje s
obzirom na unutrašnje veze i smisao elemenata odreĊene norme.
3. sistemsko tumaĉenje, kod koga se smisao norma odreĊuje uzimajući
u obzir njen odnos sa drugim bliskim ili srodnim normama.
4. komparativno tumaĉenje, koje se zasniva na uporeĊivanju domaćih
poreskih normi sa inostranim normama.
5. istorijsko tumaĉenje, smisao norme se utvrĊuje polazeći od
istorijata njenog nastanka.
6. evolutivno tumaĉenje, kod kog se smisao norme traţi u njemu
samom.
7. gramatiĉko tumaĉenje, koje se sastoji u objašnjenju bukvalnog
sadrţaja normi putem gramatiĉkog i sintaktiĉkog razumevanja trţišta.
b) Princip minimizacije administrativnih troškova- snisao ovog
zahteva je vrlo jasan i ogleda se u potrebi da troškovi utvrĊivanja,
naplate i kontrole javnih prihoda treba da budu što niţi. Ovaj
zahtev iskazuje potrebu da porezi budu ekonomiĉni. U cilju
umanjenja ovih troškova, preduzimaju se brojne interne(poboljšanje
organizacije rada poreske administracije, stimulacija zaposlenih,
obim kadrova i kompijuterizacija...) i eksterne mere(zasnivaju se
na saznanjima i empirijski proverenim zakljuĉcima ).
c) Princip minimizacije troškova plaćanja poreza- sastoji se u
zahtevu da troškovi kojima se izlaţe poreski duţnik pri ispunjenju
svojih poreskih obaveza, treba da budu minimalni. Mogu biti
direktni(umanjuju se prihodi prilikom podmirivanja obaveza) i
indirektni(troškovi pogaĊaju poreskog duţnika tako što mu plaćanje
poreza umanjuje mogućnost da ostvari prihode)

CILJEVI OPOREZIVANJA
Ogleda se u obezbeĊivanju dovoljnih sredstava za finansiranje
utvrĊenih javnih rashoda. Jasno je da je primarni cilj oporezivanja
bio fiskalni. U savremenim uslovima pojavljuju se dakle i
ekstrafiskalni ciljevi oporezivanja. Oni mogu biti razliĉiti:
ekonomski, socijalni, politiĉki i ostali (zdravstveni, demografski,
kulturni i dr.)

EFEKTI OPOREZIVANJA
Radnje i mere koje preduzima poreski obveznik da smanji ili u
potpunosti izbegne obavezu plaćanja poreza nazivaju se evazijom
plaćanja poreza. Evazija poreza moţe biti dvojaka: zakonita i
nezakonita. O zakonitoj evaziji se radi kada obveznik preduzima
mere i radnje da smanji svoju obavezu, a ne povreĊuje pozitivne
zakonske propise. Kada poreski obveznik izbegava plaćanje poreza
povreĊujući pozitivne zakonske propise, radi se o nezakonitoj
evaziji. U ovom sluĉaju obveznik ĉini prekršaje da bi umanjio ili
izbegao svoju poresku obavezu. Nezakonita evazija naziva se
defraudacijomako se odnosi na utaju neposdrenih poreza, odnosno
kontrabandom ako se odnosi na utaju poreza.
Sam ĉin prevaljivanja ima više faza:
   - Perkusija, je prva faza kada dolazi do oznaĉavanja i
   utvrĊivanja poreskog obveznika koji je po zakonu duţan da plati
   porez.
   - Reperkusija, oznaĉava situaciju kada obveznik prihvati da
   plati porez, ali ga definitivno ne snosi, već ga prevaljuje na
   drugo lice.
   - Incidenca,    predstavlja fazu kada lice treba da plati porez
   ne moţe da ga prevali, već da definitivno snosi.
   - Difuzija, je posebna faza u prevaljivanju kojom se oznaĉavaju
   opšti efekti oporezivanja. U ovoj se fazi efekti poreza
   talasasto šire preko trţišta i dovode do niza drugih efekata.

PORESKI SISTEM
Poreskim sistemom naziva se skup poreza, taksa, doprinosa, naknada
i drugih javnih prihoda uvedenih u jednoj zemlji i povezanih u
celinu, kojima se mogu ostvarivati ciljevi poreske politike. Via
facti sistem javni prihoda, to bi se moglo nazivati širom
definicijom. Poreski sistem u uţem smislu predstavlja ukupnost
poreskih oblika jedne zemlje. Poreski monizam je model preskog
sistema koji se zasniva samo na jednom poreskom obliku. Finansijska
teorija a posebno praksa opredeljuje se za postojanje poreskog
pluarizma, odnosno za poreski sistem koji se sastoji iz većeg ili
manjeg broja poreskih oblika.

KLASIFIKACIJE POREZA
Podela na:
Redovne i vanredne poreze uĉinjena je sa vremenske taĉke gledišta.
Redovni porezi su oni koji se pojavljuju u poreskom sistemu neke
zemlje svake godine. Vanredni su oni koji se u poreskom sistemu
temlje pojavljuju s vremena na vreme, u vanrednim ekonomskim ili
politiĉkim prilikama u drţavi. Njima se po pravilu finansiraju
vanredni javni rashodi.
* Ako se kao kriterijum uzme predmet oporezivanja onda se dobija
podela poreza na:
- objektivne, oni koji pogaĊaju prihode, odnosno imovinu prema
njihovim stvarnim elementima, ne vodeći uopšte raĉuna o liĉnosti
poreskog obveznika ni o njegovoj ekonomskoj snazi, kao i njegovim
porodiĉnim i liĉnim prilikama i
- subjektivne poreze.
* Ako je kriterijum odreĊena poreska situacija onda imamo:
- analitiĉki porez, koji pogaĊaju samo jednu vrstu imovine, samo
jednu vrstu prihoda ili samo jedan predmet.
- sintetiĉki porezi, su porezi koji obuhvataju celinu ekonomske
snage obveznika, njegovu celokupnu imovinu ili ukupni promet.
* Ako je kriterijum nadleţnost odreĊene društveno politiĉke
zajednice za uvoĊenje poreza onda se radi o podeli na:
- likalne poreze, koji se uvode na osnovu odgovarajućih odluka
lokalnih organa, a po pravilu se radi o manje vaţnim porezima.
- centralne poreze, koje svojim odlukama uvode centralni organi i u
pitanju su po pravilu porezi kojima se realizuje, osim fiskalnih
ĉitav niz drugih prevashodno ekonomskih ciljeva.
* Podela po osnovu kriterijuma prevaljivosti i podela po osnovu
kriterijuma individualne poreske snage onoga ko plaća porez je na
neposredne i posredne poreze.
- neposredni porezi, polazeći od prvog kriterijuma, su oni koji se
neposredno naplaćuju od poreskih destinatara. A prema drugom
kriterijumu to su oni koji direktno pogaĊaju imovinu dohodak ili
prihod obveznika, koji se plaćaju pre trošenja dohotka.
- posredni porezi, su oni koji ne terete lice na koje je poreski
teret prevaljen. A prema drugom kriterijumu, smatraju se oni porezi
koji se plaćaju pri trošenju dohotka.

POREZ NA IMOVINU
Imovina u svojoj statici pokazuje postojanje odreĊene ekonomske
snage, kao što i prelaz imovine iz jednih u druge ruke, imovina u
dinamici    indicira   postojanje  ekonomske  snage  osim   imovine.
Ĉinjenica da se vrednost imovine realno povećava u nekom periodu
bez akcije njenog titulara, stvara osnov da se imovina poreski
tretira. Imovinu tretiramo u njenoj statici, dinamici i po osnovu
njenog realnog uvećanja.
* Porezi na imovinu u statici- Imovina u statici moţe biti smao
osnov za plaĉanja poreza i onda se radi o tzv. nominalnom porezu na
imovnu, ali moţe biti i izvor i onda se radi o realnom porezu na
imoavinu.
- nominalni porez na imovinu, je redovni porez koji se plaća
preriodiĉno ali ne iz supstance, već iz obveznikovih prihoda.
Nominalni porez na imovinu je subjektivan porez i prilikom njegovog
obraĉunavanja obvezniku mogu da se priznaju olakšice liĉnog i
predmetnog kvaliteta. Osnovicu ovog poreza ĉine vrednost imovine
koju ĉesto teško utvrditi, naroĉito kada se radi o nepokretnostima.
- realni porez na imovinu, za razliku od nominalnog, realni porez
je neredovan porez. Kako se nominalni porez na imovinu plaća iz
prihoda obveznika pravi porez na imovinu je realni porez na imovinu,
budući   da   se   plaća   iz  imovine  odnosno  iz  aktive.   Bitna
karakteristika ovog poreza je visoka ui po pravilu progresivna
stopa(10-65% a ponekada i 10-100%)
* Porez na imovinu u dunamici- Kod ovog poreza ne polazi se od same
imovine, već od ĉinjenice da imoavina prelazi sa jednog na drugog
sunjekta, iz ruke u ruku. Prelaz imovine iz ruke u ruku moţe biti
sa ili bez naknade.
- porez na prenos imovine sa naknadom, za razliku od poreza na
imovinu koji je direktan i neprevaljiv, porez na prenos imovine sa
i bez naknade je prevaljiv i indirektan. Obe ugovorene strane
prenosom imovine ostavruju, svaka za sebe, odreĊenu materijalnu
korist koja uvećava njihovo bogatstvo koje treba oporezovati. Drugo
je stanovnište da je ovaj porez neka vrsta kompenzacije za rashode
koje ima drţava, obezeĊujući i garantujući transfer i korišćenje
novosteĉene imovine. Ni porez na dohodak, ni porez na potrošnju ne
zahvataju ukupnu ekonomsku snagu obveznika. Jedan njen deo ostaje,
akumulira se i štedi. Njegovim aktiviranjem otkriva se stvarna
ekonomsla snaga       obveznika, do tada u punoj meri poreski
neopterećena. Ovaj porez je realan, budući da mu je osnovica
vrednost imovine koja je predmet transakcije. Osnovicu prijavljuje
obvceznik ali je proverava i utvrĊuje nadleţni poreski organ.
- porez na prenos imovine bez naknade, ovde se radi o dva sliĉna
poreska oblika: porez na nasleĊe i porez na poklon. Danas se porez
na nasleĊe po pravilu plaća po progresivnim stopama, ali nemaveći
bilansni znaĉaj budući da se praktiĉno plaća svakih 30 do 35 godina
(generacijski razmak). Stope ovog poreza su meĊu najvišima (uprkos
osetnijim sniţenjima u poslednje vreme) i nisu retki sluĉajevi kada
je njihova visina 50%.
* Porez na uvećanu vrednost imovine
Pored oporezivanja imovine u statici i dinamici, kada je u pitanju
imovina kao izraz ekonomske snage, postoji potreba oporezivanja
uve}ane   vrednosti imovine onda kada se ona konstatuje i utvrdi.
Ovaj porez ne dira imovinu kao takvu, ve} samo njenu uve}anu
vrednost u nekom vremenskom intervalu. Argumenti za opstasjanje
ovog poreza le`e u ~injenici da je do uve}anja supstance imovine
do{lo bez aktivnosti poreskog obveznika kao rezultat egzogenih
faktora. Ovaj porez se pojavljuje kao op{ti i kao poseban porez na
poraz vrednosti imovine. U prvom slu~aju se radi o pove}anju ukupne
imovine poreskog obveznika mimo njegove volje ; bez njegovih
aktivnosti. Tada ima mesta da se primeni op{ti porez na porast
vrednosti imovine. U drugom slu~aju radi se o pove}anju samo jednog,
pojedina~nog, dela imovine. Tada ima mesta da se primeni poseban
porez na pove}anu vrednost imovine.
U praksi je najpoznatiji poseban porez na uve}anu vrednost
zemlji{ta usled razvoja gradova.
Porez na uve}anu vrednost imovine mo`e se pojaviti u dve varijante.
Prvo, kao periodi~an, plativ u odre|enim vremenskim intervalima.
Drugo, mo`e se naplatiti prilikom prenosa imovine. Podrazumeva se
da su stope progresivne i visoke.
* Oporezivanje imovine u Republici Srbiji
Zakon o porezima na imovinu precizira da se porezima na imovinu
smatraju : porez na imovinu, porez na nasle|e i poklon i porez na
prenos apsolutnih prava. Prvi poreski oblik se odnosi na
oporezivanje imovine u statici a druga dva na imovinu u dinamici.
- porez naimovinu, Poresku obavezu kod ovog poreza stvara ~injineca
da je fizi~ko, odnosno pravno lice titular, odre|enih stvarnih
prava na nepokretnostima, odnosno na odre|enim pokretnim stvarima.
Re~ je o slede}im stvarnim pravima : 1) pravo svojine, 2) pravo
plodou`ivanja, 3) pravo upotrebe i pravo stanovanja, 4) pravo
kori{}enja po osnovu tajm                          {eringa, 5) pravo
dugoro~nog   zakupa   stana  u    dru{tvenoj  svojini,   ili   druge
nepokretnosti ako je ste~no pod povoljnijim uslovima od tr`i{nih, 6)
stanarsko pravo.
Nepokretnostima se smatraju : 1) zemlji{te, 2) stambene i poslovne
zgrade, 3) stanovi, 4) poslovne prostorije, 5) gara`e, 6) zgrade i
prostorije za odmor i rekreaciju, 7) drugi gra|evinski objekti.
- porez na nasleĊe i poklon, Predmet oporezivanja je pravo svojine
i svako drugo stvarno pravo na nepokretnostima koje naslednici ili
poklonopromci nasle|uju, odnosno prime na poklon. Ovaj porez se
pla}a i na pokretne stvari kao {to su : gotov novac, {tedni ulog,
depozit u bankama, nov}ana potra`ivanja i pokretne stvari, pod
uslovima da im je pojedina~na vrednost ve}a od 2000 dinara.
- porez na prenos apsolutni prava, Predmet oporezivanja je prenos
stvarnih prava na nepokrednostima uz naknadu, ali i prenos
intelektualne svojine, prenos udela u pravnim licima, prenos
hartija od vrednosti i prenos odre|enih tzv. li~nih imovinskih
prava. Obveznik ovog poreza, u principu je prodavac, odnosno
prenosilac prava. Poreska osnovica je tr`i{na vrednost, a poreska
stopa je proporcionalna iznosi 3% . Poreska olak{ica je veoma
reducirana i specifi~na.


POREZI NA PRIHODE
Radi se o dva poreska oblika : 1) porez na dohodak fizi~kih lica i
2) porezu na dobit korporacija.
1) porez na dohodak fizi~kih lica
- Vrsta poreza na dohodak fizi~kih lica: Teorija javnih finansija
poznaje tri sistema oporezivanja dohotka fizi~kih lica. Prvi sistem
polozi od stava da svali prihod fizi~kog lica, bez obzira po kom je
osnovu ste~en, trba oporezivati odvojeno,     primenom odgovaraju}eg
poreza, po pravilu proporcionalnim stopama. U pitanju su tzv.
cedularni porezi. Drugi sistem je zasnovan na        postavci da sve
prihode koje ostvari poreski obveznik treba oporezovati jednim
porezom ~ija je stopa po pravilu progresivna. Radi se o sinteti~kom
porezu na dohodak. Tre}i sistem je me}oviti sistem oporezivanja
dohodaka. Pored cedularnih poreza postoji i komplementarni porez na
ukupan prihod koji se pla}a na kraju godine, ako se ispune odre|eni
uslovi.
Cedularni sistem oporezivanja ima dosta prednosti, ali i dosta
nedostataka. Prednosti : Prva se ogleda u mogu}nosti primene
razli~itih poreskih stopa na prihode koji poti~u iz razli~itih
izvora. Prakti~no neki prihodi se mogu oporezivati ni`im a neki
vi{im poreskim stopama, pa se na taj na~in mo`e voditi odgovaraju}a
fiskalna politika. Druga prednost ogleda se u mogu}nosti da se
svaki izvor prihoda utvrdi na na~in koji mu najvi{e odgovara. Za te
specifi~nosti vezuje se i naplata odgovaraju}eg poreza. nedostaci :
Prvi nedostatak le`i u ~injenici da cedularno oporezivanje ne
omogu}uje ostvarivanje principa pravi~nosti     budu}i da ne uzima u
oobzir porodi~ne i li~ne prilike obveznika i ne zahvata na pravi
na~in njegovu ukupnu poresku sposobnost. Drugi nedostatak ogleda se,
s   obzirom   na   primenu   proporcionalnih    stopa,   u   slabijim
dezinflatornim    mogu}nostima     i     nepostojanju     automatskog
stabilizovanog delovanja na KONJUNKTURNA kretanja.
Me|u zemljam u tranziciji cedularni sistem oporezivanjaprva uvodi
Ma|arska (1989.godine) a SCG to ~ini u sklopu realizacije
koncepcije poreske reforme (1992.godine)
- Elementi poreza na dohodak fizi~kih lica
a) obveznik poreza na dohodak fizičkih lica
U ve}ini savremenih dr`ava primenjuje se sistem poreza na dohodak
fizi~kih lica u kome se kao obveznik javlja pojedinac. Tako se
pojedinac javlja kao obveznik ovoga poreza u 14 zemalja OECD-adok
je u samo7 zemalja obveznik porodica. U dve zemlje postoji
mogu}nost   opcija.    Poslednjih    godina    sve    su   izra`enije
tendencijenapu{tanja zajedni~kog oprezivanja dohotka porodice. Me|u
zemljama koje su se opredelile da za obveznika poreza na dohodak
gra|ana treba uzeti porodicu , a primeri su tri metoda zajedni~kog
ooporezivanja To su : 1) metoda deobe dohotka 2) metoda porodi~nih
kvota 3) metoda dvostrukih poreskih lestvica
Metoda deobe dohotka       - podrazumeva da se zabiraju dohoci
supru`nika , a zatim zbir podeli sa dva. Posle toga odbija se
neoporezivi minimum i na takvu dobijenu poresku osnovicu primenjuje
se odgovaraju}a poreska stopa . Dobijeni iznos se zatim mno`i sa
dva i dobijeni iznos predstavlja poresku obavezu porodice.
 Metoda porodi~nih kvota – je druga metoda koja podrazumeva da se
prihodi ~itave porodice sabiraju, a zatim deli sa brojem porodi~nih
kvota. Broj   porodi~nih kvota je sa jedne strane IZRA@EN brojem
izdr`avanih lica u porodici. Sva izdr`avana lica nemaju istu
“te`inu” tako da broj kvota varira. Ovaj dosta slo`eniji u mnogo
~emu pravi~niji sistem imaju samo Francuska i Luxemburg.
Metoda dvostruke poreske lestvice – sastoji se u primeni dve
razli~ite poreske progresije. Jedna poreska progresija primenjuje
se u slu~aju kada je obveznik neo`enjen / neudat , razveden-a ili
udovica / udovac. Druga poreska progresija primenjuje se kada se
oporezuje zajedni~ki dohodak bra~nih drugova. Ovu metodu primenjuju
samo norve{ka i SAD.
Druga bitna dimenzija definicije obveznika poreza na dohodak
fizi~kih lica, pored dileme da li za poreznika uzeti pojedinca ili
porodicu jeste utvr|ivanje rasprostiranja poreske obaveze. Fizi~ka
lica mogu biti izlo`enadejstvu poreskih propisa odre|ene dr`ave na
osnovu prisustva jedne od tri “odlu~uju}e ~injenice” :
      1)    dr`avljanstvo 2) rezidenstvo 3) izvor dohotka
U savremenim poreskim sistemima dr`avljanstvo kao odlu~uju}a
~injenica u funkciji opredeljivanja da li konkretno lice treba ili
ne treba da bude obveznik poreza na dohodak         povla~i se pred
rezidenstvom.
U Srbiji je prihva}eno da je rezident fizi~ko lice koje na
teritoriji Republike ima prebivali{te, uobi~ajeno boravi{te i
centar svojih poslovnih ili `ivotnih interesa. Rezitentna lica su
izlo`ena neograni~enoj poreskoj obavezi, budu}i da pla}aju porez na
dohodak koji ostvare kako u zemlji ~iji su rezidenti tako i u
drugim dr`avama.

b) Poreska Osnovica
Ako se ostave po strani problemi koji se javljaju u pogledu
definisanja termina “ dohodak”, poresku osnovicu poreza na dohodak
fizickih lica cini zbir neto prihoda konkretnog fizickog lica iz
svih izvora.
Radi se o dodatnim primanjima i o imputiranom dohotku. Bez njihovog
obuhvata poreska osnovica ne iskazuje realno ekonomsku snagu
obveznika. Dodatna primanja ( u novcu, naturi ili cinjenjem) u
brojnim slucajevima mogu znatno da uticu na povecanje ekonomske
snage obveznika, radi se o brojnim primerima primanja koja idu van
“ redovnog” koloseka, koja je tesko registrovati i koja se veoma
umnozavaju. Tipicni primeri dodatnih primanja su topli obrok,
koriscenje sluzbenog automobila i telefona u privatne svrhe,
ustupanje sopstvenih proizvoda i usluga zaposlenima besplatno ili
po snizenim cenama ( prevoz zeleznicom, avionom, ili autobusom za
zaposlene u tim kompanijama, letovanje-zimovanje u sopstvenim
odmaralistima i slicno). Imputirani dohodak predstavlja prihod
fizickog lica koji je posledica rada ciji rezultat obveznik korist
za sebe, odnosno koji je posledica pruzanja usluga samome sebi
( moler sam sebi izvodi radov na uredjenju stana i sl. ili rad
nezaposlenog clana domacinstva, najcesce supruge u kuci).

c) Standardni i Nestandardni oblici
Sistem   oporezivanja  dodataka   fizickih  lica  ima   potrbu  da
odgovarajucim elementima izkaze i uvazi licne i posebne porodicne
prilike obveznika. Standardni oblici pruzaju se svim obveznicima .
koji ispunjavaju odredjene zakonom propisane uslove. takvi oblici
ne zavise od velicine stvarnih izdataka koje moze imati poreski
obveznik 1) licno oslobodjenje 2) oslobodjenje za izdrzavanje
clanova porodice ( maloletna deca) 3) starosno oslobodjenje 4)
oslobodjenje za izdrzavanje clanova ( pre svega decu sa smetnjama u
fizickom ili fizickom razvoju.
Nestandardni   oblici  cine   odbitke   na  koje   odlucujce  uticu
obveznikovi fakticki troskovi.
Uprvu grupu nestandardnih odbitaka spadaju oni koji ne mogu preci
odredjeno zakonsko ogranicenje : 1) troskovi ulaganja u resavanje
stambenih problema 2) troskove ulaganja u zastitu zivotne sredine 3)
troskove skolovanja 4) troskove nabavke predmeta nauke, kulture,...
5) placanje clanarine komorama , sindikatima... 6) placanje priloga
za humanitarne svrhe 7) ulaganja u sopstvenu delatnost 8) ulaganje
u osnivanje zaduzbina, 9) placanje premija za zivotno osiguranje.
Obveznik ovog poreza je rezident republike tj fizicko lice koje ima
prebivaliste na teritoriji republike, uobicajeno boraviste      ili
centar poslovnih i zivotnih interesa ??? za dodatak ostvaren na
teritoriji republike.
Poresku osnovicu cini oporezivi dodatak koji se dobija kada se od
dohotka oporezivanja odbiju standardni i nestandardni odbici.

2. Porez na Dobit Korporacije
- Elementi sistema poreza na dobit korporacija
a) poreski obveznik
U drustvima lica, zbog naglasenih personalnih svojstava postoji
neogranicena odgovornost clanova za obaveze tog drustva, dobit se
raspodeljuje saglasno ucescu svakoga clanova, pripisuje se njegovim
drugim prihodima i oporezuje porezom na dohodak gradjana. Zanci
drustva lica su obveznici poreza na dohodak gradjana.
U drustvima kapitala potisnut je licni element, te pravo na podelu
dobitka, odnosno obaveza snosenja gubitka postoji samo do visine
uloga. U drustvima kapitala, koja imaju status pravnog lica,
ekonomska snaga je nezavisna od ekonomske snage njenih clanova, pa
se zato oporezuje posebnim porezom- porezom na dobit korporacije.
Prakticno obveznik poreza na dobit korporacija je drustvo kapitala
koje obuhvata : 1. deonicko drustvo; 2. drustvo sa ogranicenom
odgovornoscu; 3. komanditno drustvo na deonice.
Drugi bitan elemenat za definisanje obveznika na dobit korporacija
jeste rasprostiranje poreske obaveze, zapravo radi se se o
utvrdjivanju dve odlucujuce cinjenice: 1. rezidenstvai 2. izvora
dohotka.
Rezidentse moze utvrditi na osnovu mesta registracije odnosno na
osnovu mesta iz koga se obavlja efektivna kontrola i uprava
korporacije, poreskog obveznika.
Izvor dohotka oznacava teritoriju na kojoj je dobit ostvarena i
retko  se   koristi   kao  odlucujuca  cinjenica   za  odredjivanje
obveznikaovog poreza.

b) Koncepti oporezivanja dobiti korporacija
U primeni su prakticno dva moguca koncepta:1)Klasicni (apsolutni),
2)system poreske intrgracije.U klasiscnom sistemu oporezivanja
dobiti   korporacija   nije   ostvarena   integracija   (veza)   sa
oporezivanjem i porezom na dohodak gradjana,pa se dividende(kao deo
raspodeljene dobiti) u punom iznosu dvostruko oporezuju:jednom kao
deo dobiti korporacije porezom na dobit korporacije,drugi put-kada
se nadju u rukama akcionara (prihod od kapitala),porezom na dohodak
gradjana.Klasicni system oporezivanja dobiti je u primeni u jedom
relativno malom broju savremenih drzava.Iako ima dosta nepovoljnih
efekata,njegovo opstajanje je motivisano pre svega fiskalnim
razlozima,buduci da je jednostavan i da je fiskalno izdasniji.Za
savremeni   svet    je   uobicajena    primena   koncepta   poreske
integracije.To je skup mera koje se preduzimaju na nivou
korporacije ili na nivou akcionara,kako bi se smanjilo ili
otklonilo dvostruko ekonomsko oporezivanje.Na nivou korporacije
mogu se preduzeti dvojake mere radi eliminisanja (umanjenja)
dvostrukog      ekonmoskog      oporezivanja:1)system     odbijanja
dividendi,2)system dvojnih stopa. Na nivou akcionara takodje
postoje dve varijante poreske integracije:1.sistem imputacije (puna
ili delimicna),2.sistemdelimicne olaksice za akcionare.

c) Poreska osnovica:
Ostvarena dobit predstavlja osnovicu poreza na dobit korporacija i
ista se utvrdjuje u poreskom bilansu.Poreski bilans ima za cilj da
za poreske svrhe izvrsi,na osnovu normi iskazanih u poreskim
propisima,korekciju    dobiti    iskazanu    u    bilansu   uspeha
korporacije.Korekcije se vrse ,kako na strain prihoda,tako in a
strain rashoda.

d) poreski podsticaji
Grupno oporezivanje:Grupu kompanija u smislu poreskog zakonodavstva
cine   maticna   kompanija   i   njene   filijale.U   zakonodavstvima
savremenih drzava bi se moglo govoriti o grupi kompanija.U
zakonodavstvu Srbije,na primer,je odredjeno da grupa kompanija
postoji ako izmedju maticne kompnije i njenih filijala postoji
neposredna ili posredna kontrola nad najmanje 75% deonica,odnosno
udela.
Transferne cene:Fenomen transfernih cena veoma zaokuplja teorijsku
misao,al ii prksu.U pitanj su cene faktora proizvodnje,odnosno
sredstava,usluga koje se ostvaruju transakcijama izmedju povezanih
lica.Prema tome,u njvecem broju slucajeva radi se o cenama koje su
razlicite od onih koje bi se ostvarile na trzistu (princip “van
dohvata ruke”).
Porez na dobit korporacija u Srbiji:
Ovaj porez funkcionise od 01.01.1992.g. u Srbiji.U punoj meri je
transparentan   sistemima   oporezivanja   dobiti   koji  postoje   u
savremenim trzisno opredeljenim privredama.Imajuci u vidu cinjenicu
da se privreda Srbije nalazi u tranziciji sa znacajnom prisutnoscu
resenja iz ranijeg perioda,obveznik poreza na dobit korporaicja j
nesto sire definisan nego sto je to uobicajeno.Tako obveznik poreza
na dobit korporacija u Srbiji obuhvata pored deonickog drustva na
deonice jos i drustveno preduzece,javno preduzece u drustvenoj ili
drzavnoj svojini,zadrugu i zadruznu organizaciju,ustanovu kao i
pravno lice koje nije organizovano kao drustvo kapitala ili
ostvaruje prihode prodajom proizvoda na trzistu ili vrsenjem usluga
uz naknadu.Prihodi za utvrdjivanje oporezive dobiti priznaju se u
iznosima koji su iskazani u bilansu uspeha,odnosno iznosi prihoda
od   prodaje   proizvoda,usluga,roba,materijala,kao    i  finansijski
vanredni prihodi.Ukoliko postoje transferne cene u bilo kom
slucaju,obveznik je duzan da to prijavi id a ucini potrebne
korekcije.Gubici ostvareni iz poslovnih,neposlovnih i finansijskih
transakcija pod odredjenim uslovom mogu se preneti na racun buducih
obracunskih perioda,ali ne duze od pet godina.Takodje,poreski se
tretiraju    likvidacija    i    stecaj    obveznika.Poreska    stopa
jeproporcionlana i u Srbiji iznosi
25%. Zakonom o porezu na dobit korporacija Srbije predvidjeni su
brojni poreski podsticaji.Ubrzana je amortizacija (do 25% vise od
propisanih stopa) za osnovna sredstva koja sluze za sprecavanje
zagadjivanja      vazduha,vode,zemljista,ublazavanje      buke,ustedu
energije,posumljavanje,prikupljanje    i  koriscenje   otpadaka   kao
industrijskih    sirovina   ili    energetskog   goriva,za    naucno-
istrazivacki rad i za skolovanje i obuku kadrova.Novoosnovana lica,
uz ispunjenje odredjenih uslova,imaju pravo na poreske olaksice
koje se ogledaju u umanjenju (oslobodjenju) poreza u intervalu od
jedne do sest godina.Predvidjene su i dosta siroke poreske olaksice
za nedobitne organizacije (ustanove).Osetno umanjenje poreske
obaveze predvidjeno je u slucaju reinvestiranja dobiti u sopstvenu
delatnost ili delatnost drugog obveznika,kao i u slucaju ulaganja
stranog kapitala.Isto se priznaje umanjenje poreskih obaveza i
preduzecima za radon osposobljavanje, profesionalnu rehabilitaciju
i zaposljavanje invalidnih lica.

POREZI NA POTROŠNJU
Opste govoreci,porez na prometje oblik poreza koji se placa u sferi
prometa.U pitanju je posredni porez.Za razliku od neposrednih
poreza kod kojih sam poreski obveznik snositeret oporezivanja
(poreski obveznik je istovremeno i poreski destinatar),kod poreza
na promet se kao poreski obveznik javlja lice koje prodaje
proizvod,odnosno pruza uslugu,dok se kao poreski destinatar javlja
krajnji potrosac.Opsti porez na promet je onaj koji obuhvata sve
proizvode i usluge koji se nalazeu prometu,ilibar njihov pretezni
deo.
* Opsti porezi na promet dobara i usluga: Opsti porez na promet
obuhvata promet svih ili gotovo svih proizvoda i usluga izvrsenih u
zemlji.Proizvod      prolazi     kroz     sest      faza:proizvodnja
sirovina,pr.polufabrikata,trgovina             na             veliko
polufabrikatima,pr.gotovih     proizvoda,tragovina     na     veliko
got.proizvodima,trgovina na malo gotovim proizvodima,promet do
konacnog dospeca do krajnjeg potrosaca. Postavlja se pitanje
kako,kada i u kojoj fazi izvrsiti oporezivanje prometa.
- Svefazni (višefazni) porez na promet,
Bruto svefazni poez na promet, Znaci da se oporezivanje vrsi u svim
fazama dobara I usluga.Porez se naplacuje tako sto se u svakoj fazi
prometa novcana naknada koja se dobija prodajom dobara I usluga
javlja kao poreska osnovica na koju se primenjuju odgovarajuce
poreske stope.Kako je u cenu proizvoda ukljucen I porez na
promet,to   se    u   svakoj   sledecoj   fazi    poreska   osnovica
uvecava,izmedju ostalog,I za iznos predhodno placenog poreza na
promet tako da se u svakoj sledecoj fazi placa I porez na vec
placeni u predhodnoj fazi prometa,porez(porez na porez).
Porez na dodatu vrednost ili neto svefazni porez na promet, Sustina
ovog poreza na promet sastoji se u tome da proizvodi I usluge
oporezuju u svim fazama ali tako da porez placen u predhodnoj fazi
ne ulazi u poresku osnovicu u sledecoj fazi oporezivanja.Porezom se
oporezuje samo dodata vrednost proizvoda odnosno usluga sto znaci
da ako u toj fazi nema te dodatne vrednosti prakticno nema ni
oporezivanja..Poresku osnovicu predstavlja razlika iymedju prodajne
I nabavne cene proizvoda odnosno usluga….
- Jednofazni porezi na promet…..obicno se moze placati u
porizvodnji u trgovini na veliko I u trgovini na malo.
Porez na promet u sferi prizvodnje…Prednost ovakvog poreza je u
tome sto je kontrola ubiranja relativno laksa I jednostavnija a
njegova ogranicenja su u mogucnosti poreske evazije.Slabost ovog
nacina je u teskom izbegavanju kumulativnih ucinaka jer se pojedini
proizvodi mogu javiti I kao proizvodi potrosnje(finalni proizvodi)
I kao proizvodi koji ulaze u dalju preradu(sirovine) pa je potrebna
dobra indentifikacija kupaca I poseban poreski tretman svakog
konkretnog proizvoda.
Porez na promet u trgovini na veliko...Placa se u trenutku prodaje
proizvoda od strane trgovca na veliko trgovcu na malo ili krajnjem
potrosacu…
Porez na promet u maloprodaji… Placa se pri prodaji proizvoda
krajnjem potrosacu.Ovaj promet najcesce vrsi trgovac na malo ali on
postoji I kada proizvod krajnjem potrosacu prodaje sam proizvodjac
ili trgovac na veliko…Kod ovog poreskog oblika stope su nize nego
kod drugih jednofaznih poreza….
* Posebni porezi na potrošnju
- Fiskalni monopoli, su posebni porezi na potrošnju, koji su danas
retko u upotrebi. to su zapravo posredni porezi koje drţava
naplaćuje za proizvode ĉiju je proizvodnju i prodaju ili samo
prodaju monopolisala kao svoje iskljuĉivo pravo.
- Akcize, su posebni porezi na potrosnju.Akcizama se oporezuje
potrosnja ili upotreba tacno odredjenih proizvoda.Akcize se
uglavnom uvode na naftne derivate,duvan i preradjevine od koze i
krzna.Poresku osnovicu cini jedinica mere,odnosno cena proizvoda.
* Porez na promet u Srbiji
Oporezivanje prometa u Srbiji je regulisano Zakonom o akcizama i
porezu na promet.Pocev od 1.1.1992 godine,u sistemu oporezivanja
potronje u Srbiji i Crno Gori uvedene su i akcize.Oporezivanje
prometa se u Srbiji realizuje preko poreza na promet proizvoda.
Predmetom proizvoda koji sluze krajnjoj potrosnji smatra se prodaja
proizvoda    kao:1)uvoz     proizvoda,2)davanje    proizvoda     bez
naknade,3)manjak proizvoda,4)rashod..Tacno je zakonom propisano sta
se smatra prometom proizvoda.

Predmet oporezivanja kod poreza na promet usluga
Je usluga koja se obavlja uz naknadu,pri cemu se pod prometom
usluga podrazumeva sve ono sto nije promet proizvoda.Poreski
obveznik je lice koje izvrsi uslugu a poreski teret snosi lice koje
uslugu placa.Poreska osnovica je iznos naknade za izvrenu uslugu.
Opsta stopa iznosi 7% a na kockarske igre na srecu stopa je 30%,na
lotu,lutriji stopa je 15%...

TAKSE
U Finansiskoj teoriji i praksi pod taksama se podrazumevaju prihodi
koji predstavljaju novcani ekvivalent za usluga koje cine organi
drzavne administracije ili druga javno-pravna tela fizickim ili
pravnim licima.Takse imaju sledece karakteristike
1)predestavljaju protivnaknadu za izvrsenu uslugu os strane drzavne
administracije ili drugog javno-pravnog lica
2)usluge se vrse u principu samo na zahtev fizickog ili pravnog
lica
3)visinu taksene obaveze jednostrano utvrdjuje nadlezni drzavni
organ
4)takse se placaju za usluge nematerijalne prirode.
Utvrdjivanje visine naplate takse predstavlja poseban problem.Prvo
visina naplate takse zavisi od troskova koje drzavni organi cine
kada pruzaju uslugu koja je predmet placanja takse.Drugo visina
takse zavisi od koristi koju ima takseni obveznik za       ucinjenu
uslugu.Trece visina takse zavisi i od toga da li se usluga cini
iskljucivo korisniku usluge ili je prisutan i opsti interes..

KLASIFIKACIJA TAKSE
1)Prema organima koji obavljaju radnje za koje je propisana
takse:administrativne takse koje se naplacuju za rad drzavnih
organa i sudske takse
2) Prema nacinu placanja na takse koje se placaju na direktan nacin
i takse koje se placaju na indirektan nacin
3)Prema broju izvrsenih usluga na pausalne i pojedinacne takse
4)Prema vremanu placanja takse koje se placaju unapred i takse koje
se placaju unazad..

TAKSENA NAĈELA
Izgradnja sistema taksa svake zamlje mora se zasnovati na
odredjenim nacelima ili principima:
a)nacelo legaliteta-zahteva da se takse mogu uvoditi i naplacivati
samo na osnovu zakona ,
b)nacelo opstosti-zajteva da se takse ,kao porezi i ostale fiskalne
dadzbine odredjuju za sve unapred a ne od slucaja do slucaja.
c) naĉelo jednostavnosti taksene tarife- tehniĉke je prirode i
zahteva da taksena tarifa bude jednostavna
d) naĉelo nekumuliranja takse- za istu radnju nije moguće
naplaćivati takse kumulativno od strane više javnopravnih tela

ELEMENTI TAKSE
Kao znacajni elementi takse su:
1)predmet takse,
2)takseni obveznik(fizicko ili pravno lice na ciji zahtev se
obavlja radnja predvidjena u taksenoj tarifi),
3)taksena osnovica-vrednost usluge koja sluzi za obracun takse (npr
vrednost radnog casa),
4)taksena stopa-utvrdjeni iznos koji takseni obveznik treba da
plati na jedinicu osnovice,
5) taksena tarifa- sistematski sreĊen popis radnji
6)taksena oslobadjanja-mogu biti licna i predemetna.Licna su po
pravilu iz socijalnog razloga.
7) takseni sistem- skup svih taksenih oblika koje koristi odreĊena
zemlja

SISTEM TAKSA U YU
Postoje savezne i republicke takse.Savezne su 1)administrativne i
sudske takse.Za spise i radnje kod saveznih organa i organizacija
placaju se administrative takse
2)posebne takse.U postupku pred sudovima savezne drzave placaju se
savezne sudske takse.
Republicke takse
1)administrativne
2)sudske
3)komunalne
4)registracione
5)posebne republicke takse
Administrativne i sudske su objasnjene gore.....Komunalne se dela
na (su boravisne , lokalne komunalne takse i naknade za koriscenje
komunalnih dobara od opsteg ineteresa).Boravisnu taksu placa
gradjanin    koji   koristi    usluge   smestaja    u    turistickom
objektu.Lokalne     komunalne     takse     se     uvode     odlukom
skupstine.Registracione takse su ustanovljene zakonom o javnim
prihodima i javnim rasodima.Posebne republicke takse su takodje
ustanovljene Zakonom o javnim prihodima i javnim rashodima kao
jedna od pet vrsta republickim taksa.
* Takse organa lokalne samouprave
Organi lokalne samouprave (npr opstina i gard Beograd)mogu uvesti
lokalne komunalne takse.Tako je npr skupstina grada Beograda donela
Odluku o lokalnim komunalnim taksama za teritoriju grada Beograda

DOPRINOSI
Doprinosi su,kao oblik javnih prihoda karakteristicni po cetri
osnova elementa;
1)javni su prihodi koji predstavljaju takva davanja u kojima je
inkorporiran element protivusluge,
2)ne placaju ih sva lica vec samo ona koja ce imati neku korist od
tako prikupljenih javnih sredstava,
3)predstavljaju prinudno placanje,odnosno naknadu pojedinaca za
ucinjene usluge,
4)prikupljena sredstva su strogo namenska te ne prolaze kroz budzet
i budzetsku proceduru.

DOPRINOSI ZA SOCIJALNO OSIGURANJE
Novim   zakonskim   resenjima   inaugrisan   je   sistem   socijalnog
osiguranja koji se zasniva na cetri osnovna nacela;1)nacelo
obaveznosti-znaci da je sistem doprinosa za socijalno osiguranje
odredjen zakonom kao obavezujuci,kako za fizicka lica tako i za
pravna lica,2)nacelo pluraliteta izvora finansiranja znaci da se
sistem doprinosa za socijalno ogiguranje zasniva na ekonomskoj
snazi osiguranika,poslodavca,3)nacelo proporacionalnosti znaci da
se doprinosi za socijalno osiguranje placaju po proporcionalnim
stopama.,4)nacelo namenskog koriscenja sredstava.Prema Zakonu o
doprinosima za socijalno osiguranje.sistem obaveznog socijalnog
osiguranja    obuhvata;penziono,zdravstveno,osiguranje    za   slucaj
nezaposlenosti.Obveznici doprinosa u vazecem sistemu socialnog
osiguranja su;osiguranici-to je najbrojnija grupa obveznika i nju
cine     lica     koja     se     nalaze     u     stalnom     radnom
odnosu,poslodavci...Osnovicu doprinosa za socijalno osiguranje
cini;zarada,naknada zarade,odnosno plate koju isplacuje poslodavac
za privremene sprecenosti za radnpr porodiljsko odsustvo itd.

SAMODOPRINOS
Samodoprinos je javni prihod koji se razlikuje od tradicionalnih
dadzbinskih oblika(porezi,carine).Porezi i druge dadzbine uvode se
za    celu    drzavne  teritoriju    a    samodoprinos    na   nivou
grada,opstine,mesne zajednice.Prihodi od poreza i drugih dadzbina
evidentiraju se u budzetu dok prihodi od samodoprinosa idu na
poseban racun.Porezi i druge dadzbine placaju se u novcu a
samodoprinos u nocvu.Obveznik samodoprinosa je fizicko lice po
osnovu     stanovanja  ili    posedovanja    nepoktretnosti.Osnovicu
samodoprinosa cine prihodi gradjana i njihova imovina.

CARINE
Carine predstavljaju posebnu dadzbinu koju drzava naplacuje
prilikom prelaska robe preko drzavne garnice,odnosno carinske
granice.Predstavljaju jedan od  najznacajnijih    instrumenata
spoljnotrgovinske razmene.Ciljevi zbog kojih se uvode carine mogu
biti:
1)fiskalni-da se prikupe odgovarajuca finansiska sredstva drzavi.
2)ekonomski-carinom se moze stititi domaca privreda.
3)socijalni-ogleda se u tome da se kroz snizenje carina na
odredjene proizvode ,deluje na pojeftinjenje,odnosno stimulisanje
potrosnje.

VRSTE CARINA
a) prema pravcu kretanja robe
1)uvozne-naplacuju se prilikom uvoza robe u carinsko podrucje
2)izvozne-naplacuju se kod izvoza robe na inostrano carinsko
podrucje
3)prevozne ili tranzitne-naplacuju se na robu koja se prevozi ili
provozi iz jedne u drugu zemlju preko nacionalnog carinskog
podrucja
b) prema nacinu obracunavanja
1)specificne-obracunavaju se po vrsti i kolicini robe a carinska
stopa je odredjena prema mernim jedinicama(metar,kilogram,litar)
2)vrednosne-obracunavaju se na bazi carinskih stopa koje su
izrazene u procentu od vrednosti robe
3)mesovite-predstavljaju kombinaciju vrednosne i specificne carine
c) Carine prema nacinu uvodjenja
1)autonomne carine su one koje samostalno donosi drzava bez obzira
na stav drugih drzava
2)ugovorne ili konvencionalne su rezultat konvencije dve ili vise
zemalja
d) Carine prema visini opterecenja iz odredjene destinacije
1)diferencijalne carine-predstavljaju –predstavljaju specifican tip
carine koji se retko primenjuje,obicno u okolnostima vodjenja
trgovackog i carinskog rata izmedju pojedinih drzava.
e) Carine prema osnovnoj ekonomskoj funkciji
1)fiskalne carine-uvode se sa svrhom da se osiguraju sredstva za
pokrice drzavnih potreba.Najcese se uvode na luksuzne proizvode.
2)zastitne carine-predstavljaju tkav oblik carine koji drzava uvodi
u cilju zastite domace proizvodnje.

ELEMENTI CARINA
1)Carinska deklaracija-pismena prijava carinskog obveznika u koju
se unose svi podatci neophodni za carinjenje
2)Carinski organi-posebi finansiski organi drzavne uprave cija je
nadleznost   da  vrse   nadzor  nad   uvozom,izvozom,te obavljanju
carinjenja
3)Carinska lezarina-naknada koja se placa za smestaj robe u
carinska skladista
4)Skladisni depozit-deponovani novac putnika kod carinskih organa
pri ulasku ili izasku iz zemlje
5)Carinska skladista-sluze za smestaj neocarinjene robe
6)Carinska granica-podrucje ograniceno carinskom crtom

CARINSKI SISTEM YU
Carinski zakon je osnovni normativni akt carinskog sistema
zemlje.Carinsko podrucje obuhvata teritoriju na kojoj se primenjuje
odredjeni carinski sistem.Ono se po pravilu pokapa sa drzavnom
granicom.Carinski obveznik je lice koje unosi robu u carinsko
podrucje ili iznosi iz carinskog podrucja.Carinskim zakonom su
propisana brojna subjektna oslobodjenja od placanja carine,npr
sefovi stranih drzava,medjunarodne organizacije-na predmete za
sluzbene   potrebe,medjunarodne    i   druge   strane  humanitarne
organizacije-na robu namenjenu pruzanju humanitarne pomoci,putnici
koji dolaze iz inostranstva-na predmete za licnu upotrebu i
slicno.Izbegavanje mera carinskog nadzora kao i prenosenje robe
preko granice van odredjenih carinskih prelaza u cilju izbegavanja
placanja carine predstavljaju privredni prestup ili krivicno
delo.Carinsku osnovicu predstavlja vrednost robe..




JAVNI ZAJAM
Javni zajam predstavlja oblik prihoda koji ostvarjuje drzava.Javni
zajam je predstavlja    vandredni izvor sredstava za finansiranje
drzavnih potreba.Najcesce nastaje u uslovima kada su drzavi u
kratkom roku potrebna sredstva za odredjene najcesce vandredne
rashode koje ne moze da pokrije redovnim prihodima.Javni zajam je
danas jedan od osnovnih oblika vandrednih prihoda drzave posebno u
razvijenim trzisnim privredama npr sve veci rashodi za vojne
potrebe,intervencije    u    poljuprivredi,podsticaj   industriskoj
proizvodnji,stanbenoj izgradnji,istrazivanju,obrazovanju,pomoc za
nezaposlene.
Karakteristike:to je destinirani javni prihod,to je vandredni
prihod drzave,naglasena povratnost uz placanje ugovorene kamate.

UZROCI STVARANJA JAVNOG ZAJMA
U pogledu uzorka nastanka i uloge javnog zajma u privredi mogu se
izdvojiti dva osnovna teroijska pravca
1)klasicna teroija javnog zajma
2)savremena teroja javnog zajma
Klasicna teroja u potpunosti odbacuje javni zajam.Zajam se tretira
kao   element   uspostavljanja    ravnoteze  u   budzetu.Protagonisti
klasicne    teorije   osporavaju    ulogu   javnog    zajma   sledecim
argumentima:ogranicavanje i sprecavanje privrednog razvoja,,lako
zaduzivanje     koje    moze     dovesti    do     bankrota    drzavne
blagajne.Finansiska teorija potrebu nastajanja i razvoja javnog
zajma opravdava sledecim razlozima;Javni zajam        je sastavni deo
privrednog sistema i razvojne politike,javnim zajmom se mogu
prikupiti mnogo veca novcana sredstva nego porezima.

KLASIFIKACIJE JAVNOG ZAJMA
Klasifikacije;teritorijalnom principu-unutrasnji i spoljni,metodu
kojim se drzva sluzi da bi dosla do zajma,vremenu vracanja zjam-
kratkorocni,srednjorocni   i   dugorocni,nacinu  otplate-rentni   i
amortizacioni
* Unutrasnji zajmovi su oni koji upisuju domaca pravna i fizicka
lica.Ukoliko drzava emituje zajam na inostranom trzistu i u stranoj
valuti onda se govori o spoljnom zajmu..
* Dobrovoljni patriotski i prinudni zajmovi
 Dobrovoljni zajmovi zasnivaju se na principu dobrovoljnosti i
predstavljaju sporazum drzave i pravnih i fizickih lica u kome
postoji zajednicki inetres najcesce u vidu vise kamatne stope
poreskih olaksica i drugih pogodnosti.Kod patriptskih zajmova
takodje susrecemo elemenat dobrovoljnosti,ali se upisnici ne
rukovode licnim ineteresima vec zajam upisuju iz patriptskih
osecanja.Kada drzava polazeci od odredjenih kriterijuma jednostrano
odredjuje ko i koliko mora da se upise zajma.
* Kratkorocni zajmovi se obicno emituju sa rokom vracanja od 5
god.Srednjorocni javni zajamovi emituju se sa rokom otplate od 5 do
15 god.Dugorocni zajmovi zakljucuju se sa rokom vracanja od 15 do
50 i vise god.
* Rentni i amortizacioni zajmovi
Kod rentnog zajma drzava kao duznik preuzima obavezu placanja
ugovorene kamate a u pogledu glavnice rezervise pravo da to ucini
kada joj to omoguci finansiska studija u budzetu.Kod amortizacionih
zajmova drzava kod emislije zajma preuzima obavezu da ih otplati
prema   utvrdjenom  planu   amortizacije   uz  placanje  kamate   i
glavnice....

EMISIJA JAVNOG ZAJMA
Emisija javnog zajma podrazumeva metode ili tehnike kojima se
drzava sluzi da bi urucila obveznice zajma pravnim i fizickim
licima koje su spremne da deo svog dohodka stave na raspolaganje
drzavi.Postoje   dve   osnovne   metode  emisije   zajma.1)direktna
2)indirektna
 Direknta emisija predstavlja takav metod upisivanja zajma kada se
drzava direktno obraca pravnim i fizickim licima pozivom za upis
zajma.Direktna emisija sprovodi se obicno u zemljama se razvijenim
finansiskim trzistem i strednjom.Prednosti ovog metoda emisije
su;izbegava se mogucnost preprodaje i spekulacije obveznicama,manji
troskovi.Slabosti su;prisutna je neizvesnost u pogledu karajnjeg
ishoda emisije zajma,nuzno je postojanje i angazovanje sposobnog
drzvanog finansiskog aparata koji ce preuzeti sve poslove oko upisa
zajma....
Indirektna metoda emisije javnog zajma sastoji se u tome sto drzava
poverava upis zajma nekoj banci ili konzorcijumu banaka...Banke
isplacuju zajam odmah i u celosti a kasinje vrse preprodaju
obveznica fizickim i prvanim licima..Interes nalaze u zaradi koja
se formira na razlici izmedju placenog kursa i onog po kojem se
priodaju obveznice...

KONVERZIJA I KONSOLIDACIJA JAVNOG ZAJMA
Konverzija predstavlja finansisku operaciju kojom drzava menja neke
elemente iz ugovora o zajmu i tako smanjuje teret javnog
zajma...Postoji konverzija u uzem i sirem smislu reci.Konverzija u
uzem smislu obicno znaci olaksanje tereta zajma preko snizavanja
kamatne stope.Pod konverzijom u sirem smislu reci podrazumevamo
pretvaranje    obveznica   zajma    na    ime   u    obveznice   na
donosioca,pretvaranje    rentnog    zajma     u   amortizacioni   i
obrnuto..Konverzija moze biti dobrovoljna i prinudna.U okviru
dobrovoljne konverzije mogu se razlikovati dve varijante;opciona i
fakultativna.Kod opcione konverzije nosilac ima dve mogucnosti ili
da prihvati smanjenje kamatne stope ili da ide na isplatu
glavnice...Fakultativna konverzija omogucava vlasniku obveznica i
trecu mogucnost da sadrzi staru obveznicu...

AMORTIZACIJA JAVNOG ZAJMA
Amortizacija javnog zajma predstavlja poslednju fazu u procesu
finansiranja drzavnih potreba putem javnog zajma..
Vrsta amortizacije javnog zajma;1)direktna amortizacija-zajam se
vraca neposredno poveriocima putem anuiteta ili preko lutriskog
izvlacenja.2)indirektna amortizacija-obveznice otkupljuju na berzi
hartija od vrednosti.3)fakultativna amortizacija-drzava pristupa
amortizaciji tek kada za to postoje ekonomski i finansiski
uslovi.4)monetarna amortizacija-provodi  se  kroz   depresijaciju
novca...



NEFISKALNI JAVNI PRIHOD
Njihova osnovna karakteristika sastoji se u tome sto ses ostvaraju
po osnovu drzavnog javnog vlasnistva nad ekonomskim dobrima ili po
osnovu    delatnosti    drzave    odnosno    od   nje    ovlacsenih
subjekata.Postoje 1)domenski prihodi 2)prihodi drzavnih ustanova
3)prihodi drzavnih preduzeca...
* Domenski prihodi
Pod domenskim prihodima podrazumevaju se prihodi koje drzava
ostvarjue po osnovu svojinskog raspolaganja imovinom..Ova vretsa
prihoda moze se sticati prodajom imovine,davanjem u zakup ili
ekonomskom eksploataciom,odnosno koriscenjem....
Prihodi drzavnih ustanova
Odrredjeni prihodi mogu se ostvariti i od delatnosti drzavnih
odnosno      javnih      ustanova,kao      sto     su      ustanove
kulture,obrazovanja,nauke,zdravstva...Radise o javnim ustanovama
koje su neprofitnog karaktera..U pitanju su prihodi od prodatih
ulaznica,skolarine,participacije za koriscenje zdravstvenih usluga..
*Prihodi drzavnih preduzeca
U okviru kategorije nefiskalnih prihoda svakako su najvazniji
prihodi koje mogu da ostvare drzavna preduzeca.U savremenim
uslovima najdominantniji razlog osnivanja drzavnih preduzeca je
socijalno-politicke   prirode.Brojna   preduzeca  koje  je   drzava
osnivala uvazavajuci navedeni razlog.Drzava osniva preduzeca radi
zastite zdravstvenih inetresa stanovnistva ili zbog resavanja
javnih komunalnih problema...

PARAFISKALNI JAVNI PRIHOD
To su javni prihodi sa posebnim karakteristikama.U pitanju su
prihodi koji se uvode na bazi zakona ili odluka odgovarajucih
organa drustveno politickih zajednica ali se u slucaju izbegavanja
placanja    mogu   prisilno   naplatiti..Parafiskalni  prihodi   su
prevashodno   namesnkog   karaktra.Radi  se   najcesce  o  namenama
ekonomske i socijalne prirode..Parafiskalni prihodi se obicno ne
unose u budzete.kao parafiskalne prihode u nasim uslovima trebamo
ukljuciti doprinose koji se placaju privrednim komorama,zadruznim
savezima,vodni doprinos,doprinos za protivgradnu zastitu..

NAKNADE
Naknade prestvaljaju noviju vrstu javnih prihoda cija je pojava
motivisana pre svega potrebom resavanja odredjenih ekonomskih
ciljeva..Osnovne karakteristike naknade su
1)predstavljaju vrstu parafiskalnih prihoda
2)to je destruinirani oblik javnih prihoda
3)placaju ga samo odredjene kategorije obveznika
Nakande se na osnovu Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima
mogu uvoditi na dva nivoa 1)kao republicke 2)kao lokalne
nakande...Reoublicke odnosno naknade za koriscenje dobara od opsteg
inetersa mogu se uvoditi samo zakonom

NAKANADE ZA KORIŠĆENJE DOBRA OD OPŠTEG INTERESA
To su naknade za koriscenje;1)vode,2)koriscenje suma,3)koriscenje
puteva,4)koriscenje   zemljista,5)koriscenje   prirodnog   lekovitog
faktora,6)koriscenje rudnog blaga...
* Naknade za koriscenje voda
Radi se o sledecim vrstama naknada
1)naknada za koriscenje voda
2)naknada za zastitu voda
3)naknada za navodnjavanje
4)naknada za odvodnjavanje
Naknada za koriscenje voda ,naknade za zastitu voda i 90% nakande
za koriscenje mineralnih voda prihod su Fonda za vode ....
* Naknada za koriscenje suma
Ovakve naknade placaju korisnici a visinu utvrdjuje Fond za sume...
1)nakanada za prosecno drvo
2)nakanada za koriscenje sumskog zemljista
3)naknada za koriscenje sume i sumskog zemljista

* Naknada za koriscenje puteva
1)Naknada za puteve koja se obracunava i naplacuje u ceni derivata
nafte
2)naknada za puteve se placa za vozila na motori pogon koji koriste
gas ili drugu energiju
3)godisnja naknada za drumska motorna vozila ,traktore i prikljucna
vozila
4)naknada za vandredni prevoz
5)naknada za postavljanje instalacije na put
6)zbirna naknada za inostrana vozila

OSTALI PRIHODI (Nefiskalni prihodi)
   1. prihodi od poklona, legata ili napuštene imovine,
   2. prihodi od delatnosti drţavnih organa i ustanova,
   3. prihodi od drţavne imovine,
   4. prihodi od emisije novca,
   5. prihodi   od  kamata   na   plasmane   novĉanih  sredstava   i
   deponovanih sredstava kod Banke i trţišta novca,
   6. višak prihoda ostvaren po završenom raĉunu Narodne Banke.

PRIHODI OD POKLONA, LEGATA I NAPUŠTENE IMOVINE
Pokloni = fiziĉka i pravna lica pristupaju ovim plemenitim radnjama
u vreme sanacije katastrofalnih elementarnih nepogoda, u toku i
nakon rata i sl. Pokloni mogu biti:1. u naturi i 2. u novcu.
Legat = se od poklona razlikuje po tome što je on destinirani
prihod. Uptrebljava se iskljuĉivo za one potrebe i namene koje je
odredio legator. Npr. Nobelova nagrada i sl.
Napuštena imovina = izgubljene stvari i sl. Pod odreĊenim uslovima
postaju drţavna imovina. Drţava obiĉno nema interesa da bude
vlasnik te pokretne i nepokretne imovine te je nakon proteka
zakonom propisanog roka otiţuje i tako ostvaruje izvesne prihode.

PRIHODI OD DELATNOSTI DRŽAVNIH ORGANA I USTANOVA
Drţavni organi i ustanove pri obavljanju neke svoje delatnosti
naplaćuju naknadu, participaciju za uslugu uĉinjenu pravnim i
fiziĉkim licima. Ostvarene prihode ovi organi uplaćuju u budţet.
Takve pruihode ostvaruju pravosudne, obrazovne, zdravstvene i druge
institucije.
-pravosudne: prihodi od novĉanih kazni.
-obrazovne: fakulteti tj. Samofinansiranje.
-zdravstvene:   one  ostvaruju   prihod  kroz   tzv.   Participaciju
korisnika usluga.

PRIHODI OD DRŽAVNE IMOVINE
Drţavna imovina predstavlja jedan od najstarijih izvora sredstava
drţave. Danas, meĊutim ovaj prihod ima marginalnu ulogu. Opdnosno
teorija i praksa javnih finansija više preferira prihod i dohodak
tj. Dobit javnih i fiziĉkih lica kao izvor javnih prihoda. Imovinu
kao izvor prihoda u izuzetnim situacijama.

PRIHODI OD EMISIJE NOVCA
Kada drţava isrpi mogućnosti uvoĊenja novih daţbina i kada su
iscrpljene   i   mogućnosti  daljnjeg    zaduţivanja pribegava   se
obezbeţivanju sredstav iz emisije novca.
U razvijenim zemljama stanovništvo, poslovne banke i drugi subjekti
kupuju HOV koje emituje drţava i na taj naĉin ustupaju deo svoje
akumulacije za finansiranje javnih potreba.
Drţava ostvaruje i PRIHODE OD KAMATA NA PLASMANE NOVĈANIH SREDSTAVA
I DEPONOVANIH SREDSTAVA KOD BANKA I TRŢIŠTU NOVCA

VIŠAK PRIHODA OSTVAREN PO ZAVRŠNOM RAĈUNU NARODNE BANKE
Ukoliko, Narodna Banka ostvari višak prihoda po završnom raĉunu tda
se on unosi u federalni bedţet.

BUDŽET
Potiĉe od latinske reĉi «bulga» što znaĉi koţna torba, koju su
nekada nosili ministri finansija. Reĉ budţet je opšte phihvaćen
skoro u svakoj drţavi.
Budţet je sistemski i u ciframa izraţen pregled drţavnih prihoda i
drţavnih rashoda, koji obeleţava cilj i odnos drţavnih potreba i
ima da posluţi kao obavezan privredni plan za drţavno gazdinstvo u
jednom budućem periodu.

FUNKCIJE BUDŽETA
   1. POLITIĈKA FUNKCIJA (ogleda se u naĉini na koji se donosi
   budţet i njegov uticaj na sve sfere ţivota)
   2. PLANSKA FUNKCIJA (donosi se na kraje jedne godine za nerednu
   godinu i sadrţi bilans predviĊenih prihoda i rashoda)
   3. PRAVNA FUNKCIJA BUDŢETA (proizilazi iz same funk. Budţeta kao
   pravnog akta)
   4. EKONOMSKA FINKCIJA (ostvarivanje ekonomskih ciljeva)
   5. FINANSIJSKA FUNKCIJA (posledica je usklaĊivanja obima rashoda
   i obima prihoda. Ostvaruje se stalnim traţenjem ravnoteţe izmeĊu
   rashoda i prihoda)
   6. KONTROLNA FUNKCIJA (ogleda se u kontroli)

BUDŽETSKA NAĈELA
   1. NAĈELO BUDŢETSKOG JEDINSTVA (iskazuje da svi javni prihodi,
   kao i svi javni rashodi jedne drţave moraju biti prikazani u
   jednom budţetu)
   2. NAĈELO POTPUNOSTI (predstavlja da su u budţetu prikazani svi
   javni prihodi i svi javni rashodi)
   3. NAĈELO TAĈNOSTI ILI REALNOSTI (podrazumeva potrebu da svi
   javni prihodi i rashodi u budţetu budu što realnije prikazani)
   4. NAĈELO BUDŢETSKE RAVNOTEŢE (podrazumeva da su javni prihodi u
   budţetu uravnoteţeni sa javnim rashodima)
   5. NAĈELO SPECIJALIZACIJE (prihodi i rashodi u budţetu moraju
   biti izneti na bazi jedne odreĊene specifikacije)
   6. NAĈELO TRAJANJA BUDŢETA (budţet se donosi za jedan odreĊeni
   period, najĉešće za godinu dana, a budţetska godina ne mora da se
   poklapa sa kalendarskom godinom)
   7. NAĈELO JASNOĆE (grupisanje prihoda prema izvorima i rashoda
   prema njihovoj nameni)
   8. NAĈELO JAVNOSTI (da se budţet izloţi javnosti preko sistema
   sredstava javnog informisanja)

BUDŽETSKA PROCEDURA
Budţetski postupak predstavlja skup postupaka i poslova vezanih za:
   1. IZRADU BUDŢETA,
   2. DONOŠENJE BUDŢETA
   3. IZVRŠAVANJE BUDŢETA
   4. KONTROLA BUDŢETA

IZRADA BUDŽETA
U savremenim drţavama pravo na sastavljanje budţeta ima samo vlada
koja predlaţe budţet. Pravo pripreme budţeta povereno je organu
uprave nadleţnom za finansije. Korisnici budţetskih sredstava duţni
su da pripreme predraĉun rashoda. A, taj predraĉun rashoda treba da
sadrţi neophodne podatke o broju i strukturi zaposlenih, radnom
staţu neophodnim materijalnim troškovima i posebnim namenama.




DONOŠENJE BUDŽETA
Rasprava o donošenju budţeta odnosno njegovo usvajanje treba da se
završe pre poĉetka godine za koju se budţet donosi. Budţet se
sastoji iz:
   1. OPŠTEG DELA – obiĉno je kraći, sadrţi podatke o ukupnim
   prihodima i rashodima.
   2. POSEBNOG DELA – obiĉno je veoma obiman i tu su navedini svi
   prihodi po izvorima.

Ako drţava nije u stanju da na vreme donese budţet za sledeću
godinu, poĉto je to dug vremenski period onda se pristupa
PRIVREMENOM FINANSIRANJU.
Metode privremenog finansiranja:
   1. budţetske dvanaestine (na bazi budţeta iz prethodne godine)
   2. metod rekondukcije budţeta (sastoji se u prenošenju ovlašćenja
   iz prethodnog budţeta na narednu godinu)
   3. metod akontacije (davanje budţetskih kredita korisnicima dok
   se ne usvoji novi budţet)

IZVRŠENJE BUDŽETA
Sastoji se s jedne strane u prikupljanju prihoda a s druge strane u
finansiranju potreba drţavnih organa i institucija, korisnika
budţetskih sredstava.
Izvršenej budţeta povereno je organima uprave:
   1. NAREDBODAVCI (organi uprave koji imaju pravo i ovlašćenje da
   upravljaju drţavnom imovinom, da se staraju o prikupljanju
   prihoda i da donose odluke o raspodeli prihoda)
   2. RAĈUNOPOLAGAĈI (organi uprave koji imaju za zadatak da vrše
   neposredno rukovanje finansijskim sredstvima radi likvidiranja i
   realiovanja   odgovarajuće   odluke   o  angaţovanju  budţetskih
   sredstava)

ZAVRŠNI RAĈUN BUDŽETA
   - PREDSTAVLJA REZULTAT BUDŢETSKOG POSLOVANJA U PRETHODNOJ
   GODINI.
   - Predstavlja instrument kojim se na kraju godine iskazuju svi
   ostvareni prihodi i ukupan raspored sredstava u budţetskoj
   godini koje ej upravo istekla i za koju se donosi završni raĉun.
   - Završni raĉun ima 3 dela:
   1.OPŠTI DEO – sadrţi ukupan iznos planiranih i ostvarenih
   prihoda i rashoda
   2.POSEBAN DEO – sadrţi planirani i ostvareni raspored sredstava
   po nameni
   3.BILANS STANJA SREDSTAVA – nepokretnosti i pokretne stvari.

BUDŽETSKA KONTROLA
Kontrola treba da bude raznovrsna, da se vrši u svim periodima
budţetskog postupka, da se obuhvate sva lica koja uĉestvuju u tom
procesu. Klasifikacija kontrole :
   1. KONTROLA PREMA VREMENU (prethodna i naknadna)
   2. KONTROLA PREMA METODU (dokumentarna i terenska)
   3. KONTROLA PREMA SUBJEKTIMA (kont. Naredbodavca i kont.
   Raĉunopolagaĉa)
   4. KONTROLA PREMA ORGANIMA KOJI SE VRŠE (upravna, raĉunsko-
   sudska,politiĉka)

VANBUDŽETSKE INSTITUCIJE
Pored budţeta, sve više se za finansiranje javnih potreba koriste
vanbudţetske institucije:
   1. FINANSIJSKI PROGRAM – predstavlja finansijsku instituciju za
   finansiranje javnih potreba ĉije ostvarivanje trajanje duţe od 1
   godine.
   2. POSEBNI   RAĈUNI   I  PODRAĈUNI    –  predtsavlja  instrument
   finansiranja onih javnih potreba ĉije finansiranje zahteva
   poseban naĉin prikupljanja i korišćenja sredstava.
   3. BUDŢETSKI FONDOVI – obrazuju se za finansiranje poslova
   javnih preduzeća.

FINANSIJSKI PLAN
Finansijski plan je instrument finansiranja organizacija obaveznog
socijalnog osiguranja. U okviru finansijskog plana , prihoda i
rashoda za obavezno socijanlo osiguranje iskazuju se odvojeno od
prihoda i rashoda za dobrovoljno socijalno osiguranje. Prihodi i
rashodi organizacije obaveznog sorijalog osiguranja moraju biti
uravnoteţeni.

								
To top